МАРКО ЦАР: ДВЕ ПРИЧЕ
PATULJCI POJMA NEMAJU
Niski i sivi oblaci su neprekidno nadirali s mora. Listovi visokih jablanova kraj puta treperili su na vetru dok su zadihani biciklisti promicali i nestajali, a neki drugi se pojavljivali, okrenuti i usmereni svako ka svom odredištu. Obližnje dečije igralište bilo je potpuno prazno i raznobojne ljuljaške i klackalice delovale su tužno i napušteno. Nedaleko, u jednoj kući pored igrališta, onoj sa zastakljenom verandom, ležao je na podu Leo Haks, stomatolog, oko četrdeset godina star. Svuda oko njega nalazili su se figure patuljaka koje je je Leo tu postavilo da bi se deca u čekaonici ordinacije igrala dok čekaju na pregled. Bez obzira na tu pogodnost, deca se tu nikada nisu igrala, uvek su bila zabrinuta i sklona ramišljanju o bolu i pregledu koji im predstoji. Ali patuljci, dvorci i ostale igračke ipak nisu bile same, i ako se već i nisu igrala deca, igrao se, svaki dan, sam Leo. Obično bi se opušteno opružio na pola sata u kućnom ogrtaču, pustivši da igra sama ide. Vikendom se igrao i duže da prekrati duge dosadne sate u kojima se natapao njegov samački život.
Evo i danas se tako igra patuljcima, to je njegova omiljena igra „Zle kraljice“ koja je terorisala kraljevstvo patuljaka. Jedna figurica bio je mladi princ koga je pomenuta zla kraljica otela i začarala. Ona je htela njegovu ljubav, čak i na silu. Ali mladi princ nije želeo njenu ljubav što je povlačilo odredjene posledce... Leo je od LEGO kocaka napravio i strašnu tamnicu u kojoj je kraljica držala mladog princa, mučila ga i pretila da ga osakati. Ali, taman kad je situacija postala nezavidna, sa zapada se pojavio drugi, malo stariji, mladi princ i ubio zlu kraljicu, i tako spasao zatočenog mladog princa i dobre patuljke. Posle su dva mlada princa živela zajedno dugo i srećno do kraja života...
Tako se igrao Leo. A onda je sat otkucao šest, vreme za njegovog sledećeg pacijenta.
„Da li kasni, hoće li doći?“, pitao se Leo, brišući svoje moderne, uske naočare, sedeći dole, na podu, medju patuljcima. U njegovom srcu rasla je nada da je njegov sledeći pacijent zapravo ona „posebna osoba“, spasitelj, ličnost vredna ljubavi, ostvarenje i uspešna „emocionalna investcija“, spas, izlaz, velika i sanjana ljubav za kojom je Leo tragao dugo i strasno kao Arturov vitez Lansenlot za Gralom. Koliko se puta do sada samo razočarao u ljude. U one mlade muškarce na Tajlandu ili u Rumuniji, ili bilo gde, a svi su hteli samo njegov novac, status, da ih povede sa sobom na rajski Zapad i izvede iz onih kaljuga u kojima su živeli. A svi su govorili su da ih je opčinilo njegovo telo ili duša. Pa kad bi Leo pogledao u ogledalu to svoje mršavo.. zubarskim pogurenim stavom iskrivljeno telo, kad bi pomislio na to i još i na ružne proširene vene, skoro da bi im dao za pravo što su ga lagali...A sada, ovo je ipak drugačije. Od svih njih je odudarao taj novi pacijent, neobični Balkanac. Nekad tako divalj, uvek veoma osećajan. Čak i u svetu u kome niko ni za koga nije više imao vremena, taj mladi čovek je mirno sedeo i slušao priču o Leovom životu, o usamljenosti, o klasičnoj muzici, pa opet o usamljenosti i klasičnoj muzici, kako bi Leo uzimao da svira svoj saksofon, a susedi uzimali da lupaju i lupaju i zovu policiju. Ne, ostvarenja nije bilo u blizini i slobode nije bilo, nego samo dosada i samoća bez nade. A porodica, oni su ga napustili potpuno... bio je ionako crna ovca, ženu naravno nije imao, za razliku od svog brata. na primer, taj je tako omiljen, svi ga vole, a Lea ne vole, ne pozivaju ga na porodične skupove, Leo ne razume zašto... I tako..
Mladić je uvek pažljivo slušao, a Leo je gledao u te oči koje su se pretvarale u dva tamna kruga, kao u dva duboka bezdana i činilo mu se, sasvim opijenom, da su te oči prozor, veza sa mladićevom, prostom, iskrenom, slovenskom dušom, sa tokovima osećajnosti za koje je Leo samo čuo da postoje i koji su bili tako neobični u njegovom racionalnom, germanskom svetu. Ta neobična tuga emigranata, taj neobičan, svež ugao gledanja na stvari, ta „osoba“, to je oduševilo Lea i on se pitao kako je mogao svojih četrdeset godina da preživi lišen znanja, postojanja i tako bliskosti drage i izuzetne osobe kakva je bila njegov pacijent. Da bi bolje razumeo mladića Leo beše naručio nekoliko romana koje su pisali slovenski pisci, čak i Dostojevskog, pa su ga svi posmatrali kao da je lud. Samo Leo nije imao vremena da otvori sve te knjige zbog mnogobrojnih obaveza, hobija i kurseva za lično usavršavanje. Ipak, knjige su krasile Leovu policu, kao neki dokaz nove Leove osećajnosti i možda kao tajni znak koji može shvatiti samo osećajna slovenska duša čije je telo kod Lea dolazilo da popravlja svoje zube.
A što se tiče zubarskog posla, Leo bi svaki put obavio samo po jednu malu intervenciju na mladićevim zubima, i zakazivao je novi pregled da bi mu mladić došao ponovo, da bi mu se opet obradovao, da bi ga opet sanjao. I svaki put je prolazila nedelja dana u drhtavici i slatkim snovima i u strahu da mladić neće doći. I maštao je tada mnogo, naš junak, dentist Leo u svom vrtu, ležeći na skupom stilskom drvenom ležaju, ogrnut belim peškirom, namazan kremama da ne izgori... I tako je prolazio mesec Juni i Juli, to se odužilo, možda je mladić imao mnogo pokvarenih zuba ili se Leo baš svojski trudio da svaki put uradi što je manje moguće. Samo, sve ima svoj kraj, neizbežno Leo beše popravio mladiću sve zube, bila je ostala samo još jedna petica, jedan karijes, jedna lateralna plomba od kompozita i mladić neće više doći, osim možda na kontrolu, za šest meseci, ako uopšte ikada i dodje.... Ta izvesnost kraja, taj stav o konačnosti sve je to stvaralo u Leu strašan pritisak. To je bio onaj „ili-ili“ trenutak, posle koga više ničega nema i posle koga se greška ne da ispraviti, ako se iznudjen potez odigra pogrešno.
Onda se začulo zvono i kada se pacijent pojavio, sav u belom, ukusno odeven, kao i uvek. Leo otrča da se obuče i upristoji. Nije želeo pred mladićem da se pojavi u običnom, kućnom izdanju. Sakriven iza paravana gledao je kako Mladić sedi, tu, u čekaonici, medju patuljcima. Progutao je knedlu, osvrnuo se i konvencionalno se pozdravio. Pozvao je mladiča da sedne i približio se zubarskoj stolici.„Kao andjeo, kao andjeo“ mislio je Leo posmatrajući gosta u belom opruženom na hidruličnoj, zubarskoj stolici. Uzeo je zaštitne gumene rukavice i teatralno ih navuikao na ruke.
„Samo čisto, najčistije“, za tebe, rekao je Leo zagledajući Mladića kroz raširene prste, nalik madjioničaru, pokušavajući a pronikne u skrivene tajne strančevog uma.
Ali mladić se samo osmehnu.
“Umoran?“, upitao je Leo.
Pacijent mrzovoljno klimnu glavom, uopšte mu izgleda nije bilo do razgovora.Ordinacijom zavlada neprijatna tišina. Leo uzdahnu, stavio je hiruršku masku. Mladić otvori usta po nekom automatizmu. Pažljivo, kao da dira neobradjen dragulj, Leo mu gurnu dva prsta u usta. Pretvarao se da opipava zube. Osećao je kako se znoji, činilo mu se da će se onesvestiti. Kada je obišao gornju i donju vilicu bio se nekako rastužen, skoro da mu bi žao što mladić nema još jednu, treću vilicu, koju bi sada mogao da obidje i opipa. I mladiću je situacija bila čudna, tako da je sa iznenadjenjem pogledavao u zubara. Ovaj onda nevoljno i sporo izvadi svoje prste. Sada je po pravilu dolazio onaj ružni, mašinski deo, ali Leu na um pade spasonosna i za savremenu zubarsku praksu neobična ideja. Uzeo je mali, šiljati „eskavator“, jednu zakrivljenu čeličnu iglu, na držaču, sa kojom se isto kao i bušilicom mogla očistiti bolesna kaverna.
„Ovo te neće boleti“, reče mladiću, „ovako mi je teže da radim, i poterbna je snaga“. Sagovornik kao da nije imao primedbi i Leo stade da malim pokretima kopa trulu, inficiranu kost.
„Moram da se oslonim“, reče i levom rukom uhvati mladićevo rame. Držao se grčevito i čvrsto.
„Moram da očistim, za to je stvarno potrebna snaga, a ja sam tako slab“, žalio se stružući, sav se izvijajuči i znojeći se. „Ne želim da skinem više nego što treba, samo minimum“.Najzad uz mali „kvrc“ komadić zuba se odlomio i Leo odahnu. Bio je vrlo zajapuren i uzbudjen. Želeo je da mladić shvati da ga on smatra posebnom osobom, da vidi koliko je spreman da uradi, ali na raspolaganju nije imao mnogo načina za to.
„Meni je potreban neko, mrmljao je sebi u bradu, „ja bih zaposlio ovde nekoga, to mora naravno biti neka posebna osoba, neko sa osećajem za estetiku, red i disciplinu. A ako nije disciplinovan, ja bih ga već naučlio, mislim, tu osobu bih rado učio disciplini, Disciplini u radu, disciplini u radu, u odevanju...“Zapazio je da mladić nosi patike na bose noge, to mu se nije dopadalo. To je bilo tako odvratno. On bi ga naučio da se ne odeva tako, da uvek bude izbrijan i okupan, uvek čist. Ali vremena za maštanje nije bilo, već je trebalo staviti plombu. Uhvati ga drhtavica dok je uzomao tanke slojeve epoksida iz tube, dodavao ih na očišćeno mesto i osvetljavao ih malom lampom da se stegnu na ultrljubičastom svetlu. Pritisnuo bi taster, lampica bi se upalila i ostala da svetli par sekundi, a onda uz zvučni signal „pip“, gasila. I svaki taj signal, svaki taj „pip“, značio je da je Leo sve bliži kraju posla, a da ono što oseća nije iskazao, a da svoju veliku šansu nije iskoristio. Svest o tome ispuni ga užasom. Posledni „pip“ je bio najstrašniji, posle njega dolazila je samo tišina, samoća. Biti živ sahranjen.
Mladić je hteo da ispere usta. Zubar kao da se nije usudjivao da mu iz usta isvadi tampone i cevšicu pumpe za drenažu. Kao da hteo nešto da kaže, da krikne, da objasni. Uspeo je samo da odnekud izvadi ogledalce, da ga stavi pred mladićeva usta.
„Vidiš kako sam sredio zub? Je li lepo?“, pitao je, „je li lepo?“
Mladić klimu glavom. Dosadilo mu je da sedi, intervencija je bila neobično spora.
„Eto vidiš, svidja ti se“, bio je ozaren Leo, „to sam samo za tebe... to sam samo za tebe uradio“, promuca Leo. Sagnuo se i stidljivo poljubio mladića u obraz. Sagnuo je glavu ophrvan emocijama. Ruke su mu se tresle, krv mu udari u glavu. Izgubio je kontrolu.Mladić ustade. „Kako je samo visok i lep“, pomisli Leo. Pogledao je mladića, pokušavajuči da u pogled sažme sve ono što je osećao.
I mladić pogleda njega. Ali to nije bio pogled prepun ljubavi o kome je Leo maštao več mesecima, nije bio ni pogled zahvalnosti, čak ni učtivosti. Balkanac ga je gledao stegnute vilice, pogledom beskrajne mržnje, odvratnosti, besa...Sa izraženim gnušanjem on reče nešto na svom jeziku, koji Leo naravno nije poznavao, ali je dobro razumeo šta mu je to mladić rekao. Kao da beži od kuge, mladić se izmicao, udario je ledjima zid, a onda potrčao rušeći instrumente, opremu, odgurnuvši Lea, i nestao kroz vrata ordinacije.
Otvorenh usta, u svom ononm kršu i neredu, Leo je stajao, nem kao spomenik na groblju vlastite strasti i vlastite ordinacije. „Sreća da je posledni pacijent za danas“, mislio je, podižući razbacani inventar.
Otišao je do prozora. Dečije igralište je i pored idealnih uslova za igru i dalje bilo potpuno prazno, nije mogao ni da posmatra dečake u igri, što ga je u ovakvim situacijama obično opuštalo. Otvorio je prozor, vetar mu u lice domese miris vlage i dolazeće kiše. Seo je zatim na pod, tamo medju svoje patuljke. Nije mu više bilo do igre, uzeo je svoj saksofon i zavirao nešo tužno. Neki poljski etno. Nije ga bilo briga što svi čuju. Sigurno je da nijedan sused neće doći da ga pita kako mu je, sigurno da to nikog ne zanima.
I tako je svirao, a svirao dugo i tužno, medju ravnodušnim patuljcima, dok nije pala noć. A onda podje poražen u postelju. Penjući se uza stepenice, na putu ka spavaćoj sobi, napad tuge i svest o još jednoj vrsti gubitka skoro da ga je srušila.
Potpuno poražen, Leo se uhvati za glavu:„A nije mi ni današnji pregled platio“.
Marko Car
SOBA ZA SRAVNJIVANJE
Bodvin je sedeo u uglu sobe za sravnjivanje. U onoj standardnoj crnoj fotelji od skaja, iza velikog LCD ekrana, okrenut poslu i sebi samom ili možda samo poslu, formalno usresredjen na bolji kvalitet procesa finansijskog sravnjivanja. Za ostale u sobi, Bodvin je zagonetka. Zašto se toliko trudi kad oni svoje poslove ionako otaljavaju? Upinju se samo da šef bude njima lično zadovoljan, veseli ih kad čuju da sa nekim drugim možda i nije. Bodvin je za sve njih tajna, jer on je stranac, šta on tu uopšte radi? Zašto je napustio raj Severa i došao medju njih da se vozi svaki dan zagušenim ulicama i gazi u pseča govna? Kakav je njegov odnos sa Šefom, da li ih u stvari sve špijunira? U Srbiji svako misli da ih neko špijunira, uvek je u pitanju neka zavera, neka smicalica. Tako i sa Bodvinom. Ne možeš biti načisto, ne možeš znati kako da se postaviš prema takvom čoveku.
U početku su ga se bojali, čak su mu se i ulizivali, kako se u Beogradu već rado ulizuju strancima, ali kada su shvatili da Bodvin nije nikakav krupan faktor u malom isturenom odeljenju velike korporacije u kojoj su zajedno radili, počeli su prema njemu da se odnose sa sve manje i manje straha i poštovanja. Da ga sve više oslovljavaju na srpskom, tako da je brzo naučio i taj nezgodni jezik, ne savršeno, ali veoma dobro. I ta greška za Bodvina bi fatalna, time je izmedju njih i sebe uklonio onu posledju prepreku koja jednom strancu daje važnost, respekt, i koja ga odvaja od domaćina. Eh, da je samo insistirao na tome da se služi engleskim, bilo bi izmedju njega i njih ostalo nešto distance. Ovako se u očajničkom pokušaju da bude kao oni, da im se približi u njihovim očima dalje srozao i postao beznačajan i beznadežan slučaj. Ostavili su ga da se goji iza ekrana u uglu, da se znoji, da vikendom mašta o tome kako će u Beogradu, „gde se svi super druže na splavovima“, malo lakše pronaći ženu, ali svi su ti planovi i snovi su prošli bezuspešno i bledo. Njegova nespretnost, njegova neugledna i zadebljana spoljašnjost odbijali su čak i najmanje izbirljive domaće žene, one što se rado udaju za strance i tako jednim, jednostavnim potezom rešavaju svoje životne, stambene, finansijske i ostale probleme. Izgledalo je da se Bodvin ne žali na sve to, u njegovoj protestantskoj domovini, i nije bilo umesno žaliti se na svoj život i kukati, dok je samosažaljenje na Balkanu bilo deo mentaliteta, skoro kao nacionalni sport.
Jednog dana, Bodvin je odmarao svoj pogled od ekrana, gledajući kroz prozor. Nije da se imalo šta videti: Jedna zgrada, propale fasade, gradjena negde pedesetih godina dvadesetog veka, nekoliko neprikladnih PVC prozora koji se nikada nisu otvarali, stanovi u kjojima su živeli starci ili su to bile nekakve fantomske, neprijavljene firme, skrivene unutra. Ali jedan mali detalj na fasadi, vidljiv valjda jedino metodičnom oku, privukao je Bodvinovu pažnju. Pukotina, sasvim ozbiljna pukotina. Sa fasade su dnevno otpadali manji komadi maltera, ali ta pukotina izgledala je nekako opasna, preteća.
Sledećih dana, ona je bivala sve veća, kao da je živa, kao da raste, širila se i granala, opasno potkopavajući fasadu, šireči fleke propalog maltera i gole cigle.
I svaki put kada bi skrenuo pogled sa ekrana, Bodvin bi se zagledao u pukotinu. Pogled bi lutao, istraživao, gubio se u sivom dekoru ulice. Bodvin beše postao otsutan, ispijajuči kafu, nagledao je napeto razvoj situacije, analizirao, ispitivao. Poznavao je već sve njene ogranke. Kolega je ta Bodvinova odsutnost bivala simpatična, činilo im se da postaje „mekši“, da je više kao i oni, da mu posao nije više glavna briga, da je menje ozbiljan...Ali kada je jednog jutra Bodvin ustao i okrenuo se ka kolegama i predložio im da zajedno pozovu inspekciju, obavestio ih da danima prati dešavanja na fasadi pomenute zgrade, da se veliki blok samo što nije odvalio, da bi trebalo pozvati opštinu ili tako nekoga, svi su se silno iznenadili. Bodvin je i ranije imao nastranih ideja, kao ono kad je predlagao da recikliraju papir i plastične flaše, ali ovo ih je sve ostavilo zatečenima. Sedeli su ćutke, neki uvukoše glave u ramena.
Najzad Milan, jedan elokventni urbani profesionalac ustade i skoro prijateljski pridje Bodvinu:
„Ti još ne razumeš kako je ovde kod nas“, objasnio je. „To nije naš posao, neko bi se zapitao šta se nas to tiče, to sa fasadom, a i morali bi da se potpišemo na prijavi, da se napravi prijava, neko bi nam se možda i osvetio...“
„Ali ko jamči da bi inspekcija uopšte ikada došla?“, zapitala je Sanela. „Neko bi dobio pare u džep i ne bi se opet desilo ništa“
Neko drugi je dodao da tamo, iza tih prozora, možda živi sirotinja koja nema novca da popravi fasadu...Bodvinov poziv nije imao nikakvog odjeka, nekoliko dana, sumnjičavo su ga posmatrali, nešto su tiho šaputali, skoro uplašeni neobičnim pozivom da se nešto uradi povodom fasade koja sa njima nema veze. Nije im se to svidjalo, zamerili bi se nekome, to je sigurno, a uvlačenje organa vlasti u njihovu srećnu svakodnevnicu činilo im se užasnim. I svi su zato govorili su da svako treba da brine za sebe i da je nemešanje majka tolerancije evropskih demokratija kojima u oni kao društvo istinski teže....
Tako, pukotina bi zaboravljena, samo se još Bodvin usudjivao da je svakog jutra kritički pogleda, da bi odmah zatim, okrenuo glavu kao da čini nešto sramno ili kao da posmatra kakav strašno nedoličan prizor.
Onda, jednog, aprilskog jutra, tokom sezone kiša, dok su tako sedeli u odsjaju ekrana i svodili i poravnavali kompanijske račune, sa ulice se začu nekakav prasak. Svi okrenuče glave u magnovenju. Pitali su se šta je to. Samo se Bodvin nije pitao i nije okrenuo glavu, jer nije smeo da je okrene. A kada je posle nekoliko trenutaka ipak okrenuo, do prozora se nije moglo doći. Sve kolege behu se popele tamo, da vide dogadjaj na ulici. I pre nego što je video šta je po sredi, Bodvin je znao...Ta slika, taj trenutak, taj osećaj bio je konačno tu, stvaran, istinit. Nije ga mogao zaboraviti, to nije bio ružan san koji je nekoliko puta sanjao prethodnih meseci. Kroz nezauzeti komadić stakla, ugledao je gomilu ljudi koja se skuplja i jednu nogu, i jednu cipelu i komade fasade. Neko je ležao na trotoaru, a sirena hitne pomoći je zavijala. Uplašeni golubovi su se sklanjali, a tamo gore na zidu, nešto je nedostajalo, nije više bilo pukotine, samo nekoiko redova golih cigala...
„Uh, jebote“, procedio je Milan.
Poslali su nekoga da izvidi i taj se vratio sa informacijama. Da, mrtav je, i da, to je onaj mladić iz parking servisa.
Svi su se unervozili.
Neko reče da je to jadnik, taj mladil. Naplaćivao je kazne drugima, i sad eto....Da, još prošle nedelje, Ivan je za petnaest minuta zakasnio i on mu je naplatio.... Bog sve vidi. Da. Danas jesi, sutra već nisi.Bodvin nije rekao ništa, nisu ga ni pitali. Sledjen i sam, sedeo je na svom mestu. Na drugoj strani bili su svi ostali, domaći.... Shvatili su da ih gleda, setili se priče o inspekciji. Gledali su u pravcu Bodvina, nekakav unutrašnji strah kao da ih je bio paralisao, ali u isto vreme pokrenuo i postavio na drugu stranu, stranu nasuprot Bodvinu.
„Znali smo, a ništa nismo....“
Glave se okrenuše ka jedinom svedoku. Sami bi se nekako još i razumeli, dogovorili, prečutali, ali šta može na pamet pasti ludom strancu. Da pozove policiju? Da ih prijavi nekoj višoj instanci? Šta da rade?Svi su utonuli u sebe, naizgled u posao. Bodvin se zavukao u svoj ugao. Sati su prolazili. Neprijatna tišina se vukla po sobi sve do dva sata kada je unuta uletela gospodjica Anja iz prodaje, da uzme neki dokument. Njene potpetice su lupale kao da pomahnitalo zakuaca eksere u pod. Koliko energije je bilo u njoj? Četrdeset i nešto godina, a još uvek, mlada, neudata, bez dece imožda baš zato i dalje puna poslovnog žara i entuzijazma...
Zaprepastila se Anja kad je saznala zašto svi čute, zašto niko ne radi i zašto dokument još nije spreman.
„Dajte, ljudi, nije valjda da još oplakujete onog tipa što je fasada pala na njega, pa on je prošlost, a mi moramo dalje“, odlučno je rekla Anja, ispijajuči instant kapućino.Prenuli su se, odobrovoljili. Mišljenje jedne elokventne, autoritetne žene kao da ih je oslobodilo svakog osečaja odgovornosti. Bodvin je još više uvukao glavu u ramena i sakrio se malo bolje iza svog ekrana.
Vreme je prolazilo...Cifre na Bodvinovom ekranu nikako da se slože.
Nešto golemo, a ipak nevidljivo nije bilo u redu.
Pričali su o odlasku kući, o kraju radnog vremena. Bodvinove cifre se i dalje nisu slagale.
Pet i trideset. Slika na monitoru kao da se duplirala uz bol u očima. Bez rezultata. Bodvin se pitao gde je greška.
Bilo je sedam sati. Bilo mu je jasno da će posao biti završen tek sutra.Nije voleo da napušta svoje radno mesto a da sve nije ostavio u savršenom računovodstvenom redu. Gori od svega bio je taj osećaj da je pogrešio da je uradio nešto nekorektno, neku grešku.Sedam i trideset. Izašao je napolje. Kiša je bila stala, a ulica beše prazna i vazduh čist i zdrav. Bodvin se usudio da pogleda na drugu stranu. Tamo je neki starac stajao i plakao.
„Je li to otac poginulog, ili neki rodjak, ili samo neki pijanac?“, o tome je razmišljao Bodvin. „Da li da mu pridje, ili da ostane po strani?“. Nepoznati bi možda pitao otkuda on zna pokojnika. I kako bi Bodvin onda odgovorio?Da su prijatelji, naravno. Bodvin bi slagao iz topa da su on i pokojnik bili prijatelji, da je pokojnik bio jedan divan mladić. A starac bi pričao, dugo bi pričao o svemu bi pričao, kakav je mladić bio kao dete, pa u školi, pa kasnije. Možda pokojnik ima porodicu, možda pokojnik i nije bio iz Beograda? Možda je takodje bio stranac, ili izbeglica, ili je iz okoline, recimo iz Mladenovca, jedinog mesta iz Srbije bez Beograda, koji je Bodvin ikada posetio. Starac bi onda pričao još duže, sa mnogo tužnih detalja, a Bodvinu bi bivalo neprijatno. Posao nije završen, sravnjivanje je neuspelo, Bodvin bi se žurio kuči ne bi li se odmorio i pripremio za sutrašnji radni dan. Bodvin bi rekao da ga je upoznao nastradalog jednom kad je parkirao automobil koji u stvari nema. I starac bi mu zahvalno verovao. Bodvin bi još rekao da je pokojnik bio jedan pošten mladić, a starac bi možda i zaplakao. I ne bi znao da je Bodvin mogao da spase njegovog sina, samo da nije slušao kolege. Mogao je da reši problem i bez gradjevinske inspekcije, mogao je da sam postavi znak: “Pazi! Fasada sklona padu” ili tako nekako, ali nije postavio, a mogao je....
Vozač jednog džipa dodao je gas i prošavši kroz jednu baru, podigao pravu vodenu zavesu koja se sručila na Bodvina. Ovaj odskoči. Mokrih pantalona, požurio je da se ukloni od moguće nove neprijatnosti. U magnovenju, osvrnuo se da još jednom vidi starca ali tamo više nije bilo nikoga i Bodvin nije mogao znati da li je starac stvarno bio tamo ili mu se sve samo pričinilo.
„Sutra je novi rani dan“, ponavljao je sebi Bodvin, „Sutra je novi rani dan“... Ali te prazne reči koje su ga naučili davno u racionalnoj, Severnoj Evropi, ne bi li ga zauvek učinili optimistom više nisu imale nikakvog smisla.
Marko Car