Amika.rs

Маја Анђелковић - Шегуљев: Из Андрићевих Знакова...


 

Из ЗНАКОВА ПОРЕД ПУТА Иве Андрића

Kucala sam ovo ucenicima za Smotru i, kao i svaki put, ostala sam bez reci. Uzivajte malo u lepoti.

Такав је живот да човек често мора да се стиди онога што је најлепше у њему и да управо то сакрива од света, па и од оних који су му најближи.

Оно што је најлепше на искреној и дубокој љубави, на којој је све лепо, то је да у односу према ономе кога волимо ни једна наша мана не долази до израза. Много шта што је зло у нама ишчезава, а оно што је добро утростручи се.

Слабе и плашљиве људе страх нагони да раде управо оно чега се највише боје.

„Марку Марковићу, са другарском поруком: 1. све су Дрине овог света криве; 2. никад се оне неће моћи свеколике ни потпуно исправити; 3. никад не смемо престати да их исправљамо“. (Писцу књиге „Крива Дрина“ на књизи „На Дрини ћуприја“)

Није најгоре што све пролази, него што ми не можемо и не умемо да се помиримо са том простом и неизбежном чињеницом.

Преварити се у једној великој нади није срамота. Сама чињеница да је таква нада могла да постоји вреди толико да није сувише скупо плаћена једним разочарањем, па ма како тешко оно било.

Што не боли ‒ то није живот, што не пролази ‒ то није срећа.

‒ Не треба се бојати људи.
‒ Па ја се и не бојим људи, него оног што је нељудско у њима.

Ето шта је човек! Кад устане, ујутру, он не зна, и не слути, шта ће му се тога дана десити, нити кад легне, какав ће сан уснути. Ни толико!


Нису сви људи тако рђави као што рђав човек мисли.

Нико не зна одаке долазе његове реке. Нико им никад није наслутио изворе, нити ће им видети ушће.

Свашта је умео, а нарочито да лепо говори: само једно није никад научио: шта се може казати, када и на ком месту, а шта не. То је одузимало много од вредности томе бистром, речитом и добром човеку.

Животна снага једног човека мери се, поред осталог, и његовом способношћу заборављања.

То је најтежи начин живота. Треба живети за будућност, борити се против оног што човек види и осећа пред собом, стварно, тврдо и огромно као гранитни брег, а за нешто у шта треба веровати и што се само наслућује, некад јаче, некад слабије, у далекој даљини, као златна магла негде иза брега.

Отишао сам. Иза мене је остао све што су људи рекли, као прамичак магле који се губи. А све што су урадили, понео сам на длану једне руке.

Толико је било у животу ствари којих смо се бојали. А није требало. Требало је живети.

Не знам да ли сам спавао, али знам да сам сањао.

Несрећа је стоока и свевидећа, а ипак слепа на најгори и најстрашнији начин, јер види и оно чега нема.

Њих је живот научио да се не боје смрти.

Ми, то се зна, не живимо и не деламо због људи него мимо људи, често и против људи, а све за људе.

Велика, права љубав показаће своју пуну снагу само онда ако успе да од двоје љубавника, слабих људи, начини створења која се не боје ни промена, ни несрећа, ни растанка, ни болести, ни живота ни смрти.

То што нам живот чини немогућним и што је многе, и најбоље, пре времена са света отерало, то нису велике мржње ни тешки злочини. Није реч о некол злоћи и подлости као изузетним и нарочитим људским особинама. У питању је зло које чине обични људи, и не примећујући, свакодневно, а на то их нагоне њихова обична људска својства, често и људске врлине.

Мислим да сте и ви увидели како је тешко сагледати на најочигледнију истину, како човек, уопште, споро учи и како скупо плаћа то мало што у свом кратком веку научи.

Због живота одрећи се живота.

Тешко нама кад бисмо једног дана заиста постали они и онакви какви често замишљамо да смо ии да бисмо могли бити, и какви ‒ благо нама ‒ никада нећемо успети да будемо!

Није главно ко живи, колико живи, па чак ни како живи. Важан је једино живот сам, а не пита се какав, у ком облику, ни под којим именом. То питамо само ми појединци.

То је обично тако. Игра почиње са смехом, а завршава плачем или глувим и немим кајањем и жаљењем, што је горе од плача. И то важи за сваку игру.

Сваки човек нешто тражи и очекује, и то целог живота или, боље речено, док год има животне снаге у њему. У томе је знак човекове величине и извор његових највећих страдања, основ оне животне трагике која је само човекова. И што је човек бољи и од бољег ткива, то је ређе и скупоценије оно што тражи , и утолико се теже налази. А то што такав човек тражи може неком другом изгледати и споредно и излишно. То није важно. Главно је: воља за сазнањем и открићем , и снага, стрпљивост и упорност које су у служби те воље.

Понекад се цела ова шарена дневна стварност нашег живота зањише као танка кулиса и ми, за тренутак један, сагледамо оно што се налази иза ње. Од тога нам се заврти у глави, понесе нас лака несвестица која брзо прође, али после тога чувамо дуго сећање на тај тренутак, као сазнање које нас крепи и даје нам снаге да издржимо ову стварност на коју смо осуђени.

Вредело би, ззаиста, да постоје живот и свест и после наше физичке смрти. Вредело би већ зато што бисмо се с времена на време могли слатко насмејати свим обзирима, бригама и страховањима, и свему ономе пто нас сада узнемирује, мучи и сатире. А како, по свему судећи, таквог живота нема и не може га бити ‒ смејмо се сада. Одмах!

Оно што називамо „рођени убица“, то је друга, неосветљена, страна планете која се зове човек.

Ко би могао веровати да ужас може постати свакидашњи живот једног човека!

Овај свет у ком живимо тако је саздан да је онај који се плаши већ изгубљен.

Врло рано сам сазнао да сваки минут живота може бити тежак колико и живот цео.

Ваљда једна од највећих особина правог човека јесте његова стална и упорна тежња ка недостижном савршенству у свима људским пословима.

Невероватно је како мало знамо о себи, свету, око себе и животу који живимо. Тек велике и ненадане среће ии тешки ударци и велики губици казују нам да је живот човеков много богатији и сложенији него што слутимо, да је све у њему двосгтруко и вишеструко, дозначно и многозначно, све, од насладе и радости до бола и пропасти, од најмање ситнице па до самог постојања као таквог. Све се ту мења и пнавља: више пута се човек рађа, наизменце расте и пада, оздравља и болује; више пута мре и умире, и васкрсава; и све то што му се догађа готово увек је непредвидљиво и стога на изглед пуно противречности, тешко схватљиво и необјашњиво, а крај му се губи у магли, ћутању и забораву.

Свет не постоји. То што видимо око себе и што називамо светом, то су у ствари наше жеље и нагони, и тим жељама и нагонима подстицане мисли, осећања и поступци. Кад се угасе наше жеље и нагони, нестане и света око нас. Останемо, на жалост ‒ ми. Још неко време. А то се време не може ни звати животом.
Само младост има храбрости и снаге да воли епоту, потпуно, искрено, безусловно и безобзирно. Само младост је тоико „луда“ и ‒ тако велика. После, после је и у том погледу све више или мање компромис, лаж и лажна утеха.

Једанпут учињена неправда не да се ни поправити ни збрисати. Покушаји да се она исправи или отклони, само рађају нове неправде. Неправда се као све на свету множи и шири, али не гине и не нестаје као све остао што се рађа. И да нема опраштања и заборава, неправда би прекрила свет и створила од њега стварни пакао.

Ја желим да будем непознат и заборављен, са истим жаром и истом болном осетљивошћу са којом други желе да буду гласовити и славни.

Јесте ли кад мислили на приче које нико не зна, на догађаје који су закопани, најпре у ћутању па затим у потпуном забораву? Јер, истина је да људи воле и желе много да говоре, али је извесно да понекад могу и морају да ћуте.
Налепше и најстрашније ствари ипак нису никад казане.

Вредност лепоте је у бескрајној разноликости видова под којима нам се јавља. У томе је и њена оплемењујућа снага и њена највећа драж.

Отишао сам. Иза мене је остало све што су људи рекли, као прамичак магле који се губи. А све што су урадили, понео сам на длану једне руке.

Гори у мени и пржи ме ‒ јер то горим ја! ‒ неподношљива потреба за лепотом и савршенством.

Није ствар у речима,него у оном што оне стварно казују ии пто би хтее да кажу; значи ‒ у намерама које имамо употребљавајући их, у смислу који им дајемо кад их изговарамо или пишемо.

Живећи поред толике лепоте у свету, а знајући добро да нам је ускраћена заувек,човек се често пита да ли је боље бити мртав и не знати за њу, или овако пролазити поред ње, а знати да му је неприступна заувек и да му остаје једино њена најтамнија страна : жеља која боли.

Разговарају њих тројица.
‒ Шта се крије на дну пољупца? ‒ упитао је први.
‒ Нови живот.
‒ Бездан.
Одговорила су друга двојица у исти мах.

Ишчезнуше планине, спласнуше облаци, дигоше се попут лаких велова предели које смо сматрали непокретним световима. Откри небо одједном своје модре разгалине и свет своје најдубље видике.

Маја Анђелковић - Шегуљев

 

 

 

 


Amika.rs