Amika.rs

А р Е н А


ОПОЕТИЗОВАНА ИСТИНА - МАТЕРИЈАЛНО СИРОМАШТВО КАО КЊИЖЕВНА ТЕМА

Тихомир Петровић

Осим чисто повесних чињеница, изучавање инокоштине једнога народа претпоставља књижевност писану и говорену на његовом језику; ма колико год да је оспоравано поетско обасјање као делатност сазнајне форме о позитивним чињеницама из људског живота. Повест и само сазнање, као што су два и два четири, управо су започели загонетним и тамним песничким говором, „од песни, стихова и поетичких измишљенија или романа“. Семе свих наука, песништво, открива нарочите видове стварности које наука не може непосредно открити.
Сиротињство. Као да је реч о предмету који се, ипак, не да опевати, где факти и машта не иду истим кораком, предмету који тражи чисту рефлексију. Намеће се, стога, као нужност, померање пажње са књижевности на живот ослобођен поетског руха, ритма и слика.
Сиромаштво у коме је човечанство живело од свог постојања, истрајава и данас пред нашим очима у свом опсегу и убоштву. Раздробљена и неизвесна егзистенција, подељеност која даје предност чудовишним пожудама једних на рачун других, пометња којом се користе само поједине политичко-финансијске корпорације, крах регулативних државних функција јесу узроци нехармоничне, сиромаштвом нарушене друштвене заједнице.
У самој ствари, усавршена средства за производњу и материјална добра, уместо да покрену просперитет, она су, како изгледа, подстрекачи напетости и расцепа на две оштро раздвојене групе: на богате и на сиромашне, на оне који зајме и оне који позајмљују. Профит оријентација, менталитет присвајања и себичности, превласт хедонизам-демократије, немилосрдна конкуренција према изреци „Прождиреш, или си прождран“, основна су важења и установа данашње заједнице. Богаћење ужег круга људи, на једној страни, поробљавање и израбљивање на другој, раслојавање, а у чијој позадини је приватна својина − која се, историјски узев, појављује са отимањем накита, стоке, оруђа и земљишног поседа – ископали су јаз и изазвали борбу свих против свих. „У свим грађанским ратовима“ – писао је грчки историчар Полибије – „радило се о преношењу богатства.“ Узмимо, успут, биографску чињеницу из живота Џорџа Орвела. Нашавши се, наиме, за време рата у туђој земљи и њему сумњивој улози чувара „реда“, реда ради експлоатације колонијалног становништа, претпостављени командир му је, на његову двоумицу, одговорио: „Па, шта ти мислиш? Зар ти мислиш да смо ми овде због нечег другог, осим због пљачке?“
Сиромаштво није исход природне оскудице или човекове неспособности, већ у највећој мери супстрат широких социјалних процеса и структурне неравнотеже при расподели извора прихода. Тотална експлоатација свих природних ресурса, глобални систем отимачине, све већи јаз између екстра богатих и најсиромашнијих на планети (готово половина светског богатства у рукама једног постотка најбогатијих, четвртина човечанства гладује, четвртина се гуши у преобиљу сувишног и сиромаштву неопходног, и има проблема како да омршави), једна понижавајућа статистика, узмимо, на пример, улагање у кладионице, псеће болнице, напијање коња шампањцем – заробило је и унизило данашњег човека.
Прелистамо ли историју друштва, у позадини доминације поседства и тржишта јесте економска неправичност, зараженост вирусом добитка, обрнута страна у којој је вредност човека пала испод вредности злата. Немаштину и умирање од глади многомилионске масе нису проузроковали недостатак хране, него људска неблагодарност, владавина силних и моћних – језиком логике речено – неравноправна дистрибуција капитала, оно што се назива мрском речју политика, то јест, јавна срамота, бесрамље.
Експлоатација унајмљене радне снаге од стране ништавне мањине, експанзија меркантилне економије, трка за славом и зарадом, груб и низак егоизам, атмосфера борбе свих против свих, борбе у којој се сукоб претвара у су-коб, онемогућавају сваки покушај идеје о расецању зачараног круга вредносно неосмишљеног, необјашњивог и рашчовеченог света.

Скромни приход за задовољење исхране и базичних потреба, што се узима као међународно признати индикатор сиромаштва, квалификује се као кршење људских права појединаца или једног друштва, а који имају право на запосленост, снабдевање трајним потрошачким добрима, право на образовање, здравство, на услове становања и културни живот. Заштита припада и онима који не могу да раде.
Погледајмо истини у очи. Беба у наручју просјакиње на већим саобраћајним раскрсницама, врзмање око ногу деце која моле милостињу (дете коме човечанство дугује „најбоље што има!“), просјак испред пекаре са испруженом руком, копање под старе дане по кантама за отпатке, бивање у изби недостојној човека, лутање. Зјапећа равнодушност пред којом људи, уистину, остају слепи.
Противно увећању националног добра, задовољењу стално растућег хоризонта нових потреба, побољшањима у појединим подручјима животног стандарда, нељудско време постаје све нељудскије. Крхка наше илузије и онеспокојава заоштравање отвореног или прикривеног масовног пауперизма, растуће погоршавање услова живота и страха, бацање бомби на непослушне, дављење и гушење. Ако је већ нужно изражавати се метафорично – чује се њиштање Апокалипсе, „Умножавају (се) по свијету црни коњи и црни коњаници, ноћни и дневни вампири“ (Б. Ћопић).
Као да присуствујемо последњем чину историјске трагедије.
Расудно посматрајући, најимперативнији је захтев – ма шта рекла естетика и историја – (опоменимо се уметности као облика борбе за очовечење човека), управљен вектор свести ка индустријском напредовању земље, ка пословању и заради, окретање ка породици народа у којој се живи природно и пријатно. Економски раст може да смањи и искорени сиромаштво једне земље.

Имати у виду првенствено школовање као жижак вере за боље сутра, ново име за општи напредак. „Образовање је од суштинског значаја за мир, толеранцију, људско испуњење и одржив развој. Ми сматрамо образовање кључним за постизање пуне запослености и искорењивање сиромаштва“, подвлачи се у новој образовној агенди Уједињених нација до 2030. године. Експоненцијални раст образовног становништва, подстицање вишег знања, без обзира на ограниченост природних ресурса, географског и политичког капитала, може допринети реконструкцији целе заједнице и кидању завесе која дели на два света. Учење у школи (сиромашне деце) је инвестиција с највећим процентом узвраћања добара за заједницу. При томе, не сметнути с ума цивилизацијску срамоту, дубоко морални пад: две стотине милиона деце која раде по светским фабрикама.
Нерегурална међународна солидарност, видимо, није решење за ублажавање ситуационо акутних препрека у привредно неразвијеним земљама. Добро је речено, досадашње кроћење и уклањање тешкоћа потпором богатих, „политичком вољом“, само је „начин држања жвала у устима потчињених, али тако да не осете силу која их их је упрегла“ (Маријан Гронмејер).
Удружени напори, џиновски човеков дух и горда стремљења, многобројне мисли о миру и толеранцији, само материјално обиље, нису искоренили непросвећеност нити уклонили оскудицу. Људи су научили да лете ваздухом као птице и пливају морем као рибе, али још нису научили, каже Мартин Лутер Кинг, да ходају земљом као браћа. Додајмо песникове речи: „И поред толиког рушења и паљевина/ свет није никад на оба ока прогледао“ (Мићо Цвијетић). Не зна човек шта значи реч правда.
Међународни систем заснован на великој издаји човека и вероломству живота, нагони на помисао: „Човек још није човек“ (Р. Браунг).
Раскидање окова материјалне беде и њено смањење („на одређену меру“) путем редистрибуције дохотка и путем економског раста, језиком и разговором, а не звеком гвожђа, јесте гигантски човеков задатак. Разустановљење вредности, преокрет који би омогућио замену неравноправности равноправношћу, немање благостањем, хуманизација егзистенције – налази се у нагодби у којој је човек човеку пречисто огледало и највиши циљ, у савезу у коме је човек човеку брат, бесмртни и вечни брат. Човек човеку човек. Где „сваки човек стоји пред сваким као звезда“. А не – homo homini lupus.
Измена лица света у коме нико неће бити сиромашнији од другог, постулира да људи воле једни друге, братство, насушну веру у врлину и уздизање. Ишти – и ово није заносна мисао, „зла илузија“ гласовитог научника (Фројда) који је имао суморно мишљење о људској природи – пружање руку човеку као да ти је сестрић или богзна какав пријатељ, ишти држање за руке, грљење и љубљење унакрст, у оба образа. Смисао живота је у повезаности везом љубави као универзалној одредници за владавину земаљског мира, у ширењу солидарности и међусобној бризи.
Законита је и света тежња: 1. човек ослобођен свих непосредних материјалних невоља, 2. стварање правог егалитарног друштва у смислу грчког идеала о једнакости, комунизам божанског типа – смемо ли рећи – првих сиромашних хришћана, 3. свечовечанска држава, 4. укидање економских патњи, 5. обзнана идеје о људском изравњању као предуслову сваког даљег развоја и напретка, 6. борба за бесконфликтну будућност, 7. смерање све док људска врста буде имала мислећи ум и живу свест. Идеал је враћање човека својој бољој страни природе, да најбогатији душом владају светом (Димитрије Митриновић).

– Где је знање, моћ (Бекон), врлина (Сократ), она, јака као земљотрес, реч коју је 1961. године изговорио амерички председник Џон Кенеди: да „човек држи у својим смртним рукама моћ да укине све облике сиромаштва“? Исто, његова, дубокоумна мисао „Уколико једно слободно друштво не помаже многима који су сиромашни, оно не може спасити ни мањину богатих.“

Каква је то наука која мирно посматра појаве и мири се са њима какве јесу? Колика је корист ако не може да заштити и поучи човека, да се он усправи до праве људске величине, усмери и иде у сусрет животу? Какво је то човечанство – пита писац Жозе Сарамаго – „које није кадро да организује светску економију тако да она може да задовољи потребе човечанства, да људи престану да умиру од глади, болести, да престану да живе у понижењу?“
Наука ће једнога дана, надамо се, рећи своју реч и решити неједнакости и поделе, а беда бити „обешена о клин“ (Владан Десница). Живеће се, надамо се, у једнакости и симетрији. Упрегнути у умне, човечне сврхе, спојени са мудрошћу, знање и разум уклонити из списка сиротињу са лица Земље. Збрисати једном заувек, као неповратну прошлост. Без гробних нада. Без поновног буђења. Без васкрснућа.

"Књижевне новине" јул-август 2018.


Amika.rs