Борис Над: ПОВРАТАК МИТА
Борис Над
Замак Грала
Замак који се окреће
Има један замак који се налази на острву у далеком мору или на брду у мрачној шуми. Онај ко га тражи неће га наћи. Онај ко га налази доспева пред његове капије брзином птице у лету.
Зидине су му снажне и глатке; војске су под њима немоћне. Његове бедеме оплакује тајновита река, са његових моћних кула стрелци одапињу стреле таквом снагом да никакав оклоп ни штит од њих не пружа заштиту. Други опет дувају у рогове а ужасни лавови, везани гвозденим ланцима, ричу с таквом силином да се чини да ће дрвеће ишчупати из корена. Кад му путник приђе довољно близу, открива да је то замак који се окреће брже и од најбржег ветра.
У њему су нагомилана небројена блага али у њему столује болесни краљ кога зову Краљем рибара. Има једно копље које крвари и једна посуда чији су благослови ситост и бесмртност. Јунак који продре у замак биће гост на баснословној краљевој гозби. Али, кад тајанствене жене прођу поред њега с копљем које крвари и посудом или пехаром – пехаром који је сам Грал – витез ће пропустити да постави питање. Због тога ће се следећег јутра пробудити на пустој земљи, замак ће нестати, а патње болесног краља и његовог краљевства биће настављене.
У неким другим верзијама исте приче, витез се следећег дана буди у пустом замку. Он добија још једну прилику, играјући партију шаха с невидљивим противником; његове фигуре су од сребра, противникове од злата, и он губи ову игру, јер поново пропушта да постави питање о посуди и копљу које крвари. Неке индиције дозвољавају претпоставку да је његов невидљиви противник у тој шаховској партији жена.
Његова је кривица што је тиме пропуштена прилика за обнову. Да је изговорио питање које му је лежало на уснама, чини би спале са занемоћалог краља а пуста земља би процветала. Суво дрво би олистало. Грешка коју је починио је непоправљива – Грал се или више неће појавити или ће можда опет појавити једног дана пред њим, кад то буде заслужио својим подвизима или патњама, или ће се појавити пред неким новим изабраником среће и судбине. Јунак се повлачи у аскезу, пустињачки живот, или наставља своја бесциљна лутања опустошеном земљом.
Хиперборејско порекло
Има основа за претпоставку да гралска легенда проистиче из неколицине древних келтских повести, каква је прича о „Замку који се окреће“, чији је централни мотив крвна освета. Пропустивши прилику да постави питање и да се освети, јунак (који овде носи име Передур), продужава агонију – очекивана обнова изостаје. Мотиви копља које крвари, мача, чаробног камена и чаробног котла су очигледно четири магична предмета које су у Ирску донели још припадници божанске, хиперборејске расе Туата Де Данан. То су „краљевски камен“ или „камен предсказања“; копље Луга, бога огња, које обезбеђује победу оном ко га носи; непобедиви мач Нуадуа и посуда Дагде која може да нахрани небројене ратнике. Хришћански елементи и интерпретације гралске легенде су без сумње накнадно додати и позни. Магично котао Дагде тако постаје путир у који Јосиф из Ариматеје хвата Исусову крв при распећу а потом он, на унеколико волшебан начин, доспева до Британије или Галије. Покушај христијанизације објашњава изузетна популарност легенди гралског циклуса, у једном кратком историјском периоду на самом измаку Средњег века, али она остаје само спољашња, што потврђује и чињеница да Црква, с изванредним инстинктом, никад заиста није прихватила легенду или мит о Светом Гралу.
Црква то, додуше, није ни могла. Повест о Гралу је херојска (пут до Грала може бити отворен једино мачем), у њој не постоји ниједан елемент који је „религијски“, поготову не у хришћанском схватању тог појма. Најпродорнији истраживач овог мита, Јулијус Евола (у студији Мистерија Грала), говори о келтско-нордијском пореклу херојске легенде, чији су кључни мотиви, по овом аутору, несумњиво хиперборејски. То је и случај симболизма самог „замка који се окреће“ и острва Авалон, који је, очигледно, поларни. Пут ка Гралу, сем тога, отвара се не светошћу ни вером већ, како се то изричито на једном месту каже, оружјем. У једној од бројних верзија исте приче (оној чији је аутор Ешенбах), Парсифал то чини „упркос“ Богу, обилазећи цркве и изговарајући следеће речи: „Од сада па надаље одбијам да му служим. Ако ме (Бог) буде прогонио својом мржњом, помирићу се са тим.“
Памћење крви. Осветник и обновитељПитање шта је заиста Грал – путир, копље или камен – остаје од другоразредног значаја, јер је циљ гралске потраге управо сама потрага и обнова до које долази у тренутку кад изгубљени метафизички центар поново буде пронађен. То је потрага за заборављеним сопством. Што се тиче етимологије имена San Graal, треба рећи да постоји неколико могућих објашњења: „graal“ је или назив за посуду или чинију (попут провансалског grasal-a или grayal-a, који опстаје у различитим неолатинским дијалектима) или га треба читати као Sang raal, што значи „краљевска крв“. У неким верзијама легенде, срећемо и мистериозни брод, напуштен и изгубљен у мору, на коме се налазе круна и мач, на чијим је корицама исписано: „memoire de sange“ или „памћење крви“.
Витез заборавља да постави питање. Он тиме пропушта да изврши своју дужност освете, и то, по свој прилици, крвне, јер је он, како се касније испоставља, у сродству с болесним краљем. „А осветник је уједно и обновитељ“ (Јулијус Евола). Краљевство зато не може бити обновљено: „напуштено наследство примордијалне краљевске традиције“ наставља да чека предодређеног обновитеља. Крв је овде, како се види, и принцип освете и жртве и принцип регенерације и обнове, колико и принцип наследства: то је само буђење хиперборејског „сећања крви“. Кроз мистерију „краљевске крви“ проговара мотив трансценденте вирилности, који нема ништа заједничко с лунарном духовношћу свештенства и цркве.
На крају, рецимо и ово. Сви средњевековни текстови о Светом Гралу настали су у веома кратком временском периоду: од последње четвртине XII до прве четвртине XIII века, што допушта претпоставку да је мотив Грала, у том периоду који означава апогеју средњевековне традиције, имао и своју политичку функцију. Према Еволи, била је то лозинка гибелинизма, „шифровани позив“ на обнову царства, ауторитета различитог од црквеног па чак и њој супротстављеног и њој супериорног; реч је о трансцендентној идеји Imperiuma, метафизичког Царства, вишег како од хришћанске идеје, тако и од спољашње, политичке идеологије царства. Њен слом, директно повезан са развргавањем темпларског реда, означиће и коначан крај Средњег века.
Четврта Држава
Четврто Царство неће бити налик ни једном које му је претходило. Треће Царство или Трећа држава је царство занатлија и трговаца, треће касте у индуистичкој традицији, или његовог талога; четврто је царство „недодирљивих“, шудра, олоша, несоја. Кажемо „царство“ али је савршено очигледно да оно почива на инверзији свега оног што у нормалним условима означава тај појам. Трећа држава била је буржоаска, заснована на вредностима капитализма, индивидуализма и демократије. Четвртој тек назиремо контуре; њен симбол је пентаграм, петокрака, било црвена звезда Совјета, било звезде са америчке заставе или жуте звезде са заставе Европске уније, које нису више од њених претходница – симбол Универзалног владара али искривљен, погажен, деградиран, унакажен, до непрепознатљивости.
Четврта Држава, чији се долазак дуго припрема, то је сасвим извесно, рођена је из немоћи да се разуме све оно о чему говори легенда о Светом Гралу. Немоћи да се разуме шта одиста значи идеја Универзалног царства, империје и њеног законитог владара – посвећеника, натприродног владара, Краља света, истинског и легитимног Цара.
Четврта Држава биће универзално царство састављено од искорењених и до у најситнију појединост истоветних јединки; друштво управљано из једног центра, царство неверујућих и богобораца, бездушно и свирепо, у знаку деградације и инверзије саме идеје царства, која ће овде бити прекренута у концепт пуке, тоталне и тоталитарне, бирократске контроле, и тиранске владавине „изабраних“ над свим осталим; друштво у коме ће бити унапред онемогућена било каква виша тежња; друштво технократизовано и десакрализовано, сачињено од себичних индивидуума који ће се налазити у сталном „рату свих против свих“.
И оно ће трајати све до поновног откривања Грала.
Одломак из књиге „Повратак мита“
Борис Над, рођен у Винковцима, Славонија, 1966. Студирао у Загребу и Београду, дипломирао на Београдском универзитету. Од 1994. године објављује есеје и чланке у домаћој периодици.
Прозу, поезију и есеје објављивао у Књижевној речи, Збиљи, Свескама, Савременику, Књижевним новинама, Европи нација, Унус мундусу, Трагу, Зениту, Летопису Матице српске, Градини и Политици.
Такође и на интернет порталима и он-лајн часописима Prozaonline, Арт-анима, Творац града, Тврђава и Српски лист. Есеји су му превођени на енглески.
Био је члан редакције Књижевне речи и редакције Зенита, сада је члан редакције часописа Унус мундуса.
Часопис Унус мундус (бр. 23-25 Ниш, Нишки културни центар, април 2007.) штампао је тематски блок састављен од текстова aутора под насловом Нова Итака (Крај ноћи).
До сада је објавио следећа дела:
Време империја, (Београд, „Ривел Ко“, 2002), избор (гео)политичких огледа;
Гозба победника, (Београд, „Жагор“, 2005), кратки роман с епско-фантастичним сижеом;
Нова Итака, (Ниш, Унус мундус – Нишки културни центар, 2007), избор есеја, песама, прича и кратких проза;
Неми богови, (Београд, „Жагор“, 2008), кратке прозе;
Повратак мита (Идеја центра, Нова Итака, Аргонаути, Симболи Хипербореје), (Ниш, Нишки културни центар, 2010).