Борис Над: ПОСТАПОКАЛИПСА
Демон Технократије
69.
Технократија је преседан, новост у историји, али не и у миту, који се и у овом случају показује супериорним. (Његове истине се не доказују и могуће је само сећати их се, а његове меморије су дубље и трајније јер мит није ни фантазија ни праисторија, него надисторија.)
Технократске цивилизације описане су не само у титаномахији и миту о Атлантиди, чија је слава ишчезла за само „један једини дан и једну једину ноћ“ (Платон).
У индијском спеву Махабхарата, у трећој књизи, помиње се „летећи град“ Саубха:
„Дошао је (Салва) у Двараку са својим летећим градом званим Саубха и напао без милости младе краљевиће Вршнија (...) Потом је одлетео у небо са Саубхом.“
Овде је је реч о бици која се води између богова и демона, титанској по својој жестини и разорној моћи употребљених оружја. Сам опис изгледа као опис ратова који ће се тек водити у технократији, стога ћемо се на њему задржати нешто дуже.
Рат који је започео између Кришне и Салве наставља се тако што Кришна креће у потеру за Салвом:
„Салву сам, краљу, нашао усред узбурканог мора где стоји наврх Саубхе. Зликовац ме угледа још издалека и позва ме на мегдан али безбројне стреле избачене мојим луком нису могле досегнути моја кола, а грешни син датија засипао је и моју војску и мене бујицама стрела. Саубха се дигла у висину око две миље и моји војници нису могли да виде јер су посматрали са земље, а моје су се стреле посвећене мантрама забадале у тела данава и из Саубхе одјекнуше крици оних који су умирали и падали у дубине моћног океана. Пресечених вратова и откинутих руку падали су данаве громогласно урлајући, а морске су их животиње прождирале. Видевши како падају његови ратници, Салва поче против мене да се бори стварајући привиђења. Непрестано ме је засипао буздованима и ралима, крилатим коњима и сулицама, бојним секирама и мачевима, громовима и метњима, али ја сам њихове опсене уништавао својима. Виде он да ми његова привиђења не могу да науде па поче на мене да баца велике стене. Тада настаде тама, Бхарато! Дан је био час таман, час светао, смењивали су се мраз и врућина, пљуштало је угљевље, падао пепео и свакакво оружје...“„Онда се, силни краљу, небески свод обасја светлошћу као од стотину сунаца, стотину месеца и десет хиљада звезда.“
70.Наставак те епске борбе није ништа мање спектакуларан. У њему се користи оружје звано Прађнастра (оружје мудрости), које „лети попут пахуљица чистог памука одуваних ветром“, те гром, омиљено оружје самог Индре, које може да руши стене. Али, крај борбе која доноси смрт демону Салви означава употреба једног нарочитог оружја: „блиставог и огњевитог (...), небеског порекла и непреварљивог“, које „може продрети у све“.
„Силни колут Саударсана, оштар попут бритве и без мрље, налик Јами Уништитељу, кадар да у боју у пепео претвори јакше и ракшасе и данаве, а и краљеве рођене у нечистим племенима, подиже се у небо страхотно блистајући налик на друго Сунце на крају Југе. Стигло је до града Саубхе којем сјај беше угаснуо и прође право кроз њега као кад тестера пресеца високо дрво. Преполовљен Саударсином силом, град паде као што је пао и град Трипура којега оборише стреле Мехесварине. (Трипура, Троград је још један летећи град злодуха којег је уништио Шива Махесвара – прим Б. Н.) Колут се тада врати у моје руке, а ја га још једном силовито бацих рекавши: Иди Салви! Салва управо беше потегао тешки буздован да га баци на мене када га колут преполови и свом силином запали. Кад погибе тај храбри ратник, данаве се, јадикујући, разбежаше на све стране. Онда погледах на њихов град, висок као планина Меру. Његове палате и врата беху сасвим разорени и изгорели, а данаве су ужаснути бежали.“ (Сви наводи из Махабхарате преузети су из текста Летеће направе Старог света Небојше Озимића).
Описана битка извесно није производ пуке фантазије, као што то не могу бити ни подробно описани детаљи оружја и летећих градова. Помени летелица, летећих направа, срећу се и у другим индијским еповима. Најпознатије међу летелицама су тзв. вимана. У Рамајани (3.14.1), на пример, налазимо следеће место: „саградио је небеска кола са Каром која су украшена драгуљима и ликовима демона и која растерују облаке својом грмљавином...“ Поменуте летеће направе могуће је класификовати према њиховом изгледу и намени. Д. К. Канџилал је, следећи те наводе, у студији Вимана у древној Индији, покушао да изврши и реконструкцију ових летелица, долазећи до интересантних резултата. Неке од њих, испоставља се, тзв. јалајан, биле су способне да се крећу кроз ваздух и кроз воду, друге, опет, тричакра-рама, беху „возила са три точка намењена искључиво за дејства из ваздуха“.
71.
Овај пример, међутим, није усамљен. Једно предано истраживање показало би да паралеле можемо пронаћи у многим митологијама, почев од грчких митова о „божанском ковачу“ Хефесту, преко нордијске, где патуљци праве многе „чудесне ствари“, све до кинеске, у којој се поново налазе помени на летелице и фантастична оружја којима се воде ваздушне битке. У светлу такве лектире, закључци истраживача попут Владимира Шчербакова, који у својој књизи Атланти говори о ишчезлој раси људи-џинова, која је наводно „располагала техником, летелицама различите конструкције, које су летеле на висини од неколико километара“, а чија је „наука била блиска уметности и личила на магију (...)“, више не изгледају тако фантастични.
Укратко, према Шчербакову (али и неким другим ауторима), трагови працивилизације Атланата расејани су и данас по читавој земаљској кугли – од Атлантика и Америке до Хималаја и Пацифика – и то у виду гробница дуговечних људи-џинова, те археолошких трагова и остатака високотехнолошке цивилизације која надмашује све потом виђено у историји.Исти истраживач се позива на тибетанског ламу Лобсанга П. Рампу, који веома детаљно описује како је посетио једну пећину у Тибету, где је, међу осталим, видео летеће направе и холограмске пројекције те, најзад, очувана људска тела унутар саркофага од црног камена, од којих је највеће припадало мушкарцу висине од невероватних пет метара.
Најчудеснији доживљај ламе је доживљај реалности од пре много хиљада година: „Сфера је приказала свет из далеке прошлост и (...) Земљом су ходали другачији људи (...) Скоро приљубљене уз земљу, летеле су тајанствене машине (...) које су, уосталом, могле да се вину неколико миља увис“.
Потом следи опис уништења, које читаву Земљу прекрива пепелом и гримизноцрвеним облацима. Али су скровита места попут овог остала да сведоче о постојању „древне цивилизације поморског типа из доба Атлантиде“ и о њеним супериорним достигнућима. То што их савремена наука не познаје, или игнорише, не треба да нас чуди. Она је и до сада одбацивала огромне периоде као „легендарне“. Открића остатака древних працивилизација тек предстоје, али за њих је потребна промена перспективе, и одбацивање многих претпоставки које су до сада важиле као неупитни аксиоми.
72.
Закључак да су технократске цивилизације постојале и много раније, у претходним временским циклусима, и да су све оне окончале катаклизмом, било да је реч о титанским сукобима или о ратовима против самих богова, те да су сећања на то похрањена у разноврсним предањима различитих народа, намеће се сам од себе. Библијска прича о Вавилонској кули један је у низу сродних митова.
Између технократских цивилизација из претходних циклуса и савремене технократије, додуше, не можемо ставити знак једнакости, већ услед тога што се човек атлантидског циклуса суштински разликовао од модерног. Упркос деградацији у односу на претходни (хиперборејски) циклус, он је и даље располагао огромним, за модерног човека управо несхватљивим моћима, од којих су неке граничиле са божанским; његова техника била је ближа магији и уметности него савременој техници, а он је још могао да општи са боговима и демонима, укратко, да успостави контакт са оном реалношћу која је за модерног човека сада коначно затворена.
Савремена технократија несумњиво означава корак даље, али корак даље у деградацији самог човека. Она поседује многе црте које нису могле обележавати древне технократске цивилизације, а то су, у првом реду, растуће тежње ка аутоматизму и нивелацији, које човека све брже и све неумитније претварају у „потрошача“ – у продужетак великих технолошких система, или још пре, у „људски преостатак“, у сметњу њиховом савршеном функционисању.
У старим технократијама, човек је још владао техником, а до слома је долазило у часу кризе, у тренутку када би он престајао да влада собом. У технократији, напротив, техника у потпуности влада човеком, развијајући се према својим сопственим законима, заиста независним од људских жеља, и отуда се чини да она поседује своју сопствену вољу.
У стварности, она се понаша као машина, робот који се окренуо против свог творца; будући да није управљана човековом вољом, у њу се усељава демон, Демон Технократије.
Слабост модерног човека, у структурном, менталном, психолошком, физиолошком, па и метафизичком смислу чини пораз савремене технократије хиљаду пута извеснијим. Она ће се сломити, много брже него што се уздигла, на овај или онај начин, можда путем титанских ратова, можда зато што ће се урушити сама од себе. С повратком богова, уколико до њега уопште икад дође, наступиће час истине, а она ће бити немилосрдна и неумољива, као што је немилосрдан поглед у огледало у коме изненада препознајемо сопствени, преполовљен и унакажен одраз, изобличен до непрепознатљивости.
Он неће моћи ни да их одобровољи жртвом јер не поседује ништа што би могао принети на жртву.73.
Титански устанак, пре или касније, биће поражен. Срушиће се у мору крви, под сабласним експлозијама, доносећи смрт милионима, а можда и целом људском роду. То је неминовно, између осталог и зато што Ништавило захтева своје жртве, а до њих долази само уз помоћ сопствених демона.
Модерни човек их несвесно приноси и не зна коме их уопште приноси: он одбија да сопственог сина, попут библијског Аврама, жртвује Јахвеу, као што одбацује сваку идеју жртве, али је спрам чињенице да му је син изгубио живот, рецимо у саобраћајној несрећи, равнодушан. Помириће се такође и са чињеницом да сам умире од рака, али ће одбити да служи било чему што надилази његове ограничене хоризонте. Он је свестан неминовности сопственог укинућа, и једино што захтева пре тога је комфор, удобност, као што неизлечиви болесник тражи морфијум у све већим дозама, али тиме не може да одгоди оно што је заиста неумитно и што ће, пре или после, наступити.
Узет у целини и са свим својим практичним последицама, прогрес коме он тежи је ужурбано напредовање ка уништењу, ка Ништавилу, које свакодневно добија на брзини и замаху. Његове последице су очигледне, јер погађају не само човека, већ и целокупни живи свет, ваздух и воду, а напослетку и Земљу као целину. Сличне кризе у прошлости, како опомиње предање, већ су раније проузроковале драматичне катаклизмичке промене, доводећи, између осталог, и до промене нагиба Земљине осе.На питање да ли ће људи и после те катастрофе насељавати Земљу, није могуће дати сувисао одговор. Земља може бити уништена у катаклизми или једног дана осванути без људи. Живот може бити настављен под другим и тежим условима, то може бити крај људског рода, коначан и неопозив, или почетак космичке анабазе човечанства из неког малог језгра које ће се на њу одважити. Било како било, то ће бити дефинитиван крај технократске утопије и смрт њених демона.
А за њима ће, без сумње, многи поћи сасвим добровољно, радије бирајући смрт него живот с оне стране њених фантазми.
74.
Демон Технократије рађа се из слабости човека и храни се њоме. То је сасвим у складу са природом „демона“, под којим овде разумемо „недовршена“, недостатна бића, а не, рецимо, као код старих Грка, бића блиска боговима, анђеле чуваре, или унутрашњег генија.
Управо тај онтолошки недостатак, његова суштинска хендикепираност, усмерава демона ка човеку, на сличан начин као што слабост усмерава човека ка демону. Демон се, међутим, не храни само слабошћу човека, већ се, у ствари, грубо говорећи, храни самим људима, као довршеним, светлосним бићима, „смртним боговима“, несвесним свог стања.
Демони обитавају у „подземљу“, у мрачним спиљама, у водама, на дну скровитих јама, на ноћном небу, далеко од сунчеве светлости. (Према хришћанској демонологији, они настањују и цело „ваздушно поднебесје“, простор који дели Земљу од Неба.) Али, када кажемо „демон постоји“, ваља имати на уму да је то постојање, бар са људског становишта, крајње условно, и да демон постоји само док му je обезбеђен сталан прилив нових жртава, његова „светлосна храна“ – изостанак жртава значи и смрт демона.
Демон Технократије обитава у мрачном срцу технократског универзума.
Мимо видљивих и невидљивих веза, линија комуникација и мрежа – његовог нервног система, са милијардама и милијардама синапси – која технократски универзум повезују у јединствену целину, у један целовити организам, постоји његово тамно средиште, нешто што је могуће назвати његовом „душом“, а то је управо Демон Технократије, тајанствено и мрачно биће које каткад назиремо у сабласном светлу – у неонским одсјајима ноћних градова, које пуне реке људи, у пулсацијама светлости на аеродромима и саобраћајницама, у одбљесцима експлозија или вулканских ватри и облацима дима индустријских постројења.
Он се, међутим, не храни само умирућим, него и живим – њиховим надама, пасијама и сновима, оном „светлосном супстанцом“ која и дању и ноћу, а посебно ноћу, пристиже од милиона и милиона „конзумената“, „потрошача“, у ствари, робова, заточеника технократског универзума, који су предодређени да, пре или касније, постану његова храна.
75.
Не знамо одакле долази тај демон ни које је његово право име. Било би наивно да поверујемо да је он неко ново, младо биће. Напротив, он је веома древан, стар барем колико и човек, ако не и старији од њега. Човек га је само пробудио из мртвог сна, призвао га из мрачних дубина у којим је до тада обитавао и омогућио му да влада над њим.
За њим следи мноштво других, читава демонска армија, која запоседа просторе технократског универзума и прождире виталне енергије, како појединаца, тако и огромних маса људи, или их усмерава у одређеном правцу, који свакако није благотворан по човека, напротив. Убрзани „проток информација“, коме је човек технократије свакодневно изложен, један је од примера за то. Тај стални прилив информација нема никакву другу сврху већ да појединца одржава у стању перманентне нестабилности, чинећи га у све већој мери зависним и рањивим. И „личност“ је стога у технократији изложена сталној промени, „транзицији“, она се сваког дана „редефинише“ и мења према захтевима тренутка, и више не постоји на ранији начин, као чврста и солидна структура, већ добија управо инфантилна обележја, што је стварно смешта на раван илузије. Отуда људске моћи свакодневно слабе, јер је човек све више зависан од технике која му стоји на располагању и од информација које му одасвуд пристижу, док демонске моћи све више јачају. С тим је у вези и губитак слободне воље и оне слободе која му је неопходна како би могао да одговори на виши, судбински позив.
Узето у целини, управо то чини ахримански карактер технократије, модерне цивилизације уопште, чији долазак је, несумњиво, припремио пакт, савез појединих људи са одређеним демонским ентитетима, а чије напредовање омогућава не само слепило велике већине људи, већ и дубока фасцинација демоном, или, још јасније – фасцинација хаосом, деструкцијом, „злом“ у свом огољеном виду. У томе почива његова снага.
Сви покушаји да се човек Демону Технократије супротстави непосредно отуда су осуђени на неуспех. Али, ако већ није могуће непосредно сучељавање са демоном, будући да он не делује директно, већ посредно, путем великог броја људи, штавише, путем огромне већине људи, онда је потребно прибећи другачијој стратегији.
Његова моћ је застрашујућа, премда слепа. Оно што се још може учинити, јесте јахати на леђима демона, чекајући да се огромна моћ звери исцрпе, како би јој, у одсудном часу, био задат смртоносни ударац.Одломак из огледа „Постапокалипса“ објављеног у тематском броју – зборнику о (пост)апокалипси часописа Унус мундус, бр. 38, Ниш, 2011.