А р Е н А
НЕЗАБОРАВЉЕНИ
Салвадор Аљенде - Чиле
Валпараисо, 26. јун 1908 — Сантијаго де Чиле, 11. септембар 1973) био је чилеански политичар и државник, по професији лекар психијатар.
Социјалистичку партију оснива 1933. године и постаје њен лидер. У почецима политичке каријере помагао је владу Народног фронта и био у њој министар здравља од 1938. до 1941, од 1945. године постаје сенатор, затим бива изабран за потпредседника, а после и за председника сената. Као кандидат левице и вођа Фронта народне акције безуспешно учествује на изборима 1952, 1958. и 1964. године.
11. септембар 1973. године – војни пуч у Чилеу, убиство изабраног председника Салвадора Аљендеа и убијање свих његових познатих присталица – од 80.000 до 100.000 људи.
Као кандидат левице, Покрета народног јединства који су основали социјалисти, комунисти, радикали и демохришћански дисиденти, септембра 1970. побеђује на изборима. Остваривао је програм независности, развоја и усмереност земље ка социјализму кроз процес постепених и демократских друштвених промена.
Аљенде је био први марксистички политичар изабран за председника једне државе на изборима. Својом политиком аграрне реформе, национализације рудних богатстава и праведне расподеле богатства, опасно је угрозио интересе крупне буржоазије и страних, посебно америчких компанија.
Мислио је да је Чилеу омогуо мирну еволуцију у социјализам под окриљем буржоаског легализма. Искуство га је прекасно научило да влада без власти не може да промени систем.
Ово задоцнело отрежњење је вероватно било оно што га је натерало да се бори до смрти. Пружао је отпор шест сати, митраљезом који му је поклонио Кастро, првим оружјем из кога је у животу пуцао.
Око шест сати поподне, генерал мајор Хавијер Паласиос успео је да дође до другог спрата са својим ађутантом, капетаном Галардом, и групом официра. Ту, међу лажним столицама Луј 15, кинеским вазама са змајевима и Ругендасовим сликама у црвеном салону, Аљенде их је чекао. Био је у мајици кратких рукава, са рударским шлемом на глави и без кравате, а одећа му је била умрљана крвљу. У рукама је држао митраљез.
Аљенде је добро познавао генерала Паласиоса. Неколико дана раније рекао је Августу Оливаресу да је то опасан човек близак америчкој амбасади. Чим га је видео како се промаља на степеништу, Аљенде је повикао: „Издајице!“ и ранио га у руку.
Према причи сведока председник је погинуо у размени ватре са том групом. Затим су сви остали официри, у кастинском ритуалу, пуцали у леш. На крају му је један подофицир разбио главу кундаком.
За Сједињене државе избор Аљендеа је био далеко озбиљније упозорење које је превазилазило просте интересе национализованих фирми. Био је то недопустиви преседан мирног напретка и социјалних програма на који би могли да се угледају народи света, нарочито у Француској и Италији, где постоје услови за покушај да се крене путем Чилеа. Све силе међународне и спољне реакције удружиле су се у јединствени блок.
Штрајк аутопревозника био је коначни ударац. Због дивље географије земље, чиланска економија зависила је од транспорта. Паралисати камионе значило је паралисати земљу. Опозицији је било лако да организује штрајк, јер је удружење камионџија тешко погађао недостатак резервних делова, а притом су чланови сматрали да су угрожени малим државним пилот програмом за адекватни државни транспорт на крајњем југу земље. Обустава је трајала до самог краја без иједног тренутка прекида јер је финансирана новцем из иностранства. „ЦИА је преплавила државу доларима подржавајући штрајк газда и… страни капитал се спустио у сада формирану црну берзу“, писао је Пабло Неруда једном пријатељу у Европи. Недељу дана пре пуча, нестало је уља, млека и хлеба.
Пиноче је 11. септембра 1973. године извео државни удар, уз војну помоћ САД од преко 11 милиона долара.
Истога дана, приликом одбране председничке палате, Салвадор Аљенде је убијен, а 72 његова најближа сарадника су заробљени и стрељани.
Млађи официри су се ушанчили у подофицирској школи у Сантијагу и држали се четири дана док коначно нису збрисани. Официре који су одбили да подрже пуч и који нису извршили наређења пучисти су без милости побили. Читави пукови су се побунили, и у Сантијагу и у провинцији, а побуне су биле немилосрдно гушене, док су заповедници масакрирани за опомену војницима.
Затим је формирана војна хунта, односно влада састављена од одабраних људи који су командовали вођењем државног удара, са Августом Пиночеом на челу. Хунта је прогласила ванредно стање и распустила парламент до даљег. Пиноче је, да би уништио марксистичку прошлост Чилеа, одмах основао нову тајну полицију под именом Управа националне обавештајне службе или ДИНА, која се убрзо инфилтрирала у све поре чилеанског друштва са задатком да похвата све Аљендеове присталице и противнике режима. ДИНА је такође формирала тајне логоре у којима је зверски мучила и убијала затворенике. У првим месецима Пиночеове власти затвори и логори су толико били пуни да су се у ту сврху користили и спортски стадиони, бродови и војни комплекси. Сматра се да је по њиховим налозима ухапшено 130.000 Чилеанаца и страних држављана, од којих су многи мучени и убијени.DVE nedelje nakon što su, u krvavom puču Augusta Pinočea, stradali Salvador Aljende i čileanska demokratija, Njujork tajmsu je u kasne sate upućen anonimni poziv. „Obratite pažnju“, pozivao je glas iz slušalice, „neću da ponavljam“. Krajem septembra 1973. godine, najavljeno je nešto dotad nečuveno: „Za petnaest minuta eksplodiraće bomba u zgradi Međunarodne telefonske i telegrafske korporacije.“ Meta napada, poznatija kao Aj-Ti-Ti (ITT), nije izabrana nasumično, već je to bila „odmazda za zločine koje je ITT počinio protiv Čilea.“
Ovaj tehnološki gigant i rastući konglomerat u to vreme je spadao u najveće multinacionalne korporacije na planeti. U čuvenom upravnom odboru kompanije sedeli su bivši direktor američke Centralne obaveštajne agencije (CIA) i bivši predsednik Svetske banke – idealna ekipa da se jedan od najvećih klijenata američke vojske ubroji u glavne profitere Vijetnamskog rata. Kompanija ponosno ističe svoju poziciju u okviru vojno-industrijskog kompleksa. „Da biste videli u mraku, gledajte ITT. Noć više nije okrilje gerile“, glasi reklama iz 1967. godine za njihove uređaje za noćno osmatranje, upravo one godine kada je Ernesto „Če“ Gevara ubijen u Boliviji. Kompanija je, takođe, bila predmet prozivki, poput poziva na bojkot industrijskog hleba koji proizvodi jedna od podružnica ove grupe. „Kupite hleb, kupite bombe: ITT u Vijetnamu“, bio je naslov u jednim levičarskim novinama. U aktivističkim krugovima, akronim kompanije se čita kao Imperialism, Treason and Terror („imperijalizam, izdaja, teror“). Ali je prozivka ipak daleko od podmetanja bombe usred Menhetna.
Uređaj je konačno eksplodirao u 5:40 ujutru u Aveniji Medison, br. 437, u sedištu ITT-ovog ogranka za Latinsku Ameriku. Posle Rima i Ciriha, bio je to treći napad za manje od dve nedelje na ovu međunarodnu korporaciju. I time je otpočela čitava serija.
Tokom 1920-ih, ITT se proširio na Meksiko, Urugvaj, Brazil, Čile, Argentinu i Španiju. Već 1929. godine kompanija je kontrolisala dve trećine telefona i polovinu kablova u Latinskoj Americi. Ovu meteorsku ekspanziju omogućio je kredit koji su Benovi dobili zahvaljujući svojim vezama sa Volstritom, a pratilo ju je i nastojanje Sjedinjenih Država, tadašnje planetarne sile u usponu, da potisnu britanske interese u Latinskoj Americi. Nekadašnji vojni sekretar Elihu Rut priznao je pred (...) I NEMA VISE ZA SVAKI SLUCAJ…
Џон Ролингс - Гана
рођен 1947. године, на власт је први пут дошао 1979. године, пучем који је предводио као 32-годишњи поручник Ратног ваздухопловства.
Незадовољан властима које су га наследиле, други пуч је извео 1981. године.
После демобилизације и оснивања странке двапут је демократски изабран за председника Гане, што је био у два мандата од 1993, а функцију је напустио 2001. године.
Прикључио се Ганском ваздухопловству у својој 20. години
Испланирао је три пуча, од тога је два успешно извео (једном је био ухапшен пре извршења пуча). Први пут се на власт попео 4. јуна 1979. године када је створено Револуционарно веће оружаних снага с њим на челу.
Одмах након доласка на власт 1979. године, убио је три бивша диктатора, неколико високих војних официра, неколико судија и многе друге.
Веће је предало власт цивилном председнику 24. септембра 1979. године. Након кратке цивилне власти, већ 1981. године извео је пуч и поновно се попео на власт. Сада је створено Привремено веће националне одбране. Тај период његове војне власти трајао је од 1981. године до 1993. године. Као војни вођа, био је слављен од свог народа, а критикован од страних посматрача.
Године 1991, допустио је стварање странака, а сам се прикључио једној након што је 1992. отишао у војну пензију као поручник ваздухопловства. Победио је на изборима 1992. године, те је владао два мандата од 1993. године до 2001. године.[2] Устав му брани да конкурише за трећи мандат.Акра, 1979.
Акуфо, Африфа, Ачемпонг, обучени у бела елегантна одела, стајали су неколико корака испред дрвених стубова, руку везаних иза леђа.
Бандере су укопане тог јутра као последњи ослонац „не-пријатељима народа“. Током преподнева, „револуционарни суд“ одредио је казну – НА СМРТ. Три председника које је, као мутни заостали талог, избацила на површину декада пост-Нкрумахове Златне Обале (Гане), и још четири министра, одавали су утисак запањених људи. На њиховим лицима пепељасто-сиве боје, оцр-тавала се грчевита жеља да се пробуде из кошмарног сна.
Али, потмула хука из масе десетина хиљада људи, окуп-љених на стрелишту акранске Војне академије на Тешију, није ос-тављала места сумњи. „Хоћемо правду“, слогани узвикивани убр-заним скандирањем, вођени руком невидљивог диригента, дости-зали су крешендо у урлику који је ледио крв у жилама.
Џиновске оргуље у којима је „воља народа“ кроз рево-луционарну екстазу оркестрирана у ритмичко призивање смрти, својом поруком одузимале су осуђенима право на било какву наду. Плотун је одјекнуо...
На путу према граду, изнад опустелих улица, високо на паноима, стајали су исписани слогани још из времена диктатуре генерала Ачемпонга – „Повратимо самопоуздање“. Да околности нису биле ванредне, да младом поручнику Ролингсу и његовом револуционарном комитету нису били потребни докази пуне одлу-чности да ће мењати историју, можда би председници преживели и прошли са неколико година иза решетака. Али изговорена је реч „револуција“, а са њом иду и преке одлуке и преки судови.
Рађала се харизма наследника Кваме Нкрумаха. Ролингсов успон на политичку сцену обећавао је све само не мудрост, флек-сибилност и прагматичност.
У бришућем лету над акранским крововима, четвртог јуна, рано ујутру, Џери је извео небески рулет. Питали смо се хоће ли бомбардовати куће чланова Врховног војног савета генерала Аку-фа, или ће можда слетети и отићи на разговоре на које га преко радија позива команда копнених јединица. Можда ће се суновра-тити када му нестану последње капи горива?
Тај млади официр, заводљивог мачо изгледа и неспорне храбрости, коју је доказивао летом свог сребрно-белог сејбра ис-под сводова мостова на реци Волти и лудоријама на Харли Деј-видсону, био је у срцима свих акранских „мамиз“ (продавачица). Као свој плен виделе су га многе удаваче угледних породица. Али Ролингс је чак и од жена још више волео узбуђења „револуције“ и моћ власти. Био је смео и нестрпљив.
Пре него што је узлетео да грмљавином мотора поплаши и растера, како се показало, читаве корпусе кукавне армије гене-рала Акуфа, за собом је већ имао један државни удар, додуше не-успео. Био је (какве ли грешке неопрезног председника, генерала Акуфа!), јавно суђен у дуготрајном процесу током којег је од оп-туженог прерастао у тужиоца.
„Гански проблеми могу се решити једино на етиопски на-чин, крвопролићем.“ „Треба очистити армију, ако треба и друге структуре друштва“, рекао је својим судијама смело и непоко-лебљиво Џери. Двораном Врховног војног суда често је одјекивао аплауз, штампа је широко цитирала поручника који је из дана у дан израстао у хероја.
Гана се тих година давила у високој инфлацији и стењала у обручу добро притезаних санкција, које је Вашингтон преко са-везника и монетарних институција, држао око врата свим земља-ма које је оценио као трабанте совјетске, или југословенске (не-што мекше) идеолошке варијанте.
Намера Запада била је да кажњавањем монокултурне еко-номије, ослоњене на какао и нешто извоза злата, прво изазову економски и политички слом, а затим „помогну“ у увођењу тржи-шта и парламетнарних демократија јужно од Сахаре.
Наравно да је почетак свих тих процеса, који ће изазвати тоталне сломове, глад, несташице лекова, хране, миграције у гра-дове који постају људске депоније, херојско НЕ Западу („нећемо се сагањати!“), које су изговорили прво Секу Туре и браћа Кабрал у Гвинеји Бисао и Зеленортским Острвима, затим Нкрумах у Гани, лидери Нигерије, Анголе, Мозамбика, Танзаније, све до Етиопије.
Те велике вође малих народа испољиле су скупу навику да доносе историјске одлуке, консултујући, пре свега, сопствену сујету. Ролингс је у периоду после пуча, јуна 1979, када је на олтар „револуције“ ставио главе својих команданата Акуфа и Ачемпонга и председника Африке и прегршт министара, дошао у позицију да „реал политику“ учи помно и то уз помоћ пацки.Имао је сјајне резултате, променио лице обновљене Гане.И, завршио карјиеру као частан човек. Са чином поручника. А Гана је од земље глади и пропасти у коју сам крочио 1978 била препорођена и враћена поново у врх Африке и по екомнским и свим другим параметрима. Поново суверена.. Враћен јој је извоз какаоа после укидања санкција извоз злата а корупција сведена на минимум.
Данас то није случај јер је после његовог одласка пронађена је нафта, у приобаљу има чак 4о платформи, обала је загађена, нема рибе, 3 милиона чланова породица рибара гладује а Ганом преко марионета управљају америчке корпорације нафташа. Приходи од нафте нестају као у живи песак.
Ролигс . Џери није био пројектован већ му је наметнута лекција тоталним санкцијама. Повукао се да спасе народ, мени је то лично рекао, а позван је потом две године касније да спречи тотални колапс, после кратког вишестраначја . Ооформио је комитет нациполаног спаса,
Тај комите је 1о година владао чврстом руком а потом је вратио изборе и био прседседник два мандата. Прнашао је истински копромис са неолиебералном агендом тако да је увео капитализам али српечио крађу . Нешто као Кина.Он јесте био левичар и роматичар када је извео пуч али потом и прагматичар који је схватио време и у оквиру тога радио за своју државу.Он је имао истинску харизму. Драган МилосављевићПУКОВНИК ГАДАФИ (1942 – 2011) - Либија
Унутар војске је основао револуционарну групу која је свргнула сенусидског монарха Идриза, који је имао подршку Запада, у војном преврату 1969. године. Када је преузео власт, Гадафи је Либију претворио у републику којом је управљао Револуционарни командни савјет. Владајући декретом, из Либије је депортовао италијанску и јеврејску мањину и затворио војне базе западних земаља.
2011. Догађаји су прерасли у грађански рат, у којем је НАТО војно интервенисао на страни антигадафистичког Националног прелазног савјета (НПС). Влада је свргнута, а Гадафи се повукао у Сирт, гдје су га заробили и убили милитанти НПС-а.1. У Либији није било рачуна за струју, електрична енергија је била бесплатна за све њене грађане.
2. Није било камата за кредите, банке су биле дрзавне и кредити за њене грађане су били 0% по закону.
3. Гадафи је обећао да његови родитељи неце добити куцу док је сви у Либији не буду имали. Гадафијев отац умро је у сатору током његове владавине.
4. Сви младенци у Либији добили су 60.000 динара од владе тако да купе свој стан и покрену обитељ.
5. Едукација и медицински третмани су били бесплатни у Либији . Прије Гадафија било је само 25% писмено, тијеком његове владавине 83%.
6. Ако су Либијци зељели зивјет на фарми добили су бесплатно куцу опрему сјеме и стоку.
7. Ако се нису могли лијечити у Либији влада би им дала средства за одлазак у иноземство на лијечење +2300$ за смјестај и пут.
8. Кад би либијац купио ауто влада је финанцирала 50% цјене.
9. Цијена бензина била је 0.14$ по литри.
10. Либија није имала вањски дуг, а њезине резерве износиле су 150 милијарди долара (сада смрзнуто глобално)
11. Дио Либијаца није се могао запослити након сколе па би дрзава исплаћивала просјечну плацу струке као да је запослен док не наде посао.
12. Дио продаје Либијске нафте је био спојен директно на банковне рачуне свих држављана.
13. Мајка која је родила дијете добила би 5000$.
14. 40 крухова је костало 0.15$.
15. 25% Либијаца имало је свеу илисну диплому.
16. Гадафи је провео највеци свјетски пројект наводњавања познат као "ПРОЈЕКТ ВЕЛИКОГ ЧОВЈЕКА", како би омогућио воду у цијелој пустињској земљи.
ХУГО РАФАЕЛ ЧÁВЕЗ ФРÍАС -Венецуела(Сабанета, 28. 6. 1954. - 5. 3. 2013) био је венезуелански професионални војник и љевичарски политичар, који је од 1999. до смрти служио као предсједник Венезуеле. Његов мандат је на унутрашњем плану обиљежило инзистирање на социјалистичкој економској политици, национализација нафтне индустрије и кориштење прихода од нафте за финанцирање издашне социјалне државе - мјере које је Чавез прозвао боливарском револуцијом, а које су касније послужиле као извор за бројне друге латиноамеричке земље у којима су на власт током 2000-их дошли љевичари. Његова политика је, с друге стране изазвала жестоке отпоре у самој Венезуели, гдје га је дио јавности сматрао популистичким демагогом и диктатором, али и критике, поготово у САД и другим западним државама, гдје му се замјерало пријатељство с Кубом и Ираном. Чавез је 2002. године накратко збачен у неуспјелом државном удару, а потом се суочио са великим штрајком запосленика у нафтним компанијама. За предсједника је изабран четири пута (1998, 2000, 2006, 2012), а током његовог мандата је у Венезуели одржано шест референдума на којима су - с изузетком 2007. године - бирачи прихватили његове приједлоге о уставним измјенама и боливарским друштвеним реформама.
Чавез је посљедњи пут изабран за предсједника у тренутку када је био тешко болестан, те није могао положити заклетву. Дужност је преузео потпредсједник Ницолас Мадуро.ЏУЛИЈАН АСАНЖ
Џулијан Пол Асанж (енгл. Julian Paul Assange; Таунсвил, 3. јул 1971) је аустралијски новинар и интернет активиста. Најпознатији је по свом раду на интернет сајту „Викиликс”, чији је гласноговорник и уредник. Пре радње на страници, био је студент физике и математике и програмер.
У својој 16. години Асанж постаје хакер. Ухапшен је 1991. због упада на рачунаре. Изјаснио се кривим по свим тачкама оптужнице, али је због доброг владања осуђен на новчану казну од 2.100 аустралских долара.
Џулијан Асанж је основао сајт Викиликс 2006. на свом кућном серверу. Од тада је Викиликс објавио стотине хиљада докумената о екстраправним убиствима у Кенији, о токсичном отпаду у Обали Слоноваче, Сајентолошкој цркви, затвору Гвантанамо, банкама попут Јулијус Бер и Кауптинг, ратовима у Авганистану и Ираку, као и дипломатске депеше америчких амбасада и конзулата у свету.
Од 30. новембра 2010, Интерпол га је сместио на црвени списак тражених особа.[1] Еквадор је 16. августа 2012. године одобрио политички азил Џулијану Асанжу, који се крије у амбасади те земље у Лондону од 19. јуна исте године. Асанж, који негира све оптужбе, тврди да се иза одлуке да буде испоручен крије намера да га Швеђани проследе властима САД, које ће му под оптужбом за шпијунажу судити због објављивања тајних информација.Едвард Сноуден
Едвард Џозеф Сноуден (енгл. Edward Joseph Snowden; Илизабет Сити, Северна Каролина, 21. јуна 1983. бивши је амерички радник Централне обавештајне агенције, који је радио као саветник за Државну безбедносну агенцију САД.[1]
Сноуден је изазвао велику контроверзу када је у јавност изнео тајне документе који су показали постојање великог броја тајних пројеката надзирања, као на пример, PRISM и Baundles informant и документе који показују да су САД спроводиле хакерске нападе у рачунаре широм света, између осталог и у току састанка Г-20 у Лондону 2009. године, у Хонгконгу и Кини. Сноуден је предао документе новинарима Гардијана и Вашингтон поста, у јуну 2013.
Готово све његове комшије су радиле у федералној власти а недалеко од куће на путу између Вашингтона и Балтимора било је седиште Агенције за националну безбедност - NSA. Као тинејџер Сноуден је знао све о NSA. Многи његови суседи су радили у агенцији. У пространом комплексу од хиљаду ари у Форт Миду радило је четрдесет хиљада људи, (ту је иначе запослен највећи број математичара САД). У мају 2004. ступио је у војску САД. Био је кратковид и током пешадијске обуке поломио је обе ноге. После свега војска му је дала отпуст.
По повратку у Мериленд запослио се као специјалиста за безбедност у Центру за напредно проучавање језика при Мерилендском универзитету 2005. Почео је да ради у обезбеђењу али се касније пребацио у сектор информационих технологија. Почео је да ради у тајном одсеку NSA при универзитетском кампусу. Центар је тесно сарађивао са обавештајним службама САД. Средином 2006. успео је да добије посао у сектору информационих технологија при Централној обавештајној агенцији - CIA. Брзо је схватио да његове изванредне рачунарске вештине могу да му отворе разна занимљива врата у самој влади. Увидео је да му служба у влади САД пружа узбудљиве могућности, укључујући путовања изван земље и друге погодности.
Године 2007.CIA га шаље у Женеву, на први задатак ван земље. Његов посао је био да брине о компјутерској безбедности дипломата САД. Био је надзорник информационих система и телекомуникација. Живео је у четверособном комфорном стану у власништву владе САД.
У Женеви се Сноуден упознао са тибетанском културом и учествовао у демонстрацијама које је организовао Покрет за Слободни Тибет пред летње Олимпијске игре у Пекингу 2008. У то време Сноуден је посетио и Сарајево, Румунију, Шпанију. Сноудена су одушевљавали швајцарски ставови о слободи појединца и то што је проституција легална. Учествовао је у мотоциклистичким тркама у Италији. Био загрижени десничар
Сноуден је желео да Обама изведе пред лице правде припаднике Бушове владе који су били одговорни за америчке војне депонације бораца сакупљених с ратишта, од којих неки нису имали никакве везе са екстремистима и Ал Каидом а који су годинама трунули иза решетака, без икаквог суђења. Међутим, Сноуден је дошао до закључка да је Обама недуго пошто је ступио на власт сасвим обуставио истраге системског кршења закона, и да је продубио и проширио неколико програма који су гушили грађанска права и одбио да троши политички капитал како би ставио тачку на кршење људских права у Гвантанаму.А онда се из те потпуно замрачене позадине појави Ед Сноуден да упозори свијет на завјеру против људског рода! Није могао да живи у лажи. Савјест га приморава да ризикује живот у име слободе
Побуњеници у име савјести су као људи којима су се одједном вратиле младалачке илузије. Вриједи живјети. Вјерују да живот може бити лијеп, да су пријатељства вјечна, да су људи лафови, и да љубав чека иза ћошка. После сви губе те илузије и почну да вјерују да се живот своди на изгубљене илузије
И сам побуњеник губи статус у друштву или живот, губи још више друштво. Морална побуна доведе човјека у сукоб са свима, чак и ако чудом преживи по правилу му упропасти живот. У друштву, ако се прошири, може да доведе до сукоба, хаоса, екстремизма, фанатизма, а по правилу се друштво врати у стање у коме је било, са свим најгорим особинама које је имало и раније
Сноуден је први прави морални побуњеник у друштву какво је настајало после краја Хладног рата: први побуњеник глобализованог свијета. Говорило се о крају историје. Крај наравно није био у смислу у коме су то видјели социолози или политичари - као коначан тријумф либералног друштва - али је тај термин тачно преносио осјећање да се овоме друштву више нико и ништа не може супротставити
Станко Церовић
У фебруару 2009. Сноуден је дао отказ у CIA. Следеће Сноуденово запослење било је у Агенцији за националну безбедност, радио је по уговору у постројењу NSA у војној бази САД у Јапану. Од 2002. до 2004. радио је и као веб-мастер за јапанску аниме интернет страницу, Рјухана прес. У периоду од 2009. до 2012. сазнао је колике су тачно размере шпијунске активности NSA.
Нови посао Сноуден је добио у Регионалном криптолошком центру NSA (у Централној безбедносној служби) на главном острву Оаху, близу Хонолулуа. Тај центар је један од тринаест објеката NSA изван Форт Мида у служби SIGINT-а, који је посебно задужен за шпијунирање Кине. Сноуден је тамо постао стручњак за Кину. Држао је курс о кинеској контраобавештајној служби и учио је више званичнике Министарства одбране како да своје податке заштите од Пекинга и његових вештих хакера. Био је одлично упознат с активним операцијама NSA против Кине. Провео је тринаест месеци на Хавајима.
Сноуден је након објављивања докумената ЦИА-е, пребегао најпре у Хонгконг, а касније у Москву, 23. јуна 2013. где га је дочекао дипломатски аутомобил који је вероватно припадао Еквадору. Сноуден је добио помоћ од организације Викиликс и њеног оснивача Џулијана Асанжа.[5] Након што му је већи број држава одбио дати азил,[6] 6. јула 2013. године Венецуела је понудила азил Сноудену. Међутим 1. августа 2013. године азил је добио од Русије.
22. 02 2022. – средње Подриње
Испред зграде Суда БиХ у Сарајеву, симболично је у пет до 12 започео протест породица, несталих и погинулих Срба, жена жртава рата и логораша из средњег Подриња. На протесту је било преко осамдесет људи који су носили транспаренте и фотографије српских жртава. На фотографијама су се могла видети масакрирана тела убијених цивила и заробљеника, силованих па масакрираних жена и девојчица српске националности као и слике седамдесет и двоје деце које је 1992. и 1993. убила војска под командом Насера Орића на подручју Сребренице, Братунца и Власенице.
На подручју сребреничке регије током трајања рата од априла 1992. до 1995. године, муслиманске снаге из Сребренице, под командом Насера Орића убиле су 3 267 Срба, међу којима и 72-оје деце. Више од 90% жртава страдало је у првој ратној години. Подаци бележе да је 2 500 људи рањено или је прошло кроз логорске тортуре а стотине жена и девојчица српске националности је силовано и злостављано од стране муслиманских војника. На овом подручју у мају 1992. формирано је и двадесетак логора и затвора под командом тзв. Армије БиХ где су вршена садистичка мучења, масовна силовања и сурове ликвидације српских заробљеника.. Најмлађи логораш била је седмомесечна беба!
Зашто ЈЕ УБИЈЕН СЛОБОДАН СТОЈАНОВИЋ, стар 12 година- Слободан Стојановић треба да буде као Ана Франк. Јевреји кроз Ану доживљавају сву емоцију страдања јеврејске дечице која су гушена, клана, силована, убијана, малтретирана, понижавана... Зашто ми Срби не можемо да запамтимо име Слободана Стојановића? Једног лепог, на сликама насмејаног дечачића који је са родитељима избегао из свог села које је било уништено од стране муслиманске војске и који се током ноћи вратио у село да спасе свог псића... Тада је ухваћен, мучен и зверски убијен. Имао је само 12 година и био је крив само зато што је био Србин!
Милан Тепић
(Комленац, код Козарске Дубице, 26. јануар 1957 — Бјеловар, 29. септембар 1991) био је мајор Југословенске народне армије и народни херој Југославије.
Потицао је из Поткозарја, области која је у току Другог светског рата тешко страдала од усташког терора. Основну школу и гимназију завршио је у родном селу и Босанској Дубици, а 1975. године уписао је Војнотехничку академију у Загребу...Маја 1991. године, у време првих оружаних сукоба у Хрватској, премештен је у гарнизон у Бјеловару, где је била смештена 265. моторизована бригада. Почетком септембра, нашао се у војном складишту „Барутана” у шуми Беденик, у близини Бјеловара, ради организовања његове одбране. Након блокаде бјеловарске касарне и других војних објеката, као и серије мањих инцидената, овде га је 29. септембра 1991. затекао напад на бјеловарски гарнизон од стране припадника Збора народне гарде.
Видевши да се налази у тешкој ситуацији, а не желећи да складиште муниције преда хрватским сепаратистима, Тепић је одлучио да већ раније минирано складиште дигне у ваздух, што је и учинио око 10:40 часова истог дана. Јака експлозија која је потресла цели Бјеловар, усмртила је и десетак припадника „зенги” који су се у току опсаде приближили огради складишта. Непосредно пре Тепића, погинуо је војник ЈНА Стојадин Мирковић, који је одбио његово наређење да напусти складиште и наставио да из војног транспортера дејствује по непријатељу.За јуначки подвиг приликом дизања у ваздух складишта наоружања, када је свесно жртвовао свој живот, Председништво СФРЈ га је 19. новембра 1991. одликовало Орденом народног хероја, што га чини последњим народним херојем Југославије.
на двадесетшесту годишњицу погибије 29. септембра 2017. откривен је споменик Милану Тепићу, рад београдске вајарке Катарине Трипковић.[40] Поред Београда, улице са његовим именом на територији Републике Србије постоје у — Алексинцу, Апатину, Бачкој Паланци, Белој Паланци, Великој Плани, Вршцу, Зрењанину, Инђији, Јагодини, Кули, Лесковцу, Нишу, Оџацима, Пироту, Смедереву, Сомбору, Сремској Каменици, Сремској Митровици, као и селима Бачком Брегу, Кљајићеву, Станишићу и Чонопљи, код Сомбора; Бешкој, код Инђије; Великој Крсни, код Младеновца; Врбици, код Аранђеловца; Грејачу, код Алексинца; Клупцима, код Лознице и Мудраковцу, код Крушевца.[41] Такође, улице са именом Милана Тепића постоје у Републици Српској у Бањaлуци, Источном Сарајеву, Теслићу, Козарској Дубици, Градишци и др. У бањалучкој улици названој по њему 2021. је постављена спомен-плоча.[42]
СЛАВА ИМ И НЕЗАБОРАВ!!!
Миливој Анђелковић