МАРКО ЦАР: ПЕТРОВ АРХИПЕЛАГ
„Bilo je to u doba kada su bogate zemlje, načičkane industrijama, nakrcane radnjama, otkrile novu religiju, projekat dostojan napora koje je čovek podnosio milenijumima: napraviti od sveta jedno veliko preduzeće.”
Rene Viktor Piles “Proklinjač”
(Marko Car: «PETROV ARHIPELAG», «Treći Trg», Beograd, 2009)U službi Njenog Veličanstva
Petrova bivša devojka je mnogo vremena provodila na internetu. Volela je da chat-uje, tako je jednom i upoznala Denisa, koji je bio vrlo zanimljiv čovek. Toliko je Denis Petrovoj devojci bio zanimljiv da je posle mesec dana chat-ovanja i dva tajna susreta odlučila da raskine s Petrom i ode da živi sa Denisom.
Petru se to uopšte nije svidelo i isprva je tražio objašnjenje i pokušavao da je odvrati. Čitave jedne noći (prve posle njene objave da raskida) razgovarali su u krevetu i ona mu je detaljno objašnjavala kako je druženje sa Denisom veoma važno za nju, veoma dobro za sveobuhvatan razvoj njene ličnosti. Neke aspekte objasnila je jako detaljno, detaljnije nego što je Petar zapravo i želeo da čuje. Od nekih pikanterija hvatala ga je jeza i osećao se, slušajući ih, bednim i vrlo poniženim.
Razgovor nije bio mnogo plodotvoran: Petar bi pokušavao da je odvrati rečima da njega, Petra, ona poznaje, da on može da se promeni ako nije zadovoljna, a da Denisa ne poznaje dovoljno, da možda i taj Denis ima svojih loših strana, ali nije vredelo.
„Svako za sebe bira najbolje, svako grabi svoju šansu, i ako me voliš, treba da budeš srećan što mi je sa Denisom dobro i uzbudljivo”, tako je rekla.
Na kraju se Petar složio, predao. Sledećeg dana, Petrova devojka se spakovala i otišla. Za ostatak stvari, rekla je, vratiće se uskoro.
Tog dana Petar nije otišao na posao. Rekao je svima da je bolestan, a kada je pala noć legao je ispred televizora. Okretao je dugo kanale, nije mu se išlo u spavaću sobu, nije želeo da ugleda taj prazni bračni krevet. Ona mu je sada jako nedostajala, tako strašno da mu se činilo da mu je u grudima nekakva rupa. Osećao se kao da mu neko vrhom kišobrana probada želudac.
Na jednom od kanala išao je Petrov omiljeni film o tajnom agentu 007, Bondu Jamesu. Taj čovek nije bio kao on, bio je moćan i bogat i slavan, i vozio je neobična kola, sve mlade i zanimljive žene su naprosto jurile za njim, ali, kako je Petar primetio, James ipak nije imao porodicu. A da je imao, ko zna kako bi i on prošao pored sve obuke i sposobnosti koje je imao za zanimanje Tajnog agenta…
Bilo je zanimljivo pogledati ponovo taj film, gledati kako se agent u službi Njenog Veličanstva bori protiv raznih negativaca i uspešno ih pobeđuje slamajući usput mnoga ženska srca...
Kašnjenje
Petar je voleo da peške odlazi na posao. Tako je bilo i jutros; dok su pored njega promicale reke skupih i elegentnih automobila, hodao je nogu pred nogu, uporno i brzo kao kakav budistički monah.
Negde u blizini centra sustigao ga je Nikolas Zavidov, kolega sa posla. Zaustavio je na čas svoj crveni automobil.
„Upadaj”, povika Nikolas.
„Ne, hvala, hoću da hodam.”
„Danas si na odmoru?”, upita Nikolas.
„Nisam, samo hoću da hodam.”
Nikolas klimnu glavom u neverici i odveze se dalje.Petar je nastavio. Uskoro se našao u samom centru grada. Tamo se radnje još nisu bile otvorile, ali su prodavačice stajale pred vratima, cupkale zbog zime i čekale poslovođe da im otključaju.
U izlogu jedne prodavnice nudila su se skupa vina.
U izlogu druge najnoviji audio i video uređaji.
U izlogu treće stajali su izloženi ženski kostimi na lutkama.
Bilo je mnogo radnji...
Jedan biro se upravo bio otvarao. Kroz prozore, Petar je video kako se sekretarice užurbano kreću, kao navijene, možda kao oni likovi u japanskom pozorištu.Nedaleko odatle, proticala je reka. Petar je zastao na mostu i nagnuo se ka vodi koja je bila mutna i neprozirna. Gledajući je, mogao je jasno osetiti kako vreme nepovratno otiče.