Amika.rs

А р Е н А


АНТИГЛОБАЛИЗАЦИЈА => АЛТЕРГЛОБАЛИЗАЦИЈА

Аутор: Александар Митић


“Не ради се о томе да створимо неки другачији могући свет, већ свет који прихвата све остале могуће светове » - Marcos, zapatista.

“Свет је постао превише комплексан да би неко могао да се нада да це се он једноставно променити чаробним штапићем или великим реформама које долазе «одозго» - Philippe Merlant, активиста.

“Глобализација =>Антиглобализација => Алтерглобализација”

Пад Берлинског зида 1989. године је био велика победа оних који сматрају да нема алтернативе «капитализму». Захваљујући поразу совјетског блока – репресивног тоталитарног система кога су иначе жестоко критиковали и многи данашњи противници глобализације – носиоци светске економије су успели да створе атмосферу у којој су се критичари капитализма и нео-либерализма повукли у «жестоку дефанзиву». Требало је времена да се схвати да се експлоатација и дискриминација настављају, да се ситуација погоршава све више са снажењем либерализма.
Упркос досад невиђеном технолошком напретку, стање огромног дела човечанства је наставило да се погоршава. Сиромаштво, недостатак вође, финансијски колапси земаља у развоју, сида – наставили су да убијају на милионе људи. Након слома «деколонизираног» Југа, захваљујући кризи дугова крајем 70- их, и распада «совјетског блока» 1989. године, лидерима светске економије остало је да се обрачунају са «последњим непријатељем» - социјалним програмима запослених.
Паралелно са тим, светском капитализму је било потребно да створи нове, реформисане институције које би помогле ширењу глобализације и мондијализацији економије, те створиле светске норме и законе који би дали значајније место компанијама, пре свега мултинационалама у односу на државе. У том смислу се, између осталог, ствара Светска трговинска организација, као наследник ГАТТ-а.

Међутим, паралелно са овом офанзивом, у периоду 1993-95 ствара се нови фронт «одбране», састављен од два до тада разједињена фронта : фронта за наставак деколонизације и фронта за социјална права запослених. Велика новост у свему овоме је што нови фронт схвата повезаност између две ситуације : социјалне неједнакости запослених и питања социјалне неједнакости Севера и Југа. Питање социјалне неједнакости се више не види као питање «радничке класе» као раније, већ као питање «дискриминације» кроз видове неједнакости. Значај повезаности ових проблема увиђа све више покрета: еколози, потрошачи, покрети међународне солидарности, разне невладине организације, синдикални покрети, покрети пољопривредника, сви демократски покрети (млади, жене) који се боре против дискриминација.
Сви ти покрети, са својим различитим тежњама, циљевима, методама борбе стварају «покрет покрета» - алтерглобалистички покрет. Уследили су протести – од протеста против одлука Берлусконијеве италијанске владе 1994, побуне у Chiapasu те исте године, преко социјалних протеста у Француској 1995. године, протеста у САД и Кореји, па све до Сијетла 1999. године, можда и прве прекретнице у покрету. Масовни протест против Светске трговинске организације у Сијетлу је својим обимом и медијском пажњом коју је изазвао «квалитативно» и «квантитативно» допринео развоју покрета.

Некако у исто време, у Француској се ствара АТТАЦ (Асоцијација за опорезивање финансијских трансакција зарад помоћи грађанима), једна од најактивнијих организација у алтермондијалистичком покрету. Такође у Француској, пољопривредни синдикалиста Јосе Бове, у знак протеста против инвазије «фаст-фоод» хране и начина живота демонтира МцДоналдс ресторан у граду Миллау. Полако али сигурно, покрет прелази са позиције «антиглобализације» у Сијетлу, на позицију «алтерглобализације» у Порто Алегреу, у време Светског социјалног форума, јануара 2001. године, некој врсти « контра-самита » Светском економском форуму у Давосу.

Протести се шире. Више није циљ само протестовати и делегитимизирати СТО, већ и Међународни монетарни фонд, Светску банку, Светски економски форум, Г8 – све самите на којима «шачица моћних одлучује о судбинама милијарди беспомоћних». Масовне демонстрације против Г8 у Ђенови јула 2001. праћене насиљем које је довело до убиства младог италијанског анархисте Карла Ђулијанија од стране италијанске полиције, праве нови продор: овог пута, шефови држава Г8 су приморани да обрате пажњу. По први пут, један од лидера Г8 се обраћа демонстрантима: «Чујем вас », рекао је француски председник Жак Ширак у Ђенови.
Свега неколико месеци касније, терористички напади на Њујорк и Вашингтон, 11. септембра 2001. године, прете да угрозе «алтерглобалисте» и да их ставе у исти кош са «терористима». Међутим, све алтерглобалистичке групације се дистанцирају и осуђују нападе и невине жртве. Замка је избегнута.

Јануара 2002. године, Светски економски форум, премештен из Давоса у Њујорк, по први пут у своју агенду убацује тему “сиромаштва”, иако то ради у склопу дешифровања његове везе са тероризмом. Преко 60. 000 људи који паралелно учествују у Порто Аллегреу на Светском социјалном форуму, тада су могли да кажу: “Давос нас гледа”. Притиснут протестима, самит Г8 се 2002. године повлачи у забачене планине канадског северозапада. Тема “Африке”, “борбе против сиде”, “сиромаштва” напредује на агенди. Шефови држава Г8 обећавају разне видове помоћи – иако незнатне у односу на обим проблема. Паралелно, јача изразити отпор према “америчком ратоборном унилатерализму”, неки це рећи “империјализму”, чак и “фашизму”: “Стоп тхе Бусхфире”, “Косово 1999, Афгханистан 2001, Ираq 2003: УСА он Wорлд Тоур”, су пароле које исписују све више алтерглобалисти.
Све више, уз “социјална питања” постављају се и питања “колективне безбедности” и мира, у контексту америчко-британског игнорисања УН као светске организације задужене за безбедност. Почетком јуна 2003. године, самит Г8 у Евиану више не може да избегне социјалне теме. Жак Ширак, који се уживео у улози “критичара америчког унилатерализма” у време рата у Ираку, прави агенду са до сада најјачим “социјалним садржајем” и том приликом као госте самита зове, по први пут, и десетак лидера Југа, укључујући и новог бразилског председника Лулу, својевремено једног од лидера бразилског алтерглобалистичког покрета.

Резултати самита – они реални не декларативни – нису још увек видљиви. Ипак, један од 100. 000 учесника контра-самита, одржаног у Анемасу (Француска), и Женеви, Gustave Massiah, потпредседник АТТАЦ-а, каже да развој ситуације показује да “идеја да је другачији свет могућ напредује (…) а либерална мисао улази све више у кризу”. «А ми, ми желимо да нагласимо идеју мондијализације отпора и права насупрот мондијализацији потрошње», казе Messiah. “Покрет покрета” «Снага данашњег алтермондијалистичког покрета је у његовој разноликости. Стварамо јединство које се заснива на различитости култура, језика, религија, мишљења. Не постоји једна форма борбе која је сама по себи супериорнија у односу на друге. Увек постоји коегзистенција између различитих врста борбе.
У суштини, све зависи од ситуације. Од лобирања до великих борби отпора и захтева (...) Свако треба да дефинише свој ангажман у складу са ситуацијом, и да настоји да је превазиђе».

Може се слободно рећи да се овакав став Мессиах-а – омаж разноликости унутар самог покрета – рефлектује у скоро свим видовима активности алтерглобалистичког покрета. Тај покрет не би био «покрет покрета» да није сачињен од низа, хоризонтално (никако вертикално) повезаних актера. Самим тим постоје и размимоилажења у оквиру самог покрета, у виду разматрања о коренима проблема, методама борбе и специфичним циљевима.

Нео-либерализам или капитализам ? У оквиру покрета постоје размимоилажења по питању тога да ли је противник «неолиберализам» или «капитализам». У суштини, ово питање, размимоилажење, много више потенцирају заговорници тезе да проблем лежи у капитализму. Они сматрају да је глобализам облик у коме се капитализам појављује у скорашње време да би превазишао своје унутрашње контрадикције и избегао кризу. Имајући то у виду, неолиберализам се у овом смислу схвата само као један од облика експлоатације. Исто тако, проблем не лежи ни у глобализацији, већ пре свега у капиталистичком систему.

Дакле, фокус је на борби не против «неолиберализма» или «глобализације» - који су само «маске» - већ против «капитализма» – оног што се крије иза маске. «Реформа капитализма», сматрају они, «није могућа», те су они који се боре само против «неолиберализма » у суштини само «забринути либерали». Насиље – да или не ? Постоје и велика размимоилажење између огромне већине која се противи насилним методама протеста, и изразите мањине која сматра да је то легитиман и ефикасан начин борбе. Наравно, не ради се о насиљу усмереном против других грађана, цивила, већ искључиво против «добара» мултинационала или других компанија које «експлоатишу». «Акција је јача од хиљаду речи», тврде заговорници тих метода и сматрају да је рецимо уништавање МцДоналдс ресторана «нова правда одоздо».

Питање које се поставља је: «Како одговорити на насиље чије су жртве несрећни и експлоатисани у нашем друштву ?». У суштини, тако се развила и теза о «активном ненасиљу» у којем је легитимно демонтирати један МцДоналдс, али не и повредити људе. Чињеница је пак да насиље на протестима добија превише пажње. Веома често се управо «безбедоносни» фактор ставља као најбитнији у извештајима са «контра-самита», а не сама «суштина » поруке. Истиче се «насиље» демонстраната као да је то порука, а не метода протеста. Управо то смета великој већини демонстраната, који сматрају да “насилне” акције «Black block» анархистичког покрета имају контраефекат и служе за «алиби» вођама глобализације.

Неретко се дешавају и спорадични сукоби између поборника «насилних акција» и њених противника, на очигледно опште задовољство органа «реда и мира». Да би избегли веће проблеме, организатори контра-самита у Анемасу су шест месеци преговарали са француским и швајцарским властима. Преговори су резултирали слободом да се блокирају одређене раскрснице и одшета једна специфична маршрута без интервенције полиције. Исто тако, на протесту су били, по први пут, присутни посматрачи «Амнестy интернатионал» који су записивали свако кршење права демонстраната. Насиље није избегнуто у суседној Женеви, али чињеница је да је насиље у глобалу било минимално, нарочито у поређењу са оним у Ђенови из 2001. године.

Зборник ЦЕПИТ Београдске отворене школе

Цео текст је на:

http://old.bos.rs/cepit/materijali/TranzicijaGlobalizacijaEvropskeintegracije.PDF


Amika.rs