А р Е н А
ПАТУЉАК НА РАМЕНУ ДИВА - историја Матице Српске као поема
„Матични млеч“ је поема о Матици српској и њеној историји дугој више од 190 година песника Ивана Негришорца, који је и председника Матице српске, али под својим правим именом: професор Драган Станић.
Ова историја је изложена кроз речи – имагинарне говоре – њених најважнијих протагониста, оснивача, добротвора, председника, секретара и других службени¬ ка, истакнутих сарадника, следбеника и противника Матичиних. Из тих говора нам се, међутим, не указује само ток историјског постојања установе него и схватања о томе каква је улога Матице српске у целини српске културе, као и још шира питања о самој тој култури и њеним носиоцима.
При томе, тренутак у коме те лично¬ сти говоре је критични тренутак њихове егзистенције, карактери¬ стични тренутак у коме се сажима и обелодањује читав живот и целокупно дело; неретко, и са добрим разлозима, то је предсмртни час или, пошто смо у царству књижевности и њених фикција, неки час после смрти, говор који нам долази однекуд с оне стране. По томе видимо да се овде сусрећемо са књижевним јунацима, а не објективном реконструкцијом историјских личности и њихових идеја, да читамо поезију а не историографију.
Саопштене идеје су само делимично и само претпостављена схватања истакнутих протагониста Матичине историје, а делимич¬ но (и то оним знатно већим делом) схватања аутора књиге – ко¬ лико песника Ивана Негришорца, толико и председника Матице српске, професора Драгана Станића.
Позајмљујући мисли много¬бројним гласовима претходника, Негришорац/Станић је изложио једну широку, хотимично несистематичну слику људи, њихових страсти и идеала, пожртвованости и омразе, као и изазова са ко¬ јима су их суочавале историјске мене. И у ту слику је унео многе своје погледе, не само на Матицу српску већ и на Србију и њену културу. Сасвим лако могу да замислим како за 100 година – буде ли тада још увек Матице и српске државе, чему ваља активно до¬ принети – неки млад човек пријављује докторат на тему имплицит¬не критике културе у Матичном млечу Ивана Негришорца.
Матични млеч (Orpheus, Нови Сад 2016) је песничка књига сложене структуре, у којој се смењују наративне и лирске секвенце; наративни део чине монолошке си¬ туације окупљене у краће циклусе који су одређени комбиновањем хронолошког и контекстуалног критеријума, а лирски део – уводна и завршна песма у сонетној форми, као и читав један сонетни венац. Опредељење за строгу песничку форму је индикативно; могуће је да песник хоће да ту форму и њен склад супротстави распршеном и несталном историјском току. Ипак, носећа значења књиге обликују њени наративни сегменти.
Песме у којима глас неког значајног матичара прича о свом уделу у историји установе, или процењује удео других, носе неуобичајене, веома дуге наслове, којима се пре¬ цизније осликавају околности из којих тај глас говори. Приметан је песников труд да уочи и сачува реторичке и дијалекатске особе¬ ности говора сваког појединог јунака издвојеног из скоро двовеков¬ не Матичине епопеје. Лирске секвенце, с друге стране, одликује светла, чиста метафоричност, која, распоређена по књизи, делује као периодични позив да се одморимо од историје. Али не и да је прекинемо. Поема Матични млеч нема само уже књижевну вредност, и није занимљива само као превод историје на језик песништва. Поновићу, она је занимљива и као дело чији је аутор актуелни пред¬ седник Матице српске, јер на посредан начин открива његове погледе на широк низ питања, како историјског развоја, тако и садашњице и будућности установе коју води. И не само то: она је значајна као конкретан пример таквог односа према сопственом наслеђу, који бих желео да назовем нормалним и пожељним.Ради образложења, позваћу се на један алегоријски приказ. Тај приказ је, како наводи Х. Р. Јаус, први употребио схола¬ стички мислилац Бернар из Шартра; и заиста, реч је о слици коју није могао да замисли дух самоуверених Хелена или Римљана; могуће је да постоји и нека њена варијанта у источном, византиј¬ ском хришћанству. Слика приказује, на позорници коју чини бреговити предео обрастао густом шумом, једног дива и неколико патуљака око њега, а у средишту алегорије је патуљак који се попео диву на рамена, и који тако види боље и даље, не само у односу на своју патуљачку величину већ и у односу на самог дива.
Смисао алегорије је јасан: патуљци смо ми, нови, а див је наша традиција. Само наслоњени на традицију можемо да видимо даље од ње. Са¬радња и раст – то је нормалан и пожељан однос старог и новог. Ненормални су односи у којима се остварује потпуна доминација само једне стране – рецимо тако што би патуљци спутали и обори¬ ли дива, или тако што би див изгазио патуљке: слике за екстрем¬ не облике авангардизма и конзервативизма, јер оба скраћују пуну ширину човекове временитости.
Оно што нам је уместо тога по¬ требно јесте стални дијалог са традицијом, како би одатле израсле нове вредности. Код тог дијалога, да појасним, није у питању никакав „избор” традиције, како се понекад погрешно замишља. Ми ту немамо шта да бирамо, као да смо старији од традиције, већ само, и то можда, да наглашавамо поједине тонове који долазе из целине временског и духовног континуитета културе, увек имајући на уму да уз њих пуноправно постоје и други, другачији тонови. Опредељење за це¬ лину српске културе је основна идеја Матичног млеча и његовог аутора. О томе је, дакле, ова књига, тако је написана, и зато је важна!Из текста САША РАДОЈЧИЋ: ПОЕМА О МАТИЦИ, ЗА ЦЕЛИНУ КУЛТУРЕ, ЛМС 5/97
Те песме су делом објављене у Летопису МС књига 497, свескa 3, март 2016.
ИВАН НЕГРИШОРАЦ
РАЗГОВОР С МАСКАМА
(Напомена МА: у наставку су стихови које је компјутер пренео као прозни текст).У ЛЕТО 1883. БОЛЕСНИ СВЕТОЗАР МИЛЕТИЋ РАЗГОВАРА С ЦРНИМ МАСКАМА КОЈЕ ГА, СВЕ ЧЕШЋЕ, ПОСЕЋУЈУ О ПОНОЋНИМ САТИМА
Дођите, Мили подлаци, Ја вас се не бојим, нимало се Не бојим! Не знам куда то водите, Али знам куда ја отићи не смем! То што на себи носим грађанску кошуљу И српски опанак, то никаквих противности И несагласја у себи не садржи. Човек носи Оно што има, што му греје груди, Што му срцу прија! Ето, ви стављате Те црне маске на ваша ружна лица, А ја вам то не замерам и о томе Не водим полемике по новинама. Само ви радите своје! Иза маски Можда је Кошут, Андраши, Хаџић, Герман Анђелић, можда и ћесар Фрања! Можда и ја сам! Кад човек у тавници Четири године проведе, кад га псима истерују Из сваког лога, кад га хајче за сваку реч, За свако дело и помисао на њега, онда се, Браћо црна, умори ловина, па би само да спава, Спава и спава! Али, док спавам, има будних Мојих тића: они страже, и стражиће Све док зора нам не сване! 227 228 Све док говорити морамо да ноћ је, Да нам светлост у овај карамрак уносити Ваља! Ако сам ја уморан, биће оних Који уморни нису! Који ће говорити Да слобода мора за све бити, Иначе није слобода! Иначе је то Насиље! А ја сам, гнусни ноћници, На све спреман! Уђите у мене, Заузмите своје ноћно царство И запалите своје црне бакље! Црнеће вам се Ова моја ноћ, Довека!
ОСТАРЕЛИ ЈАКОВ ИГЊАТОВИЋ, КРОЗ ПРОЗОР ЗАГЛЕДАН У ЦРВЕНИЛО СУНЦА НА ЗАЛАСКУ, СЛУША БУБЊАЊЕ МЕДИКУСОВИХ РЕЧИ О ТОМЕ ДА ЈЕ ОБОЛЕО ОД СУШИЦЕ
Ено мене на облаку, Удевам се у нити светлости небеске, Којом још свет на окупу се држи! Ено мене, Ено свију пријатеља, бели смо од пене Којом вечност брије нас насуво! Јесам ли Још овде, или сам већ тамо, То само Господ зна! А мени је, Одавно већ, сасвим свеједно: нигде ме више нема И сав се у ништа претварам! Једино перо још Чврсто у шакама држим, једино оно послушни траг По хартији оставља. Написах роман о патници, А она је, ваљда, још жива, и још уза ме, Ако сам ја при себи! Написах роман, Па рекох: добро беше ово сочињеније, Добро! И други ме хвале, веле да сам Мустра од човека! За члена Краљевске академије Изабраше ме, а краљ ми Орден Светог Саве, Али III степена, милостиво даде! Посматрам дела и дане своје, а све ме нешто Мука и тегоба стисла! Око Матице, око пчелињег Јата, много се осица, шљама и чудовишта Људских навукло! Мени ту места нема, Мени на другу страну поћи ваља! Дуг пут Кроз романе чека и стотина ликова пратиће ме До магле у коју, занавек, узвисићу се! Ето, у Матици ни секретар не могох Да будем, а у делима својим Демијург сам ја, нико други! Пут у облаке, Слутим, само што није! Пред огледало станем, А у њему видим: некада леп, сад оронуо, А и једно и друго ено га на стаклу, У облаку! А на челу ми сија ли, Сија: жиг брбљиви, издајнички, Што залепила ми браћа моја Весела! Браћа моја, Разбраћа!
СВАДЉИВИ УРЕДНИК „БРАНИКА“ И БИВШИ ПОТПРЕДСЕДНИК МАТИЦЕ, МИША ДИМИТРИЈЕВИЋ, КАЗУЈЕ ШТА МУ ЈЕ СИНУЛО У САМРТНОМ ЧАСУ
Ја сам нож Примио у своје груди, А ту, посред мога срца, он ће Заувек остати. Ја сам нож, ја сам Убодна рана, ја сам крв скорела на сечиву И бол која трули у живчаном корену. Ја сам сведочанство да рана од речи Дубља је и болнија од ране коју задаје Мач. Та прича говори како слога И братска љубав у прах се праха дроби, А од тог праха аветни ликови, Црни, бели, сиви лелуји тела У ваздух и ветар ме односе. А онда, Ти аветни ликови згусну се У страшног непријатеља: с њиме Речи размењујеш убодне, на двобој се Позивате, па избегавате, па један другом Иза леђа чини чините. Ваздух међу вама Затегнут је у нит челичну, у јако сечиво, А кад опусти се, тад настаје омча Која из загрљаја ништа, Ништа не испушта. Свет беше издељен: Стара и нова омладина, либерали И радикали, народњаци и маџарони. Тога Туциндана, са женом кренух У тазбину, на железничкој чекасмо станици Возни ред, а онда видех смрт како Ка мени иде: хитро вади нож И шуваком у прса ми сечиво Забија. Ја не стигох боксер, из џепа, Да извадим, да смрти својој зубе Здробим. И док ми душа, низ рану, С крвљу отицаше, мени се, најзад, Свет без деоба указа. Свет целовит, Сјајан и леп, свет у ваздушној Нити, дугиним шарама Изаткан!
ДИПТИХ О РАЗРИВАЊУ ПРИЈАТЕЉСТВА
ЈЕДНОГ ХЛАДНОГ АВГУСТОВСКОГ ДАНА 1902, ОСТАРЕЛИ И БОЛЕСНИ ЈОВАН ЈОВАНОВИЋ ЗМАЈ, У СРЕМСКОЈ КАМЕНИЦИ, САБИРА УТИСКЕ О ТОМЕ КАКО СЕ ЖИВОТ И ПРИЈАТЕЉСТВО КРУНЕ У ПРАХ ПРАХА
Куку мене, Шта ме то, у позним Годинама и мрској болести, Снађе? Ни слутио ништа нисам, Чак ни реторски, кад узвратих Матици милој Писмом у којем рекох да ћу, о прослави 50-годишњице мог књижевног рада, Издржати некако новосадске шибе. А оно, гле чуда, шибе одиста Уследише! А ко је то главни батинаш Постао? Нико други до побратим мој, Брудер Лаза, др Лазар Костић, Удато Паланачки! Он ће мени да сам Ја Славуј, а не Змај! Он ће да сам себе самога Прогласио Змајем, па је тај Змај Славуја прогутао! Трт-мрт! А сад је побра, не би ли доказао Истинитим све што изрече у бунилу И у зноју лица свога, у зурењу у папириће С набацаним тезама, у бечењу и превртању Листова, сад је о томе читаву књигу Исписао! Па ту књигу даде штампати, А онда ми 13 табака на руке посла, На моју самртну постељу! Да уживам И сеирим како мртвоме вуку Олињали мачак у чизмама сад мери Дужину и ширину! Тако се код нас част Исказује и заслуге угледника Одмеравају! Цврц! Све то Мени у памет! Ако раније не хтедох Признати да с разлогом га људи називаху Махнитим Лазом, сад све видим како јесте И једино може бити! И зато, на крају Овог, пријатељски огорченог писма, Ја само снаге имам да речи Допишем тачне: Срам те Било, јадни јадниче!
У БЕЧКОМ ШПИТАЉУ, ЈЕДНОГ ВРЕЛОГ НОВЕМБАРСКОГ ДАНА ГОДИНЕ 1910, ОБОЛЕЛИ ЛАЗА КОСТИЋ ПО ГЛАВИ ПРЕМЕЋЕ МИСЛИ ТЕШКЕ И СЕЋАЊА НЕПРИЈАТНА
Качили се ми И раније јесмо, али овако Бивало није! Сад док у шпитаљу лежим, Све надајући се да ће чудо васкрснућа Свој ситни земаљски, и на мени, Оставити вез, ја непрестанце Поглед молитвен и свепрашатајући На побратима Киш-Јаноша упирем! Поглед унапредак иде, ал тамо Ништа не затиче! Тамо, за мене, Само празнина и ћутња зјапи! Тако ти је кад у осињак дирнеш, Кад се ситне осице разлете, а наместо Стуба носача покаже се само Усплахирени рој који на стуб тек наличи! Нек ми бар сад, кад душа ми је у носу, Нек ми Господ опрости што побратиму Хтедох мило за драго да узвратим! Па кад Врач-погађач у срце ме Стрелом печио, ја ту стрелу отровом Премазах, па побри у срце управих! Ето, то је, сад признајем, била Беседа моја! Али кад публика беседу Прекиде, кад глава куће хладно се Захвали на мојој импровизацији, Ја јасно видех да писаним рефератом Образложити сваку мисао и осећање, Пред Богом и људима, учинити Морам. И тако настаде ова Књига о Змају и Славују! А кад је он виде, још се већма На мене ражљути! Не може осињак Него да се разбесни и разлети, Чим га прстом такнеш! Не види он У свом бесу да таку књигу нико, Баш нико од песника српских Добио није! Ја српског поету с највећима Упоредих и светску дадох му Меру! Сувише је то велика књига За малу људску сујету! Бивало је Осињака, ал оваквим, дивљачним Медом ниједан, до сада, Обдарен Није!
ПРЕДСЕДНИК ЂОРЂЕ НАТОШЕВИЋ СПРЕМА СЕ НА ПУТ, У ГОРЊИ КАРЛОВАЦ, КАКО БИ ПРИСУСТВОВАО ИСПИТИМА У УЧИТЕЉСКОЈ ШКОЛИ, НЕГДЕ У ЛЕТО 1887. ГОДИНЕ Цео мој живот, Све то је отворена Књига За народ! Мисао о здрављу и снази, О напретку и погледу у будућност, О реформама које повешће нас тамо Где бисмо морали бити. Видео сам, Као сасвим млад, да пропадамо хитро, А да то нико зауставити неће Уколико сами нешто не предузмемо. Зато букваре сачиних и брзину учења Повећах, да се у срицању време силно Не губи, но да брзо се писменост стиче. Почех браћу и сестре да учим Здравом животу: да се сачувају дувана И силовита пића, заразе и болештине, Порока и мана! Гимнастику у школе уведох, Тело да продише плућима пуним И крвца да свукуда у жилама Заструји! Да наши људи, целога живота И што брже, науче усвајати практична умећа Која животе наше бољима начиниће. Ми некаквих школа, које би паоре, Занатлије, трговце њиховом послу училе, Таких школа ми немамо. Зато бих Што више књига, корисних за живот И рад, ја бих да такве књиге помогну Радозналу човеку, да га поуче и на добре Путеве усмере. Учитеље вазда подучавах Како без насиља и батина, а са мудрошћу И тактом себе, а и друге, до знања Да доведу! Ето, браћо и сестре, Ако је и од мене, довољно је! Тако нешто мислим! Ја своје рекох И учиних, па променим ли светом, Не би ми жао било! Исписао сам се већ По белим страницама повести наше! Отворих себе као Књигу за народ, Па пред собом сад стојим, Спокојан. Ћутим у себи,
Ћутим изван себе! Нек други кажу Шта ваља Рећи!ПОЗВАН ДА ПРЕУЗМЕ ПОСЛОВЕ ИНТЕРНИРАНОГ СЕКРЕТАРА ТИХОМИРА ОСТОЈИЋА, ПРЕТХОДНИ ПРЕДСЕДНИК МАТИЦЕ АНТОНИЈЕ ХАЏИЋ ТУГУЈЕ И ПРОКЛИЊЕ, НЕГДЕ С ЈЕСЕНИ 1914. ГОДИНЕ
Сунце им њихово, Крваво! Зар такву срамоту Да нам нанесу, такав јад на душу Свим честитим људима, Ко оловни тег, да обесе? Кесу своју, Кесу без дна, зар да пуне шаком завученом У нашу торбу за просјачење? Зар у ћемеру Матице мајке да сисају мед и полен, Ко трутови залудни што чине? Нек нестану лопови и битанге, нек затре им се Траг и спомен! Нек их земља не трпи Више на грбачи! А мени тад пресудише: Кључ од касе нисам довољно чувао, Лаковерно сам га књиговођи Аркадију Давао, а он с благајником Лазом Прсте нам у шлајпик завлачио! Ето, тако ова двојица лоповлуцима својим И мене пљунуше посред образа! Пола века Ова кућа у мојим рукама беше! Беше чиста И беспрекорна, а сад сам бачен у блато, У катран и перје, па на ругобу свету Само што не постројише ме! Знам, знам ја то: Нико ме оптужио није, Нико поганлуке није мени приписао! Али кад ми веле да сам непажљив био, Да нисам кућу довољно штитио Од трутова и крадљиваца, Мени то тешко, тешко пада: Као да сам ја тај трут И лопов! И зато сада, Кад у годинама озбиљним Позваше ме да заменим Тихомира, 237 Тиху, интернираног тамо негде, у Маџарској, Ја се обрадовах ко да су ме за председника Поново бирали! Значи: не гурају ме Међ злочинце, не пљују ми лице бело! Значи: могу спокојно, међ часне Претходнике, у облацима сребрним, Ред свој да редујем, бол Да болујем и тугу Тугујем!
НЕГДЕ С ЈЕСЕНИ 1920. ГОДИНЕ, БИВШИ СЕКРЕТАР, А САДА- ШЊИ ПРОФЕСОР ФИЛОЗОФСКОГ ФАКУЛТЕТА У СКОПЉУ, ДР ТИХОМИР ОСТОЈИЋ, САБИРА УТИСКЕ О СВОМ ЖИВОТНОМ ПУТУ
Слутим: Живота ми дугога Нема! Дах се крати, Свакога дана све тањи, Чини ми се, само што попуцао није! А при крају ми се, ето, испунила жеља За катедру да станем, у студентске главе И мождане вијуге мало соли, Из мојих рудника да изаспем. А у тим рудницима радих рударски, Боље рећи: паорски, чврсто И упорно. Такву сам снагу и Матици Донео. Знам, многе је једила ова банатска, Тврда глава, многи су шаптали да успорим, Да не таласам баром, јер само ће се Муљ подићи, дрезга раширити И смрад постати неподношљив. А ја бразду реформе дубоко заорах, Понегде и плач мајке земље зачух, Ал у глави вазда слику миле Тисе носих. Мртву Тису, њен стари ток веома волим, Али прокопати ново корито, то се морало Уколико у напредак желимо. А кад се то Прокопало, крену саобраћај, и сви су Користи имали. Мртва Тиса за уживање Оста, а жива Тиса да људима Живота донесе! Тако и за Матицу Велим: можда се не да Исправити крива Дрина, Али криву Тису исправити можемо И морамо! Тако радих: што на њиви не ваља, Да искоренимо; на саднице нове пелцере И калеме да стављамо; ако нечег нема, Да засадимо! Тако ја то видех, А и сад, још, виђам: паорски нежно И посвећено! А да таква работа некоме Може сметати, то само знак последњих времена 239 Бива! Моја последња времена на велика звона Већ су оглашена! А Матица ће трајати, Чак и кад многе радилице душу своју Изгубе! Јер нови младунци долазе, А ја им машем, из даљине, Из дубине ништавила Мога!
ЛМС књига 497, свескa 3, март 2016.