Amika


УДРУЖЕЊЕ
КЊИЖЕВНИКА СРБИЈЕ

ФРАНЦУСКА 7

СРЕДА, 20. IV 2011, 19.00

Ј Е З И Ч К А Т Р И Б И Н А

НОВИ
ПРАВОПИС
МАТИЦЕ СРПСКЕ


Учествују: проф. др Мато Пижурица, Живојин Станојчић,
Радоје Симић, Срето Танасић, проф. др Милош Ковачевић,
проф. др Михаило Шћепановић, Вељко Брборић, Слободан Реметић, Мирослав Николић и проф. др Радмило Маројевић.


Гост афористичар:

РАНКО ГУЗИНА


Уредник:

МИЛЕ МЕДИЋ

ЈЕЗИЧКА ТРИБИНА
УДРУЖЕЊА КЊИЖЕВНИКА СРБИЈЕ
20. априла 2011.

Тема
НОВИ ПРАВОПИС МАТИЦЕ СРПСКЕ

Предавачи
МИЛОШ КОВАЧЕВИЋ, РАДОЈЕ СИМИЋ, МИЛОРАД ДЕШИЋ, БРАНКО БРБОРИЋ, МАТО ПИЖУРИЦА, СРЕТО ТАНАСИЋ, СЛОБОДАН РЕМЕТИЋ

Гост афористичар
ЗОРАН РАНКИЋ

ПРАВОПИС МАТИЦЕ СРПСКЕ

Миле Медић
уредник језичке трибине

На језичкој трибини Удружења књижевника Србије одржана је 20. априла 2011. године расправа о новом Правопису српског језика Матице српске (2010). У расправи су учествовали писци двају правописа, писци поменутог правописа Матице српске, под уредништвом Мате Пижурице, и писци тзв. Никшићког правописа , под уредништвом Радоја Симића.
Састали су се водећи српски научници да супротставе своје погледе на српски правопис и да нађу једно заједничко решење за један заједнички правопис једног и јединственог српског језика.

Јединство и целина српског језичког простора

Цепање и отуђење српског језичког простора извршено је под окриљем поданичке науке србохрватистике и вуче према потпуном затварању српског језика у границе Србије:
- преименовањем српског језика у друге језике

- покушајима одбацивања ијекавице и свођењем српског језика на екавицу
- затварањем српског језика у ћирилицу.
Тиме би се српски језик свео на Србију, екавицу и ћирилицу.
Тако би српски језик био оно што остане кад свак од њега узме што хоће.
Међутим, више од половине српског језичког простора налази се ван граница Србије. Тамо је управо онај новоштокавски ијекавски језички простор који је Вук узео за основицу и темељ српског језика. Близу девет милиона људи ван Србије говори српским језиком. Српским језиком говори се у Хрватској, Босни и Херцеговини и у Црној Гори.
Оба поменута правописа нису се изричито изјаснила о том најважнијем и отвореном питању српског језика, чак ни као о споредном питању српског језика чији правопис пишу. Излишно је писати правила језика којем се не зна чији је и на којем простору се њиме говори. То значи препуштати другима да чине, говоре и пишу о томе шта им је воља.
Правопис је темељни закон и устав српског језика и он се пре свега мора изјаснити шта је српски језик, ко њиме говори и где се њиме говори, поготово кад је на делу цепање српског језичког простора, преотимање, присвајање и преименовање у друге језике. Међутим, оба правописа српског језика понашају се као да се све то дешава негде на крају света, неком другом, туђем, а не српском језику.
Правопис као темељни акт о српском језику мора недвосмислено обележити границе српског језичког простора и недвосмислено одговорити на покушаје цепања и присвајања делова тог простора у Хрватској, Босни и Херцеговини и у Црној Гори. Нема ко други и нема другог места сем правописа, у којем се може и мора одлучно одбацити постојање хрватског, босанског и црногорског језика на јединственом језичком простору српског језика.
Правопис мора пре свега сачувати име српског језика на целокупном његовом простору. Он не сме прећутати и на тај начин потврдити називе које су српском језику понадевана у другим земљама. Државне границе и називи тих земаља су једно и подлежу вољи и праву сваког народа, али језик није исто што и држава. Тако је свуда у свету, тако мора бити и код нас, бар у српској науци о језику.
Када енглески писци и лингвисти прихвате да енглески језик у Америци, Канади и Аустралији није енглески, него амерички, канадски и аустралијски, тада и српски писци и лингвисти могу прихватити да српски језик у Хрватској, Босни и Црној Гори није српски, него хрватски, босански и црногорски.
За српске писце и српску науку о језику постоји само српски језик у Хрватској, а не хрватски језик, само српски језик у Босни и Херцеговини, а не босански језик, само српски језик у Црној Гори, а не црногорски језик. То треба јасно рећи и читко написати.
Оба правописа су све то прећутала, а ћутање о томе може се тумачити као одобравање, поред гласног одобравања којим су наши србохрватисти радо прихватали сва нова имена за српски језик, чак и назив БХС, скројен у Дејтону.
У Србији нема више мјеста за двије науке и два правописа. Србохрватистика је мртва и треба је сахранити и склонити у неславну прошлост српске науке о језику. Србистика сада има историјску прилику и част да обнови и развије српску науку о језику на искључиво научним основама. Ко то не схвати, биће му узалудан труд на странпутицама србохрватистике.
Миран, пријатељски разговор о недостацима и врлинама оба правописа довешће до стварања једног јединственог правописа.
Ово је управо почетак расправе и договора о једном једином правопису за један једини српски језик на његовом јединственом и целовитом простору.

Правопис и стране речи у српском језику

Оба правописа такође су прећутала важну појаву злоупотребе непотребних страних речи у српском језику. Српски језик затрпан је стотинама хиљада непотребних страних речи.
У Правопису МС исписано је 61 правило на 23 стране о растављању речи на слогове, 41 правило о писању великих слова, на 18 страна, а о увођењу страних речи у српски језик написано је чак 111 правила на пуних 90 страна, а о најкрупнијим питањима српског језика нема ни речи ни словца.
Нема ни једног јединог правила, ни једног ретка о томе како треба заштити српски језик од очигледног загађивања српског језика претераном употребом непотребних страних речи у српском језику. И слепци виде и глуви чују да је употреба страних речи у српском језику прешла сваку меру и да озбиљно угрожава језик ради којег се правописи пишу.
До танчина је у Правопису МС назначено на који начин се морају преносити стране ријечи у српски језик, уз изричиту заповед да само тако мора бити:
"Главно правило за ову лексику мора бити: реч је правилна у овом облику који је усвојен и укорењен у јавном изразу, како год се односио према изворној структури. Свако накнадно "поправљање" у обичај уведених облика... само је кварење реда у књижевном језику, подривање постојаности и природности."
У овом језичком правилу употребљава се строго заповедни начин ("мора бити"), а било каква промена облика стране речи зове се "кварење реда", "подривање постојности и природности". Чудно је да за правописца свака сувишна и непотребна страна реч у српском језику не представља никакво "кварење реда" и "подривање постојности и природности" српског језика. Па није чудо што данас српски језик врви од туђих речи и што се у говору све више чују стране речи, а све мање обичне живе, здраве и праве српске речи.

Јести и пити или конзумирати?

Није јасно зашто у речнику Правописа МС стоји страна реч конзумирати. Чиме је ова реч заслужила да баш она буде заштићена у правописном речнику српског језика, осим да се случајно та реч не би изговорила погрешно - консумирати! Туђа је то реч и непотребна, изговарала се она консумирати или конзумирати. У оба облика је непотребна и накарадна.
Да ли нас овим примером правописци хоће да науче како се једе, пије и сиса мајчино млеко на страном језику?
Реч конзумирати нашла се на месту где природно стоје и постоје добре српске речи јести, пити, сисати, дојити:
Конзумирати сир.
Конзумирати ракију.
Конзумирати мајчино млеко.
Јести знаде сваки човек и сваки народ. То није нека нова цивилизацијска тековина, висока технологија и наука за коју Срби нису знали и не знају, па су им сада потребне стране речи да им помогну како се то научно, по правопису, ради и како се то по правопису каже, да не би случајно неуки Срби остали на репу цивилизације и умрли од глади и жеђи на своме језику. Напротив, српски језик је изразито богат речима којима се означава то конзумирање, тј. једење, а нарочито пијење.

Чујте: Јести, најести, прејести, изјести, заложити се, презалогајити, питати, прегристи, грицкати, чалабрцнути, кусати, покусати, накусати, прекусати, ждерати, наждерати, прождерати, смазати, кркати сркати... и тако до преко 200 речи о томе.

А чујте како Срби пију: Пити, пијуцкати,
попити, напити, запити, препити, пропити, поднапити, појити, напајати, напојити, сркати, насркати, посркати, сисати, пресисати, цврцати, нацврцати, прецврцати, гутати, гуцнути, гуцкати, нагутати, ждрокати, наждрокати, локати, налокати, залокати, прелокати, шљемати, нашљемати... и тако још до више од 200 речи и израза, све док не паднеш под сто.

Шта поред овог богатства може значити ова наказа од речи конзумирати, шта ако не сиромашење и унакажавање српског језика. Па шта онда та реч конзумирати ради и значи у правопису српског језика?
Као чувар српског језика, сваки правопис који неће или не сме да стави препреку уласку оваквим речима у српски језик прави неопростиву грешку и чини срамоту српском народу и његовом језику. А довољно је, за почетак, макар једно једино правило, један редак: страна реч не сме улазити у српски језик ако у српском језику већ постоји једна или више речи истог значења. Тиме би се зауставило потискивање српских речи из њиховог сопственог језика.
Сваки правопис који препусти употребу оваквих речи знању или незнању појединца, његовом укусу или неукусу, његовој вољи или зловољи, учиниће да се српски језик све више квари и дави у бујици страних речи која га је захватила.

Миле Медић




 

Amika