БОРИСЛАВ ПЕКИЋ „Како упокојити вампира“ - сотија
„Како упокојити вампира“ је једна од оних Пекићевих књига које се не исцрпљују причом о нацизму и кривици. Испод историјске приче налази се много дубља, готово метафизичка конструкција: човек који покушава да побегне од сопственог дела, а открива да је његова прошлост живо биће које га прати.
Пекић је дело изричито назвао сотијом, а не романом; у једном интервјуу објашњава да је „сотија“ његов угао гледања на тему. (Fenomeni)
1. „КАКО УПОКОЈИТИ ВАМПИРА“ — ОПШИРАН ПРИКАЗ
1. Основна прича: повратак на место злочина
Главни јунак је Конрад Рутковски, професор средњовековне историје у Хајделбергу и некадашњи припадник немачког окупационог апарата. После више од двадесет година враћа се у далматински град Д., где је за време рата службовао као истражитељ.
Наизглед је дошао као туриста.
Али убрзо постаје јасно да он, заправо, није дошао у град него у сопствену прошлост.
Одседа у хотелу „Мирамаре“, месту које је повезано са његовим ратним деловањем. Садашњост почиње да се преклапа са прошлошћу. Простор више није обичан простор: хотел, улице, предмети и људи постају носиоци успомена.
Кључни предмет је — кишобран.
Он изгледа смешно, готово банално. Али код Пекића постаје један од најчуднијих предмета у срцу књиге.
И ту почиње велики Пекићев поступак:
оно што је прошло почиње да се понаша као да није прошло.2. Ко је Рутковски?
Рутковски није једноставно „зли нациста“.
И управо је то оно што Пекића занима.
Он је интелектуалац.
Образован човек.
Историчар.
Човек који чита и тумачи Фауста, Ничеа, Канта, Хегела, Витгенштајна, Маркса, Шпенглера, Хусерла, Шопенхауера...
А ипак је учествовао у систему злочина.
Ту се рађа једно од најстрашнијих Пекићевих питања:
Шта вреди култура ако образован човек може да постане инструмент злочина?
Пекић тако руши романтичну представу да су знање, интелигенција и култура сами по себи гаранција морала.
Нису.
Човек може читати Гетеа и чинити злочин.
Може познавати Ничеа и служити тоталитарној машини.
Може бити професор историје и истовремено бежати од сопствене историје.3. Најопаснија реч у књизи: КОМПРОМИС
Рутковски стално покушава да објасни себе.
Он не каже једноставно:
„Био сам злочинац.“
Он гради читав систем оправдања.
Говори, отприлике: учествовао сам у систему да бих његове последице учинио мање страшним; прихватао сам правила да бих помогао жртвама; правио сам компромисе да бих спречио веће зло.
И ту Пекић поставља страшно питање:
Када компромис престаје да буде компромис и постаје саучесништво?
То је једна од централних идеја књиге.
Рутковски није чудовиште које од првог тренутка жели зло.
Он је много опаснији као књижевни лик:
он је човек који уме да своје учешће у злу рационално објасни.4. Страшнији од злочина — механизам који га производи
Пекића не занима само злочинац.
Занима га систем који од нормалног човека прави учесника злочина.
Ту се појављује Штајнбрехер.
Он представља готово демонску рационалност система.
Не мора стално да прети.
Он има нешто страшније:
логику.
Све се може објаснити.
Све има процедуру.
Све има наређење.
Све има образац.
Све има образложење.
И човек постепено престаје да одлучује.
Само „извршава“.
Ту је једна од најдубљих Пекићевих мисли:
зло не мора увек да изгледа као лудило; понекад изгледа као савршено рационална организација.5. Адам Трпковић — мали човек који постаје велики
Други велики лик је Адам Трпковић, безначајни општински чиновник.
И ту Пекић прави фантастичан обртај.
Историја обично памти:
вође,
генерале,
политичаре,
идеологе.
Пекић гледа у малог човека.
Адам је чиновник, готово невидљив.
Али управо тај „мали“ човек постаје важан за разумевање Рутковског.
У завршним страницама Пекић каже за Адама да, иако је био „безначајан шраф“ администрације, није био обичан. (AnyFlip)
То је веома важно.
Јер Пекић као да пита:
Шта се догађа са достојанством човека када историја покуша да га сведе на број, функцију, досије, записник?6. Историја као проблем
Ово је можда најинтелектуалнији слој књиге.
Рутковски је историчар.
Али он се враћа у сопствену прошлост и открива да историју није могуће једноставно реконструисати.
Пекић прави разлику између:
чињенице
и
смисла чињенице.
У једном од најважнијих пасуса каже да су историјске чињенице попут шкољки из којих је време већ извадило бисере. (Borislav Pekić Foundation)
А онда долази фантастична метафора:
„истинско агрегатно стање историје“ је гасовито, попут дима. (Borislav Pekić Foundation)
То је изузетно важна Пекићева идеја.
Историја није мртва архива.
Она се мења у нашој свести.7. Шта је онда „бисер“ историје?
Ово је један од најлепших начина да се чита Пекић.
Историчар може да нам каже:
ко је шта урадио, када, где и како.
Али књижевност пита:
Зашто?
И још дубље:
Шта то значи за човека?
Научни рад може реконструисати чињенице.
Пекић тражи оно што критичар Слободан Владушић назива „бисером“ историјског збивања — филозофским смислом који се налази испод самих чињеница. (Godisnjak FF UNS)
Зато је Пекићев роман истовремено:
историјски,
филозофски,
психолошки,
сатирични,
фантастични,
метафизички.8. ВАМПИР
Сада стижемо до главног симбола.
Ко је вампир?
На првом нивоу — прошлост.
На другом — кривица.
На трећем — злочин.
На четвртом — човекова немогућност да побегне од онога што је учинио.
А можда и нешто још дубље:
вампир је историја која одбија да умре.
Зато је наслов генијалан.
Не гласи:
„Како убити вампира“
него:
„Како упокојити вампира“.
Упокојити значи омогућити мртвом да коначно почине.
Али шта ако прошлост не пристаје да буде мртва?9. МОЖЕ ЛИ РУТКОВСКИ УПОКОЈИТИ СВОЈУ ПРОШЛОСТ?
То је суштинско питање.
Он покушава да је:
објасни,
рационализује,
историзује,
психолошки оправда,
пребаци на околности,
пребаци на систем.
Али што више говори о прошлости, прошлост постаје присутнија.
То је Пекићева велика парадоксална формула:
Покушај да се ослободиш прошлости може је још више оживети.10. КИШОБРАН — један од најчуднијих симбола
Кишобран је на почетку смешан предмет.
Али постепено постаје готово магијски предмет.
Он спаја:
Адама — Рутковског — рат — садашњост — прошлост — памћење.
Зашто је то важно?
Зато што предмет који би требало да буде обичан постаје носилац нечег необјашњивог.
Пекић тиме производи чудан осећај:
можда предмет памти више него човек.
Да — кишобран је један од кључних симбола романа, и његова функција је много дубља од необичног предмета у радњи.
У роману он има најмање четири функције:
1.
Оличење зла које се преноси.
Адамов кишобран почиње да се понаша као да има сопствену вољу: враћа се, не да се уништити, повезан је са несрећама. Породица га чак ставља у сеф и на њега ставља крст — практично поступајући с њим као с вампиром. (AnyFlip)
2.
3.
Симбол тоталитарне логике.
Ово је можда најважније. Кишобран је нешто сасвим обично, али у систему који све претвара у идеологију постаје „опасан предмет“. Код Рутковског он чак постаје „тајни потпорањ целе конструкције“ — без њега Адамова необична личност као да се распада. (Pdf Coffee)
4.
5.
Супротност Штајнбрехеровој логици.
Штајнбрехер жели да све буде рационално уређено, контролисано и подређено систему. Кишобран, напротив, уноси апсурд, случајност и непредвидљивост. Једна студија управо истиче да кишобран својом „спонтаношћу“ разара Штајнбрехерову конструкцију. (ResearchGate)
6.
7.
Веза са самим „вампиром“.
Кишобран има црну, демонску појавност, а његово отварање може да асоцира на крила слепог миша, дакле посредно и на вампира. Зато он постаје материјални, готово фантастични еквивалент онога што роман назива „вампиром“. (OKF)
8.
А има једна посебно занимљива ствар: кишобран није само симбол зла — он је и средство којим Пекић исмева човекову потребу да свему пронађе рационално објашњење.
Рутковски покушава да схвати шта се дешава са Адамом, а што више истражује кишобран, све више упада у сопствену замку. У једном тренутку схвата да је управо кишобран оно што разара његову логику. (AnyFlip)
Зато бих његову функцију свео на једну формулу:
Кишобран је материјализовани апсурд романа — предмет који изгледа безначајно, а постепено постаје носилац зла, страха, фантастике и распада рационалног система.
И ту Пекић прави веома добар парадокс: што Рутковски више покушава да „упокоји вампира“ разумом, то га кишобран све више увлачи у свет у којем разум више није довољан.11. Најдубљи парадокс романа
Рутковски је историчар.
Али што више покушава да реконструише прошлост, све више губи власт над сопственом прошлошћу.
Он жели да буде:
тумач историје.
А завршава као:
предмет сопствене историје.
То је једна од великих иронија књиге.12. ВАЖНИ ЦИТАТИ И ИДЕЈЕ
Навешћу само кратке цитате, да останемо у границама навођења текста, а уз сваки ћу додати тумачење.
„У почетку беше дело!“
Мото повезан са Гетеовим Фаустом. (Digitalna Biblioteka)
Ово је кључ целе књиге.
Не почиње све речју.
Не почиње оправдањем.
Почиње делом.
А после дела човек производи речи којима покушава да објасни дело.
То је управо Рутковски.„Историјске чињенице су шкољке...“
Пекићеву слику историјских чињеница као шкољки из којих је време извадило бисере треба читати као критику површног историзма. (Borislav Pekić Foundation)
Чињеница није исто што и истина.„Истинско агрегатно стање историје је гасовито...“
Историја је као дим: мења облик док покушавамо да је ухватимо. (Borislav Pekić Foundation)
Ово је скоро метафизика историје.„...коначно свој, а не ваш.“
То је једна од завршних Рутковскових формула. (OKF)
Али њена двосмисленост је фантастична.
Да ли је он заиста постао свој?
Или је само постао затвореник сопственог лудила?„Ништа нема тако темељно и непоправљиво дезорганизујуће дејство као прво безначајно признање.“
Ово је Пекићев цитат о механизму признања. (Borislav Pekić Foundation)
Овде се види Пекић као психолог:
мала истина руши велику конструкцију лажи.13. А САДА — МИСТИЧНО, НАДРЕАЛНО, „СОТИЈСКО“
Ово је, мислим, део који ће Вас посебно занимати.
Јер Пекић намерно ствара нешто веома необично:
читалац никада није сасвим сигуран где престаје психологија, а почиње натприродно.
И ту настаје права магија књиге.14. Пекић каже: „Нема праве фантастике“
Ово је изузетно занимљиво.
Пекић је објаснио да, упркос необичности и натприродности појединих сцена, „праве фантастике нема“. (OKF)
Али то је управо његов трик.
Јер читалац све време осећа:
нешто није у реду са стварношћу.
Не знамо да ли:
Рутковски халуцинира,
савест производи привиђења,
прошлост продире у садашњост,
предмети постају носиоци сећања,
или се заиста дешава нешто натприродно.15. ВАМПИР КАО МЕТАФИЗИЧКО БИЋЕ
Ако роман читамо буквално, вампира готово да нема.
Ако га читамо симболички, цео роман је пун вампира.
Вампир је:
злочин који се враћа.
сећање које не умире.
савест која пије живот свом носиоцу.
историја која се враћа из мртвих.
идеологија која може поново оживети.
човекова прошлост која одбија да остане прошлост.
Зато је наслов вишеслојан.16. Сотја као „књижевност лудила“
Сотја има посебну функцију.
То је стара књижевна форма која омогућава исмевање ауторитета, догми, друштвених и моралних вредности. Пекић је модернизује тако да у њој спаја гротеску, сатиру, филозофију и језу. (OKF)
Зато се у истој књизи могу сусрести:
Фауст + Гестапо + Ниче + кишобран + полицијски записник + вампир + филозофија + лудило.
То је управо Пекићева алхемија.17. „НАДРЕАЛНО“ ЈЕ У СТВАРИ ПСИХОЛОШКО
Овде бих направио једну веома важну разлику.
Код класичног фантастичног романа:
Чудовиште улази у стварни свет.
Код Пекића:
стварност постаје чудовиште.
Рутковски се враћа у град.
Ништа спектакуларно се не дешава.
Али постепено:
град → постаје сећање
сећање → постаје присуство
присуство → постаје опсесија
опсесија → постаје привиђење
привиђење → постаје стварност
И читалац више не зна где је граница.
То је много суптилније од обичног хорора.18. ФАУСТОВСКИ СЛОЈ
Пекић одмах отвара везу са Гетеовим „Фаустом“.
То није случајно.
Рутковски има нешто фаустовско.
Он је интелектуалац који верује да разумом може обухватити свет.
Али онда открива:
разум може постати средство самообмане.
Критичари су управо уочили снажну везу између Рутковског и Фауста, укључујући мотив односа са демоничним принципом. (Godisnjak FF UNS)
И ту Пекић прави страшан преокрет:
Фауст није само човек који продаје душу ђаволу.
Модерни Фауст може бити човек који своју душу продаје систему, идеологији, рационализацији и сопственом страху.19. ВАМПИР И СЕНКА
Ако бих овај роман читао кроз Јунга, добили бисмо још један фасцинантан слој.
Рутковски има своју Сенку.
Он жели да буде:
професор,
цивилизован човек,
интелектуалац,
историчар,
морални тумач.
Али у његовој сенци стоји:
Гестаповац.
И он покушава да те две личности раздвоји.
Не може.
Зато „вампир“ може да буде схваћен као повратак потиснуте Сенке.
Оно што је човек избацио из слике о себи враћа се као чудовиште.20. И ТУ СЕ ПЕКИЋ СУСРЕЋЕ СА „ТАКО ЈЕ ГОВОРИО ЗАРАТУСТРА“
Рутковски је интелектуалац који жели да се издигне изнад обичних моралних категорија.
Али Пекић показује опасност једне такве позиције:
човек који себе прогласи изузетним лако може почети да изузима себе и од одговорности.
Зато је веома занимљиво да критика уочава везу између Рутковског и Заратустре, нарочито у завршној формули његове „самости“. (OKF)21. МОЈЕ ЧИТАЊЕ: ВАМПИР НИЈЕ РУТКОВСКИ
Ово бих посебно издвојио.
На први поглед:
Рутковски је вампир.
Али дубље:
вампир је оно што је остало живо после Рутковског.
Његово дело.
Његова кривица.
Његова прошлост.
Његове жртве.
Његова идеологија.
Његова оправдања.
Његово сећање.
Зато се вампир не може убити.
Може се само:
упокојити.
А то је много тежи задатак.22. И НАЈЗАД — ШТА ЈЕ „УПОКОЈЕЊЕ“?
Можда је то највеће питање књиге.
Да ли се прошлост може упокојити тако што ћемо је заборавити?
Не.
Тако постаје вампир.
Да ли је можемо упокојити тако што ћемо је објаснити?
Не сасвим.
Рутковски то покушава.
Да ли је можемо упокојити признањем?
Можда.
Али не признањем као формалним исказом.
Него прихватањем одговорности.
И зато је можда најдубља Пекићева формула:
Не можеш убити прошлост. Можеш је само признати као своју.
Тада вампир престаје да буде чудовиште које те прогања и постаје део истине о теби.
И управо зато је „Како упокојити вампира“ много више од романа о нацизму. То је књига о савести, одговорности, памћењу, самообмани, историји и немогућности човека да побегне од сопственог дела.
А њена „мистична“ страна је у томе што Пекић намерно оставља отворено питање:
Да ли вампир постоји зато што је Рутковски луд — или је Рутковски луд зато што вампир заиста постоји?
То питање, по мом читању, никада није до краја решено. И управо због тога књига добија своју језу. (OKF)
Да — сада сам претражио и мислим да сам нашао оно на шта вероватно мислите. Гугл је највероватније избацио академски приказ/студију, а не обичан приказ романа.
Ако тражите најбољи текст баш о „сотији“, издвојио бих Ксенију Ракочевић: „Вампир као организационо начело Пекићевог романа ‘Како упокојити вампира’“. Она се непосредно бави тиме зашто је Пекић дело назвао сотијом и како та форма одређује читав роман. (OKF)
Ксенија Ракочевић — „Вампир као организационо начело Пекићевог романа“
Али ако тражите најозбиљнију академску студију о самом смислу романа, онда бих издвојио Слободана Владушића:
„У потрази за бисером – третман историје у ‘Како упокојити вампира’ Борислава Пекића“. Његова главна теза је изванредна: Пекић критикује историографију која види само чињенице, а не успева да допре до „бисера“ — филозофског смисла историјског догађаја. (Godisnjak FF UNS)
Слободан Владушић — „У потрази за бисером“
А за оно што сте Ви тражили — мистично, надреално и сотијско — ја бих спојио ова два текста.
Из њих излази једна веома занимљива слика:
Сотија није само назив жанра. Она је Пекићев „угао гледања“. Пекић је сам објаснио да је сотија за Вампира „ознака мог угла гледања на тему“ и да, упркос необичности и натприродности појединих сцена, „праве фантастике нема“. (OKF)
То значи нешто веома важно:
Пекић не уводи вампира у стварност — он стварност посматра као да је већ постала вампирска.
И ту је, по мом мишљењу, кључ целе сотије.
Сотија омогућава Пекићу да истовремено буде:
озбиљан и смешан,
историјски и фантастичан,
филозофски и гротескан,
страшан и ироничан,
рационалан и ирационалан.
Критичарка управо наглашава спајање злокобног са смешним, комичног са хорорним, као једну од суштинских особина Пекићеве модерне сотије. (OKF)
И зато бих Вам предложио нешто још занимљивије: могу да Вам сада напишем један потпуно нов, велики приказ „Како упокојити вампира“ само из угла СОТИЈЕ — шта је сотија код Пекића, како функционише, зашто је вампир њен централни принцип, шта је ту смешно, шта страшно, шта мистично и шта филозофско.
То би, мислим, било много дубље од обичног приказа романа.
Наравно. Последњи одговор који смо радили о Пекићевом роману „Како упокојити вампира“ био је суштински овакав:
Пекићев фабулативни крај није класично разрешење у коме се све објасни и затвори. Главни јунак, професор Конрад Рутковски, суочава се са сопственом прошлошћу и одговорношћу за оно што је радио као немачки официр у Другом светском рату. „Вампир“ из наслова није само неко натприродно биће: то је пре свега прошлост која се враћа, зло које човек покушава да потисне и оправда, а које наставља да живи у њему.
Смисао романа је зато у питању: може ли се човек ослободити сопствене кривице тако што ће је рационализовати, објаснити и претворити у филозофију? Пекићев одговор је прилично песимистичан: прошлост се не може једноставно „упокојити“. Човек мора да је погледа у лице.
А оно што си ти приметио било је веома занимљиво: роман није увек комуникативан колико би могао бити. Пекић често једну идеју развија кроз дуге филозофске монологе, парадоксе и интелектуалне игре. Због тога се може стећи утисак да писац понекад више показује своју интелектуалну моћ и ерудицију него што настоји да исту мисао саопшти што једноставније и снажније.
Али ту бих направио једну важну разлику: то није нужно само „самољубиви его“. Код Пекића је форма део смисла. Његов јунак покушава да све рационално објасни, а што више објашњава, све више открива сопствену немоћ пред прошлошћу. Тај вишак речи, анализирања и самопреиспитивања постаје особина самог лика, а не само писца.
Зато бих суштину романа свео на једну реченицу:
Вампира није могуће упокојити док не признамо да он није само у прошлости — него и у нама.
А за твоју примедбу о комуникативности можда је још оштрије рећи:
Пекић је понекад могао рећи мање да би рекао више; али управо тај вишак размишљања чини препознатљивим његов ауторски поступак.