МАРКО ЦАР: НОВА ПРИЧA
RAZGOVOR ZA POSAO
Pred put sam proverio da li imam sve kod sebe: CV, diplome, fotografije,
potvrde da sam išao na kurseve, univerzitete, sportske aktivnosti, školu
plesa... onda preporuke i pisma mentora, čak i člansku kartu društva
ribolovaca, jer nikad se ne zna…. Juče sam i sveću u crkvi zapalio. Ma
nisam neki vernik, ali sam mislio, onako, pred put, da zapalim sveću,
možda mi se i posreći da dobijem taj posao. To bi bilo super, rad za
“International Human Resources”, to je kompanija u kojoj bih mogao da se
razvijem na pravi način.Noć pred put, skoro da nisam ni spavao, beše me uhvatila neka groznica,
neki strah, maštao sam o tome da dobijam taj posao, da napredujem, a
rano izjutra sam otišao na aerodrom, pa u avion i evo me sada u K. Odmah
mi se svideo ovaj grad, kao da nikada nije ni bio u Istočnoj Evropi,
kao da je oduvek u EU, sve je novo, puno je mladih turista sa rančevima.
Mene naravno zanimaju urbane, mlade devojke iz čitave Evrope koje
dolaze ovamo, ne bi li našle sebe. Voleo bih da jedna od njih nadje
mene, voleo bih da upoznam neku od njih, ali sada ne smem da mislim o
tako nečem. Treba da se skoncentrišem, o čemu ću da pričam na
razgovoru...
Kompanija “International Human Resources” je naravno smeštena u jednoj
predivnoj novoj zgradi na periferiji K.-a. Spolja gledano, ta zgrada izgleda kao zamak iz bajke, daje utisak solidnosti…. Pred samom kapijom, osetio sam odmah strašan nagon za mokrenjem. Uplašio sam se, dlanovi mi se oznojili. Mislim se:
šta ću kada počne razgovor, kad mi je sada već ovako strašno. Nakašljem
se malo, pridjem recepcionaru. Lik sav u crnom, u tesnoj pripijenoj
majci, sa crnim naočarima, što bi se reklo “u urbanom trendu”, sluša
neku muziku, potpuno cool.
“Vi ste Mirko Klas, baš vas očekujemo”, kaže on.
Tip me otpratio do lifta, a ono, high tech, nije lift nego svemirski brod.
Sve hromirano, sija se. Pod od mermera, ma čIsta fantazija. Kada sam
izašao, krenem jednim dugačkim hodnikom, unutra sve neobično uredjeno,
onako ozbiljno, strogo, visoke stolice, ukrasi od mermera i kovanog
gvoždja, velike ptice od čelika na zidovima, kao neki orlovi. Tu je koa
neka čekaonica, posedim malo, odjednom se pojavi jedan tip u kožnoj
jakni sa I-pod-om, sluša baš neku dobru muziku.
“Ćao”, kaže on.
“Ćao”, rekoh.
“Ja sam Flic, mene su poslali po vas, u vezi razgovora za posao”, ja samo
treba da vam uzmem lične podatke i proverim dokumenta”.
Pružio sam mu pasoš.
“To je znate procedura, tako radimo sa svima”.
Ukucao je moj broj pasoša u neki mali računar, i vratio mi ga.
“Želim vam da budete primljeni. Super je ovde, videćete, pravo mesto ako ste
mladi urbani profesionalac.”
“Inače”, nagnuo se prema meni da mi kaže nešto u poverenju, “primiće vas
lično Šef”
Meni klecnuše kolena, ali me tip već sproveo kroz rotaciona sigurnosna vrata
i uputio da idem samo pravo. Tako sam i stigao do sekretarice samog
Šefa, prava bomba, malo starija. U tamno zelenoj pripijenoj suknji, u
beloj košulji – neka vrsta uniforme, mislio sam kako je to neka baš
stroga tetka. Plave pletenice joj podignute na glavi, baš kreativno i
originalno, Odmerila me jednim strogim pogledom, ali mi se ipak
osmehnula i rukovala se samnom. “Šta mogu da učinim za vas?”, pita.
Mislim se: “Možeš ti lutko mnogo da učiniš za mene, ali samo da dobijem posao,
pa će biti vremena i za to”. Krenula je ispred mene, da me povede,
gledam u njenu pozadinu koja se njiše i mislim se , “Šta je ovo,
kompanija ili modna pista”. U prolazu primećujem opuštene i ozbiljne
mlade ljude svih rasa, kako rade, potpuno skoncentrisani na posao. Tako dodjemo do
sobe 28. Na vratima piše “human resources” (ljudski resursi)
Udahnem, popravim malo kravatu. Još jednom duboko udahnem udahnem. Sekretarica
pokuca na vrata.
“Udjite, kaže neko, veoma tihim glasom, jedva se čuje. Udjemo.
U sobi sedi samo jedan starac. On ćuti. Ja isto ćutim, a knedla mi u
grlu. Gleda me starac, onako, nekim čudnim pogledom, kosa mu skroz bela,
a oči mu plave. Pogled mu vojnički, opor, skoro da me boli kad me
gleda, ne mogu da izdržim. A ima, čini mi se sto godina, dao bih mu i
stodvadeset, a opet, onako, izgleda baš, vitalan.
“Dobar dan”
“Dobar dan”, starac je već čujniji, kao da je neko pojačao ton.
“Da se upoznamo, vi ste Mirko Klas, a ja sam Doktor, svi me ovde zovu samo tako”
“Drago mi je doktore”
“Sedite”, kaže.
“Sednem”
“Hoćete li da vam Helga donese nešto, čaj ili kafu?”
Helgin osmeh je hladan i proračunat, u trenutku osećam da me u isto vreme
prezire i izaziva. Možda misli da sam žutokljunac. Ali, pokazaću joj ja,
samo da se zaposlim.
“Kafu molim”, kažem učitvo. Helga odlaze, njene potpetice zvone mermernim
hodnicima.
U magnovenju vidim kako se starac nakašljava: “Vidite Mirko, mi smo na
osnovu niza prijava i CV-ija koje smo dobili, napravili uži izbor. Vi
ste, pogadjate ušli u njega”
Srce mi zalupa: “Počastvovan sam”
Starac se samo osmehuje, a meni oko srca hladno od njegovog osmeha.
“Hteo bih da porazgovaramo, onako, kao da ovo nije razgovor za posao, da
vidim da li nam i koliko odgovarate, ali prvo da vam kažem nešto o
firmi.”
Ja samo trepćem.
Vidite, mi se bavimo ljuskim resursima, tačnije upravljanjem ljudskim
resursima. Vi ste videli gde smo smešteni, tu je u blizini, sve do skoro
bio muzej, ali sada u okviru kompleksa imamo ovu modernu zgradu, imamo
sve neophodne uslove za Rast. Kompanija mora da raste,
mi znamo kako, imamo tradiciju u upravljanju ljudskim resursima.
Planiramo dakle da se proširimo i upravo zato su nam potrebni ambiciozni
mladi ljudi sa kvalifikacijama. Kao vi na primer. Ali kvalifikacije
same po sebi nisu dovoljne….”
Starac otpi jednu čašu vode. Govorio je sve glasnije.
“Mi planiramo da proširimo sistematiku, imamo nove projekte. Imvesticije se
šire, tu su Indija, Kina… Tu su mase pod… ovaj, nedovoljno informisanih
ljudi, nedisciplinovana radna snaga. Mi se borimo za jedan novi svet,
svestan svet, nama je potrebna reklama, nama je potreban marketing, mi
hoćemo da prodamo svoju uslugu…”
“Da li sam jasan?”, upita odjednom hladno starac,
“Naravno, potpuno razumem vašu težnju za daljim rastom i novim kompetencijama, u
uslovima globalne konkurencije”, rekoh kao iz rukava. Znao sam da je na
razgovoru za posao najvažnije da izgleda da sve razumeš. Starčevo
pitanje bio je verovatno trik….Osmehnuo se, valjda zadovoljan mojim
odgovorom, a zatim je nastavio:
“Mi smo pogledali naravno vaše diplome. Vi ste diplomirali u B. ali nemate
radnog iskustva. To naravno danas i nije hendikep, čak je i prednost u
ovom slučaju. Vi naravno dolazite sa Balkana, tamo je bilo pkušaja da se
napravi slična kompanija,ako se ne varam, to je bilo polovinom prošlog
veka, tačnije četrdesetih godina”
“Verovatno da bilo je pokušaja, ali ni blizu…”
“Naravno, naučnotehnološka baza je bila na daleko nižem nivou, sve se radilo
ručno, Puno suza, znoja i … krvi”, nasmejao se Doktor, a mene odmah
uhvatio strah, jer šta ako me odbiju samo zato što sam iz bivše
Jugoslavije, mislim se nisu me valjda doveli ovamo, obećali da će mi
platiti i put i hotel, pa da me sada samo tako odbiju…”
“Kakav je vaš stav o upravljanju ljudskim resursima?”, upitao je naglo Doktor
izvadivši neki formular.
“Verujem da je upravljanje ljudskim resursima jedan od najvažnijih faktora
uspeha u svakoj kompaniji”, odrecitovao sam rečenicu iz udžbenika….
“Ne morate da se plašite, ne morate da mi odgovarate tako, nismo u školi”
kazao je Doktor.
Sledih se. “Moj stav… moj stav, mislim da je to važno i….”
“Zašto ste studirali baš to?”
Osetio sam da tonem. “Zašto sam studirao baš to?”
“Da”
“Mislio sam da mi to najviše odgovara?”
“Zašto, volite da upravljate ljudima, da komandujete?”
“Volim da je sve na svom mestu”
“To je zanimljivo, i ja volim da je sve na svom mestu, red”,
otkravi se malo Doktor. “Vidite, kada sam pre mnogo godina prvi put
radio ovde, kao osnivač, upravo sam verovao da stvari treba da se
postave na svoje mesto. To je uostalom ono što nas uče na
univerzitetima”
Setio sam se legendarnog Doktora iz udžbenika… “Vi ste znači…”
“Da, ja sam to”, odgovori Doktor, “imam sreću da jako dugo živim, verovao
sam nekada da smo poraženi, ali negde devedesetih godina prošlog veka,
shvatio sam da smo zapravo pobedili. Svet isprva nije razumeo naše
ideje. I mi smo grešili, verovali smo da posedujemo jednu superiornu
estetiku koja je bila rezervisana samo za odredjene rase. Sada shvatamo
da superiorna estetika nema veze sa rasom i da su svi oni koji su
spremni da život unapred podrede abstraktnoj hijerarhiji statusa, u
posedu te iste estetike za koju vredi umreti i ubiti. To je znači bio
mali nesporazum, i mi smo se promenili kroz sve ove godine, puno je
mladih ljudi kao vi, koji rade sa nama, koji žele da se usavršavaju kod
nas, da urade ovde profesionalnu praksu i tako to…”
Bilo mi je malo lakše, Doktor je postao malo popustljiviji, osetio sam
tračak nade. Odlučih se da upitam nešto, da ne izgleda da sam glup, da
se vidi da znam nešto o Kompaniji.
“Čitao sam mnogo o tim slavnim danima”, rekoh, a lagao sam da sam mnogo čitao,
znao sam samo ono što sam video na interenetu.
“Zaista?”, upita doktor, a oči mu zasijaše. “Sprechen zi Deutsch?”
“Ovaj.. ne”. Pocrveneo sam od užasa, ko me vukao za jezik, Sada da mi sve
propadne na ovako glup način.
“Znam da lažete, znam da pokušavate da me impresionirate”, bio je bolno
otvoren Doktor. “Ali neka, baš zato volim vas, ljude sa juga Evrope,
vama je zapravo svejedno, vas zanima vaš lični status, vi ne razumete
klasični idealizam”
Ćutao sam. Bio sam spreman da se izvinim i istrčim napolje. Ništa od posla.
“Izvinite”, rekoh, “ako smatrate da dalji razgovor nema smisla, da ne odgovaram
vašim propozicijama…” Strahovao sam da mi na neki način sada ne naplate
put i smeštaj u K.
“Meni su zapravo potrebni ljudi vašeg kalibra”, nasmeja se Doktor. “meni
dolaze postdiplomci koji su zaista izučavali stare tekstove, koji ne
samo da dobro znaju i Engleski nego i Nemački, mnogi Nemci su mi
dolazili, koji veruju, koji su kao ja kada sam bio mlad, ali ja im nisam
dao posao. Zašto? Pitate se vi. Zato jer ovde ne želim idealiste, to
smo već videli, to nije pravi Put. Danas, kada se milijardama prosto
upravlja, bez mržnje ili strasti, kada se očekuje da se principi naše
struke primene na sve, od deteta u kolevci do samrtnika, sada, sada mi
trebaju ljudi od karijere, ljudi koji tačno znaju šta žele, ne tamo
nekakvi idealisti, vernici”
“Ja tačno znam šta želim”, pokušao sam da ga preduhitrim, bio je pravi momenat.
“Znam da znate”, zato sam vas i pozvao. “Znam da će te reći da vam posao
odgovara, ali prvo da vam opišem radno mesto”
“Vidite, nekada se ovde radilo na veoma primitivan način, to nam je donelo mnogo
nevolja kasnije, sada se sve bazira na strogo naučnim principima, ovde
imamo naučnike sa svetskih univerziteta, vrhunske inženjere, lekare, a
propo toga i ja sam po pozivu bio doktor medicine, bavio sam se
eksperimentma, ali sada se isključivo bavim ljudskim resursima, znate to
je moja strast. Mi se dakle bavimo upravljanjem, ali šta to znači?”
Ćutao sam, u svim priručnicima za dobijanje posla piše da nikada ne treba
prekidati potencijalnog pretpostavljenog kada drži govor ili pridiku.
“Vidite, šta znači upravljati živom materijom, odnosno ljudima. To znači
podrediti ih i ustrojiti prema pravilima jedne više estetike, upravljati
tako da je profit maksimalan. Na kraju krajeva, upravljanje živim i
pretvaranje živog u neživo i jeste osnova naŠe kulture… Nego, da li ste
razmišljali, kako se oseđaju ljudi kojima se upravlja?”
“Nisam nikada o rome razmišljao”, rekoh, “pretpostavljam da se ne osećaju baš
slobodnim, ali da im ideja da rade za neki viši cilj pruža dovoljnu
satisfakciju”
“Vi me baš iznenadjujete, prijatno me iznenadjujete”, reče doktor. “Vidite,
nema satisfakcije, nema je nikada, u pitanju su verovanja. Ljudi koji
su nekada dolazili kod nas verovali su da idu na rad, doveli bi ih u
odredjenu prostoriju, rekli bismo im da uredno slože svoje stvari da bi
kasnije mogli da ih pronadju, i oni bi verovali u to, kasnije bi ih
zatovorili u betonirani bunker, oni su verovali da ćemo im pustiti vodu
da se okupaju. Mi bismo pustili otrovni gas. Verovali su do kraja.
Vidite to je to, verovanje. Sistem upravljanja je sistem praznih
verovanja, ni više ni manje”
“To sam baš hteo da pitam”, rekoh. “To sa žrtvama, ja ne bih da me
optuže…”
“Ne brinite se. Danas Jevreji sede u našim upravnim odborima, svet je postao
globalno selo. MI smo priznali naše greške i sada nastavljamo gde smo
stali, sve može, sve ide, sve je igra, to vam je postmoderna suština
stvarnosti…. Ali da se vratimo na temu. Dakle,
upravljanje znači ugradjivanje vere u čoveka, a sam proces ubijanja, to
može da sačeka. Čoveka danas ubijamo polako. Zašto da pustimo gas, kada
njegovu sopstvenu smrt možemo da produžimo i da mu je još sto puta i
naplatimo. U tome je čar današnjeg kapitalizma, smrt na rate, kao
kredit, svaki dan po malo, pa kamata… To je razlika, u odnosu na nekada,
upravljati čovekom danas znači degradirati ga, ubaciti ga u mašinu, ali
kulturno, uključIti ga u proces, ali tako da sve potraje, to donosi
maksimalnu dobit …”
“Da”, rekoh”, ja sam očekivao težak rad, teške emocionalne sitiacije”
“Sonderkommando?”, nasmeja se Doktor. “Ne, toga danas nema”, reče on sa malo sete, “danas upravo ne želimo nikakve emocije, hoćemo da rad teče mehanički precizno.
Vi ćete raditi možda kao konsultant za naše klijente širom sveta. Naši
klijenti su velike kompanije, vi ste konsultant, oni vas unajmljuju da
organizujete i disciplinujete njihovu radnu snagu. Znate, rad oslobadja,
to je i moto naše kompanije. Bio i ostao. Ali danas je različIto, ljudi
su spremni mnogo više da učine dobrovoljno, u isto vreme hoće svi da
budu menadžeri, žele da upravljaju ljudskim resursima, tu su majke koje
se ne snalaze sa decom, muževi koji žele da dominiraju svojim ženama,
zatim diktatori, pa generali… Pojedinci ili mase, nama je svejedno, mi
probleme uvek redukujemo na manje (managable) upravljive celine. I napred. U našem
poslu nema mnogo emocija, samo rad i profesionalizam.
“Profesionalizam”, ponovih za njim.
“Naravno, profesionalizam, vi se ne smete vezivati za ljude kojima upravljate. Ne
smete osećati mržnju, pa čak ni zadovoljstvo što oni pate, a ipak
morate im uliti veru da bi mogli da pate.”
“Veru?”
“Da, bilo kakvu veru, veru u automobil, u još veći automobil, u tranziciju, u
privatizaciju, u nacionalne heroje, u Evropu, u deset optimalo
iskorišćenih dana godišnjeg odmora, u popuste i sniženja, u kozmetiku, u
estetiku, u to da oni imaju Nešto što drugi nemaju, recimo poboljšanu pastu za
zube, veće grudi, bolje i brojnije orgazme, svejedno je…”
Pomislio sam: kako je Doktor je zaista veliki čovek, od njega ću moći mnogo da
naučim.
“A meni”, nastavio je Doktor, “meni je poreban diskretan sagovornik, neko
ko ne postavlja mnogo pitanja, neko ko hoće da predano radi za svoju
karijeru i sopstvene materijalne uslove, neko bez strasti, neko kome je
svejedno”
“Ako je potrebno”, rekoh, “biće mi sasvim svejedno.”
“A da li ste spremni da putujete, na jet-leg, na radnu nedelju koja nekada traje i
sedamdeset sati”
“Ako mi se dobro plati, na sve sam spreman, ako treba i noću da radim samo da mi
se plati.”
“Takve ljude volim”, reče Doktor i upita: “A imate li neke porodične
obaveze, da li ste oženjeni?”
“Nisam”
“Imate li nekoga u porodici kome ste obavezni da pomažete, nekoga ko je bolestan,
nekoga sa malim detetom?”
“Sestra mi se nedavno porodila, ali mislim da će se snaći i bez mene
Izvadio je neki papir. “Ovo su naši platni razredi, da li bi vam odgovarala
plate junior menadžera‘konsultanta umanjena za deset posto?”
Pogledao sam. Plata je bila mnogo više od onoga što se dobija kod nas, brzo sam
računao koliko će mi vremena trebati da kupim stan, kola…
“A zašto je umanjena za deset posto?”, pitao sam.
“Vaša zemlja je tek nedavno potpisala Bolonjski sporazum, to je naša praksa
vezana za ljude koji dolaze iz zemalja izvan EU”
Zavrnuo me. Matori. Za deset posto. Ali neka, nema veze.
“A službeni automobil”, rešio sam da malo navaljujem, “u oglasu piše da
svakom sleduje službeni automobil”
“To ćete dobiti”, složio se starac, “naravno, vaša vozačka dozvola još nije
priznata u EU, ali kada je nostrifikujete, nema problema”
Zavrtelo mi se u glavi. Već sam video sebe kako na godišnji odmor odlazim u
nekom službenom “Leksusu” ili “Opelu”. Tamo u B. svi će samo da mi
zavide kada se pojavim.
Iz maštanja me trgao starčev glas. Ponovo je bio strog.
“Ako se odlučimo za vas u roku od dva dana će vam biti poslat koncept ugovora”
“Ja sam mislio da ste se već odlučili za mene”
“E pa nismo, samo smo morali da utvrdimo vaše uslove, da vidimo na šta šta
pristajete”, nasmejao se podrugljico Doktor. U očima mu se videla
nekakva plamteća snaga, ona ista nadmoćnost koju svi studenti
menadžmenta ljudskih resursa pamte sa starih fotografija.
“Naša standardna procedura”, rekao je starac, “jeste da svim kandidatima
pošaljemo ugovor tek kada uporedimo sve kandidate.”
“Znači ima i drugih kandidata?”
“Pa naravno, šta mislite”, smejao se starac kao da mu nije toliko
godina,kao da je mladić. “Ima jedan iz Rumunije, ima jedan iz Turske i
jedan Englez, videćemo ko nam najviše odgovara.”
Ugrizao sam ze za usnu.
“Videćete, već u ugovoru, postoji jedno ograničenje, junior manager može da
koristi svoj godišnji odmor samo ako to ne ugrožava delatnost firme.
Razumećete, mi želimo stalno da budemo na usluzi našim klijentima. U
ostalom… većina mladih ljudi koji ovde rade i ne ide baš mnogo na odmor.
Zabavno im je ovde i sa klijentima, druže se…”
“Razumem”, rekoh.
“To bi eto bilo sve”, reče Doktor. “Iskreno vam žeilm da budete primljeni,
da postanete naš novi kreativni kolega, ali ne zavisi sve od mene”
Pogledao sam ga. Zaključio sam da laže. Ipak, pozrdravio sam se sa njim srdačno,
rukovali smo se. Ipak je to velika čast. Onda je pozvao Helgu koja me
otpratila sve do recepcije. Reklo bi se već da po malo trza na mene. Ne
znam.
Tek kada sam stigao napolje postao sam svestan kako je prethodnih par sati
bilo važno za moju karijeru. Pa da i me ne prime, da se vratim u B. ipak
je ovo veliki korak u mojoj karijeri, dospeo sam daleko, mislim na razgovor sa
samim Doktorom.
Polako krenem ka stanici. Zaista, kao što je doktor rekao, sa druge strane
železničke pruge je muzej. Travnjaci su lepi i zeleni, ima i ukusno
iztradjen luk od gvoždja sa motom Kompanije. I nekoliko manjih
paviljiona, od kojih sam za jedan odmah po dimnjaku pogodio da je
krematorijum. Na žalost nisam stigao da posetim muzej jer bih zakasnio
na voz, pa bi morao da noćivam ovde, a to mi nije bilo plaćeno i zato
sam se prvim vozom vratio u K.
Tek u hotelu sam uspeo malo da sredim utiske, da malo čestitam sebi samom.
Nisam hteo nikoga da zovem, da ne trošim na telefon, nego samo, na
brzinu, pojedem neki sendvič, ponet još od kuće, jer hrana u hotelu je
baš skupa, za naše balkanske prilike. Rešio sam i da sledećeg jutra
iskoristim do krajnjih granica “švedski sto” i tako još malo da uštedim i
time malo i zaradim od svega ovoga. U sobi mali frižider, u njemu viski
pivo, vince. Sve što treba. Uzmem onaj viski i naspem, tamno smedja
tečnost u čaši, ukus, raj. Posle odem da se istuširam, u kupatilu, sve
mirisno, čisto, podno grejanje. Tuš neki kao iz SF filmova, sa ekranom i
tastaturom otpornom na vodu, ima nekoliko programa: obično tuširanje,
masaža, jutarnje brzo tuširanje... Pritisnem dugme “masaža” i ništa se
ne dogodi, pogledam gore u otvor tuša, u magnovenju se setim razgovora
za posao, uhvati me panika, a da ne znam ni zaašto. A u stvari, baš sam
bio glup, na tastaturi je bilo i posebno dugme “Start”. Ni sam ne znam
kako ga nisam video. Naravno, pritisnem ga. Voda krene. Čas jači, čas
slabiji mlaz, čas sporo, čas brzo. Uživancija… Odjednom vidim sebe kako sam
se već zaposlio u Kompaniji, probijam se i laktam, neki hoće da mi unište
karijeru, ili da me uspore, ali ja se ne dam. Postao sam ubrzo najbolji
Doktorov saradnik, njegova desna ruka, tako reći.Sa Helgom izlazim,
vodimo ljubav u najneverovatnijim kombinacijama, jedemo u skupim
restoranima, konobari mi se klanjaju, donose račune i ja ih galantno
plaćam. I svi su računi plaćeni, samo jedan nije u redu, konobar mi ga
stalno vraća. Ja pogledam šta je, a ono piše da se konzumacija iz sobnog
frižidera posebno plaća. Nagnem se da se objasnim sa konobarom,
presaberem se da ništa neću uštedeti što sam mažnjavao hranu sa švedskog
stola. Onaj konobar nizak, udaljava onaj račun... «Dajte da vidim»....Odjednom sve se zamrači. Ne znam koliko je sve trajalo, ali probudio sam se u
nekoj vodi, sve mokro. Glava razbija. Shvatim da sam još u tom kupatilu,
da sam zaspao pod tušem i pao, da sam se udario, baš onako ljudski. Krv
mi curi niz bradu, ali se setim za onaj viski, pa se ogrnem i odem brzo
do frižidera. Vidim da se stvarno plaća, majku mu. Naspem vode u onaj
preostali viski. Dobro zavrnem zatvarač. Glava me boli, ali mi nekako
milo što sam ih tako zavrnuo.*Sonderkommando - specijalana jedinica u logoru Aušvic, koja opslužuje kreatorijum,
sastavljena od logoraša. Posle odredjenog perioda cela jedinica biva
pobijena da bi se uklonili svedoci.MC - MARKO CAR