А р Е н А
МАЈЕВИЧКИ АГРЕСОРИ
Хиљаду пута поновљена лаж постане истина, или тако некако, говорио је отац пропаганде Едвард Бернез, а редовно га цитирао нацистички злочинац Гебелс.
Захваљујући, како плаћеној пропаганди, тако и оној која је настала понављањем "њихових истина" постали смо народ агресора. Истина извршили смо агресију искључиво на својој територији, али кога се то тиче у овом "истинољубивом свијету"?
Агресија се, по међународном праву, сматра ратним заузимањем туђе територије.
Прошло је већ више од двије деценије како смо проглашени агресорима и давно лансирана лаж понавља се сакодневно, како у бошњачким и хрватским тако и у свјетским, а неријетко и у србијанским медијима.
На размишљање о агресору и агресији понукала ме пријатељица Швајцаркиња коју сам дочекао на аеродрому у Дубравама код Тузле и уз пут морао да јој објашњавам зашто су неке куће још увијек порушене и зашто су порушене кад су то куће "агресора".
Како да објасним једној жени, која је иако стари новинарски вук, вјерник новог доба и оног што нам се продаје као демократија и либерализам? Како да јој објасним да су становници. Дубнице, Чакловића, Симина хана, Пожарнице, Ковачице, Цвиљевине, Потраши и још многих села на Мајевици, протјерани из својих домова, а истовремно су проглашени агресорима? Поготову се поставља питање, како да то објасним једној швајцаркињи, а да то при том не помисли да сам заговорник теорије завјере или у најмању руку лажов који не жели да каже истину о свом народу?
Швајцарци, као у осталом и остали становници западног свијета, вјерују још увијек, да смо починили све оно што су "напредни, демократски, либерални итд" медији објавили.Да се подсјетимо, била је то пропаганда која је хиљаду пута надмашила Гебелса, оца ове врсте пропаганде. По њемачком посланику шварцу српски љекари су усађивали псеће ембрионе у материце муслиманкама. Српски војници су силовали између 150 000 и 250 000 муслиманки. Број убијених муслимана, по истраживањима једног швајцарског новинара, достигао је цифру од осам милиона. Заробљенички логори су постали, у западним медијима, концетрациони логори који надмашили, према писању тих медија, мрачну славу Аушвица, Дахауа и других нацистичких концетрационих логора.
На крају, 1999. године је министар одбране СР Њемачке Рудолф Шарпинг изјављивао да Срби играју фудбал са одсјеченим главама косовских Албанаца и да се сладе на роштиљу печеним фетусима извађеним из трудних косовских Албанки.
шта зна једна од најбољих швајцарских новинарки о Србима и рату у коме смо порглашени агресорима?
Прије него што одговорим на ово питање, односно цитирам њен одговор, морам да напоменем да ништа боље нису информисани ни новинари у осталим државама западне Европе, а о обичним грађанима не треба ни да говорим.
"Не знам много, мислим, Сребреница је синоним за све што се овде догађало."
Одговорила је на питање, заборављајући да је захуктала пропагандна машинерија прије злочина над Сребреничанима обавијестила "напредни свијет" да су Срби двиљаци, варвари, фашисти, нацисти, комунисти, стаљинисти и све оно што се сматра лошим. Заборавила је такође да је иста та пропаганда машинерија приказивала хрватске и муслиманске војнике и називала их српским злочинцима. Приказивала српска гробља и називала их муслиманским.
Заборавила, или није никад ни сазнала, јер ако би један савремени роб посумњао у истинитост оног чиме га кљукају медији, посумњао би у постојање демократије. Чим би сиротан посумњао у постојање демократије могао би почети да размишља, а размишљање, поготову слободоумно, није пожељно јер може да онеспокоји робове и угрози стабилност западног конзументског раја.
Због приче коју је моја пријатељица писала, односно прикупљала податке за ту причу на Мајевици, обишли смо тих дана све наше врлети, па сам имао прилику да јој, поред већ набројаних, покажем "агресорска села"; Висоре, Брезје, Лукавицу, Миладиће итд., која су уништена у рату, а одакле су становници протјерани и расељени широм свијета.
Трудећи се тих дана да разложно објасним пријатељици шта се све дешавало у мом родном крају, сјетио сам се деведесет друге, односно неких детаља које сам иако важне, ко зна зашто, био истиснуо из сјећања.
Некако, крајем фебрура те године, замолио ме пријатељ из муслиманског села Челића да му набавим пиштољ.
Насмијао сам се и одговорио да ни сам немам оружје и да немам намјеру ни да га набављам јер у сваком случају одлазим половином марта у Швајцарску, па нећу учествовати у рату, до којег ће, доћи знали смо обојица.
"Сви су добили оружје само мени не дају. Рекли су ми да идем да печем божићне печенице са Србима". Рекао је мој пријатељ, не рекавши од кога су ти сви добили оружје. Да ли је говорио истину или лагао ни данас не знам, али да су се припремали за рат показало је вријеме.
Један други догађај можда је важнији од поменутог. Враћао сам се из Брчог у раним јутарњим сатима и на мосту преко ријеке шибошнице зауставила ме група војника, односно у униформе без видиљивих ознака, обучених мушкараца. Један од њих, једини кога сам препознао, се издвојио и пришао аутомобилу. Био је то познати криминалац, човјек који половину живота провео у поправним домовима и затворима. Не погледавши ме тражио је да му покажем документе, ја сам се насмијао и ако ми је страх стезао срце.
"Шта ћеш ти у ово доба овде?" питао је нервозно се осврћући око себе. Насмијао сам се поново и покушао да будем духовит.
"Пало је небо на земљу, а земља отишла на мјесто неба, кад је дошло вријеме да ти мене легитимишеш."
"Не прави си луд, видиш да ови нису одавде! Убиће те к'о зеца, а и мене ако сконтају да си Србин. Вози и не пролази више овуда, нарочито ноћу..." показао је руком четворици непознатих ликова на средини моста, да могу да прођем.
Хвала му до неба. Да ме није пропустио можда ја не бих данас писао овај текст и вјероватно не бих доживио да будем проглашен агресором.
Моја пријатељица је трептала и климала главом, али из моје приче очигледно није могла да извуче закључак, па је питала:" Добро, ако сте и прије рата живјели овде, што значи да нисте из Србије дошли и заузели ове простор, зашто вас је читав свијет прогласио агрсорима?"
Превише ми је драга па нисам и не могу да је пошаљем до ђавола, као што бих понекад, цијели њен и мој свијет, послао до ђавола.
Какав је то свијет у коме ми живимо? Свијет у коме постајеш агресором и онда ако само браниш свој кућни праг.
Најлакше би било одговорити једном ријечју; лицемјеран, али неће бити довољно онима који су неупућени, да схвате да су били храна за топове и колетарална штета и све то у циљу, неких и нечијих, виших интереса.
Можда је чињеница да нас је тај "културан, напредан и демократски свијет" прогласио агресорима, могла бити корисна за све три стране из прошлог рата, а поготову за нас, јер је требало да нам отвори очи, али се бојим да није. Још мање је отворила очи онима на које смо тобоже извршили агресију, јер они тако упорно понављају лажи из десведесетих да су у њих одавно повјеровали.
Морао сам опрезно, "на кашичицу" да саопштавам пријатељици чињенице које се нису уклапале у оно што је она "знала" о нама. Пошто није могла да свари све оно што је сазнала од мене, између осталог, информацију да су злочин над Сребреничанима извршили агенти француске обајештајне службе, ма како се они звали и којег поријекла били, те да број жртава није ни близу оној цифри, коју папгајски понављају како бошњачки тако и европски медији.
Још је мање, могла да прихвати могућност да је "Сребреница" плод договора тадашњег америчког предсједника Била Клинтона и ратног злочинца Алије Изетбеговића. Како и да схвати, кад је каубој из Арканзаса још увијек важна политичка фигура, а његова супруга, иако више пута ухваћена у лажи као и њен муж, могући кандидат за предсједника најмоћније државе на свијету? Док истовремено, сви градови у бошњачко-хрватском дијелу Босне и Херцеговине имају по једну улицу која носи име Алије Изетбеговића.
Тешко је објаснити неком, да је Мајевицу, општине; Лопаре и Угљевик могло да брани, рачунајући ђецу и старце, тридесетак хиљада људи, док је на другој страни само у Тузли са околином тристо хиљада становника, а да су истовремено они који су бранили Мајевицу агресори, док су они други жртве.
Она, моја пријатељица, није успјела да разумије природу и позадину нашег грађанског, да не кажем, братоубилачког рата. Она није, а да ли смо ми схватили?
Аутор: Миодраг ЛукићSELO GORI, A BABA SE ČEŠLJA
Rečenica iz naslova nema na žalost nikakve veze sa istoimenom serijom Radoša Bajića. Priznajem, srećniji bih bio da pišem o tv-seriji bilo kojoj, premda ih ne gledam, nego o seriji zločina koji se vrše nad čovječanstvom.
Na zadnjem zasjedanju Ujedinjenih nacija na kojem je bio prisutan nekadašnji libijski predsjednik Gadafi prozvao je gospodare svijeta pitanjem šta je na redu posle ptičijeg i svinjskog gripa, možda ribljii grip. Da je živ vjerovatno bi Zika virus vidio kao nastavak paklenog eksperimenta koji ima za cilj uništavanje većeg djela ljudske populacije. Zvaničnici Ujedinjenih nacija kao i mnogobrojni novinari podsmjenuli su se Gadafiju, a babe koje se češljaju dok selo gori nisu ni čule šta je Gadafi rekao, a sve i da su čule nastavile bi da se češljaju.
Ko su babe iz mog naslova?
Svi oni ljudi koji ne žele da se probude iz masovne hipnoze u kojoj nas pomoću medija drže već decinijama.
Već godinama, kroz moja književna djela, upozoravam, istina oprezno i na kašičicu, da dolazi vrijeme potpunog porobljavanja svijeta i uništavanja većeg dijela čovječanstva, a imam utisak da se babe i dalje češljaju, iako svijet, gopodari ga nazivaju globalnim selom, gori u požaru koji se ne može zaustaviti.Sjetim se povremeno jednog eksperimenta američkih psihologa koji može najbolje da nam pokaže zašto se babe češljaju iako selo gori. U jedan dječiji vrtić u kome se nalaze petogodišnjaci uđu ljudi u crnom izvedu vaspitačice i zapale zgradu. Dječica dohvate svako svoju igračku i pobjegnu napolje i sa sigurne udaljenosti gledaju požar, stiskajući čvrsto svoje igračke u rukama. Niko od njih ne zove vatrogasce niti pokušava da ugasi vatru, petogodišnjaci to ne mogu da urade, jedino što mogu je da gledaju, plaču i čuvaju svoje igračke.
Babe, to jest većina stanovnika drage nam planete zemlje su svedeni na nivo zrelosti petogodišnjaka koji ne mogu, sve kad bi htjeli da uoče opasnosti i odupru se istim. Mediji koji nam odavno određuju šta je dobro, a šta je loše, a dobro je ono što donosi korist, ispiru nam mozak tako da odavno bez pomoći istih ne možemo da se snađemo u svijetu u kome živimo.Ratovi, bolesti, krize u svijetu sve nam se servira na tanjiru koji treba i mora da konzumiramo onako kako to gospodari žele. Povremeno nas zbunjuju različitim izvještavanjima tako zvanih nezavisnih medija, pa naivni povjeruju da postoji druga strana, dobra za razliku one loše.
Gospodari su uspjeli u namjeri da nas ubjede da je svijet crno-bijeli i da beskonačno traje rat između dobrih i loših momaka, a dobri su oni koje oni kao dobre odrede. Osama bin Laden je nekada bio dobar momak, npr., kad se borio protiv Sovjeta u Afganistanu ili kada je devedeseith naoružavao bosanske muslimane pod budnim okom američkih i evropskih tajnih službi.
Babe pripremljene da se češljaju dok selo gori ni danas ne mogu da primjete da se porobljavanje svijeta dovršava i da će nam budućnost izgledati gore od najcrnjih antiutopija opisanih u romanim Vrli novi svijet i 1984.Da vas podsjetim, u utorak 19. januara prvi čovjek na planeti Andreas Sjostrom prešao je carinu na aerodromu s usađenim mikročipom u ruci. Pomoću njega prošao je carinu i ukrcao se u Stokholmu na avion do Pariza bez sigurnosne promjene i bez ijedne riječi. Njegov čip učinio je sve za njega, on nije morao ništa!
“Najveće iznenađenje za mene je osjećaj da sam u mogućnosti lično se identifikovati uz pomoć svog tijela. Pretpostavljam da će tako biti u bliskoj budućnosti, kada nam fizički objekti neće biti potrebni da bismo ostvarili mnogo toga.” rekao je Sjostrom javnosti nakon prelaska carine ne shvaćajući da se nije identifikovao pomoću svoga tijela već pomoću stranog tijela kojeg je nasilno ugradio u svoje tijelo.
Čipovi koji Sjostrom promovira mogu se kupiti za stotinjak evra, a pod kožu se ugrađuje uz pomoć injekcije s obzirom na to da su veličine zrna pirinča. Prelazak ovog čovjeka preko granice propagandni je postupak koji označava i službeni početak novog doba kao i ispunjenje Biblijskog proročanstva iz knjige Otkrivenja – Žiga zvijeri!
Andreas Sjostrom nije baba koja se češlja dok selo gori nego jedan od piromana koji uživaju u požaru u kome treba da nestanu nekorisne izjelice hrane kako ih ponekad naziva jedan od najbogatijih ljudi svijeta, Bil Gejts. Isti Bil Gejts koji voli da ga nazivaju filantropom je napravio bazu u jednom norveškom frojndu u kome su zamrznuta sva prirodna sjemena. Po njegovoj izjavi sjemena treba da budu sačuvana za daleku budućnost, rok trajnja hiljadu godina, a ja smatram da on očekuju upotrebu istih još za njegovog života jer brzina kojom nas on i njemu slični guraju prema ambisu, ostavlja nam svega još nekoliko godina.Vijest da je Andreas Sjostrom prešao granicu sa čipom u ruci umjesto dokumenata nije doprla do baba. Babe ili djeca iz vrtića čvrto stišću češljeve odnosno igračke i nijemo gledaju požara koji odnosi njihov, vrtić, njihovo selo, odnosno svijet u kome živimo.
Širi se carstvo djeteta govorio je Elifas Krouli osnivač savremenog satanizma, a njegovi sledbenici su se potrudili da nas putem medija zaustave u sazrijevanju stalno atakujući na naše najniže porive pretvarajući nas tako u djecu kojima su od svijeta u kome žive važnije njihove igračke, odnosno babe kojima je češljanje važnije od sela koje gori.Istovremeno sa nezapaženom viješću o Andreasu Sjostromu pojavljuju se zapažene vijesti o virusu Zika. Kremlje je optužio Bila Gejtsa da stoji iza širenja virusa u Južnoj Americi, a ja se ponovo sjetih Gadafija koji je naslutio da će eksperminet biti nastavljane pa pitao da li je sledeće što nas čeka, riblji virus. Iako se javnost smijala Gadafiju, gospodari svijeta su ga uzeli sasvim ozbiljno i zato je morao da umre, a ono što je stvarao decenijama je nestalo u požaru rata, dok je danas rasadnik terorizma.
Naravno Zika virus je nastavak paklenog ekspermienta koji je počeo davno, a nastavio se HIV virusom koji nije donio željene rezultate. Mnoštvo super bogatih ljudi, kao vrlo značajan broj naučnika radi na tome da se zaustavi povećavanje broja stanovnika na zemlji, odnosno da se broj stanovnika svede na maksimalno jednu milijardu.Postoji u našem narodu izreka koja se odnosi na ljude bez skrupla i glasi: “Boga se ne boje, ljudi se ne stide”. Oni javno govore o svojoj namjeri da unište veći dio ljudske populacije u čemuprednjači nepopulistički naučnikErik Pianka koji je smatrao da se čovječanstvo trebalo uništiti još virusom ebole i o tome je javno progovorio na 109. sastanku Teksaške naučneakademije gdje je rekao da treba da nestane nevjerovatnih 90 posto populacije jer ljudi su za njega paraziti (njegov finansijer Bil Gejts kaže da su nekorisne izjelice hrane. A zanimljivo je i to da je ovaj naučnik za ovu ideju dobio aplauzi ovacije okupljene naučne zajednice.
Kao što je izvijestio australijski novinar DžonBalantajn, Pianka je otvorio sastanak sa nizom vrlo uznemirujućih izjava o kontroli stanovništva, koji su bile toliko sporne da su cenzurirane iz video snimka snimljenog događaja, piše NaturalNews.
Pianka je u osnovi usporedio ljude sa bakterijamatokom svog opširnoggovora, tvrdeći da ljudi uništavaju planetu i da ih treba uništiti u masovnom brojua vrla naučna zajednica na to mu je skandirala. To nam samo daje uvid u zastrašujuće stanje ispranih mozgova na globalnoj naučnoj sceni koji su i postavljeni kao ‘vladari’ samo zato što ne vide dalje od smrti a kao takvi kontrolišu nauku cijelog svijeta.Treba obavezno pogledati film Aleksa Džonsa: Završna Igra – Planovi za globalno porobljavanje
Šta je to što se spominje u filmu Aleksa Džonesa „Završna Igra – Planovi za globalno porobljavanje“, a vezano je za Pianku? [ENDGAME – Blueprints for global enslavement]„Bil i Melinda Gejtsskinuti su sa trona najdarežljivijih, kada je njihov prijatelj, pristaša smanjenja populacije, entuzijast Voren Bufet, dao 37 milijardi za finansiranje ogromnog broja grupa za kontrolu populacije.
"I mislim da će svijet biti mnogo bolji kada ostane samo 10 do 20% od nas na njemu."
~
Dr. Erik Pianka ugledni biolog sa Teksaškog Univerziteta, kada je primao nagradu na Teksaškoj naučnoj akademiji, rekao je da je svjetska pandemija AIDS-a prespora i pohvalio virus Ebole jer će on pobiti 90% svjetske populacije nabrzaka.Kada su njegove izjave prerasle u nacionalnu kontroverzu, njegovi su ga diplomirani studenti branili izjavom da je Pianka zapravo previše konzervativan, i da zapravo treba pobiti sve ljude.
Ali najstrašnija bila je činjenica da je masa od preko 1000 uglednih naučnika (objavljeno u novinama) - njih 95% davalo je Pianki dugotrajne ovacije svaki put kada je hvalio viruse i mikrobe masovnog uništenja.Babe nastavljaju da se češljaju, djeca da se igraju jer od svijeta koji se urušava važnija je industrija zabave koja nam ne dozvoljava da se mrdnemo od televizijskih ekrana. Kad ponestane muzike, tolk i realnih zabava, holivudskih filmova, tu je fudbal, hokej, tenis i ini sportovi koji popunjavaju vrijeme u kome bi nesrećne babe, odnosno djeca, mogli da počnu da razmišljaju, naravno ako bi na duže nestalo struje. Kad se babe ili djeca zamore od industrije zabave odu, ako mogu, dva puta godišnje na odmor obično u države i regione koji su u cijelosti pretvoreni u ogromne javne kuće.
Svemogući mediji su ih pripremili na to, opravdali njihove primitivne nagone, odobrili im da je nedostatak savjesti vrlina, a savjesnost bolest, pa babe i djeca dohvataju novu igračku koja iako skupa i kratko traje, stvara kod njih privid da su dio velikog svijeta i da uživaju u životu.
Sve što je trebalo da bude učinjeno da djeca ostanu djeca, a oni koji pokušaju da porastu odmah postanu babe koje se češljaju dok selo gori, učinjeno je najsavršeniji način, tako da gospodari ne moraju da strahuju da bi neko njihove namjere za porobljavanje svijeta u i uništavanje “beskorisnih izjelica hrane” mogao da osujeti.
Govori se ovih dana o ukidanju novca. Babe i djeca ne vide u tome ništa loše kao ni u čipovanju djece koja bi po planu gospodara trebalo da bude sprovedeno do 2020 godine. To što ćemo uskoro živjeti u svijetu u kome će svaki naš pokret biti kontrolisan nikog ne zanima, pa čak ni kog ne zanima ni to što on možda neće biti u onoj milijardi koja će ostati u životu, važno je da nam gospodari serviraju dovoljno “hljeba i igara”.Miodrag Lukić
MIODRAG LUKIĆ, hroničar dijaspore, pisac za koga kažu da živi na pogrešnom mestu
Kažu oni koji dobro poznaju njegova dela da bi za njega najbolje bilo da živi u Beogradu jer bi tek tada njegova pozorišna dela i romani bili zapaženi u meri u kojoj to zaslužuje. Biti pisac u dijaspori, pisati na srpskom jeziku, a ne na jeziku zemlje domaćina, svakako nije dobar izbor, ali da li pisac uopšte bira svoj usud ili je to jače od njega?
Miodrag Lukić je iz Lopara – Republika Srpska, Bosna i Hercegovina, živi i stvara u Švajcarskoj. Piše romane, drame, pripovjetke i filmske scenarije.
Romani: Ludi Vjetar – Serbian Gigolo, Studio Evropa, Ranjeni Vuk, Sudbine, Hijene, Ranjeni vuk II, Meso, Foka, Ajduk i Probisvijet.
Drame: Bankarka ili laž naša nasušna, Kruna kraljice lepote, Pečat jezika, Vidovnjak Đoka i paraziti, Pedestitis, I da sam pametan poludeo bih, Odlaganje života, Gastarbajter, Ajnštajnova žena, Edukovana žena, Zvezde dna, Necu kuci i Gospodar nikako da dodje.
Sva pomenuta dramska djela autor je i režirao u Srpsko-švajcarskom Pozorištu Duga u Švajcarskoj.
RADNJA SVIH NJEGOVIH ROMANA smeštena je u dijaspori. Napisani su tako da bez puno truda u njima mogu da se prepoznaju barem tri generacija iseljenika, kako onih u Švajcarskoj tako i širom sveta, jer radi se o specifičnim problemima iseljenika i o našem mentalitetu sa svim njegovim osobenostima.Zašto ne piše na nemačkom ili barem, zašto njegova dela nisu prevedena na nemački?Kaže da je poslao prevedene odlomke svojih romana na trideset i tri adrese u Švajcarskoj i od trideset i dva izdavača dobio ljubazan ali negativan odgovor. Trideset i treći izdavač, to jest direktor izdavačke kuće Zitgloke, gospodin Ramzajer iz Berna ga je nazvao da mu kaže da ga ceni kao pisca i kao hrabrog čoveka i da mu prizna da on nije tako hrabar da bi objavio njegova dela.
O čemu se radi u tim romanima ako niko neće da ih prevede, a istovremeno mu direktor jedne renomirane izdavačke kuće prizna da ga ceni kao pisca i hrabrog čoveka, ali ne sme da objavi njegova dela.?
Svako ko pročita Lukićeve romane primetiće da su svi bolno realistični i da u njima niko nije poštedjen, od institucija do pojedinaca. Iako se radi o fikciji, romani su previše realistični da bi bili dobrodošli u društvu koje svoje gradjane želi da zadrži u snu, bilo da se radi o srpskom ili švajcarskom društvu.
Poslednja dva romana Foka i Meso su lek, knjige koje bi umesto u knjižarama trebalo kupovati u apotekama kaže Lj. Daković, prijatelj i stalni čitalac.