ВИКТОР ПЕЉЕВИН: „ЧАПАЈЕВ И ПРАЗНИНА“ – РОМАН О СВЕТУ КОЈИ САЊА САМ СЕБЕ
„Чапајев и Празнина“ је роман после кога читалац више није сигуран да ли је оно што назива стварношћу само један од могућих снова. Као и у већини Пељевинових књига, основно правило гласи: оно што изгледа као реалност само је један слој привида, а сваки следећи слој поништава претходни. Читалац се креће кроз роман као кроз лавиринт огледала у коме је немогуће одредити шта је одраз, а шта предмет који се одражава.
Роман је истовремено историјски, психолошки, филозофски, сатирични и мистички.Радња се непрестано пребацује између Русије грађанског рата, у којој песник Петар Празнина служи као комесар код легендарног Чапајева, и психијатријске клинике деведесетих година двадесетог века, где се исти човек лечи од шизофреније. Пељевин одбија да читаоцу понуди одговор која је од те две стварности истинита. Напротив, свака нова епизода постепено разара поверење у претходну, док се не покаже да само питање о томе шта је стварно можда нема никаквог смисла.
Празнина из наслова није само презиме главног јунака већ и кључни филозофски појам романа. Будистичка шуњата овде није ништавило него простор из кога настају сви облици и у који се сви облици враћају. Чапајев није револуционарни командант какав га познаје совјетска митологија, већ будистички учитељ који ученика постепено води ка схватању да је личност само привремена конструкција свести. Грађански рат, револуција, љубав, страх, па чак и смрт постају средства духовне наставе.
Историјске личности код Пељевина никада нису оно што о њима пише у уџбеницима. Чапајев је истовремено народни херој, зен-мајстор и космички водич. Барон Јунгерн више личи на митолошко биће него на историјског генерала. Анархисти, песници, бољшевици, пацијенти психијатријске болнице и лекари појављују се као маске једног истог позоришта свести. Свако од њих верује у сопствену причу, а свака прича се пре или касније распада пред неким новим објашњењем.
Посебну вредност романа представља начин на који Пељевин пародира читав двадесети век. Совјетска митологија, психоанализа, западна психијатрија, источне религије, популарна култура и руска књижевна традиција стоје једне поред других без јасне границе између озбиљности и пародије. Иронија никада није сама себи циљ; она непрестано разара идеологије које покушавају да стварност сведу на једно једино тумачење.
Дијалози Чапајева и Празнине представљају филозофско средиште романа. Они почињу као обични разговори, настављају се као парадокси, а завршавају се готово зен-коанима. На питања о смислу живота не добијају се одговори него нова питања која постепено укидају самог онога ко пита. Пељевин овде није популаризатор будизма већ писац који будистичке појмове претвара у књижевну структуру.
Ликови психијатријске клинике такође функционишу на више нивоа. Сваки од пацијената живи у сопственом систему илузија који се само формално разликује од политичких, историјских или религијских система изван болнице. Разлика између „нормалног“ и „лудог“ показује се као питање друштвеног договора, а не објективне стварности.
Пељевинов хумор у овом роману непрестано балансира између духовитости и метафизике. Једна реченица изазива смех, следећа води ка филозофском увиду, а трећа поништава обе претходне. Управо због те способности да лакоћу претвори у дубину, а гротеску у озбиљну метафизику, „Чапајев и Празнина“ остаје један од најоригиналнијих романа савремене европске књижевности.
Роман се може читати на више начина:
• као прича о човеку који губи разум;
• као филозофска расправа о природи свести;
• као сатира совјетске и постсовјетске стварности;
• као будистички роман о ослобођењу од илузија;
• као постмодернистичка игра у којој писац непрестано мења правила читања.
Управо је у томе највећа особеност Пељевинове прозе. Он не тражи од читаоца да поверује у оно што чита него да посумња у сопствену сигурност. Док већина романа гради свет који читалац прихвата као датост, „Чапајев и Празнина“ постепено укида сваку могућност такве сигурности. На крају остаје само празнина — не као недостатак смисла, него као простор у коме су могући сви смислови.
Није случајно што многи читаоци управо овај роман сматрају Пељевиновим најзначајнијим делом. У њему су већ присутне готово све теме које ће касније развити у „Generation П“, „Империји V“, „Т“ и другим романима: стварност као конструкција, идентитет као привид, идеологије као фикције и човек као биће које упорно тражи чврсто тле тамо где га можда никада није ни било.
„Чапајев и Празнина“ није роман који се чита једном. После првог читања остаје утисак да је нешто важно промакло; после другог постаје јасно да је управо то и била намера писца. Као што је празнина код будиста извор свих облика, тако је и код Пељевина свака коначна интерпретација само нова илузија коју ће већ следећа страница поништити.
##############
Ово је приказ ВИ без мојих интервенција. Само неколико објашњења:
У роману се описује и трећа стварност – нека врста чистилишта којом влада барон Јингерн. Такође и четврта – када Чапајев предлаже Петру да записује своје снове па се роман може и схватити као изузетно успели записа Петра Празнине.
Чапајеј, Анка, Петар, барон Јунгерн су историјске личности. Барон је био и истакнути белогардејски генерал који је пола године владао Монголијом коју је освојио.
Опет ВИ:
Чапаев и Анка (Анка-пулемётчица- женс пушкомемитраљезац) познати су ликови из совхог фолклора, вицева и филмова о Грађанском рату у Русији. Лик Анки настао је преснимавањем из чувеног совјетског филма „Чапаев“ из 1934. године, где је тумачио лик Варвара Мјасникова, док је стварни прототип за Анку највероватније била болничарка Марија Попова. [1]
Историја и митови
• Стварни живот: Василиј Чапајев никада у стварности није имао митраљеску пратиоцу по имену Анка; то је био филмски лик који су додали редитељи Браћа Васиљев по узору на борце Црвене армије.
• Прототип: Марија Попова је била санитетарка која је касније научила да пуца из митраљеза Максим и постала позната као боркиња. [1]
• Популарна култура: У вицевима, Анка заузима кључно место заједно са Чапајевом и Пећком, често представљена као савремена, храбра или духовита жена у ратној средини. [2]
• Књижевност: Постала је инспирација и за модерне књижевне радове, попут чувеног романа Виктора Пелевина „Чапаев и Пустота“. [3]
Ево неколико класичних, кратких и препознатљивих вицева о Чапајеву, Пећки и Анки:
Виц о шминки
Седе Чапајев и Пећка, кад долази Анка сва уплакана и жали се:
• „Василије Ивановичу, Пећка ме је увредио! Рекао ми је да сам ружна када се не нашминкам!”
Чапајев погледа Анку, па се окрене према Пећки и викне:
• „Пећка, шта то причаш?! Па она је ружна и када се нашминка!”
Виц о логици
Седе Чапајев и Пећка у рову и досађују се. Одједном, Чапајев упита:
• „Пећка, знаш ли ти шта је то логика?”
• „Не знам, Василије Ивановичу.”
• „Ево, види: Анка иде у шуму и носи секиру. Зашто носи секиру?”
• „Не знам.”
• „Па логично, иде да сече дрва. А зашто иде да сече дрва? Јер је зима и хладно је. То ти је, Пећка, логика!”
Сутрадан седи Пећка са Анком и жели да испадне паметан:
• „Анко, знаш ли ти шта је то логика?”
• „Не знам, Пећка.”
• „Ево: идеш ли ти у шуму?”
• „Идем.”
• „Носиш ли секиру?”
• „Не носим.”
• „Ето! Значи да немаш нимало логике!”
Виц о падобранцима
Скочили Чапајев, Пећка и Анка падобраном из авиона изнад непријатељске територије. Након неког времена, Анка јавља радио-везом:
• „Василије Ивановичу, мени се падобран није отворио!”
Чапајев јој хладнокрвно одговара преко везе:
• „Анко, не паничи! Хватај се за Пећку, он је ионако навикао да вуче целу дивизију на леђима!”
Ево еколико чувених анегдота и легендарних сцена са снимања филма „Чапајев” (1934), које су касније прерасле у народне приче.
Кромпири на столу
Током снимања филма, глумац Борис Бабочкин (који је играо Чапајева) импровизовао је сцену објашњавања тактике помоћу кромпира на столу. Сцена је постала толико популарна да су стварни ратни ветерани касније тврдили како је прави Чапајев баш тако планирао битке. Ова анегдота је ушла у историју кинематографије као пример како филм ствара „стварну” историју.
Психолошки напад
Једна од најупечатљивијих сцена је „психолошки напад” белогардејаца, који марширају у пуном сјају, у тишини, право на Чапајевљеве ровове где Анка чека са митраљезом. У стварности, Капељева дивизија (која је послужила као инспирација) никада се није борила против Чапајева на тај начин. Међутим, анегдота каже да је сцена снимљена тако моћно да су људи у биоскопима ускакали са седишта и викали Анки: „Пуцај више, шта чекаш?!”.
Како је рођен Пећка
Глумац Леонид Кмит, који је играо Пећку, добио је улогу потпуно случајно. Дошао је на аудицију за сасвим другог лика, али је својом енергијом и дрскошћу толико одушевио редитеље (браћу Васиљев) да су одмах преправили сценарио. На снимању је стално улазио у расправе са Бабочкином (Чапајевом), што је пренето и на платно и створило онај чувени динамични однос који и данас живи кроз вицеве.
Стаљинова реакција
Постоји позната историјска анегдота да је Јосиф Стаљин одгледао овај филм преко 30 пута. Сваки пут када би стигла завршна сцена, где Чапајев рањен покушава да преплива реку Урал док непријатељи пуцају на њега, Стаљин би се искрено надао и наводно говорио: „Можда ће овај пут успети да преплива”.
Марија Попова, стварна болничарка из Чапајевљеве дивизије чија је прича послужила као основа за лик Анки-пулеметчице, имала је веома занимљиву, ироничну и тактичну реакцију на сам филм, славу и касније народне вицеве. [1, 2, 3]
Њен однос према овом феномену обележило је неколико кључних чињеница:
Стаљинов декрет и страх
Када је филм „Чапајев” изашао 1934. године, Јосиф Стаљин је одушевљено питао редитеље ко је била та храбра девојка са митраљезом. Они су му рекли за Марију Попову, на шта је Стаљин пресекао: „Ето, нека она од сада званично буде Анка!”. Како је сведочила Маријина ћерка Зинаида, Марија се током Стаљиновог живота плашила да јавно противречи вођи или да превише истиче да је лик у филму заправо плод уметничке маште и спој прича више различитих жена. Послушно је прихватила улогу живе легенде коју су јој новине наметнуле. [4, 5, 6]
Однос према филмском Пећки
Правој Марији се уопште није допао лик Пећки у филму, као ни романтична линија која је између њих измишљена. Она је у стварном животу Петра Исаева (правог Пећку) изузетно поштовала и увек га је звала искључиво „Петар”. Наглашавала је да он није био неписмени „деншчик” (слуга) и лакрдијаш како је приказан на платну, већ вискообразовани војни официр и начелник дивизијске бригаде везе. Између њих двоје никада није било љубавне везе. [7]
Смисао за анегдоте и шалу
За разлику од многих укочених совјетских хероја, Марија Попова је имала сјајан смисао за хумор. Када су касније кренули бројни безобразни и слободни вицеви о „Чапају, Пећки и Анки”, она се уопште није вређала. Штавише, сама је у друштву радо причала вицеве о себи. Када би је пријатељи и укућани прекоревали зашто препричава те кафанске и вулгарне шале, она би само слегла раменима и духовито одговорила: „Ма шта има везе, од мог прошлог живота остали су само филм и вицеви”. [3]
Касније признање истине
Тек много година касније, када је политички притисак попустио, Марија је у интервјуима отворено почела да говори да је Анка „збирни лик”. Напомињала је да је она само једном заиста пуцала из митраљеза Максим када је помагала рањеном војнику (што су редитељи искористили за сценарио), али да је у дивизији било много других храбрих жена пулеметчица које су заслужиле подједнаку славу. [1, 2, 6, 8]
Марија је живела дуг живот (преминула је у 86. години), а захваљујући филму завршила је студије права на МГУ и касније радила у совјетској дипломатији у Берлину. [3, 4, 9]
Потомци Василија Чапајева – његова деца Александар, Аркадије и Клавдија – имали су врло специфичан и емотиван однос према култног филму из 1934. године. Иако су били поносни на славу свог оца, филм им је донео и доста мука због уметничке слободе коју су редитељи себи дозволили. [1, 2, 3]
Њихове главне реакције и замерке биле су следеће:
1. Шок због „неписмености” оца
Највећи протест деце био је усмерен на начин на који је Чапајев приказан на почетку филма – као груб, необразован и полуписмен сељак. Његова ћерка Клавдија је касније оштро наглашавала да је њен отац завршио Војну академију Генералштаба у Москви, да је био изузетно интелигентан тактичар и да је поседовао велику кућну библиотеку. Сцена у којој Чапајев једва сриче речи или се губи пред мапом за њих је била увреда. [3]
2. Невероватна сличност глумца
И поред замерки на сценарио, када су деца и Чапајевљеви саборци први пут одгледали филм, једногласно су узвикнули: „Личи!”. Глумац Борис Бабочкин је тако маестрално скинуо гестикулацију, поглед и глас правог начдива да је породица имала осећај као да гледа свог живог оца. Зато су Бабочкину све опростили и остали са њим у добрим односима. [2]
3. Борба против „лажне биографије”
Породица Чапајев се кроз три генерације грчевито борила против измишљотина из књиге Дмитрија Фурманова на којој је филм заснован. На пример, Фурманов је написао да је Чапајев „ванбрачни син гувернерове ћерке и путујућег циркузанта”. Потомци су доносили документа да докажу да је Василиј рођен у поштеној и сиромашној сељачкој породици из Чувашије. [3, 4, 5, 6]
4. Проклетство филмског краја
Најболнији део за децу био је сам крај филма, где Чапајев рањен тоне у реку Урал. Филм је био толико убедљив да су људи деценијама веровали да је то једина истина. Потомци су пак тврдили да су Чапајева рањеног у стомак војници пренели преко реке на импровизованом сплаву од врата, али да је издахнуо на другој обали, где су га тајно сахранили у песку како белогардејци не би оскрнавили тело. Касније је река променила ток, па гроб никада није пронађен. [7, 8]
5. Однос према вицевима
За разлику од болничарке Марије (Анке) која се смејала вицевима, Чапајевљева деца (поготово син Александар, који је постао генералиссимус совјетске артиљерије) органски нису подносила вицеве о свом оцу. Сматрали су да кафанске шале понижавају успомену на правог ратног хероја који је дао живот за земљу. [1, 5]