А р Е н А
ШТА ПОСЛЕ ЛИБЕРАЛНОГ КАПИТАЛИЗМА
Неопозива глобализација и само привидно слободна тржишна економија доводи до несагледивих облика патње и разноврсног насиља и новог облика тоталитаризма са лажним привидом слободе и тзв демократског одлучивања, док се врши трансформација традиционалних држава у планетарну, са пљачкашким власништвом транснационалних корпорација и елите капитала. Борба за превласт, економску, политичку војну, отвара просторе за развој, али и ствара услове за уништење сваког ко није у победником клану.
СВЕТ БЕЗ ОДГОВОРНОСТИ И БУДУЋНОСТИ
„Либерални поредак (и неолиберални као његова селективна примена) који „нема“ и не допушта алтернативу јер је „најбољи од свих могућих“ управо је једноумни и догматски. То је затворено друштво... Идеал је богаћење без одговорности и за то је слободно светско тржиште сан снова. Враћена је симбиоза суперпрофита и политике колонијалне моћи из деветнаестог века, без демократије која само „оптерећује“ покрећући идеје солидарности и правде. (Милорад Беланчић).
Жак Рансијер, познати француски филозоф пише у књизи «Несагласност: политика и филозофија“: „Од марксизма који је, по сопственој тврдњи, истрошен, либерализам (владајући по претпоставци), преузима тему објективне нужности која се поистовећује са принудама и хировима светског тржишта. Скандалозна Марксова теза да су владе прости отправници послова међународног капитала данас је очигледност у којој се „либерали” и „социјалисти” слажу. Апсолутно поистовећивање политике и управљања капиталом није више срамна тајна која маскира „форме” демократије, већ објављена истина којом се легитимишу наше владе».
Ален Бадју, познати француски филозоф и књижевник током недавне посете Београду каже: „Диктатура приватне својине разорила је друштво. Сва моћ је у рукама мале групе олигарха коју опслужују банкари и политичари. Такав систем ствара свет без правде и будућности. Данас 10 одсто становништва поседује преко 85 одсто укупних ресурса. То је монструозно и не може да опстане... Комунизам је историјско искуство драматичног неуспеха. Треба се вратити том појму јер он подразумева и друге могућности. Могуће је организовати друштво другачије него на основу производње, профита, капитала.... Затим, могуће је рад организовати на другачији начин... Искуствени неуспех велике идеје не значи да треба одустати од ње и приклонити се глобалном капитализму који ће нас сигурно довести до рата“.
Заштита домаће производње је дефинисана као затварање тржишта и протекционизам; јавна предузећа, која су продужена рука државе, нису обавезна да купују домаће производе, а контрола цена се назива државном интервенцијом и планском привредом чиме се држава ставља у службу међународног капитала.Ален де Беноас у књизи «Комунизам и нацизам» то овако објашњава: «Либерализам данас настоји да капитализира сећање на тоталитарне режиме како би се сам представио као једини достојан и једини могући систем, и како би на тај начин извукао корист из супротности када се њему пребацују његови властити недостаци... Данас се та критика и позивање на тоталитаризам инструментализира, како би се прихватио либерализам и свака трговачка штетност». «Падом комунизма, либерализам је изгубио свога најбољег `заговорника`», закључио је Жак Рансијер.
ОФ ШОР БОГАТСТВО
Много је нерешених проблема. Највећи су што се политичари не руководе економским начелима, већ политичким приоритетима и својим интересима.
Затим, знатан део богатства најбогатијих је у акцијама. Ако би богати почели да троше више од оствареног суперпрофита и допунски финансирају привреду, образовање, културу, хуманитарне активности морали би да продају акције; тада би њихова вредност пала и они би губили богатство, утицај и моћ, тако да је за њих једини пут зарадити што више.Уз то, велике коорпорације на разне начине избегавају да плаћају порез држави, не само код нас већ и у САД, Шведској, Немачкој, Француској... То више није изузетак већ је постала рутина, и то има далекосежне последице по читаву економију јер је терет финансирања државе пао на грађане, а велике компаније на тај начин обезбеђују стални раст профита и супер профита.
„Чувене“ оф-шор комапније сада се рекламирају и преко интернета нудећи своје услуге оваквим позивом који преносимо у оригиналу:OSIGURAJTE STECENU IMOVINU
Registrirajte offshore tvrtku u jednoj od 8 najpozeljnijih jurisdikcija u svijetu. Osnivanjem Offshore tvrtke ostvarujete mnogobrojne prednosti.
Prva i osnovna prednost je Anonimnost,registraciju obavlja pravni zastupnik bez vaseg licnog prisustva i bez osobnih dokumenata.
Druga prednost je doslovno receno, poslovanje u TAX-FREE okruzenju, ovo prakticno znaci da ukoliko poslujete van teretorije gde je registrirana tvrtka necete platiti ni cent poreza. U vecini jurisdikcija nije zahtjevano ni vodjenje knjigovodstava pa se kompletno poslovanje moze obavljati slobodno i potpuno bez nadzora i patronata bilo cije vlade.
Treca velika prednost je Zastita Stecene Imovine, sa promenom rezima gotovo nemonovno dolazi i strah od prohibicije nad stecenom imovinom. Preusmjeravanjem vlasnistva nad imovinom gotovo 100% osiguravate izuzece od bilo kakvih pravnih uplita drzave ciji ste rezident.
Ovo najvjerodostojnije objasnjava Nelson Rockefeller: " Nemam nista ali kontroliram sve".ШТА НАС ЧЕКА У БУДУЋНОСТИ?
Шта нас чека у будућности? Још је Херберт Маркузе, један од филозофа побуне из 1968. године тврдио: „Тоталитарни свијет технолошке рационалности последње је утјеловљење идеје разума”. Лешек Колаковски нас уводи у опасну антиутопију где биолошки разлози опстанка постају разлози ратова у будућности, оно што је до сада било предмет научне фантастике:
"Различити облици насиља увек ће постојати... Ратови ће се продужавати... због приступа води, обрадивом земљишту или због простора... Људске потребе и похлепа немају граница». То исто тврди и образлаже на 250 страна и Жак Атали у "Краткој историји будућности" са мотоом "...Будућност нам се издалека руга" лорда Бајрона.
А то није будућност коју било ко од нас жели.Изгледа да је у праву Карл Јунг када пише да човеков ум показује кобну склоност да измишља све савршенија средства за самоубиство. Нисмо научили да обуздавамо властиту нарав, пише Јунг и „ полако, али, по свој прилици неизбежно, изазивамо пропаст“, јер „психолошки смо неспособни да направимо неопходне политичке договоре.
Карл Јунг додаје још једну могућност, или опасност, на крају поменуте књиге: „Заборавили смо да се упитамо шта наша несвесна психа (која нам шаље сигнале и опомене) мисли о нама“. Зоран Видојевић у књизи „Демократија на заласку“ то развија даље: „То што се сада збива са либералном демократијом (неке друкчије имају маргиналан досег) само је резултанта дуге генезе освајачке димензије западног духа и цивилизације с којом је она срасла. Систем који претендује на рационалност садржи непрекидне потенцијале дубоко ирационалног, чак и стравичног, па би се у завршној тачки његове дегенерације могло десити да то стравично себи подреди и сам профит“.
Како обуздати ту освајачку димензију и рационалност испољену у стицању профита подредити миру? Како изменити усмерење профита да почне да ради у корист мира и контролисаног наталитета, а не да све решава бомбама?
Миливој Анђелковић