Amika.rs

Код нас у селу сви знају за Јакоба Јериха, он је наш највећи газда. Сви ми зато и
завиде што код познатог радим. Јакоб има сто и педесет крава, има и свиње и велику
кућу и механизацију, све има. Ја радим са кравама, чистим балегу од оних крава, али
газда ми је купио и радно одело и рукавице и чизме, па се не прљам. Тамо, поред
велике хале у којој су краве има и мала кућица за нас, помоћне раднике. Да, не радим
сам, ту је и Стева и Јанош звани Јанко. Сви радимо за Јакоба, сви смо његови.

И била је кућа наша скоро седамдесет година. Онда је дошла криза и тата није имао
посла у задрузи, сви су се тамо били посвађали и татица више није радио, зарађивао
би некад на кладионици и тако, али пара је бивало све мање. На срећу је онда дошао
закон да потомци Шваба откупе све оне старе куће, па је тата продао кућу и све
остало Јакобу за десет хиљада. Онда смо купили кола и преселили се у једну мању
кућу што нам је Јакоб изнајмио, па ту и сада живимо. Тата је хтео да заради нешто у
кладионици, али му није пошло за руком.

Мени је прво мама радила код Јакоба и ту се свашта причало, јер људи код нас у селу
много завиде. А кад радиш за Јакоба Јериха, тек онда ти завиде. Јер Јакоб има
Мерцедеса и BMW-а, и коња има кога јаше његова ћерка Лујза, али о томе после. А
мени највише завиде, ја сам из Јакобове куће, скоро па да смо род неки, ја сам ту
увек живео.

И Стева ми завиди, његови су одувек одовуд, нису из Лике, староседеоци
су, тако за себе воле да тврде. Сад, што ми он завиди, то је зато што су његов деда
и прадеда му, и они били слуге Јакобовог прадеде, пре сто година су још овде
служили, па су мислили да само они полажу право на овај посао, па Стеву вређа што
сам ја "дођош", први добио овај посао код Јакоба. И то ја нисам слуга као Стевин
деда што је био, него прави помоћни радник са правом на радно одело. И компјутер и
фејсбук имамо у нашим радним просторијама, тек досадно да нам не буде. Газда воли да
су радници стално на имању да не иду по кафанама, као мој тајо што је ишао.

За посао, ако питате, то не оптерећује, није страшно. Само очистимо балегу,
регулишемо појилице, храњење. Газда све има аутоматизовано, компјутере и остало.
За сваку се краву зна колико једе и колико пије и колико млека даје, ко су јој мама
и тата и све то. О томе свему брине газдин син Херман. Он је океј, не дере се на нас
помоћне раднике. Обећао и BMW врло јефтино да ми прода, за коју годину, кад себи
купи нов.

Лујза је друго. Од када је била мала воли да подвикне и удари. Ја се сваки пут од
страха тресам кад налетим на њу. Нарочито када је на коњу, онако кршна и жута и
јака. Има руке снажне, само те опали јахаћим бичем. Али и она је коректна, кад ме
шибне, после ми баци шушку од десет евра, па ја и на њеном ударцу зарадим.

А газда је био један од првих Немаца што су се вратили да овде живе. Прво су
откупили куће, па онда и земљу. Врло јефтино. И све је боље откад су они поново
овде. Средили село, нарочито онај део где их је много, довели оптичке каблове и
триста чуда. Пред кучама мерцедеси. Мој татица се све чуди како су наши били глупи
што су их уопште и истерали ономад. Па све те године он, ни отац му, ни деда
ништа нису на кући ни поправљали ни мењали, ни купатила имали нису. А Јакоб је
кућу рестаурирао и средио и WС уградио са плочицама и све што треба. Ништа то мог
деду ни прадеду, а тату ми још мање занимало није. Чекали су они да им држава
среди, а дочекали баш и нису.

А мене наши мрзе. Некад се појавим у селу у прљавом радном оделу, а они извире из
кладионице и вичу: "Циганин, Циганин, ево га Јакобов Циганин, слуга...". Брига је
мене. Нек лају, знам и зашто то чине.

Једном годишње газда иде у Минхен у набавке и стан свој да обиђе. А кога води са собом него мене? Ко може да потегне и да понесе као ја? Нико. Зато мене газда води по свим оним минхенским продавницама и робним кућама које та багра сељачка никад видети неће.

Па само окренем главу и мислим у себи: “Лајте керови Јакопсфелда, само лајте“.
И мислим: “Баш нека сам Дамјан, слуга Јакобов.