БеоГраД
КАКО СМО ОСЛОБОДИЛИ ЈУГОСЛАВИЈУ
Средина августа у Грчкој, на мору. Ни дашка.
Онај тренутак зрелог лета када престане сваки покрет ваздуха а море се притаји, тешко и глатко све до хоризонта. Тек понекад се заљуља и занесе, пучином прође дрхтај, обалу оплакну два-три таласа па све опет утоне у непомичност и нирвану. Једино сунце непрекидно сјакти на празном, већ истањеном небу и као да се топи на усијаном хоризонту.
Ни вече не доноси освежење. Ваздух је преврућ и густ, као да роните у огромној, добро загрејаној пећницу. А тек небо! Дубоко и препуно звезда - од оних величине ораха до минијатурних искрица, наговештаја бескрајно далеког, тренутног бљеска. Са оближњег аеродрома узлећу авиони - звук се не чује, само светлости пролећу између звезда и губе се у дубинама неба. Два круже, чекајући ред за слетање, у тишини неба нечујно клизе као нове, помичне звезде. И све то заједно трепери и лагано се њише у мору да ти се мути у глави, лепо ти је и због нечег ти се плаче а не знаш зашто, ни шта си то изгубио. Или, можда, заборавио?
Да сакријеш бљесак у оку нагињеш се кроз прозор – врелина ти се залепи за кожу, зној избија кроз сваку пору, и тада видиш како ходником, иза прозора депаданса прекопута, неко промиче са теби познатим, издуженим и белим предметом у рукама и осетиш тежак мирис нагоретине. Човек изађе и видиш да си се преварио, да носи велики затворен сунцобран за плажу. Али сећање је већ покренуто и остајеш на прозору, загледан негде много даље, где одједном, само за тебе, бљесну давни, заборављени, бивши дани...* * *
...Поодавно је звонило а учитељ не излази из зборнице. Већ смо почели да чежњиво звиркамо у школско двориште у коме је неколико дечака из старијих разреда шутирало лопту од згужваних и добро упресованих новина, кад неко објави:
- Учитељ!
Долазио је из зборнице, дуж другог крила зграде, промичући иза мутних прозора. Његова висока фигура била је пресечена неком необичном, издуженом белином, као одсјај који се креће заједно са њим. Неколицина најхрабријих, који су вирили кроз одшкринута врата, суштише се на своја места:
- Нешто носи!
Учитељ врхом оног дугачког предмета раскрили одшкринута врата и уђе у учионицу.
- Здраво, пионири трећег два! - рече весело, као и увек.
- Здраво друже учитељу! - одговорисмо сложно, стојећи поред клупа.
- Седите. Дежурни: затвори врата. И помози ми.
Стајао је на средини подијума, испред табле. У десној руци је држао слојевито намотану подужу белину и стезао дневник испод мишке. Рукав леве руке био му је празан и заденут у џеп. Дежурни пажљиво извуче дневник испод његове мишице. Оне намотане дугачке слојеве учитељ није испуштао из руке.
Лепићемо плакате – помислили смо.
Учитељ то непознато положи на катедру, вешто га ухвати за средину и подиже да се одмота - зелено, браон, плаво...
- Децо, од данас учимо и географију. Земљопис. Ово је географска карта. На њој су уцртани сви градови и села. Реке, језера, планине, море... Цела наша лепа, ослобођена домовина!Било је то треће године после ослобођење. Рат је још био у нама, у учитељевом празном рукаву, у свему око нас. На зидовима изрованим шрапнелим кочила су се велика, црвена и црна, разливена слова: СВИ НА ИЗБОРЕ! НИЈЕ ЗА РУШЕЊЕ! ПРОВЕРЕНО - МИН ЊЕТ. ДРУГАРИЦЕ ГЛАСАЈ ЗА НАРОДНИ ФРОНТ! ЖИВИО АФЕЖЕ! ЖИВЕЛА НАРОДНА ВЛАСТ! Уши су нам још биле заглухнуте тутњавом топова - увече, у полусну, трзао нас је запамћени хук хаубица и тресак минобацача, продорни писак каћуша, штектање «шараца» и ситан вез машинки... У корову рушевина још су се крили немачки шлемови испуњени устајалом и смрдљивом кишницом, лакше смо налазили чауре него шљунак за праћке и пиљке... Двојици другара из улице у рукама је експлодирала тек нађена мала "италијанка"... Зато ни учитељев празан рукав није био далеки симбол већ тада чест, необорив доказ његове јуначке прошлости.
- Друже учитељу, шта сте имали у одреду: «шарац» или машинку?"
- Шмајсер, другови пионири. Немачки. Отет од четника.
- А рука, је ли то од бомбе?
- Рафал из митраљеза, децо. Пресекао је руку изнад лакта. Онда је наш храбри и вешти партизански лекар морао да је одсече...
- Који то орден имате, друже учитељу?
- Ово је медаља. За храброст.
Данима смо потом расправљали да ли то значи да је наш учитељ Сава народни херој. Један од оних из читанке, као Сава Ковачевић, на пример? Мишљења су била различита, а онда смо се сви сложили да је свакако јунак и да му је место у читанци. Саставили смо и писмо за министарство које штампа читанке, да бисмо их упознали са јуначком прошлошћу, шмајсером, изгубљеном руком и медаљом нашег учитеља Саве и одредили место где ће у читанци писати о њему: одмах после Иво Лоле Рибара и Саве Ковачевића...Велика карта је висила преко целе табле. Избледелих боја, ту и тамо огуљена тако да се назирало платно, са великом рупом нагорелих ивица у десном доњем углу, истезала се све до пода.
- Цела наша домовина - рекао је учитељ. - А ми смо овде - показао је највеће огуљено место, тамо где су генерације ђака пре нас показивале где се налазе.
Узео је перо са катедре, позвао дежурног да му придржава мастионицу са црвеним мастилом и пажљиво, више пута умачући перо и пазећи да мастило не капне на карту, исцртао повећи црвени круг.
- Ово је наш град - објаснио је. - А ово - обележио је тачку на ивици круга - ово је наша школа.
Из клупа смо истезали вратове да што боље видимо наше место и школу.
- Дођите, пионири - рече учитељ. - Али двоје по двоје.
И тако смо у паровима, клупа по клупа, излазили, пењали се на подијум и разгледали карту. Боје су нам играле пред очима, ситна слова насеља и речица одједном су постајала читљива, а оним великим словима и дугачким називима више нисмо налазили ни почетак ни крај. Са доњег дела карте још су се круниле фине, црне честице угљенисаног платна и запахњивао нас задах нагоретине.
Када смо се сви изређали, учитељ је зашао међу редове клупа и окренуо се лицем према карти.
- А сада, другови пионири, наш данашњи задатак. Ова карта је одштампана у старој, издајничкој Југославији. На њој су још обележени читави делови наше земље који су за време краља и ненародних режима припадали фашистима. Видите ове црвене линије које одвајају градове Ријеку и Задар, па острва Црес, Лошињ и Ластово, затим наша лепа Истра... Све је то наша земља, сада наша ослобођења домовина. Пионири, хоћемо ли да се то види и на овој карти? Хоћемо ли да и њу ослободимо?
- Хоћемо - рекосмо у глас - друже учитељу, хоћемо!
Учитељ зграби катедру и довуче је пред карту, столицу постави на њу, из џепа извуче ножић и стави га на катедру.
- Ко још има ножић, жилет или нешто слично - нека иступи!
На катедри се накупи десетак ножића, два жилета и три оштра плеха неправилног облика, Затим нас учитељ распореди у пет одреда. Стајали смо, постројени и спремни да и на карти, коначно, ослободимо целу нашу лепу земљу од последњих остатака издајничке краљеве владавине.
Први одред је добио најодговорнији задатак - да протера краљев грб и реч "краљевина" са "карте. Попели су се на катедру и столицу и са неколико ножића и комадом плеха почели да стружу. Други су ослобађали Истру, трећи Задар, па Ријеку, а мој, пети одред, брисао је дебеле, издајничке линије које су три острва припајале Италији.
Орно смо се бацили на задатак, чистећи свако своју деоницу. Ножићи су само севали, боја се трунила, у ноздрвама смо осећали фину прашину која је лебдела у ваздуху и сталан, оштар задах нагорелог дела карте...
Најзад је све било готово - црвене линије старе државне границе су биле избрисане, на карти су се белеле нове, тек
остругане ране.
- Другови пионири - честитам! – узвикнуо је учитељ. - Ви сте извршили своје задатке. На овој карти више нема ни једне речи или црте која подсећа на краља – издајника и ненародне владе. Ово је сада заиста карта слободне, народне државе, наше домовине.
И попевши се на катедру учитељ је лагано и свечано, великим црвеним словима, испред одштампане речи ЈУГОСЛАВИЈА, на оном тек огуљеном простору карте, исписао: ФЕДЕРАТИВНА НАРОДНА РЕПУБЛИКА.* * *
Сутрадан ујутру, на путу за плажу, пролазимо поред туристичке агенције. На зиду код улаза виси омања карта Европе.
Застанем и загледам се, син нестрпљиво цупка поред мене. Тек је завршио први разред.
- Ви још не учите географију? Земљопис?
- Не, то се учи касније – каже и вуче ме за руку.
- Видиш, овде је наша Србија...
И прстом заокружим око Дунава, Саве и Мораве.
- Кад сам ја био ђак, одмах после рата, на карти смо ослободили ове градове, острва и крајеве...
Мој прст застаје у ваздуху – ти, ослобођени крајеви, једва се назиру. Овлаш додирнух обалу Јадрана и његов врх, тамо где би требало да буде Истра.
- То плаво? – упита син сумњичаво. – То је поплављено...
И повуче ме за руку.
- Идемо! Закаснићемо на плажу!
Зачуђено га погледах. «Поплављено»? Дете је у праву. Рат донео, воде однеле...
Али мораћу да му једном испричам и објасним како смо ми, ђаци, ослободили Југославију.Миливој Анђелковић
Објављено у часопису „Савременик“, број 210-212 у 2013. години