Amika.rs

А р Е н А


Истра, Новиград, после 20 година...

Идемо у Истру. Да ли је то Хрватска? И јесте и није. Да ли је то море? То сигурно јесте. Да ли је Истра успомена? Јесте.

Данас је то друга држава.
Пасоши, девизе, зелени картон више не треба, ауто карта, објашњење за пут кроз Словенију до Горње Радгоне....
Све је ту. Идемо!

Аутопут од Београда, па све до близине Загреба, права је пустара у поређењу са оним гужвама од пре двадесет и више година. Део кроз Хрватску је бољи од нашег. Има и више информација, ресторана, мотела, СОС телефона.... И дозвољена брзина је већа. Возим стално око 110 километара. Још смо свежи, расположени и спремни за импресије и поређења.
Преко Загреба и Крапине, аутопутем стигли смо до границе. Преглед, љубазна и учтива питања и коментари о истим, наравно малим платама у Србији и Хрватској. А онда у Словенији, одмах после границе, кратак одмор.

Брзо силазимо са аутопута и преко Птуја и Ленарта стижемо у Горњу Радгону, без проблема.
Тог поподнева мали одмор и шетња лепо уређеним и чистим градићем. А сутра на пут, али са другим колима и словеначким таблицама. За сваки случај.

Од Марибора па до Истре сада је све аутопут. Возимо се стално у колони. Паркинзи свих успутних мотела и ресторана су пуни. Чак су заузета и она могућа, а непорописна места. После двадесетак километара осматрања, стајемо. Места код ресторана има, јер нема пумпе са горивом. Ресторан је са самопослуживањем. Наручиш, платиш и носиш за мали сто испод настрешнице.

Стижемо у Новиград.

 

Апартман прелеп. Свака породица има своју собу. Заједничка дневна соба је баш велика. Има и терасу са погледом на парк и старе, огромне борове. Море је, као и у проспекту, удаљено око 100 метара. Исто је као пре. Исто, а опет дивно и непоновљиво.

Наша бивша кућа не личи на себе. Добила је још један спрат, нове прозоре и врата и наравно нову намену - апартмани.

Боље је и лакше тако. Нема туге и сете. У успоменама све остаје и даље исто. Ово је нешто сасвим друго.

Људи су љубазни и предусретљиви. Нисмо осетили ни једном ништа од онога чега смо се прибојавали. Све време сам тражио и куповао ,,хлеб". И ништа. Нисам тога ни био свестан. У ресторану љубазни и срдачни. То и није чудно, јер за њих је све посао и зарада, па ма ко то био. Обични људи су жељни туриста а, кажу, и Срба. Радо се сећају времена када је пуном паром, годинама радило одмаралиште Житопромета из Сремске Митровице. Не крију да су од издавања соба и куће направили. ,, Дођите свакако код нас у Шаине, на кафу, и свима у Србији кажите да дођу".

Плажа на Риварели је уређена. За улаз у море направљена је бетонска стаза, са рукохватима од ростфраја. Ту су и тушеви, кабине за пресвлачење...

Дига је остала иста и недирнута, са својим заштитним луком и каменим громадама. И овде је и даље оно исто море из сећања.

Све ван старог градског језгра за нас је ново. Аутобуска станица, огромна марина, супер маркети, нова насеља са једноспратним или приземним маштовитим кућама, у обиљу зеленила.

Скоро сваки дан смо из Новиграда ишли на неки излет. Посетили смо Грожњан, Мотовун, Бузет, Хум, Пазин, Фажану, Пулу и Опатију. Све је то је нека друга прича.

Враћамо се за Београд. Тек када смо прошли Загреб, после осам дана, видели смо опет српску регистрацију. Вруће је иако је сам почетак јула. На челичним гредама изнад пута пише 34,5 степени. Срећом клима ради.

инж. Владимир Анђелковић

 



Amika.rs