ИСТОЧНИ РУКОПИС
О *ИСТОЧНОМ РУКОПИСУ*Белешке за личну употребу
или
Три фусноте за моје еминентне критичаре*Источни рукопис* је књига о неприхватању и тражењу. Циклус од девет приповедака и кратких прича затвара велик и амбициозан лук. Прва - прича о Илији Гарашанину и његовом (заборављаном, забрањиваном, прокаженом, прећуткиваном) *Начертанију* - предтекст је уводне приче која се догађа у неком од вечних *времена садашњих* и наговештава основну тему књиге. Последња, која је уједно и епилог збирке - *Ветар звани кошава*, своје постратне теме завршава у неком од наших садашњих дана.
Неприхватање и тражење су вероватно две теме које су, безмало, опште место књижевности, дела се разликују по томе шта се то одбија и зашто се нешто друго тражи - шта је то у нама и око нас што нам даје енергију да се супродставимо и снагу да у томе истрајемо.
Личности ових прича, много више антијунаци него *јунаци*, у сталној су борби са различитим облицима ускраћивања, сужавања живота и човекове личности. Њихово тражење је активан начин да се одупру свим тим притисцима који трају а различитост и *удаљеност* тих тражења од животне рутине сведочи о снази притиска: мора се отићи много даље (географски, интелектуално, па и временски) што је притисак већи. Отуд они траже разрешење своје егзистенцијалне или интелектуалне ситуације и у фантастичном, ирационалном и *источном*, схватајући овај последњи појам у више његових могућих значења - од основног, преко симбола за српство и православну духовност, до ветра, источника, званог кошава и брода *Јајце* који мења име у *Свети Ђорђе* и отпловљава у свет који је наш, овдашњи, а уједно и зароњен у ирационално и фантастично, да би се преко глобалне метафоре вратио у нашу садашњицу. (Што би, можда, могло да значи да сви ми живимо у свету који је само успутна, или случајна, метафора за прави живот који треба некако домашити...?)
Речено је већ да су све приче испричане, што вероватно значи и да су све књиге већ написане. Тај став се данас најчешће приписује Борхесу, који је на њему изградио провокативну поетику о новом животу приповедања које извире из његове самопроглашене смрти (није ли то паралела са темељном ситуацијом хришћанства?). Међутим, слична реченица се може наћи још код Хомерових следбеника којима је то био један од разлога да сакупе певања *Илијаде* и *Одисеје* у она, повремено чудна и загонетна, поглавља, касније се њом служе и свети оци који сачинише Нови Завет и као његову круну - Откровење Јованово (са, кажу зналци, чак пет стотина цитата из осталих делова Библије и претходних светих књига). Могло би се рећи да је став о испричаности свих прича једна од темељних ситуација у књижевности - култура писане речи се повремено сажима у једну књигу (Хомерову, Божју, Борхесову... - али увек сакралну) из које се потом, као из Великог Језгра, ствара нова књижевност и култура кроз њено прихватање или негирање. (Да ли чињеница да смо на самом крају миленијума, и поред свих релативности његових мерења, потврђује горњи став? И може ли се ово пулсирање културе и књижевности довести у везу са Великим Праском из кога је настао овај, а самим тим и многи претходни и будући, свемири и светови? Да ли се књижевност - култура - цивилизација понаша по тим најопштијим (свемирским, божјим?) законитостима јер су они, који у њу уграђују понеко зрнце, такође повратници из Великог Језгра?)
Али, вратимо се ставу о испричаности свих прича јер смо запоставили кључно питање: шта преостаје књижевности у временима када су све приче већ испричане и сва чуда се већ догодила? Остаје, наравно, још само приповедање које у себи обухвата све књиге и све догађаје - да би се прихватио новопронађени свет, или другачије видео постојећи, или, најзад, што да не, да би се разишли са њим...
Свака прича је савлађивање стварности да би се она могла разумети, ако буде среће и просветлити новим смисаоним везама које су до тада биле запретене нашим навикама, рутинама и прихваћеним конвенцијама. При томе се мора остварити неколико услова да би она могла да функционише, наравно у читаоцу али исто тако, и пре свега, у самом аутору. То су, пре свега, комуникативност, градирање догађаја, умножавање слојева значења (тачки гледишта, идеја и симбола који се међусобно подупиру, шире и дограђују) и на крају поента, онај тренутак када прича добија нов смисао: један вео се скида, други превлачи а значења померају...
Умножавање слојева значења најчешће се постиже променама тачке гледишта - тим вероватно кључним питањем и најефикаснијим средством модерне књижевности. Њеним коришћењем прича добија нове слојеве и значења јер свака тачка гледишта ( која не мора да подразумева и нову личност) доноси другачију оптику, прича се умножава, догађаји и планови мешају и прича добија битне елемента карактеристичне за роман, али без његових празних ходова и трошења у детаљима фабуле, стварања карактера, амбијента, политичким и другим плановима. Промене тачке гледишта обезбеђују неопходну дистанцу и онај чувени *помак* од стандардног и уобичајеног, свакодневно присутног, оне су предуслов за иронијски прилаз многим темама који нам, најчешће, обезбеђује менталну стабилност и подношљиво психичко стање. Тиме прича добија нову тачку гледишта која није свезнајући приповедач - неко очима личности приче и писца такође види догађаје, али и њих двојицу, забринутих над својим и судбином приче...
Да ли документарни предложак умањује квалитет приче?
Током припрема за штампу ове књиге, у једном разговору са мојим еминентним рецензентима Љиљаном Шоп и Србом Игњатовићем, дошло је до занимљивог дијалога поводом валоризовања књижевних вредности приповедака у овој збирци. Наиме, обоје сматрају да су уводна и завршна приповетка у овој збирци (Заборављена прича о Илији Гарашанину и Епилог или ветар звани кошава) најбоље у њој, дајући предност овој другој.
Одмах да кажем: то је став са којим се ја, бар из два разлога, не могу сложити. Прво - збирку сачињавају шест кратких прича и три приповетке, па ја ту оцену која запоставља кратку причу још увек не могу да прихватим, сматрајући да се те две врсте прозе само условно могу упоређивати. Међутим како су књижевни критичари по природи свог позива људи од кошаве схватам то као њихов лични став и једно општије књижевно-теоријско питање.
Други разлог је изречени аргумент због кога се даје предност приповеци Ветар звани кошава: она, наиме, нема историјско-документарни предложак па је њоме створена нова стварност која раније није постојала. То, прво, није тачно - свака приповетка, па и Ветар звани кошава, има неки догађај, доживљај, реченицу која је послужила као иницијална капсула, као оно плодно језгро из кога је настала. Тај догађај је у некој форми записан у мојим белешкама и тако, такође, постао документ, а за разлику од приче о Гарашанину, лични документ који је могао да делује само на мене и евентуално на неког ко завирује у моје папире.
То значи да имамо документа као предлошке обе приче - један је доживљен лично, други је збир догађаја и чињеница једног периода наше историје. Отуд је врло незахвално давати предност оном личном документу, усмереном у једном правцу, који увек води до исте или сличне приче о кошави. Други предложак - живот, биографија и читава историјско-животна ситуација Илије Гарашанина и настанка *Начертанија* пружа безброј могућности, може се развити у небројено другачијим приповедачким варијантама, ту писање приче почиње већ у тренутку избора. Домети приче која се темељи на документима који несумњиво имају историјски значај и који су саставни део свести већине читалаца, сигурно су далекосежнији, дубљи и значајнији - чак и ако прича има само стандардне књижевне квалитете... Најзад, у *Кошави* аутор је много више детаља, потребних да прича функционише онако како он то жели, морао да што неприметније *потури* читаоцу, док за причу о Гарашанину већ постоји некаква историјско-документарна свест које се читалац присећа и која се само проширује, па читаочева пажња и функционисање приче могу да се окрену битнијим питањима за причу и, наравно, за читаоца...
Дакле, наша два критичара... Међутим, и они имају право на грешку - поготову ако се усуде на ретку, непопуларну, али драгоцену и све више потребну, уметност валоризовања...Зашто *Источни рукопис*?
Наслов, несумњиво, не *покрива* све приче. Међутим:
* у *Гарашанину* - Захов предлог и Гарашаниново *Начертаније* несумњиво су неки облици *западног* односно *источног* рукописа, док је *Легенда за упућене* парамитска прича о првој подели Словена,
* у *Сутину* - руски Јеврејин на Западу и његов двојник у Београду и Африци,
* у *Кошави* - кошава - источни ветар и догађаји који су се могли догодити само код нас,
* у *Врчу* - *Јајце* постаје *Свети Ђорђе* да би отпловио у ирационалан свет који је наша стварност, а уједно глобална метафора данашњице...
Наравно, упоран и стрпљив читалац, ако таквих уопште има, пронаћи ће и неке друге везе и односе о којима аутор још увек ништа ни не слути...
Најзад, *Породичне - порочне приче* је мала игра у којој, као и у свакој шали, има понешто збиље јер су понеке теме ових прича дуго биле непожељне, а ни данас нису баш омиљене у књижевности јер се сматра да пре припадају историји, фељтонистици или новинарству (Гарашанин и *Начертаније*, инфлација, блокада, штрајк, последице рата и мафијски послови)...
М. Анђелковић, с.р.П.С. Увек су ме одушевљавале фусноте Радивоја Константиновића - почешће су успевале да буду дуже, значајније и занимљивије од основног текста. Ове три фусноте, настале на основу три полуреченице једног разговора и једног критичарског текста у настајању, почињу да ме брину - шта ли ћу тек радити ако се разговори умноже и текст заиста буде написан?