А р Е н А
ВИКТОР ПЕЉЕВИН: „Т“ – МУЛТИРОМАН О СТВАРАЊУ ИЛУЗИЈА
(„Плато“ и „Б и С“, Београд, 2013, превод Наталија Ненезић)„Ништа није онако као што изгледа“ основна је одлика сваке књиге Виктора Пељевина. А како јесте, то сам читалац треба да закључи крећући се кроз различите просторе и времена романа.
Његови романи се не испуштају из руку и невероватна су мешавина акције, фантастике, будизма, симболизма, руске и светске стварности, као и недефинисаних времена и простора. Кроз гротеске, ироније и духовитости које су често на граници пародије, Пељевинова наглашена енергија духа и стваралачка моћ трансформише познато у неочекиване завршне метафоричности у свакој књизи.
Називају га „мајстор светске класе“, „идол омладине“, „шаман за контакте са натприродним“ „тумач епохе“, „визионар будућности“ – и он све то јесте. Међутим, са ликовима његових романа је немогућа идентификација, он тражи другачијег читаоца који препознаје ситуације и појаве, историјске и друштвене околности које никад нису онакве какве изгледају читаоцу и ликовима романа.
Роман чији је наслов „Т“ почиње као акциони у коме се полако помаља метафизичка прича у позадини. Током романа та позадинска прича постаје основна, а авантуре грофа Т. (у коме препознајемо Толстоја) прелазе у симболичку раван.
Наиме, гроф Т. није лик „антигрофа“ као то у почетку изгледа, већ је усмераван књижевни лик који својим деловањем ствара роман који управо читате. Он непрекидно покушава да се сети своје прошлости и тражи смисао и узроке хаотичности света и свог понашања. Његовим активностима, емоцијама, дилемама, размишљањима и сексуалношћу управљају демони – писци бестселера из сенке са подељеним надлежностима - шта ће и како ће гроф Т. деловати, мислити и радити зависи од тога ко се тог тренутка прихватио писања. Та позадинске прича се постепено помаља, постаје основна; и сам гроф Т. тога постаје свестан али не може да јој се супротстави мада сам ствара стварност у којој се налази.
Ти „демони“ који усмеравају грофа Т. – писци подељених надлежности су:
1. писац задужен за „еротику, гламур и непротивљење злу насиљем“ – врло тражен, наплаћује „за стубац од осамсто долара па навише“;
2. писац задужен за акцију и сукобе, за пуцање, скакање и борбе, „геније, супердрагоцени кадар“ који се никад не понавља и „иде као алва“ па је стално заузет и повремено „ради левом ногом“;
3. писац задужен за психоделичне садржаје и измењена стања свести, лаке па и тешке дроге;
4. писац задужен за унутрашње монологе и ток свести, метафизичар апсолута;
5. уредник пројекта који „пегла“ и усклађује написане текстове;
6. маркетинг који утврђују вредност пројекта у свакој етапи;
7. писац кога ангажују на крају пројекта – реалиста који ће завршити роман.Сам пројект током писања доживљава трансформације јер се мењају околности и финансијери – од „националног пројекта“ који прихватају „структуре силе – чекисти“, по коме се гроф Толстој враћа у окриље цркве, богато плаћеног из буџета, прелази се на комерцијални акциони трилер под контролом „либерала“ који тек треба продати на тржишту и гроф постаје Т. Када сви финансијери издају, појављује се војска са намером да роман претвори у „ироничну ретро-пуцачину“ за конзоле - игрицу у комплету са књигом, у коју ће „упрегнути све покојнике“ – Толстоја, Достојевског, Соловјова, императора... као дивље борце – рмпалије који у слободно време читају Конфучија и продати је Западу јер у земљи „ништа не може да се прода, све прекопирају и покраду“. Када црква пристане да финансира пројект он се при крају приближава првобитној замисли ангажовањем новог „демона“ - писца „реалисте“.
Таква сижејна линија се може разумети на више нивоа:
- као гротеска о стварању бестселера;
- алегорија о манипулацијама друштвеном стварношћу „којом управља десет превараната из три компаније“;
- сатира на прекрајање прошлости уздизањем и срозавањем личности и догађаја;
- пример како се поставке из теорије књижевности примењују у стварању романа;
- алегорије које ће препознати познаваоци источних религија...Пељевинови ликови и ситуације развијају се до гротеске, апсурда или пародије, зависно од фазе у којој се пројект романа налази. Гроф Т. је мајстор борилачких вештина наоружан са више туцета танких ножева за бацање и „челичном брадом“ ојачаном жицама, Достојевски у подземном свету у заседи чека нападе мртвих да би од њих отео вотку и кобасицу и удахнуо душу коју они још увек имају, Аксиња током неколико недеља објављује три романа о свом полусатном сусрету у сену са Толстојем (ради са две стенографкиње и дактилографкињама и „ствара“ један роман недељно), монах искаче из воза и лебди на раширеној мантији да би се створио на броду – реконструкцији света из далеке прошлости, идоли подземног света су са мачјим главама, емоције се појачавају „доливањем из кантице са емоцијама“, Толстој пре писања навлачи на руку „белу гласе-рукавицу“, а његово „упрошћавање“ се свело на плаћеног мужика – двојника који излази на орање испред Јасне Пољане два пута дневно, када пролазе возови...
Расправе о будистичком појму празнине воде се на више места у роману, јер се писањем ствара свет који испуњава и обликује празнину која опет ствара празнину као једину чисту есенцију свега... Иначе роман „Чапајев и Празнина“ вероватно је најбоље дело Виктора Пељевина и један од најбољих светских романа почетка трећег миленијума. Светску славу су стекли и други Пељевинови романи: „Омон Ра“, „Генерација П“, „Империја В“...
У „Империји В“ Пељевин развија сложену причу о вампирима који су створили људе за своје потребе. Светом влада тајна структура Халдејаца и еволуирани богови (Хера Озирис...) и велика богиња Иштар. Савремени вампири више не сисају крв, а преситили су се богатства и новца. Они се хране енергијом коју људи стварају у борби за живот и престиж. Људима управљају преко главних вампирских уметности - гламура и дискурса, чија је суштина у маскирању и контроли. Гламур су лепе слике, а дискурс – наметнуте приче о тим сликама...
Аутор овог текста је више пута почињао да пише о роману „Чапајев и Празнина“ али је сваки пут констатовао да тај роман превазилази његове могућности јер је Пељевин бољи писац него што је он читалац. Остала је само прва реченица: "Када би речи постале делатне у мењању света, Пељевин би обавио већи део посла" - а онда је схватио да Пељевинова гротеска, иронија и духовитост, енергија духа и стваралачка моћ трансформације познатог, и завршна метафоричност сваке његове књиге, уопште томе и не теже, и да је та прва реченица површна и недовољна јер обухвата само пену уместо дубине.
"Свет је виц који је Бог испричао сам себи" (Пељевин) а већина књига осталих писаца су вицеви „са брадом“ које читаоци одмах препознају јер су читали Пељевина.
Миливој Анђелковић
ОДЛОМАК ИЗ РОМАНА „ГЕНЕРАЦИЈА П“
“Много тога што је Морковин говорио Татарски уопште није разумео. Једино што је јасно схватио из разговора била је шема функционисања бизниса у ери прве акумулације, и њена веза са рекламом.
- Генерално – говорио је Морковин – дешава се отприлике следеће. Човек узима кредит. За тај новац изнајмљује офис, купује џип чироки и осам картона смирнофа. Када смирноф нестаје, испостави се да је џип слупан, офис исповраћан, а кредит треба да се врати. Онда се узима други кредит – трипут већи од првог. Њиме се отплаћује први кредит, купује се џип гранд чироки и шеснаест картона абсолута. Када абсолут...
- Разумео сам – прекинуо га је Татарски. – И шта на крају?
- Две варијанте. Ако је банка, којој је човек дужан, криминална, њега у одређеном тренутку убију. Пошто других банака код нас нема, обично тако и бива. Ако је човек, напротив, и сам криминалац, онда се последњи кредит пребацује на Државну банку, а човек проглашава сопствени банкрот. У офис му долазе судски извршиоци, пописују празне флаше и избљуван факс, а он после извесног времена почиње све испочетка. Државна банка сад има своје криминалце, тако да је ситуација мало компликованија, али генерално слика остаје иста.
- Аха – рекао је Татарски замишљено. – Али нисам разумео какве то везе има са рекламом.
- Е, ту почиње оно најважније. Када је попијена отприлике половина смирнофа или абсолута, џип је још у возном стању, а смрт делује далеко и апстрактно, у глави човека, који је све то закувао, долази до посебне хемијске реакције. У њему се буди осећај бескрајне величине, и он наручује рекламни спот. При том он захтева да тај спот буде јачи него код других идиота. У новчаној противвредности, на то одлази отприлике трећина сваког кредита. Психолошки је све јасно. Отворио човек неко мало предузеће Еверест и умире од жеље да види свој логотипчић на првом каналу између БМW и Кока-Коле. Е, па ето, у тренутку када у глави клијента дође до ове реакције, на сцену ступамо ми.
Татарском се свидело то ми”...„ГЕНЕРАЦИЈА П“
„Једном давно, Томас Стернс Елиот назвао је генерацију којој је и сам припадао генерацијом X. То су били људи који су имали, можемо слободно рећи, несрећу да своје најпродуктивније године проживљавају у периоду између два светска рата. И то је оставило трага на њиховим душама. Преовладјујући осећај очаја мењали су интелектуалним напорима, идеологијама леве или десне провенијенције, али заправо никада нису успели да дођу до сржи проблема – до чињенице да су они заправо празни људи, људи без оног чувеног „ја“ – бића која уместо себе имају само оно што данас називамо имиџом.
Унуци те генерације X нису имали ништа већи потенцијал да се сукобе са проблемом сопствене есенције, но, за разлику од њихових старих, који су своју испразну свакодневицу испуњавали науком или слетовима у част овог или оног вође, ти „нови клинци“ су имали ТЕЛЕВИЗОР. Мали екран постао је готово замена за мозгове „пепси генерације". Довољно је само поразмислити о томе шта смо све у свом животу купили или урадили након што смо за то чули преко ТВ, радија или прочитали у новинама“ - аутор није потписан.
ДРУГИ ОДЛОМАК ИЗ РОМАНА „ГЕНЕРАЦИЈА П“„Постоје три будистичка начина да се гледа телевизор. У суштини, то је исти начин, али у разним фазама тренинга изгледа другачије.
Најпре гледаш телевизију са искљученим тоном. Отприлике пола сата дневно, своје омиљене емисије. Када се појавио мисао да на телевизији говоре нешто важно и занимљиво, ти је постајеш свестан у тренутку када се та мисао појави, и самим тим је неутрализујеш. Прво ћеш попуштати и укључивати тон, али ћеш се постепено навићи. Најважније је да нема осећаја кривице када не можеш да се обуздаш. На почетку је тако са свима, чак и са ламама.
Затим почињеш да гледаш телевизију са укљученим тоном, али искљученом сликом.
И на крају почињеш да гледаш искључен телевизор. То је заправо главна техника, а остале две су припремне. Гледаш све вести, али телевизор не укључујеш.
Веома је важно да су ти за то време леђа исправљена, а руке је најбоље држати на стомаку - десни длан одоздо, леви одозго. То је за мушкарце, а за жене обрнуто. И ни на тренутак не скрећи пажњу.
Ако тако гледаш телевизију десет година, барем један сат дневно, можеш да схватиш природу телевизије.
А исто тако и свега осталог.“
ВИКТОР ПЕЉЕВИН: ЏОН ФОЛЗ И ТРАГЕДИЈА РУСКОГ ЛИБЕРАЛИЗМАКњижевност англојезичког подручја представљена је на полицама московских књижара претежно оним жанром који можемо назвати "сиротињским сурогатом видеа". Ваљане књиге, које се усуде да провире иза леђа Харолда Робинса или бедара Жаклин Сузан, морају да се мимикрирају и навуку баналну маску. Роман Џона Фолза (Faulz) "Колекционар", који се недавно појавио на руском језику, назван је у кратком предговору "еротским кримићем". То је у извесном смислу обмањивање читаоца - нуде му купус-чорбу а подмећу супу од корњаче. Не ради се о неком новитету - књига се појавила у Лондону 1963. године, - али би иста таква могла да се напише у данашњој Москви. Покушаћу да објасним, како то.
Ради се о доживљајима банкарског чиновника који је заљубљен у младу сликарку Миранду. Добивши огроман новац на лутрији, чиновник купује кућу изван града, претвара подрум у затвор, киднапује девојку и затвара је у подрум, где она кроз извесно време умире од болести.
Све време свог заточеништва Миранда води дневник. Централно место у њему уопште не заузима њен отимач, кога она, по једном Шекспировом јунаку, назива Калибаном, него њен претходни свет, из којег ју је изненада ишчупала недотупавна и окрутна сила.
Ево шта, на пример, пише Миранда у свом дневнику:
"Мрзим необразоване и некултурне. Мрзим сву ту класу нових људи. Нову класу са њиховим аутомобилима, њиховим новцем, њиховим телевизијским кутијама, с оном њиховом тупом вулгарношћу и тупим, ропским, удворичким подражавањем буржоазије... Нови људи - то су они исти бедни људи. Ради се само о новом облику беде. Они нису имали новца, а ови немају душе...Доктори, професори, уметници - не може се рећи да међу њима нема подлаца и отпадника, али ако уопште постоји нека нада за бољитак на свету, она је повезана само са њима."И ето, читајући овај дневник, никако се нисам могао ослободити утиска да сам се са нечим сличним већ сусрео. Најзад сам схватио где то - на последњој страни "Независних новина", где се из броја у броја штампају кратки есеји, у којима руски интелектуалци размењују мисли о садашњем животу. Ти есеји су веома шаролики - почев од стилски савршеног извештаја о последњој пијанци па до трагичног унутарњег монолога човека који у брујању "мерцедеса" и "тојота" чује малтене топот монголске коњице. Заједничко им је, у сусрету са променама, једно: њихов очај није изазвала смена законитости по којима се има живети, него ишчезавање психолошког простора у коме се живот раније одвијао. Људи, који су годинама сањали о гутљају свежег ваздуха, одједном су се осетили као златне рибице из разбијеног акваријума. Баш као што је Миранду у Фолзовом роману груба и непозната сила отргнула из света у коме су се стицале све вредности и сви смислови, и бацила у ледену празнину. Испоставило се да је Чеховљев вишњик, мада присиљен да мутира, ипак таворио иза ограде гулага, и да су његови изданци, пресађени у кухињске лонце , сваког пролећа доносили по неколико бледих цветова. А сада се мења сама клима. Вишња у Русији, изгледа, више неће успевати.
Овај поглед на свет из дубина совјетске свести понекад се смењује погледом извана - најбољи пример за то је чланак Александра Гениса "Соволики". Уствари, јунаци Гениса су из суседне рубрике у "Независним новинама", која се зове "Стил живота". Подвргавши анализи историјат настанка термина "соволики", као и различите нивое његовог смисла, Генис се успут дотакао веома занимљиве теме - метафизичког аспекта "соволикости".
"Ослобођени од закона тржишта - пише он - интелектуалци су живели у измишљеном, илузорном свету. Спољашња стварност, узевши лик стражара, само је ретко навраћала до ове дружине која је живела по законима "игре стаклених перли". Овде су се рађали чудни, магловити, езотерични феномени, који нису имали аналогије у оном другом, правом свету".
Александар Генис често употребљава изразе као што су "стварни живот", "реалност", "постојећи свет", што његово излагање чини веома забавним. Испада да се он сам од соволиких, које тако подробно описује, разликује само по асортиману халуцинација које држи за стварност.
Ако реч "соволики" не посматрамо као социјалну категорију или идеолошку оријентацију, онда су соволики увек постојали. Најтипичнији соволики - то је Василије Лоханкин, посебно ако извршимо замену подлистка "Њиве" и "Архипалага ГУЛАГ". Гајев и Рањевска из "Вишњика", ти губитници у , како се то данас каже, сукобу с тржиштем, класични су соволики. Само, чему ту мешати тржиште?
Пробајте да погодите одакле је узет следећи цитат: "Напуштајући Москву, возећи се кроз њу , осетио сам особито оштро оно, што сам осећао већ одавно: до које мере сам ја човек другог времена и века, како сам туђ свим њеним "буџама" и свом том новом олошу који јурца по њој у својим аутомобилима!"
Ово није с последње стране "Независних новина". Ово је из "Окаснелог пролећа" Ивана Буњина, написаног на Приморским Алпима 1923. године. Чак има и текстуалних подударности са Фолзом, чија јунакиња мрзи "нову класу", и то баш "са свим тим њеним лимузинама". Само што ту нову класу јунак Буњина назива "новим олошем" и има у виду црвене комесаре.
А ево још једног соволиког - Селинџеровог Холдена Колфилда кога раздиру нејасна питања уместо да уз блистави осмех започне трговину бананама украј неке станице њујоршког метроа. Узгред, и он због нечега не опрашта лимузинама, говорећи о "гнусним типовима...који ништа друго не знају осим да се хвалишу колико миља могу да пређу својом идиотском лимузином, потрошивши само један галон горива..."
Миранда и њени пријатељи из романа Фолза, соволики Александра Гениса, Лоханкин и Халден Колфилд - то су истоврсне појаве, само различитог лика. Соволики - уопште није совјетски или постсовјетски феномен. То је једноставно човек који не пристаје да борбу за новац или социјални статус прогласи за циљ свог живота. Он са гадљивим неповерењем вирка на људски метеж иза прозора, не жели да постане његов део, и ма како то смешно звучало у односу на Лоханкина, живи у духу, мада не облигатно и у истини. Таквих невероватних мутаната било је у свим временима, али су били изузетак. У Русији је то задуго било правило.
Совјетски свет је био до те мере изузетно апсурдан и промишљено бесмислен, да је сматрати га за коначну реалност било немогуће чак и за пацијента психијатријске клинике. И десило се да је код житеља Русије, узгред, то нису обавезно чак ни интелектуалци, аутоматски, без сваке жеље и учешћа - ницао сувишни, нефункционалан психички спрат, то додатно пространство спознаје себе и света, које је у нормалним условима друштвеног развоја доступно само малобројнима.
За живот по законима игре стаклених перли потребна је Кристалија. Русија из недавне прошлости је и била један огроман надреалистички манастир, чији обитаваоци нису стајали пред проблемом пуког социјалног преживљавања, него пред лицем вечних духовних питања, постављених у наказно-пародијском облику. Соволики је проводио своје дане далеко од нормалног живота, али зато недалеко од Бога, чије присуство није примећивао. Живећи на сметлишту у самом оближју Едема, соволики су заливали кавкаским вином своје присилно разрогачене духовне очи, све док их нису почели протеривати из вишњика, наложивши им да зарађују за хлеб у зноју лица свог.
Сада се тај нефункционални апендикс совјетске душе показао као недопустиви луксуз. Миранда је кренула у одбрану Беле куће и кроз извесно време доспела у руке Калибана који је скинуо комсомолску значку, и закрчио све њој познате путеве непробојним зидом бутика.
У Фолзовом роману Миранда умире, тако да је реч о суморној паралели. Али најинтересантније је што се кроз две године Фолз враћа истој реминисценцији на Шекспира у роману "Маг", само што сада Миранда више није Миранда, а Калибан није више Калибан. Сви остају живи и здрави, за све има места.
Вероватно ће, на крају крајева, тако испасти и у Русији - биће места и за дугоочекиваног Лопахина који ће се, путем укрштања многобројних Лоханкина, можда најзад запатити, и за соволике, утонуле у доживљај своје тајне слободе у тамним алејама вишњика. Свакако, мораће соволики мало да се стесне; проблем је у томе, што на њихово место за сада још не долази хомо фабер и што ове разметљиве примитивне битанге можемо сматрати за средњу класу само после пете чаше вотке. Осим тога, већина спољашњих опонената соволиких никако да схвати да малограђанштина - поготово она успаљена - није постала мање банална због краха марксизма.
Остаје само нада да ће у спознавању те једноставне истине да им помогне изузетни енглески писац Џон Фолз.
Превела: Драгиња Рамадански
Википедија о Пељевину:
Grof T. na ruskom http://pelevin.nov.ru/texts/pe-t.html
Tekstovi I romani Peljevina na ruskom http://pelevin.nov.ru/texts/