Djordje Prudnikoff: Sumrak $-ske imperije – pogled iza ogledala

Intervju: Mihail Hazin, naucnik koji je predvideo «sumrak dolarske imperije»

Pre pet godina bio sam urednik kulture u Komsomolskoj pravdi. Izdavacke kuce slale su nam na recenziju nova izdanja. Tako sam medu najnovijim knjigama pronašao jednu zanimljivog naslova: Sumrak dolarske imperije, Pax Americana na izmaku.

Morao sam da protrljam oci, koliko je bilo neocekivano. Cisto ludilo - na pocetku XXI veka tako napasti osnove svetskog poretka, napasti slobodno tržište. Da nije greškom zaostalo nešto staro, iz Brežnjevljevog doba? Sovjetski amerikanolozi, agitpropovci, jako su voleli da sahranjuju Ameriku.

Ne, knjiga je izdata 2003. I autor nije Zjuganov, vec izvesni Hazin. Prelistao sam knjigu i zakljucci su mi delovali prilicno ubedljivo. Dao sam je ekonomskom komentatoru Ženji Anisimovu. Ženja je napisao recenziju i napravio veliki intervju sa autorom.

Tako se prvi intervju Mihaila Hazina u nekom tiražnom listu pojavio upravo u Komsomoljki, a ja sam zapamtio da postoji odvažni ekonomista koji se zone Hazin. Otad sam ga redovno pratio. Ostao je dosledan sebi: po njemu, Americi se crno piše.

Mihaile Leonidovicu, šta vas je uopšte podstaklo da razmišljate o svetskoj krizi?
U prolece 1997. u Kremlju je formirana Ekonomska uprava predsednika Ruske Federacije. Postavljen sam na mesto zamenika nacelnika te uprave. Moj prvi zadatak bio je da Jeljcinu podnesem izveštaj o ekonomskoj situaciji u Rusiji. Dok sam pripremao izveštaj shvatio sam: krajem leta ili pocetkom jeseni 1998. zemlja ide u stecaj. Naravno, ako hitno ne promeni svoju ekonomsku politiku.

I kako su se u vrhu vlasti postavili prema tome?
Nikako. Tekst nije niko ni procitao, sem zamenika šefa predsednikove administracije Lifšica i samog Jeljcina. A pred leto 1998. izbacen sam iz predsednikove administracije, zbog pokušaja zaustavljanja biznis-projekta „GKO-Valutni koridor» (GKO su kratkorocne državne obveznice koje je naša vlada emitovala i prodavala ih na zapadu, obecavajuci prinos od 140 posto po obveznici). Bila je to najveca finansijska afera u celom postsovjetskom periodu. U avgustu, kao što sam upozoravao, poceo je stecaj: država je potrošila novac i više nije mogla da pokrije kratkorocne obveznice koje je emitovala. Ja sam sa nekim istomišljenicima nastavio da istražujem razloge koji su doveli do bankrotstva. Svi tragovi su vodili u Ameriku. Pošto smo se ozbiljno udubili u nacin ustrojstva americkog tržišta, otkrili smo zapanjujucu podudarnost. Isto onako kao što je naše tržište kratkorocnim državnim obveznicama iscrpelo sve životne sokove Rusije, tako americka berza hartijama od vrednosti isisava resurse celog sveta. Može se predvideti samo istovetna završnica, nema druge. U leto 2000. u casopisu Ekspert pojavio se naš clanak pod naslovom „Preti li Americi apokalipsa». Zakljucak: ako vec u prolece 1998. više nije bilo mogucno da se izbegne bankrotstvo Rusije, onda 2000. nece biti mogucno zaustaviti probleme sa kojima se americka privreda suocava.

Šta je razlog postojeceg kraha? Samo, ako može bez onih komplikovanih termina tipa «finansijski derivati» itd.
Probacu što jednostavnije. Ekonomski model zbog koga se sada sve ruši, nastao je kao odgovor na veliku krizu 70-ih godina prošlog veka. Bila je to kriza viška kapitala. Još su klasici politicke ekonomije XIX veka pisali da se kapital uvecava brže nego što stiže naknada za rad. Usled toga nastaju problemi vezani za nedostatak tražnje. U klasicnom kapitalizmu to se rešava na racun kriza hiperprodukcije. U imperijalizmu izvozom kapitala. Negde 70-ih godina XX veka oba nacina su vec bila potrošena. Svetska situacija je, medutim, zahtevala od SAD da idu dalje putem naucno tehnološkog napretka. Da nije bilo tako, Zapad bi izgubio Hladni rat sa Sovjetskim Savezom. Karterova administracija i tadašnji prvi covek Federalnih rezervi Pol Voker odlucili su se za domišljatu varijantu: prvi put u istoriji kapitalizma oni su poceli da stimulišu ukupnu tražnju, umesto da, kao dotad, pomažu samo kapitalistima. To je uradeno pomocu emisije novca.

Hocete da kažete da su odlucili da puste štampariju u pogon?
Upravo tako. Pocetkom 80-ih godina tražnja je prvenstveno stimulisana kroz državne poslove, tako što je, na primer, aktiviran program „Ratova zvezda». Od 1983. težište je stavljeno na domacinstva.

Mislite, na obicne gradane?
Da. Citavu cetvrt veka domacinstva su zahvaljujuci emisiji novca dobijala sredstva. Sve više i više.

Kroz kredite?
Naravno. Zahvaljujuci povecanoj tražnji Sjedinjene Države su napravile još jedan zavoj u spirali naucno-tehnickog napretka. Tako su Amerikanci pobedili, razbili Sovjetski Savez. Postigli su i mnoge izvrsne rezultate. Ali, taj uspon je postignut trošenjem resursa koji su bili predvideni za obezbedivanje buduceg rasta. Tako je zemlja potrošila resurse namenjene dvama buducim naraštajima. Sjedinjene Države su pocele da gomilaju dugove. To je savršeno jasno ako uporedimo grafikone rasta dugova domacinstava i ukupnog duga SAD na jednoj, i americkog BNP, na drugoj strani. Privreda raste brzinom od dva do tri, najviše cetiri posto godišnje. A dugovi rastu brzinom od osam do deset posto godišnje.
Neka slobodno rastu. Preživeli su Amerikanci i dosad i nisu se žalili. Svakako im je bolje nego nama! Sasvim je tacno da su stimulišuci tražnju potrošaca, Amerikanci izgradili državu koja ima neverovatno visok životni standard. Odrasle su cele generacije ljudi koji ne znaju šta je siromaštvo. Medutim, ne može se vecito živeti na dugu. Dugovi domacinstava premašili su obim celokupne nacionalne privrede i iznose više od 14.000 milijardi dolara, iliti 14 triliona dolara. Došlo vreme da se potrošeno plati. Razume se, Volstrit je groznicavo pokušao da odgodi krah. Necu ovde detaljno govoriti o finansijskim derivatima koje ionako ne volite, niti o raznim drugim vidovima fiktivne finansijske aktive. U svakom slucaju, bio je to samo pokušaj da se pred smrt makar za tren udahne punim plucima. Problem Amerike je i u tome što su, zbog te isprovocirane uvecane tražnje, povecani i proizvodni kapaciteti. Pri tom ne mislim samo na kapacitete za proizvodnju robe, vec i na kapacitete za proizvodnju usluga. Koju god da sanacionu varijantu sada odabere Volstrit, tražnja ce se neminovno smanjiti. Šta sa tim kapacitetima? Mi smo još 2000. izracunali koliki to deo americke privrede mora da nestane. U tom trenutku radilo se o cetvrtini. Sada se vec radi o trecini, ako ne i o vecem delu.

To je mnogo?
To je neverovatno mnogo. Možete li uopšte da zamislite šta znaci uništenje makar i jedne cetvrtine privrede, da i ne govorimo o nekom vecem delu? To automatski donosi strmoglavi rast nezaposlenosti, užasnu depresiju, naglo i drasticno povecanje socijalnog opterecenja budžeta i ogromne napetosti u društvu. Zato SAD sada daju sve od sebe, cine i više nego što objektivno mogu, pokušavajuci da ucine sve samo kako bi spasile taj deo privrede. Stimulišu banke, stimulišu proizvodnju … Ipak, za dve do tri godine, a možda i ranije, Ameriku ce pogoditi kriza razmera Velike depresije.

Hocete da kažete da je ovo što se sada dogada još uvek dosta pristojno?
Naravno, ovo je tek pocetak. Razume se, oni o tome ne mogu glasno da govore. Pretvarace se da je sve dobro. I da ce biti još bolje. Pocece da tragaju za razlozima zbog kojih se sve ovo dogodilo. Tražice ekstreme. Otud i potice moj strah od velikih teroristickih akcija. Nalik na ono što su organizovali 2001. godine.

Pobogu, Mihaile Leonidovicu!
U sumornim vremenima treba menjati psihologiju društva, treba to društvo mobilisati. Najbolji nacin da se to ucini je pretnja, opasnost. Za Ameriku to nije novina. Godine 1898. kako bi zapoceo rat sa Španijom, onaj rat ciji je rezultat bilo to što je Amerika otela od Španije Filipine i Kubu, Amerikanci su digli u vazduh sopstvenu oklopnjacu „Men" u Panami. Godine 1941. dogodio se Perl Harbur.

Necete valjda da kažete da su i to sami bombardovali?
Ne, bazu su bombardovali Japanci. Ali, americko rukovodstvo je znalo da se priprema napad. I dopustili su da se on dogodi. Bilo im je potrebno nešto što ce potpuno promeniti raspoloženje društva, tako da se ono odrekne izolacionizma i prihvati politiku ekspanzije. Samo su neposredno pre toga iz Perl Harbura izvukli sve nosace aviona, ne i vojnike. Pocetkom 60-ih godina dogodio se cuveni incident u Tonkinškom zalivu: da bi ušli u Vijetnam, Amerikanci su uništili sopstvenu krstaricu. Za njih je to norma ponašanja, oni su tako ustrojeni. Ja sam 10. septembra 2001. na forumu sajta casopisa Ekspert upozorio da ce Amerikanci uskoro sami protiv sebe izvesti veliki teroristicki akt i da ce sve to svaliti na Osamu Bin Ladena. I dan danas možete da nadete tragove te tvrdnje na Internetu.
Cekajte, pa dan posle toga su se srušile Kule bliznakinje. Odakle vam takvo predvidanje?
Ekonomski pokazatelji su u avgustu 2001. u Americi bili veoma loši. Trebalo je, znaci, mnogo toga objašnjavati. Secate se da su posle tog teroristickog akta na nekoliko dana zatvorili berzu. Jednostavno, preusmerili su pažnju. Što je najvažnije, pozivajuci se na te teroristicke akte, oni su se konacno odrekli liberalnih metoda upravljanja privredom i poceli prelazak na direktno državno upravljanje privredom - tacnije, na sistem u kome privredom upravljaju država i Federalne rezerve.

Ipak, nije li sve to previše simplifikovano? U avgustu su zabeležili loše pokazatelje, pa su onda u septembru organizovali teroristicku akciju? Za provokacije svetskih razmera kao što je bila ta, potrebna je duga priprema.
Pa cela ta prica i jeste odavno trajala. Kriza je mogla da se predvidi. „Crni avgust" je samo skratio rokove. Manifestacije krize su pocele da se ispoljavaju još 90-ih godina prošlog veka.

Znaci, kriza je pocela s onu stranu okeana. Ali zašto se od toga zaljuljao citav svet?
Dolar nije samo svetska rezervna i trgovinska valuta (sada se oko 70 posto medunarodnih transakcija, ukljucujuci sve bankarske operacije, odvija u dolarima) vec je posle 1971. dolar postao jedina mera vrednosti. Postoji još jedna veoma važna stvar. Savremeni model privredivanja, izgraden na dolaru kao glavnoj svetskoj valuti, doveo je do toga da Amerika ima jedinstvenu ulogu u svetskoj privredi. Ona proizvodi oko 20 posto svetskog BNP. Ukupni svetski BNP iznosi oko 60 triliona dolara. Realni udeo SAD je 12 triliona, iliti jedna petina. U isto vreme, Amerika troši oko 40 posto svetskog BNP. Prema paritetu kupovne moci, razume se. Uništenje tog sistema dovešce do toga da ce životni standard u SAD opasti. Bar dvostruko, i to je najmanje što je moguce. U istoriji se još nije dogodilo da takav enorman pad životnog standarda u jednoj državi ne dovede do kraha društvenopolitickog sistema. Potpuno je onda razumljivo da aktuelna politicka elita u SAD cini sve što može da ne izgubi vlast. Tome smo, uostalom, svedoci.
Ja to ne vidim. Pa zar vam nije indikativno to što se pojavio Obama, kao lik bez presedana u celokupnoj americkoj istoriji? Ne mislim pri tom da je cudno to što je on crnac. Radi se o tome da on uopšte nije ukorenjen u americkom establišmentu. U izvesnom smislu, Obama je „stvoreni" lik. Neko ga je izvukao i gura ga napred.

Ko?
- E kad bih ja to znao! Obamin suparnik. Džon Mekejn, takode je specifican lik, iako jeste predstavnik najvišeg americkog establišmenta u cetvrtoj generaciji. Mekejn ima previše godina. I psihicki je slomljen. Vijetnamsko zarobljeništvo ga je mnogo koštalo. Nije moguce da u njemu nije ostalo mržnje. One mržnje koja u politici smeta, baš kao i svaka druga jaka emocija. Politicar mora da bude hladan i cinican.

Na šta vi to aludirate, Mihaile Leonidovicu?
Americka elita savršeno dobro shvata da naredna administracija verovatno nece izgurati ceo mandat, jer ce morati da donese neke veoma radikalne i nepopularne ekonomske odluke. Što bi onda posadili u Belu kucu predsednika iz sopstvenog kruga. To bi bilo besmisleno, tim pre što on realno ništa ne može da ucini. Zato je bio potreban lik koga im, u stvari, nece biti žao. Obama ce sprovesti neke drasticne poteze koji su eliti neophodni. Onda ce ga smeniti ogorcena masa. Politicari ce njemu sve pripisati. Ipak, nece biti provokacija do narednih izbora.

A šta ce se posle dogadati?
Ponavljam, vec je poceo težak stadijum pada u okviru svetske krize. Ako SAD zaustave novcanu emisiju, odnosno, ako jednostavno prestanu da štampaju dolare, sve ce se srušiti u roku od dva do tri meseca. Bila bi to nova varijanta 1929. Ako budu štampali pare, ali u minimalnoj kolicini, onda ce pad trajati dve i po do tri godine. Ako uspostave hiperinflaciju, tj. ako štamparske prese ukljuce da rade punom parom, sve ce se završiti za godinu, godinu i po dana.

Koju ce od te tri varijante po vašem mišljenju izabrati Amerika? Ili je možda vec izabrala?
- Trecu varijantu - hiperinflaciju. Medutim, posle smene predsednika mogucna je i promena politike. Istine radi, valja reci da koju god varijantu izaberu, svet ceka period od 10 do 12 godina teške depresije. Mislim da ce i u Americi i u Evropi mnogi ljudi gladovati. Automobil ce postati raskoš.

Sumorna slika…

Necu kriti da bi ta slika, što se Rusije tice, mogla da deluje optimistickije. Mi imamo jeftine sirovine, imamo svoju naftu, gas itd. No nažalost, politika naših finansijskih vlasti koja ne dopušta domacim preduzecima da uzimaju jeftine kredite dovela je do toga da je proizvodnja umnogome prekinuta. Godine 1998. uspeli smo veoma brzo da se oporavimo od bankrotstva zahvaljujuci tome što smo pustili u pogon kapacitete konzervirane još iz vremena Sovjetskog Saveza. Pored toga, znatno se poboljšala spoljno ekonomska konjunktura. Cene nafte su se vinule u nebo. Sada spoljno ekonomske konjunkture jednostavno nece biti, zbog krize. Nema više ni nacionalnih kapaciteta. Ne mogu se sada graditi. Tražnja ce biti mala. Pokušace da nas preplave jeftinom uvoznom robom. Moracemo da zatvaramo granicu i da sasvim pogoršamo strukturu potrošnje. Inace, odakle novac? Uvoz je skup, a gradani više nece imati para. Samo u Moskvi bice nezaposleno 2,5 do tri miliona ljudi. Jedan deo tih ljudi su slabo placeni radnici, pre svega gastarbajteri. To ce povecati stopu kriminaliteta, izazvace mnoštvo neprijatnosti. Zamislite samo jedan milion, ili samo pola miliona Uzbeka koji nemaju stalno mesto stanovanja, a ostali su bez izvora prihoda. Razjurice se po prestonici i ni zbog cega ce ulaziti u kavge. Bice potrebne veoma stroge mere. Makar u pogledu deportacije. Ali mi odlicno znamo da vlast jednostavno nije sposobna time da se bavi. Formirace se bande od najokorelijih kriminalaca. Oni ce poceti sistematski da pljackaju i otimaju milionere, zarad velikog otkupa. Tome treba dodati još jedno dva miliona nezaposlenih iz redova takozvanog „kancelarijskog planktona". Mladi ljudi koji su navikli da dobijaju hiljade dolara mesecno samo zato što dolaze u kancelariju. Sada ce ih isterati s posla. Svi oni imaju hipotekarne kredite, automobile kupljene na kredit, drugu skupu robu. Šta da rade, da prodaju stanove ne bi li namirili dug? Pa tako ce celu Moskvu rasprodati! A otpuštanja su vec pocela.

Nemojte nas tako plašiti, Mihaile Leonidovicu. Rukovodstvo države preduzima ozbiljne mere. Izdvojene su cele milijarde rubalja. Svakog dana slušamo o tome u televizijskim vestima.
Ako sav taj novac bude potrošen onako kako je prvobitno namenjen, onda cemo nekako pregurati do proleca. Tad ce vec moci i krompir da se posadi. Ali, ako sve procerdaju, što je kod nas, nažalost, stari obicaj, onda ce problemi poceti vec u zimu. I to ozbiljni problemi. Što se vlasti tice po svemu sudeci, poslednjih nedelja došlo je do radikalne promene raspoloženja državnog rukovodstva. Vec mnogo godina žive u iluziji da ce biti dovoljno novca za sve. Medutim, odjednom se ispostavilo da novca ne samo da nema dovoljno, vec ga ima neverovatno malo. Uopšte se ne može shvatiti kako da se popune vec postojece rupe. Svi se obracaju vlasti i pružaju ruku ispruženu onako kao prosjaci kad traže pomoc. Cak i vlasnici kockarnica! Cak i oligarsi!
Prica se da je u vladu došla grupa oligarha da traži novac na zajam, nudeci svoja preduzeca kao kolateralno jemstvo. Ponudili su, dakle, ona preduzeca koja su tokom 90-ih otkupili u bescenje na aukcijama. Što se oligarha tice, tu je sve sasvim jasno. Zaista ne verujem da ce najveci deo njih opstati kroz tri ili cetiri godine.

Mislite, zaglavice u zatvor?
Propašce.
Narod se mnogo više brine šta ce biti s dolarom i Evrom. Ne bih hteo da izazivam nepotrebnu paniku. Reci cu samo da i jedna i druga valuta imaju veliki potencijal pada. Medutim, rokovi ce biti razliciti.
Kakve mere sami preduzimate da biste smanjili posledice krize koju predvidate? Ja nemam takvih problema. Moja plata se samo povecava, jer sam ja strucnjak za krize i u ovakvim situacijama mi se ljudi obracaju. Nemam nikakav krupni kapital koji bi trebalo spašavati, nikada ga nisam ni imao. Vašim citaocima mogu da dam samo jedan generalni savet: morate voditi racuna o tome da su crni dani nastupili i da ce dugo da potraju. Dalje treba da živite polazeci od tog saznanja.

(Komsomolskaja pravda)

Amika.rs