Amika.rs

А р Е н А


СВЕ БОЈЕ ЦРНОГ СУНЦА

Годинама смо засипани саветима како живети. Тек понеко је био песимиста и питао: како преживети? Шта преживети? Па... напредак!
А онда је питање КАКО ПРЕЖИВЕТИ потиснуло сва друга.
Почело је да се догађа оно што је Борислав Пекић описао у „жанр – роману“ „Беснило“ објављеном 1985. године. Једина разлика што се уместо вируса беснила појавило беснило корона – вируса.

Смртоносни вирус који изазива пандемију није редак мотив у популарној књижевности, али амерички писац Дино Кунц, аутор више од 100 књига, у роману "Очи таме", објављеном 1981. године као да је био пророк: он пише о смртоносном вирусу који се 2020. проширио светом из кинеског града Вухана и нападао дисајне органе. У роману он је брзо нестао, појавио се кроз десет година и опет нестао.
Британски “Гардијан” донео је и листу прича и књига у којима заразе праве хаос. На њој су “Боја изван овог свемира” Х. П. Лавкрафта из 1927. године где заразу шаљу ванземаљци преко метеорита и “Андромедина нит” Мајкла Крајтона (1967). У роману “Бела куга” (1982) Френка Херберта, једног од најутицајнијих аутора научнофантастичне књижевности, генетичар из освете ствара вирус који убија цео женски род. У роману Џоане Рус “Женски мушкарац” (1975), “феминистичком ремек-делу”, појављује се вирус који напада само мушкарце. Грег Бер у роману “Музика крви”описује научника који је из лабораторије прошверцовао вирус у сопственом телу да би постао самосвестна, хиперинтелигентна сива маса и пренео свет у нову, бољу реалност.

ЕВО ШТА ЈЕ ПЕКИЋ ЗАПИСАО У СВОМ ДНЕВНИКУ ИЗ 1984. ГОДИНЕ и уз мање редакције пренео у мото и пролог романа „Беснило“:

„Завршио жанр-роман Беснило (Rabies). Данас пронашао главни мото и написао пролог. Како обе ствари имају за мене већи значај од професионалног, заслужују да уђу у Дневник.
Мото: “Peste si grande viendra a la grand gousse, proche secours, et bien loing les remedes.” (Велика ће пошаст у великој љусци доћи, олакшање близу, али спасење врло далеко.” (Нострадамусова Пророчанства)
Мото за пролог:
“Продирући у живу ћелију страног тела, вирус њену садржину замењује својом и претвара је у фабрику за производњу нових вируса. Промене које на тај начин изазива у животној средини ћелије неупоредиво су дубље и драматичније него што се човек сме надати икад да постигне у својој.

Вирус је најсавршеније створење у космосу. Његова биолошка организација није ништа друго него машина за производњу живота у његовом најчистијем смислу.
Вирус је врхунац природне стваралачке еволуције. Врхунац вештачке је интелигентни вирус. Творевина која има форму човека, а природу вируса; виталност вируса и интелигенцију човека. Симбиоза вируса лишеног бесциљности и човека ослобођеног ограничења владала би природом, којој обоје служе сада само као ђубриво.” (Из предавања професора др Фредерицка Лиебермана, једне од личности романа Беснило).
Кад га је, године 1962, човек под електронским микроскопом, први пут угледао, имао је облик метка, издубљеног у подножју, испупченог при врху. Мерио је 180 милимикрона по дужини, 75 у пречнику.
Био је шездесет милиона пута мањи од животиње у којој се родио, триста милиона пута мањи од човека кога ће убијати. Живео је у космосу који се звао Неурон и био пет хиљада пута већи од Њега. Све што живи, уосталом, било је од Њега веће. Али Га ова неправда није бринула. Јер — био је јачи од свега што је живело. Био је Чудо природе, чије је порекло обавијено мистеријом, као и порекло свих чуда. Али му је дело било изнад сумње, и изван наде.

Пустошио је своју родну средину с подмуклом, свирепом, болесном безобзирношћу, с којом човек злоупотребљава своју. Био је убитачно црно сунце свог космоса, запаљено да буде сунце и свих осталих... Јер је био мутант, први у свом соју. Иако сам, није се усамљеним осећао. Имао је усађен инстинкт Великој броја. За двадесет четири људска часа било би његових предака 6.000, за деведесет шест сати 200.000, за две недеље — 20.000.000. Таквих као Он, за двадесет четири људска часа, биће 40.000.000. Његовим је размножавањем царовала прогресија која се губила у неизрачунљивој бесконачности.

И то се, ево, догађа. Да ли смо суочени са производом људске бахатости, побуном природе или савршеним елементарним створењем из свемира сазнаћемо једног дана. Можда...

ИВО АНДРИЋ О КУГИ ("На Дрини ћуприја")

"За тих двадесет и пет година из средине XIX века два пута је у Сарајеву морила куга и једном колера. У тим случајевима касаба се придржавала упутстава која је, према традицији, још Мухамед дао својим верницима за њихово држање у случају заразе: »Док болест влада у неком месту, не идите тамо, јер се можете заразити, а ако сте у месту где болест влада, не идите из тог места јер можете заразити друге.« А како се људи не придржавају ни најспасоноснијих упутстава, чак ни кад потичу од божјег Посланика, ако нису »силом власти« приморани на то, власт је приликом сваке »морије« ограничавала или потпуно обустављала путнички и поштански саобраћај... Нестајало је грађана, запослених и доконих, замишљених или распеваних, а на пустој софи седела је опет, као у време буна и ратова, стража од неколико заптија... Примали су пошту од коњаника, али са свим мерама предострожности... Заптије би прихватиле клештима свако поједино писмо и окадиле га на диму... Али главни посао није био са писмима, него са живим људима. Сваког дана наиђе по неколико путника, трговаца, писмоноша, скитница. Код самог прилаза ка мосту дочекује их заптија и већ издалека даје руком знак да се даље не може. Путник застаје али почне да преговара... А сваки од њих сматра да је неопходно потребно да га пусте у варош, и сваки уверава да је здрав као дрен и да нема никакве везе са колером која је — »далеко јој лепа кућа« — тамо негде у Сарајеву... Ту се у разговор умешају и остале заптије... А вичу већ и стога што седећи на капији заптије по вас дан пијуцкају ракију и једу бели лук... јер се верује да су обе те ствари добре против заразе: а они се тим правом обилно служе."

КАРАНТИНИ – КОНТУМАЦИ КНЕЗА МИЛОША

Тридесетих година 19. века кнежевину су захватиле три епидемије колере и куге: 1831, 1836. и 1837. године. Све три епидемије унете су из Угарске и Турске. Оне нису затекле Србију неспремну: кнез је изградио на српско-турској граници седам карантина и девет састанака, према аустријским узорима, и одштампао три брошуре у виду упутстава за лечење од колере и куге. Карантин у Алексинцу, на Цариградском друму, био је најуређенији јер је туда ишао највећи промет добара и људи.
Чим се куга појавила у Турској 1836, кнез је одмах предузео хитне мере: извео је војску на границу, а карантински период подигао на шест недеља. Аврама Петронијевића поставио је за главног надзиратеља српско-турске границе и наредио му: „Пребудите тамо и чувајте, ама да ни врана не прелети!” Кугу нису пренеле вране, већ турски низами који су долазили у Београдску тврђаву у пролеће 1837. године. Један војник је умро у Алексиначком контумацу, а један на путу до Београда, остали су се некако докопали београдске тврђаве. Лекар, који је прегледао оба мртва турска војника, није препознао чуму, а београдски везир је крио шта се потом дешавало у тврђави. Из страха да се куга не прошири из тврђаве у београдску варош, кнез је опсео Београд јаком стражом и одсекао га од света, услед чега је дошао у сукоб с београдским везиром. На срећу, куга је поштедела и Турке и Србе у Београду. (из текста Радоша Љушића)

Коментари су ОВДЕ

Миливој Анђелковић



Amika.rs