Amika.rs

БеоГраД - СФРЈ


ЏУБОКС НА ЛЕДУ (1957, 8, а најкасније 9... ) и времеплов у 1959. годину...

Ташмајдан, стадион за мале спортове, изграђен је половином педесетих година прошлог века у центру Београда – између истоименог парка и Пете београдске гимназије. Једним делом уклесан у ташмајданске стене, изнад неистражених лагума који се у неколико нивоа протежу испод њега, брзо је постао део београдске легенде и имиџ-место младих.

На терену стадиона одржавали су се важни одбојкашки, кошаркашки, тениски, рвачки и боксерски окршаји, прве модне ревије у организацији часописа «Практична жена», концерти народне музике... а увече и филмске представе под отвореним небом. Први кечери у Југославији борили су се на том терену, ту је одржана и прва корида у Београду, прва утакмица ауто-фудбала са лоптом величине писаћег стола, Европски шампионат у кошарци за жене када су учионице Пете београдске претворене у свлачионице.

Ту су гостовали и «чаробњаци кошарке», «црне перле» чувеног «Харлема» који су могли да изведу «све, осима да поједу лопту» (касније су и то извели, са лоптом направљеном у посластичарници). На ташмајданском стадиону је дат и јединствени аутограм: Сафет Исовић се током концерта, на позорници, потписао на импозантне голе груди своје обожаватељке која се самоиницијативно попела на бину. Она је потпис показала стадиону, уз опште одобравање.

Зими, терен се претварао у прву београдску ледену плочу за клизање. Увече на њему су одмеравали снаге хокејаши «Црвене звезде» и «Партизана» или одржавали тренинге, а око гимназије по цео дан су се мували момци у хокејашкој опреми налик на средњовековне витезове. На утакмицама државног првенства гостовала је екипа «Јесеница» и млатила београђане са по десетак голова разлике. Већина њених хокејаша чинила је репрезентацију Југославије која је такође губила са десетак голова разлике...

А онда се Београдом пронео глас – за један од градских клубова играће О`Нил, играч канадске репрезентације, тадашњег светског првака. На првој утакмици отворене су и новодограђене трибине, уклесане у стене и окупило се рекордних 10.000 гледалаца. О`Нил је извео неколико дриблерско-клизачких бравура преко целог терена уз хук гледалаца, лако дао два гола и пустио домаће играче да показују своје новостечене вештине...

Преко дана, ледена плоча је била терен за клизање Београђана, полупразна пре и препуна после подне и увече. Клизаљке су се набављале са разних страна, променљиве величине која се прилагођавала и причвршћивала за ципеле клизача. Toком клизања могли сте да попијете кафу и врућ чај са опојним додатком кубанског рума а све време да слушате музику која се само ту, на клизалишту Ташмајдана, могла чути – најновије шлагере и хитове другачијег звука, оне са капиталистичког Запада. Ташмајдан се сваког дана пунио све више постајући градски џубокс за младе. А онда је тај «џубокс на леду» стављен «на лед» и музика је замукла, клизачи су се клизали у тишини пуној одјека, као да су на спроводу.

«Ови професори Пете београдске нису нормални», љутили су се ученици и остали, уверени да је то «професорско масло». «Музика је сметала настави», објашњавали су професори, «али ми то нисмо тражили» - и нико им није веровао. После неколико недеља хитови су поново одјекнули, преплавили су Ташмајдан и наставили да прате клизаче све до пролећа, а професори су помиловани.

Ових дана, са растојања од 50 година, сазнајемо шта се тада и како догађало, из текста Миленка Матерног «Ледени џубокс». Наиме, месна заједница «Ташмајдан» упутила је званичан допис Управи стадиона са примедбама да је музика прегласна, а уз то страна и највероватније западног порекла, а управа је одмах прихватила став «основне ћелије социјалистичког друштва». Мук су разрешили хокејаши који су се пожалили чика Божи, председнику Х. К. «Партизана», званично познатом као генерал-мајор ЈНА Божидар Шварц. Чика Божа је климнуо главом и отишао код Јована Сретеновића, директора Таша.

- Слушај, Јово, зашто компликујеш ово са музиком за децу? Одакле си ти?
- Из Жабара, друже генерале!
- Јел` ви тамо имате вашар?
- Како да не! Пет пута годишње.
- Јел` свира нека музика?
- Два оркестра, најмање!
- А може ли вашар без музике?
- То никако друже генерале!
- Е, онда пусти овој деци на леду музику! – закључио је чика Божа.

Избор и пуштање музике од почетка је преузео Душан Чикеш, поставши тако први београдски DJ – од раног преподнева до вечерње утакмице или до касно увече. Најчешће се чуо Чак Бери, Пет Бун, Елвис Присли, Клиф Ричард, Роко Граната, Бренда Ли, Адамо, Френк Синатра, Хари Белафонте...

Тако је спасена једна од београдских легенди и први «џубокс на леду» није отишао под лед.

Миливој Анђелковић

Amikа: Тај тренутак када је музика поново засвирала на Ташу после неколико недеља муклине постао је један од камена - темељаца у нашим сећањима. Свет је опет могао да буде леп: побегнеш са часа на трибине, слушаш Tombe la neige, Stranger in the night, Johny Good... и гледаш како у учионици прекопута трибина професори придављују ученике латинским деклинацијама, француском граматиком и енглеским неправилним глаголима...

Rade: Као да у енглеском има било шта правилно... То је тренутак када је спорт и разонода победио науку и учење. Све победе после тога биле су много лакше, у стилу Speedy Gonzales, како је то тада певао Пет Бун...

Prekobarac: I am sorry, сећате се? То је певала Бренда Ли.

Ka5an 5ar 5rović: Фина, стара, сентиш ствар... Било је и маршева, надам се?

Rade: Ретко. Псовање није било део имиџа, а борбе су биле "један на један" и то фер, пред сведоцима...

Amikа: Био је Марш на Дрину али само у изузетним приликама и по једанпут... За поновљено свирање ишло се на информативни разговор у СУП.

Rade: Код Мајке Јевросиме у број 33...

Prekobarac: Или у Градски СУП у 29. новембра... Тамо су били жешћи инспектори...

 

ШТА СЕ ЈОШ ДОГАЂАЛО ТЕ, ДАВНЕ 1959. ГОДИНЕ:

Automatska stanica LUNA-2 kao prva ljudska tvorevina dospela na Mesec.

Izbila revolucija u Kubi

U severnoj Kini, 1959 – 1961. godine umrlo od gladi 30 miliona ljudi

Če Gevara је šest dana boravio u Beogradu - види то овде и овде

Poznati američki pisac i pisac iz naše lektire, Viljem Sarojan, drugi put boravio u Beogradu da režira dokumentarac o Jugoslaviji

Ljubica Otašević, poznata košarkašica Crvene Zvezde i reprezentacije Jugoslavije postala dublerka Sofije Loren u Holivudu, zbog velike sličnosti sa njom.

Branko Ćopić dobio NIN-ovu nagradu za roman «Ne tuguj bronzana stražo» u iznosu od 300.000 dinara

Milena Dravić debitovala u filmu «Vrata ostaju otvorena»

Rimski bunar na Kalemegdanu renoviran i otvoren za posetioce.

Lola Novaković otišla da peva u gradovima Bliskog istoka.

Ponovo se organizuje sportska kladionica.

U Beogradu gostovalo londonsko pozorište «Oldrig» sa pet predstava «Hamleta» u Narodnom pozorištu.

Na Kanskom festivalu pobedio film Fransoa Trifoa «400 udaraca»

Nobelovu nagradu za književnost dobio Salvatore Kvazimodo

Počeli radovi na probijanju tunela ispod Monblana, najdužeg na svetu

Branko Zebec iz Partizana prešao u Crvenu Zvezdu.

Žika Mitrović izabrao Aleksandra Gavrića za glavnu ulogu u filmu «Kapetan Leši».

Za «Lepoticu Jugoslavije» izabrana dubrovčanka Romana Milutin i kao nagradu dobila televizor.

Za najbolje filmove u Puli proglašeni «Vlak bez voznog reda», «Tri četvrtine sunca» i «Pet minuta raja».

Počela muzička aktivnost vokalno-instrumentalnog sastava «Sedam mladih»

Počelo snimanje istorijskog filma «Ben Hur»

Baš u vreme kada se naveliko pripremala matura, odigrane su dve velike utakmice.
Crvena zvezda je u Kupu Jugoslavije pobedila Partizan sa 3 : 1, a golove su dali Maravić, Kostić dva i Galić.
Sedam dana potom fudbalska reprezentacija Jugoslavije pobedila je Bugarsku sa 2: 0 u kvalifikacijama za Evropsko prvenstvo. Na stadionu JNA, pred 25.000 gledalaca igrali su:

JUGOSLAVIJA: Vladimir Beara (Hajduk***), Bruno Belin (Partizan), Vasilije Šijaković (OFK Beograd) , Dobrosav Krstić (Vojvodina), Tomislav Crnković (Dinamo - Zagreb) , Lazar Tasić (Crvena Zvezda) Aleksandar Petaković (Radnički Beograd), Branko Zebec (Partizan), Milan Galić (Partizan) , Branislav Mihajlović (Partizan), Dragoslav Šekularac (Crvena Zvezda),

Selektori: Aleksandar Tirnanić, Ljubomir Lovrić i Dragomir Nikolić.

STRELCI su bili Milan Galić i Lazar Tasić.

Te 1959. godine, maja meseca, Beograd je imao 710.000 stanovnika. Dnevno se trošilo 174.000 kilograma hleba, popilo 12.500 litara piva i 3.200 litara vina i popušilo 2.800 kg. duvana.

Овако је изгледао Нови Београд - топлана и први блокови

Ово је најлепши аутомобил у Београду 1959. године

I još dva dragocena detalja:

9. juna 1959. godine objavljen je predlog uredjenja Ade Ciganlije sa mostom preko Ade i Save i rampom za prilaz ostrvu Adi – i predlog slavi 50 godina.

Te 1959. godine kreirana je i puštena u prodaju prva serija lutaka «Barbika». I kao što je Barbika za sve ove godine ostala mlada, lepuškasta i privlačna, tako je i ova generacija – ako ne baš mlada – ostala lepuškasta i privlačna... bar se tome nadamo...

Većina tvrdi da je od tada prošlo 50 godina. Međutim, ta računica podleže ozbiljnoj sumnji. Svi znamo da je odrednica vreme-prostor vrlo relativna. U relativnost prostora već smo se više puta uverili, sada očekujemo da se konačno ostvari i ta relativnost vremena i da obuhvati i nas koji već dugo pamtimo...

Миливој Анђелковић

***) ВАЖНА НАПОМЕНА: Наш друг Пале Јанић, који дуго памти, тврди да је Беара те, 1959. годие, већ био играч Црвене Звезде и да је он лично написао песму о томе (која ће овде бити премијерно објављена чим је набавимо). Како је поезија најјачи аргумент, овим исправљамо текст означен са *** - значи: Владимир Беара (Црвена Звезда)

И ЈОШ ЈЕДНА, НЕ НАПОМЕНА, ВЕЋ - ОПОМЕНА: А што се тиче "лепотице Београда" из 1959. године - стадиона ТАШМАЈДАН, који је деценијама за Београд значио оно што данас значи Београдска Арена, немојте да се преварите па да изађете на његов садашњи терен или још горе, на трибине. То је декор достојан хорор филмова, невероватан споменик немара, небриге и упропашћивања једног од најлепших места у центру града.

Наш друг Џепина, са данас славним именом Новак (којим се прави важан по Канади јер многи помисле да је рођак Новаку Ћоковићу) каже: "Осећао сам се као да сам дошао на гробље. Нема ниједне целе плоче..."

Истини за вољу држе се још трибине уклесане директно у стене и висе над стадионом, али вам треба алпинистичка опрема да допрете до њих преко поломљених плоча, рупа и сличних препрека.

Наградно питање гласи: Зар је морао да пропадне Ташмајдан - у центру града - да би се уздигли други спортски центри на његовим ободима? Или је то посебна спортска и културна политика - упропастити оно што је најбоље да би неко створио нешто што тек треба да постане добро и, наравно, за њега рентабилно...?

Ко ово разјасни, за награду добија фотку стадиона Ташмајдан данас, да је пошаље свим својим доказаним или потенцијалним непријатељима, у циљу дугорочног застрашивања.

М. А.


Amika.rs