Amika.rs

Душан Анђелковић (1910 - 1997)


Прво издање последњег романа Душана Анђелковића (1910 - 1997) написаног 1997. године. Главни књижевни лик је наш чувени песник Дис. Само за пријатеље и поштоваоце...

Душан Анђелковић, аутор још седам београдских романа, и овде оживљава људе, догађаје, кафане и песничку сцену Београда и Србије. Главни књижевни лик је познати српски песник Владислав Петковић – Дис.

Дисови стихови То је онај живот где сам пао и ја / С невиних даљина, са очима звезда... могли би да буду мото овог романа са наглашеном аромом времена уочи Првог светског рата.

Из књижевне заоставштине

Реч ДУШАНА АНЂЕЛКОВИЋА поводом добијања награде СКЗ «ДУШАН БАРАНИН» 1992. године

На 85. редовној скупштини Српске књижевне задруге 1992. године саопштена је одлука о додељивању награде СКЗ из Фонда «Душан Баранин» књижевнику Душану Анђелковићу за роман «Аписова ружа». По речима критичара и члана жирија Павла Зорића, Анђелковић је написао добар и занимљив роман, са добро вођеном причом усред бурних историјских догађаја у којима се дешавала.

Касније, на доделу награде, Душан Анђелковић није могао да дође - болест га је спречила. Написао је и послао следећи текст који је тада прочитан:

«Многи писци већ дуго дају предност метафизици или фантастици над реалношћу. Чак и физичар, Британац Артур Едигтон, доста давно, пре више од шездесет година, дошао је до следећег закључка: «Физички свет је потпуно апстрактан и без стварности, ако изузмемо његову повезаност са свешћу».

Дакле, све је зависно од тачке са које се посматра. То се јасно види и у токовима модерног романа, који је, у ствари, негација традиционалног романа, чак и у делима са историјском тематиком.

Међутим, Душан Баранин је био изабрао конвенционалан начин приповедања. Баш због тога био је прихваћен од оних читалаца који су, због систематског пригушивања националне свести, жудно тражили романе о Србима и Србији. Баранин је, као стваралац, оживљавао разна доба и значајне личности из прошлости. Уосталом, у доба распада, понекад је једино прошлост чврста и поучна.

Сада се и код нас појављују дела са историјском тематиком у којима је имагинација снажан генератор. Често су више заснована на уметничкој визији или на миту него на историјским чињеницама. Те књиге су ми блиске, иако, изузев АПИСОВЕ РУЖЕ, остали моји романи углавном покушавају да сагледају и проникну савремена збивања.

И поред временске дистанце, Баранин је још увек тражен и читан писац. У сдашњим, новим условима он нема подражавалаца, али мора се признати особено место које је обезбедио својим књижевним радом.

Захваљујем Српској књижевној задрузи што ми је, у свом дугогодишњем успешном раду, омогућила, додељивањем ове награде, да изразим захвалност и њој и Душану Баранину, који ме можда ипак чује.»

 

АПИСОВА РУЖА, "Српска књижевна задруга", Београд, 1992 - одломци су ОВДЕ

 

Душан Анђелковић

БРАДАТИ АНЂЕО

Сунце чисто к’о девојчица лепрша до стења,
једна корњача мили преко песка,
а унутра је мека и нежна.
Море покушава да ми покваси и однесе једно стопало
једно мање или више, у свету их има толико много.

Пенушави таласи надиру у тишину,
блиставе капље прште попут картеча,
безброј сићушних фронтова се отвара
у белом диму међ’ стењем.

Жута буба јури да то судбоносно јави,
али ја сам огроман па наилази на фантастични део света.
на ову шаку која није умела да пуца, милује, ни песме да пише,
ову шаку изрођеног хајдука.

Сунце миришући на жену леже поред мене,
таласићи међ’ гребењем скупљају се и смејуље.
Црвена боја стене улази у мене и пече ме, па затварам очи.
Неуки пират, безазлени псовач или брадати анђео?

 

У ТРИ УЈУТРУ

У три ујутру у пустој улици
срео сам Дилена Томаса,
за кога тврде да је мртав,
додирнуо сам га скоро руком.

Питао је зашто се и словенски песници,
анархистички обрасли тугом,
убијају.

Казао сам да су сви коначни
одговори код Шекспира,
који је певао да и лупежи
имају љиљански белу џигерицу.
Али смрт нема никакву власт.

Патња и увреде имају моћ.
Зато се отварају ноћу
у млечној безазлености тела
речи к’о арсеник
и разједају горућим безданим устима.
Али
смрт нема никакву власт.


В И Д О В И Т И

Свеједно је да ли обучен у име
Лотреамон, Ли Таи Пе или Ван Гог,
чудно је биће, слепо а видовито,
у коме свака честица је око.

Да л’ пада царство лишћа
Ил’ каста сугласника?
Шта вребају сати,
немо чекајући?

Увијеног само у реч,
дивну крпу,
у лист коприве из века у век,
у мало јарке боје,

шта ће да га смири?

 

О Г Л А С

Продаје се дијаманска клавијатура мозга
са дивотним световима, скоро нова,
с понеком поломљеном дирком.

Продаје се тридесет година,
жудно начуљених, влажних од младости,
скоро припитомљених
за смештај непотребних ствари.

Десет хиљада непроцењивих дана
са зеленим пламичцима свежине и лишћа
продају се још невиђени.

Продаје се тело без гласа и главе
које пева.
Њиме се могу запушити рупе
између редова, где куља пролеће.

Продаје се једна безумна глава.
Све што је било дивно у очима
ноћас јој тече низ лице.
Може се згужвати и у виду лопте
лагано спустити у кошару.


МАТЕМАТИКА

Можда ћу открити свет цифара,
чврст, прозрачан, логичан, кристалан,
који обухвата ваздух, космос и твоје тело.

Птица је збир лепршавих цифара,
очајање је негативна величина,
ход заљубqених је бесконачни број,
доброта је дивна цифра,
Ајнштајн с немарном краватом
ипак је разломак овог света,
узбуђење се множи са нашом топлином.

Измичу наш дах и осмех,
помамна математика среће и очајања.
Речи су чврста, прозрачна мрежа
кроз коју протичу.

ДУШАН АНЂЕЛКОВИЋ (1910 – 1997)

(Из “Брадатих анђела”, збике песама издате постхумно, 1997)

Објављено и на http://www.knjizevnicasopis.com/broj-20/zaboravljeni-pesnici

<> <> <>


Душан Анђелковић је рођен 28. јула 1910. године у Београду. Отац Димитрије (1870-1926) дошао је у Београд из Раче Крагујевачке; мајка Косара, рођена Радојковић (1876 – 1956) из Јагодине). Душан Анђелковић је одрастао у Дурмиторској улици, у Савамали, у крају званом "Три кључа", изнад некадашње Баре Венеције, данас је то крај око Сарајевске улице. У Београду је завршио основну школу, као и средњу економско-финансијску (1929. године). Играо је фудбал у београдском „Хајдуку“ са „Лиона“ на мести бека.

Писао је поезију, прву песму је објавио у шеснаестој години живота (1926) и желео да студира књижевност, али са завршеном средњом школом није имао право уписа. Запослио се у Београду и уписао у гимназију „приватно“, као ванредни ученик. У Четвртој гимназији у Београду историју му је предавао Милош Црњански, а српски језик и књижевност Момчило Настасијевић, што је, по његовој изјави, вероватно утицало да веома цени и негује снагу и лепоту речи.

Из политичких разлога премештен је у Ивањицу, касније у Нови Сад, па у Београд. Није био члан комунистичке партије, али је припадао кругу социјалне књижевности и дружио се са Чедом Миндеровићем, Ђоком Јовановићем, Мирком Бањевићем...
Године 1935. био је члан редакционог одбора часописа „Стварање - књижевне новине“ (власник и одговорни уредник Веселин Филиповић Брезнанац), заједно са Чедом Миндеровићем и Јованом Поповићем, где је објављивао и своје радове.

Пре Другог светског рата објављивао је песме по многим листовима и часописима, поред осталих у Летопису Матице српске и у Српском књижевном гласнику, али су оне остале расуте јер је веома мали део обухваћен првом збирком Вечно жито (издање аутора, Београд, 1938). Лирски израз своје поезије покушавао је да споји са социјалном нотом, да песма у себи носи поруку, па је прву збирку песама „Вечно жито“, по сопственим речима „лишио неких најбољих песама, у којима је лирска нота била најуочљивија“. Питао се „да ли моји стихови у тако бурном времену ишта значе... да ли уопште треба писати поезију... То моје схватање био је један од разлога што, поред заузетости на пословима у служби, нисам могао одмах да наставим књижевни и поетски рад. Можда сам из тих разлога прешао са поезије на прозу. Јер у њој је много шири израз, снажнији, са много више правог живота. У поезији нисам дао пун израз, а у прози сам хтео да овладам изразом у целости, да њиме изразим сву сложеност живота... и да тај израз проширујем другим жанровима, радио и ТВ драмом“.

Пре рата је написао двотомни роман „Бекства“ (203 и 170 страна), који није објавио, али је његове делове касније користио у раду на роману „Таван“ и „Три кључа Београда“, касније објављен под насловом „Лудничка башта“.

За време Другог светског рата добио је задатак од своје илегалске везе, Боже Јовановића, да остане да ради у Министарству финансија јер његове очи нису дозвољавале одлазак у партизане. Илегално је радио са групом на прихвату људи за одлазак у Космајски и Сремски партизански одред и на набавци лекова, одеће и осталог и после рата добио потврду општине Савски венац да је био један од најбољих руководилаца илегалних група. Када су га дражиновци ставили на списак за ликвидацију, са породицом је побегао у околину Београда, у Железник и друга места.

За време Другог светског рата и окупације није објављивао.

После рата је радио у Централном већу синдиката, на идеолошкој пропаганди, а потом као руководилац финансијских службеника. Када је завршио партијску школи „Ђуро Ђаковић“ 1947. године постављен је за руководиоца издавачког сектора у Новинско-издавачком предузећу „Рад“, са задатком да развије тај сектор и до 1951. године „Рад“ се развио у издавачко предузеће. Потом је премештен у Институт рада ФНРЈ, па у Савезни секретаријат за здравство и социјалну политику, као саветник и виши саветник.

Уписао је студије књижевности на Филозофском факултету, али је због природе посла морао да студира Економски факултет на коме је дипломирао 1965. године и да напише велики број чланака и више књига о економији и финансирању здравства. Пензионисан је 1971. године и од тада се бавио само књижевношћу. Био је ожењен Маријом, рођеном Миндић (1910—2005), са којом има децу Миливоја (р. 1940, магистра књижевности и књижевника) и Владимира (1946, дипломираног инжењера грађевинарства).

Као писац интересовао се за проблеме дефинисања жанрова приповетке, романа, радио и ТВ драме, питањима релистичке књижевности и тока свести у књижевном делу, као књижевном техником и стилом Пруста, Џојса, Фокнера, Селинџера, Апдајка и других савремених писаца, проучавао зен-будизам, психоанализу, Сиоранов „Кратак преглед распадања“, мемоарску литературу... Сматрао је да се пре свега у драми, али ни у прозном делу, „не сме све рећи... да мора остати недореченог... Приповетка може да буде живописна, пуна украса, али то за роман није битно. Ти украси одвлаче пажњу читаоца али проширују кругове интересовања.“

У својим романима обухватио је бурно време од 1900. године до краја века и описивао углавном Београд, нарочито део у којем је одрастао - крај око Три кључа у Савамали (сада Сарајевска улица), Бару Венецију и такозвану Лудничку башту, коју у својим романима сматра симболом живота.

Умро је у Београду, 6. маја 1997. у 86. години живота.

ВЕЧНО ЖИТО - збирка песама

Београд, 1938, ауторско издање, Штампарија «Смиљево», Београд, Гвоздићева 11

САДРЖАЈ

(Имам 28 година) – кратак биографски запис

ИЗ ДНА БИЋА
Повратак................... 5
У трави крај реке......6
Она није дошла.........7
Зимска киша..............8
Јутро моје мајке........9
Земља црна и раскаљана... 10

ВЕЧНО ЖИТО
Вечно жито...............13
Два метра земље.......14
Крчма на пристаништу... 16
Мали слепи колпортер......19
Шофер................................20
Дечак је зарадио платнено одело... 21
О једном убиству...............22
Канцеларија у банци..........23
Столар ................................24
Радио...................................25

МИ ПИШЕМО
Школа на Врачару............29
Учитељ на планини..........30
Ми пишемо.......................31

Биографска белешка са стране 2:

Имам 28 година.

Одрастао сам на београдским улицама. Био сам сиромашни дечак, Разна лична узбуђења изазивају смех или плач; код мене су изазвака стихове. Тада сам имао 16 година. И још нисам ни себе познавао.

Године између своје двадесете и двадесетшесте проживео сам по унутрашњости, често у местима до којих није било путева и у којима није било кревета. Мислим да сам тамо био ближи људима него раније, у Београду. Видео сам да је живот целог света повезана целина, осећао сам га, пролазио је кроз мене, али ипак ме је мој лични живот најчешће нагонио на писање.

Сада сам опет у Београду. Само што сада знам да живот може бити и диван, и да ће бити.

* * *

После Другог светског рата објавио је:

* Зидови од сунца, збирка песама (Рад, Београд, 1958);

* Таван, роман (Отокар Кершовани, Ријека, 1963), награђен на конкурсу Телеграма - Загреб;

* Деца и рибе, роман, (Отокар Кершовани, Ријека, 1965), такође награђен на конкурсу Телеграма - Загреб;

* Велики играч, радио-драма (Радио Београд, емитована 14. 12. 1968 и 18. 08. 1969. године);

* Победник, радио-драма (Радио Београд, 1974), награђена на конкурсу Радио Београда;

* Путовања у Нови Сад, роман ( Матица српска, Нови Сад, 1977);

* Скок, роман (Слово љубве, Београд 1978);

* Златно средиште света, роман (Матица српска, Нови Сад, 1989);

* Лудничка башта, роман (Књижевне новине, Београд, 1990) и

* Аписова ружа, роман (Српска књижевна задруга, Београд, 1992), награђен наградом Душан Баранин.

Душан Анђелковић у својим романима обухвата бурно време од 1900. године до краја века и описује углавном Београд, нарочито део у којем је одрастао - крај око Три кључа (сада Сарајевска улица), Бару Венецију и такозвану Лудничку башту, коју у својим романима сматра симболом живота.

Oставио je завршене рукописе:

романе Мач у истрошеним корицама, Бело доба, Смешећи се као Јапанац и Ноћне птице лепо певају

збирку приповедака Невидљива лица (или Невидљива љубав, алтернативни наслов) и

радио-драмеКамион већи него кућа и Бунтовник

Збирку песама Брадати анђели, написану у периоду 1959 - 1962. године, редиговао је и припремио за штампу десетак дана пре смрти. Збирка је постхумно објављена:

* Брадати анђели, збирка песама (Београд, 1997. године, објавио Миливој Анђелковић у тиражу од 33 примерка - за рођаке, пријатеље и поштоваоце).

* Божанство, радио драма из заоставштине, Радио Београд, лето 2005. године.

 

Caslav Djordjevic: Dobar pesnik, doista dobar. Sa modernim odjekom i, što je bitno, mnogo bolji od onih što misle da su dobri, ili ih čine takvima. (Коментар са ФБ)


НЕНАМЕТЉИВИ РОМАНСИЈЕР БЕОГРАДА

...Душан Анђелковић је објавио седам романа и готово сви они произилазе из специфичног градског, тачније речено београдског животног духа и стила Време у које Анђелковић смешта садржину својих романа простире се од самих почетака XX века па све до наших дана, који се додирују у његовом осмом и засад необјављеном роману са симболичним насловом Бело доба. То је било време у којем су се дешавале најкрупније промене историјске, политичко-идеолошке и моралне природе кроз које је пролазио српски народ и у којем су се готово закономерно смењивали периоди великих националних, ослободилачких и демократских узлета са периодима тешких политичких пораза и падова и њихових трагичних последица по судбину целокупног националног бића.

У такав општи историјски и духовни контекст Душан Анђелковић је постављао судбине својих јунака са свим њиховим индивидуалним, моралним, психолошким и емотивним особинама и потребама. На тај начин је стварао једну врсту синтетичке наративне слике непосредног живота максимално прожетог и условљеног општим историјским контекстом.

Душан Анђелковић се својим романима представио као аутор стандардног наративног поступка, на чијем је осавремењеним уметничким основама остваривао прозну визију градског и малоградског егзистенцијалног и духовног хоризонта својих јунака. Он као писац не тежи да наратизује нагло модернизовани градски простор и начин живота, мада се и он у различитим нијансама појављује у готово свим његовим остварењима, од Тавана и Деце и риба, своја прва два романа, до Путовања у Нови Сад и Златног средишта света, својеврсног романескног диптиха, са истим главним ликом и његовим унутрашњим противуречностима и дилемама, па све до романа Аписова ружа, Лудничка башта и Скок, који говоре о Београду у првих неколико деценија нашег века и који на тај начин компонују праву наративну трилогију о овом граду и Србији до Другог светског рата. Специфичним наративним средствима и занимљивом причом која се одвија у времену

Анђелковић је представио ... маловарошки и патријархални простор и начин живота који се формирао на социјалној и културној периферији Београда у првој половини XX века. ... Крупна социјална и историјска догађања као непрозирна сенка надносе се над појединачне судбине Анђелковићевих књижевних ликова...

Књижевни значај његових романа знатно је увећан чињеницом што се преплитање појединачног и општег остварује такозваним биографским наративним поступком ... којим се постиже нужан склад између оног што доноси и мења време и онога чему тежи људска јединка у покушају да се избори за властито место под суморним небом свакодневице....

Таквој личности и таквом писцу ... обезбеђено је видно место међу ауторима београдског романа.

Марко Недић (Књижевне новине бр. 954 од 15. јуна 1997. године)

Роман Путовања у Нови Сад представља прекретницу у стварању Душана Анђелковића. То је роман о стремљењима и тешкоћама, грчевима и егзалтацијама уметника, једна књига набијена доживљајем, писана грозничаво и једно у исти мах, чиме осигурава себи својеврсно место у нашој савременој прози. (Матица српска, библиотека Данас, Нови Сад, 1977. године)

Једноставан и сажет у својим прозним сликама, роман Лудничка башта се показује необично сложеним у начину на који је заснован његов унутрашњи план, на коме се успоставља структура ирационалног, невидљивог, али снажно пулсирајућег живота, који је уистину право богатство Анђелковићевог романескног поступка. ... Анђелковић је заиста мајстор атмосфере ... а његов роман је у свему занимљиво и уметнички зрело штиво.

Милутин Срећковић (Књижевна новине, библиотека Књижевне новине, Београд, 1990)

Аписова ружа у другом слоју значења, које се јасно указује у средишњем делу романа, симболично означава Србију и њене укупне националне, културне, политичке и друге вредности, које је она доцније интегрисала у заједничку државу ... и на известан начин их свесно жртвовала њој. Губљење личног достојанства главног јунака романа након губљења официрске части и чина због пријатељства са оптуженим иосуђеним Аписом на Солунском процесу, подудара се, на тематском плану романа, са губљењем државног и политичког идентитета Србије...

Аписова ружа, поред романа Путовања у Нови Сад, вероватно је најбољи роман овог аутора. Новим тематским нијансама и пуноћом веза међу различитим слојевима романескног текста Душан Анђелковић Аписовом ружом обогаћује жанр трансформисаног историјског романа у савременој српској прози. А то је за наше књижевне прилике свакако веома значајно.

Марко Недић (Књижевне новине, бр.892 од 15. септембра 1994. године)

Господин Анђелковић је склон специфичном, нетеатралном помаку од класичног приповедања ка модерном изразу. Његов Апис је аутентична историјска личност али и књижевна фикција грађена сложеним системом уметничких средстава. Човек који је акцијом променио историју Србије није у средишту романа као личност, већ пре као идеја, сан, страст за променом, дух који напаја или пустоши умове и вољу других....

Мала пророчанства главног јунака Аписове руже живимо као своју горку садашњост:

Постојаће и даље у Србији и у овој новој уједињеној држави не само немерљиве силе као што су кошава, несаница и страх, него и неправда, и тиранија, и незајажљива грамзивост.

Љиљана Шоп (Српска реч, 1995. године)

"Бело доба" - наслов необјављеног романа, метафора је за савременост. Обухвата период дужи од пола века, од времена између светских ратова до 90-тих година прошлог века. Слој који се односи на актуелно доба говори о инфлацији, Руждију, распаду Југославије, рату, српском питању... «Бело доба» упоредо садржи и наглашену метафизичку вертикалу, исказану кроз свест главног јунака – социолога и архетипско виђење света кроз односе Море – Земља - Небо. (Поглавља: Таласи, Сумња, Бекство, Узнесење). Главна личност – социолог је растрзана између кривице за смрт жене и покушаја да пронађе себе као субјекта и као друштвено биће у «белом добу» савремености.

М. А.

"Смешећи се, као Јапанац "– необјављен роман, 123 стране А 4 формата куцане машином, стандардни проред, писан 90-тих година и завршен после "Аписове руже", 1992, 3... године.

«Добар роман, у основи љубавни, са шармом и духом писан који продире у дубине човека и људских односа, у занимљивим амбијентима. Добро повезани описи и психичка стања личности, што значи да је шароликост амбијената уједно и функционална, као и догађаја., са неколико добрих лајтмотива (јапанска филозофија, невидљива флаша, сећања на Веру). Рељефне личности (Зоран, Иванка, Лука, Раде и Шаљапин) док су Вера о Џорџ у функцији Зоранових односа према Иванки. Одлично сажимање односа, питања, проблема или осећања у једну реченицу, поређење или метафору.

Писан је у трећем лицу, са реминисценцијама у првом лицу, што је неуобичајено решење. Закључак који се може извући: Зоран је потпуно присутан, стваран, свој, пре свега у прошлости, остало је време у коме се треба смешкати, као Јапанац.
Већина реминисценција је непосредно везана за Веру, љубомору и њихово постепено одвајање, прво симболично (игра са другим, учи за улогу на филму и нема времена за њега, гледа себе на платну и не примећује га) са градацијом у односима, и на крају стварно одвајање када врата остају између њих – неће да отвори (одузели јој улогу). Тај однос са Вером је важан јер утиче, објашњава и оправдава његов однос према Иванки...

У трећем лицу је Зораново сећање на човека у кафани, са пивом, када је био дете, сећање на жену која хоће да скочи са прозора треба оставити у трећем лицу, као и последњи пасус који није реминисценција већ закључивање о догађајима у току, јапанском осмеху, мачу и филозофији, што ствара чвршћу везу са насловом.»

м.а.
(из рецензије, вероватно Милете Аћимовића Ивкова)

Љубавни роман о двострукој љубави

Зоран је студент архитектуре са подужим стажом, «пукотинама живота и љубави које носи у себи» и «све чини наопако». Он је на путовању носећи сећања на далеку Веру у Београду у коју је безуспешно заљубљен. Заљубљује се у сапутницу Иванку у чијем је друштву њен професор, који јој можда и није само професор... Постепени развој љубави са Иванком стално руше сећања на Веру и љубомора на Џорџа. Зоран се бори са сенкама и духовима у себи и око себе (његов живот, Вера, Иванка, Џорџ, сапутници, странци и непознати предели и језици...) На крају он Иванку симболично «кажњава» неверицом у вредност њене љубави (не одлази у Сарајево на њен паничан позив - «нека одсече прст који хоће» - њега или Џорџа), што можда доприноси или узрокује њен трагичан крај – саобраћајну несрећу.

Догађа се Лондону, Стокхолму, Копенхагену, Паризу, Београду и Сарајеву. Одлична су понирања у дубину човека и прелази из једног у друго психичко стање. Зачуђеност пред светом и феноменима, лепотама и дубинама живота чији је симбол њихов сапутник Јапанац. Веома добри описи, детаљи и запажања, прожети благим хумором.

Рељефне и занимљиве личности са много веома добрих пасажа: полусан, бела мрља Џорџовог лица која постепено добија облик а он постаје личност, витез који се појављује из дрвета, понирање кроз јутро у страном граду као кроз свежу воду, лустер о који се вешају енглески духови, све је и варка и истина... Затим човек који бежи и кога сустижу, жена која хоће да скочи кроз прозор, тражења и чекања Иванке, спајања и раздвајања... Тајна плаве сенке, као и невидљиви шешир и посебно невидљива флаша као лајтмотив... «Лепа је на свим језицима», Иванка грли стуб уместо Зорана да је тако фотографишу... Зораново присвајање Лукиних (очевих) покрета, храна га држи за реалност... «Казнио» је Иванку смрћу да је споји са несвесним у себи (тема коју стално варира Јапанац звани Мита), «мач од хартије сваког дана у девет сати»...

У Иванки воде «двобој» Зоран и Џорџ, а «испод њене златне је црна коса... таме, демона, ђавола... Слава краљу Џорџу!»... Зораново питање: «Да ли љубав значи бити у туђој власти или је она обогаћење душе?»

Миливој Анђелковић

"Ноћне птице лепо певају" - необјављен завршен роман на 136 страна, А 4 формата стандардног прореда.

Прва реченица: "Толико сам стар да ми је све дозвољено, не само гунђање."

"Невидљива лица" (или Невидљива љубав, алтернативни наслов - збирка са 18 приповедака - приче су делом објављене, а неке пренете - употребљене као материјал за романе, или су биле делови романа...)

 

КЊИЖЕВНА КРИТИКА О КЊИГАМА ДУШАНА АНЂЕЛКОВИЋА

Милоје Чиплић „Вечно жито“, „Преглед“, 1938, XII, књ. XIV, св.170;

Мирко Бањевић „Вечно жито“, „Живот и рад“ 1938, XI, књ. XXVI, 6;

Иван Кушан „Шест аутора –шест романа“ – „Таван“,, „Телеграм“, 27. 9 1963;

Јозо Лаушић „Завидно зрело“ – „Таван“, „Књижевне новине“ 3. 4 1964;

ХХ „Нови романи – нова имена“ – „Деца и рибе“, „Телеграм“ 2. 10 1964;

Далибор Цвитан „О изабраним романима“ – „Деца и рибе“, „Телеграм“, 25. 9 1964;

Драган М. Јеремић „Балада о старцу“ – „Деца и рибе“, „Књижевне новине“ 10.7- 1965;

Зоран Гавриловић „Једна занимљива књига“ – „Деца и рибе“, „Политика“, 30. 5. 1965;

Бранко Јовановић „Прича о старости“ – „Деца и рибе“, „Борба“, 6. 6. 1965;

Миодраг Максимовић „Старац и звезде“ – „Деца и рибе“, „Илустрована политика“, 22. 6. 1965;

Ђорђе Ђурђевић „Велики играч“ – радио-драма, „Политика“, 3. 1 1969;

Марко Недић: „Разговор са Душаном Анђелковићем“, разговор вођен 26. новембра и четвртог децембра 1973. године у стану Душана Анђелковића, Јаше Продановића 16 – у документацији Марка Недића;

ХХ “Путовања у Нови Сад”; на корицама књиге Матице српске, Библиотека “Данас”, Нови Сад, 1977. године;

Благоје Јастребић: "Деца и рибе" - "Путовања у Нови Сад", "Књижевна реч" 1977. године;

Милутин Срећковић, на корицама књиге “Лудничка башта”, “Књижевна новине, Библиотека “Књижевне новине”, Београд, 1990);

Марко Недић “Аписова ружа”, “Књижевне новине”, бр.892 од 15. септембра 1994. године);

Љиљана Шоп “Аписова ружа”; “Српска реч”, 1995. године;

Марко Недић “Ненаметљиви романсијер Београда”, Књижевне новине бр. 954 од 15. јуна 1997. године;


БИБЛИОГРАФИЈА ДУШАНА АНЂЕЛКОВИЋА У ЧАСОПИСИМА И НОВИНАМА

До Другог светског рата – 194о. године

*** (без наслова) – песма ("Кад на прозоре пуне неба..."), прва објављена када је имао 16 година
«Књижевна ревија», Београд, децембра 1926, год. 1, свеска 2, стр. 12.

«Свеци» - песма
«Препород», Београд, септембар – октобар 1929, год. XI, св.1-2, глав. уред. Миливоје Ристић – у истом броју објављују и Никола Шоп, Миливоје Ристић, Десимир Благојевић, преводи Рилкеа и Шамфора...

«Младост» - песма
«Нова књижевна ревија – «Млада Босна»», Сарајево, 1930, глав. уред. Бранко Кебељић, III година, бр. 6, стр.115 – у истом броју Никола М. Лопичић, Милош Ђорђевић, Миливоје Ристић, преводи Ендре Адиа...

«Одисеја» - песма
«Југословенски расвит», Ужице, јануар 1933, год. II, свеска 1, страна 10, уредник Здравко М. Поповић, професор

*** (без наслова) – песма ("Дрхтање хладне зимске кише...")
«Југословенски расвит», Ужице, март 1933, год. II, свеска 3, страна 54, уредник Здравко М. Поповић, професор

*** (без наслова) – песма ("Леже биволи тешки к`о да се одвојише од брда...")
«Југословенски расвит», Ужице, април 1933, год. II, свеска 4, страна 76 , уредник Здравко М. Поповић, професор

«Мир» - песма
«Годишњак Матице српске – Календар за 1934. годину», Нови Сад, 1934, страна 134, уредник др Никола Милутиновић – у истом броју објављују и Марко Цар, Никола Трајковић, др Александар Гавела...

«Две песме»: «Столар», «Јутро моје мајке»
«Српски књижевни гласник», Београд, 1 мај 1934, књига четрдесетдруга н. с, страна 17, одговорни уредници и власници Јован М. Јовановић и др Тих. Р. Ђорђевић. (Обе песме су ушле у збирку «Вечно жито»: «Столар» после измене три стиха, а «Јутро моје мајке» без измена). У истом броју објављују и Милан Кашанин, Тодор Манојловић, Никола Шоп, др Ксенија Атанасијевић, др Стеван Јаковљевић...

«Светиљка» - песма
«Летопис Матице српске", Нови Сад, 1934. година стоосма, књига 340, свеска за мај – јун, страна 16, уређује др Никола Милутиновић. У истом броју објављују и др Јован Ердељановић, др Н. Радојчић, др Алекса Ивић, др А Гавела...

«Прелом у Анри Барбису» - есеј поводом смрти познатог антиратног писца
«Наше доба», Београд, август 1935, година прва, број 8, страна 9, уредник Ж. М. Јовановић. У истом броју објављују Б. Л. Лазаревић, Милош Ђорђевић, а преносе се и одговори Јосипа Кулунџића, Раска Петровића, Отона Жупанчића, Братка Крефта, Марка Ристића... поводом анкете о зарадама наших писаца.

«О развоју савремене лирике – поводом књиге песама Милана Селаковић» - осврт – приказ
«Стварање – књижевне новине», Београд, 23 новембар 1935, број 1 (излази полумесечно), страна 3, уредник Веселин Филиповић. У истом броју Ч. Миндеровић, М. Ђорђевић...

«Ми пишемо...» - песма
«Стварање – књижевне новине», Београд, 15 децембар 1935, број 2 (излази полумесечно), страна 3, власник и одговорни уредник Веселин Филиповић. (Истоимена песма у «Вечном житу» има потпуно други садржај). У истом броју објављује и Чедомир Миндеровић...

«Стада пред кланицом» - дужа песма
«Летопис Матице српске", Нови Сад, 1938. година стодванаеста, књига 349, свеска за април 1938, страна 260, уређује др Никола Милутиновић. У истом броју објављују и др Алекса Ивић, Марко Цар, др Александар Гавела...

«Слобода» - песма
«Годишњак Матице српске – Календар за 1939. годину», Нови Сад, 1938, страна 112. У истом броју објављују и Душан Васиљев (дужа прича), Влад. Дворниковић, др Јован Поповић, Милица Јанковић, Марко Цар, др К. Н. Милутиновић...


ТОКОМ РАТА И ОКУПАЦИЈЕ, Душан Анђелковић није објављивао.


ПОСЛЕ ДРУГОГ СВЕТСКОГ РАТА


«Књига» - песма
«Бразда», часопис за књижевност и умјетност, Сарајево, 1948, број 7-8, стр.552,
уредник Исак Самоковлија

«Писмо с пута» - песма
«Бразда», часопис за књижевност и умјетност, Сарајево, 1951, број 6, стр. 419,
главни и одговорни уредник Исак Самоковлија

«Тенкови» - песма
«Стварање», часопис за књижевност и културу, Цетиње, април 1952, стр. 206, одговорни уредник Мирко Бањевић

«Три песме – Мелодија – Степенице – Тенкови под шљивама (одломак)» - песме
Летопис Матице српске, Нови Сад, 1953, јун, стр. 435, одговорни уредник Живан Милисавац

«Две песме – Гуњ – Деца» - песме
«Стварање», часопис за књижевност и културу, Цетиње, 1953, број 11, стр. 678 одговорни уредник Чедо Вуковић

«Искрени» - песма
«Наш весник», лист омладине Србије, 1954, 2. јул, број 14, стр. 6, главни иодговорни уредник Бошко Комненовић

«Три песме – Сусрет - Девојчица – Неодлучност» - песме
Летопис Матице српске, Нови Сад, 1955, новембар, стр. 477, одговорни уредник Живан Милисавац

«За Чарнојевићем» - песма
Летопис Матице српске, Нови Сад, 1957, новембар, стр. 442, одговорни уредник Живан Милисавац

«Ово доба» и «Поклони» - песме
«Књижевне новине», нова серија, Београд, 1962, 27. јул, број 176, страна 7, директор и одговорни уредник Танасије Младеновић

«Поређење», «Отисак», «Видовити» - прозни записи
«Багдала», месечни лист за књижевност, уметност и културу, Крушевац, 1963, април-јун, број 48-51, стране 18 и 24, главни уредник Б. Л. Лазаревић

«Таван» - роман, награђен на конкурсу «Телеграма» - наставак са странама 1 до 11,
«Телеграм», лист (за књижевност и културу), Загреб, 24. јануар 1964, стране 9, 10, 11 и 12.

«Таван» - роман, награђен на конкурсу «Телеграма» - наставак са странама 12 do 22, «Телеграм», лист (за књижевност и културу), Загреб, 31. јануар 1964, стране 9, 10, 11 и 12.

«Таван» - роман, награђен на конкурсу «Телеграма» - наставак са странама 23 до 33, «Телеграм», лист (за књижевност и културу), Загреб, 7. фебруар 1964, стране 9, 10, 11 и 12.

«Таван» - роман, награђен на конкурсу «Телеграма» - наставак са странама 34 до 39, «Телеграм», лист (за књижевност и културу), Загреб, 14. фебруар 1964, стране 9 и 10.

«Деца и рибе» - роман, награђен на следећем конкурсу «Телеграма» - наставак са странама 1 до 11, «Телеграм», лист (за књижевност и културу), Загреб, 18. децембра 1964, страна 11,

«Деца и рибе» - роман, награђен на конкурсу «Телеграма» - наставак са странама 12 до 23, «Телеграм», лист (за књижевност и културу), Загреб, 25. децембра 1964, страна 11,

«Деца и рибе» - роман, награђен на конкурсу «Телеграма» - наставак са странама 24. до 35, «Телеграм», лист (за књижевност и културу), Загреб, 1. јануара 1965, страна 15,

«Деца и рибе» - роман, награђен на конкурсу «Телеграма» - наставак са странама 36. до 47, «Телеграм», лист (за књижевност и културу), Загреб, 8. јануара 1965, страна 15,

«Деца и рибе» - роман, награђен на конкурсу «Телеграма» - наставак са странама 48. до 59, «Телеграм», лист (за књижевност и културу), Загреб, 15.. јануара 1965, страна 15,

«Деца и рибе» - роман, награђен на конкурсу «Телеграма» - наставак са странама 60. до 71, «Телеграм», лист (за књижевност и културу), Загреб, 22. јануара 1965, страна 15,

«Деца и рибе» - роман, награђен на конкурсу «Телеграма» - наставак са странама 72.. до 83, «Телеграм», лист (за књижевност и културу), Загреб, 29. јануара 1965, страна 15,

«Голија», «Икра» и «Сопоћани» - песме
«Књижевне новине», нова серија, Београд, 1965, 20. фебруара, број 243, страна 7, главни и одговорни уредник Танасије Младеновић

«Мембрана» - одломак из романа «Бунтовник» (радни наслов, касније «Аписова ружа»), «Багдала», месечни лист за књижевност, уметност и културу, Крушевац, 1965, јун-јул, број 75-76, стране 4 и 5, главни уредник Б. Л. Лазаревић

«Моравско блато», «Облик ког се сећам» и «Спокојство» - песме
Летопис Матице српске, Нови Сад, 1965, јул, стр. 32, одговорни уредник Бошко Петровић

«Гркиња» - прича
«Књижевне новине», нова серија, Београд, 1966, 19. фебруар, број 269, страна 11, главни и одговорни уредник Танасије Младеновић

«Три кључа» - одломак из романа «Велико око» (радни наслов, касније «Лудничка башта»), обим 19 страна часописа
Летопис Матице српске, Нови Сад, 1966, јул, стр. 32 до 50, одговорни уредник Бошко Петровић

«Висока трава» и «Малвазија» - песме
Летопис Матице српске, Нови Сад, 1967, фебруар, стр. 120, одговорни уредник Бошко Петровић

«Море», «Малвазија» и «Лик у води» - песме
«Књижевне новине», нова серија, Београд, 1968, 9. новембар, број 340, страна 5 , главни и одговорни уредник Зоран Глушчевић

«Сунце и сенке» - прича, награђена трећом наградом на конкурсу «Градине»
Резултати конкурса у «Градини», 1970, фебруар, број 2; објављена у броју 4, април, страна 15, главни и одговорни уредник Добривоје Јевтић

«Дете» - прича
«Дом и школа», Београд, март-април 1972, број 2, страна 28; главни и одговорни уредник Милисав Антонијевић – Дримколски

«Пожар» - прича
«Књижевне новине», Београд, 1978, 9. септембар, број ?, страна ? , главни и одговорни уредник М. И. Бандић

«Срећа» - прича
Летопис Матице српске, Нови Сад, 1980, октобар, стр. 460 до 467, главни и одговорни уредник Бошко Ивков

«Бела капа» - прича
«Политика», Београд, 1981, 26. јул, недеља, страна 17.

«Лабораторијски налаз» - прича
Летопис Матице српске, Нови Сад, 1985, мај, стр. 731 до 738, главни и одговорни уредник Бошко Ивков

«Телефонски разговор» - прича
«Савременик», нова серија, Београд, 1988, јули – август, број 7-8, страна 65 до 69, главни и одговорни уредник Срба Игњатовић

«Даждевњак» - прича
Летопис Матице српске, Нови Сад, 1988, новембар, стр. 601 до 605, главни и одговорни уредник Бошко Ивков

«Вече» - прича
«Политика», Београд, 1989, 19. март, недеља, страна 11.

* * *

"У три ујутру" и "Оглас" - песме, "Књижевне новине", Београд, јуни 2007, број 1142, стр. 19, поводом десетогодишњице смрти, главни и одговорни уредник Мићо Цвијетић


Amika.rs