Amika.rs

БеоГраД


ЛЕТЕЋА ЛИТЕРАТУРА О «НАЈВАЖНИЈЕМ ПИТАЊУ НА СВЕТУ»

Летос, на планини, био сам сведок и успутни учесник до сада невиђене промоције књижевности као «летеће литературе». Опуштене излетнике који су побегли у природу на препад су салетеле «летеће приче». И то са прорачунатом циљном групом – најпре младе мајке са децом...

На срећу, није откривен нови маркетиншки трик. То се догодило као успутна колатерална корист једног породичног аеро-митинга.

Сваке године моји унуци организују аеромитинг са терасе викендице на планини. Мени је поверена набавка материјала за авионе и ове године, понет изненадним надахнућем, испразнио сам старе фасцикле са текстовима. Понео сам гомилицу «средње-фине» хартије, оне која се у предкомпјутерским временима користила за копије, куцане писаћом машином преко индига. Хартија је прихваћена са радошћу – ваздушасто лака и глатка, такорећи аеродинамична, била је идеална за папирне авионе.

Тада је почело да се догађа чудо, праћено мојим првим, убедљивим поразом. Деценијама сам, као дечко, па момак, па отац, па и као деда био убедљиви победник сличних манифестација. Моји авиону су најбоље и најдаље летели, изводили лупинге и били узор за углед. Ове године унук је открио нов начин прављена авиона са тежиштем помереним на средину. И када је његов први авион полетео, ношен лаким ветром, нисмо веровали очима – пет метара, седам метара (мој дотадашњи рекорд), осам, десет, петнаест метара! Све до друма.

- Ма случајно – рекох самоуверено. – Понови ти то, ако моћеш...

Могао је. Следећи су летели мало мање, па мало више, па исто као први. Унуци, одушевљени првим убедљивим поразом деде – дотадашњег првака, неуморно су правили нове авионе и њима засули друм, околне стазе и даље ливаде.

А тада је мој пораз почео да се претвара у велику победу.

Друга деца, у игри и шетњи, налазили су папирне авионе, пробали како лете и одушевљени, поверавали их мајкама на чување. Мајке, у разговору и из благе планинске досаде, уз кафу и на осами, почињале су да читају текст откуцан на њему. Лично сам видео једну са ланчићем на чланку ноге која је развила три авиона и премештала испресавијане странице, читајући причу на њима.

Да нисам погрешно васпитан и да сам млађи пришао бих јој и објаснио шта се догодило, о чему је прича и зашто је она важна за мајке у најлепшим годинама. Ко зна шта би се све, потом, издогађало... Уместо тога, вратио сам се на терасу и свој аеро-пораз покушао да претворим у маркетиншки потез са благим укусом победе.

А оно што су мајке са интересовањем читале и звецкале шољицама, упаљачима, ланчићима и прстењем изгледало је овако, за оне које су имале ту срећу да пронађу целу ескадрилу од четири авиона:

ПРВИ АВИОН

- Пусти ме на миру - процедила је једва чујно.
- Ја идем! - запретио је.
Слегла је раменима. Он је изашао, само што није залупио врата за собом.
Безвољно се прошетао по обали. Таласи су се мрешкали, сваки се завршавао крестом беле пене. Сунце се завукло иза градских солитера у даљини, одбљескујући стотинама пламених очију боје растопљене бронзе. Рачићи су га чекали окупљени у потоку, било је и шкољки. Али све му то више није причињавало право задовољство.
Тада угледа стари ћуп, покривен песком. Подиже га, био је тежак; сигурно је пун воде или можда... можда и нечег другог? Отра зеленкасту маховину са њега и зачу шиштање као да је пробудио десетак змија. Он испусти ћуп на песак а из њега се изви плавичасти дим и уобличи у прозирног, брадатог духа, уморних очију.
- Зар си баш морао да ме нађеш? – прогунђа дух љуљајући се над њим. – Али сад, шта је – ту је.
Сањам, помислио је. Или су ми рачићи штрцнула нешто у очи па сада...
- Не сањаш – изјасни се дух. – Ја сам тај који је спавао и сањао док ме ти ниси... Ништа горе од вечног живота... Него, искажи жељу па да завршимо са тим!
- Жељу? – понови он уплашено.
Дух се заљуља над њим као плавичаст облак: - Па ваљда знаш: ти кажеш жељу, ја је испуним и опет сам миран стотинак година. И немој случајно да помишљаш на три жеље! Тога има само у бајкама! Једна и – готово!
Једна жеља, помисли он. Чак и да сањам, лепо је да ти се испуни жеља. Која је моја највећа жеља?
- Па, хајде, кажи – охрабри га дух. – Ми, најстарији духови смо погрешно васпитани да слушамо и поштујемо господара. Зато се и кријемо што је више могуће... Шта желиш?
- Мост! – рече он.
- Молим? – заклати се дух у неверици. – Шта си рекао? Учинило ми се да чух...

ДРУГИ АВИОН

Миливој Анђелковић

НАЈВАЖНИЈЕ ПИТАЊЕ НА СВЕТУ

- Шта опет није у реду? - упитао је.
Она је одмахнула главом, загледана кроз прозор. Погледао је и он: обала, пуста као и увек у ово доба дана, украшена белим чипкама пене и наборима таласа на ветру. Загрлио је, али се она извила и преместила на други крај прозора, загледана у даљину.
- Знаш ти добро - рекла је стиснутих усница.
- Па шта ја ту могу? Знала си када смо се овде селили да ћеш бити сама. Видиш колика је увала, само да њу обиђем треба ми пола сата. Па аутопут, град, паркирање, посао; опет аутопут и око увале... Мислиш да је мени лако?
Она без речи слеже раменима.
- Да се вратимо у град? Причала си да волиш реку, а види сада!
- Ово је стара речна увала - рекла је једва покрећући усне. Није га ни погледала.
- Јесте, увала. Па не могу да ти доведем реку! И, у чему је разлика?
Она се не помери. Зурила је кроз прозор као да се над водом догађа нешто судбоносно за њих.
- Хајдемо у шетњу! Понећу и котарицу за ракове и шкољке. Па када се вратимо...
Био је уморан, није му се ишло, али она такву шетњу никад није одбијала. Отишао је по котарицу и вратио се а она је још увек стајала поред прозора.
- Идемо? - позвао је.
Није се ни померила.
- Ма, хајде! - рекао је молећиво. - Знаш како је напољу сада лепо!

ТРЕЋИ АВИОН

- Мост одавде до града, преко целе увале.
- Мост... до града? Ма, хајде, шта ти је! Не претеруј! Ех, какви су ови људи постали! Мост! Ма, знаш ли ти колики је то посао? Колико ја материјала треба да створим, па арматура, па конструкција, па стубова у води, па...
Дух се љуљао над њим, све блеђи и блеђи, као да ће нестати.
- Није то посао за нас, духове. Није! Зар ниси читао бајке као дете? Пожели нешто само за себе. Велике жеље нису добре, знаш и сам. Или се никада не испуне, или толико мораш да радиш на њима да се жеља претвори у кулук. А то нико не воли. Ни ти, а ни ја. Хајде, буди човек па пожели нешто друго, само не то. Шта теби лично највише треба? То ми стари, искусни духови очас можемо да испунимо.
- Стари, искусни духови? – понови младић замишљено.
- Да, да – рече дух пун наде. Поново је лебдео над њим, лелујав и плавичаст, попуњених облина.
- Научи ме како да разумем жене. Шта значи када одједном заћуте и загледају се у даљину? Шта треба радити када кажу: знаш ти добро, а шта када кажу: остави ме на миру? И како се понашати када им понудиш оно што су увек волеле, а оне и то одбију?
- Ех – рече дух замишљено. – Где баш ти да налетиш на мене... Све неке тешке и компликоване жеље... Морам да мало размислим, да се присетим, да припитам друге духове, још искусније од мене... Дођи сутра ујутру и испунићу ти жељу. А сада ме остави. Ти ћеш лепо да се забављаш цело вече, па да спаваш и сањаш, а ја морам напорно да радим. Сутра ујутру!
И дух се брзо увуче у ћуп. Чуло се само пригушено шиштање које је све више јачало и младић се врати кући. Рачићи су се мицали у корпи, шкољке су блистале на пригушеној светлости предвечерја као мале, тек остварене жеље.

ЧЕТВРТИ АВИОН

Ујутру, младић се рано пробудио, сетио претходног дана и подсмехнуо сам себи. Вртоглавица од сунца, сан по дану? Ми који не сањамо ноћу, током дана то морамо да надокнадимо, помислио је. Ипак, отићи ћу на плажу, баш ме интересује да ли постоји било шта што личи на неки ћуп. А било би тако лепо да могу да добијем одговор на оно моје питање! Заиста бих волео да постоје стари, искусни духови који могу да те поуче о најважнијем питању на овом свету...
Она је још спавала, тако лепа и спокојна на јутарњој светлости. Тихо је устао и узео корпицу за ракове - згодно оправдање за ову његову неуобичајену јутарњу шетњу. На вратима је застао, без даха, као да је неко испумпао сав ваздух из њега.
Са обале па преко целе увале и реке, чак до далеког града, бљештао је дугачак мост са четири коловозне траке, посребрен првим јутарњим сунцем.

Миливој Анђелковић


Amika.rs