Amika


УДРУЖЕЊЕ
КЊИЖЕВНИКА СРБИЈЕ

ФРАНЦУСКА 7

СРЕДА, 6. IV 2011, 19.00



Ј Е З И Ч К А Т Р И Б И Н А

Тема

РАСПРАВА И ЗАКЉУЧЦИ О ЋИРИЛИЦИ

 

ЂОРЂЕ ЈАЊАТОВИЋ, МИЛЕ МЕДИЋ

 

Гост афористичар

РАДОМИР МИЋУНОВИЋ

 

Изложба

КУЛТУРА ЋИРИЛИЦЕ
Иван Стратимировић

 

 

НОВИ ЗАКОН

О УПОТРЕБИ СРПСКОГ ЈЕЗИКА И ЋИРИЛИЦЕ

На Језичкој трибини Удружења књижевника Србије сачињен је нацрт новог Закона о употреби српског језика и ћирилице. Предлог нацрта закона сачинио је Ђорђе Јањатовић. Тиме је завршена расправа о уставним и законским оквирима употребе српског језика и ћирилице у сада важећем закону, који је у суштини грубо ограничио употребу српског језика и ћирилице.

Нацрт новог Закона о употреби српског језика и писма темељно разрешава:

– употребу страних речи у српском језику,
– употребу латинице и
– употребу енглеског језика и писма


УПОТРЕБА СТРАНИХ РЕЧИ У СРПСКОМ ЈЕЗИКУ

Ставови и закључци

Стране речи у српском језику први пут улазе у законске оквире и излазе из области личних ставова и личне воље и зловоље појединаца, представника поданичке науке о српском језику, која је харала српским језиком више од пола века и довела својим чињењем и нечињењем српски језик и писмо у жалосно стање у којем се сада налази.
Док у свим другим земљама постоји низ закона, уредби и прописа о заштити језика од туђих речи, код нас је то било препуштено на милост и немилост појединим послушницима режимске и послушничке науке о језику којем ни име нису смели изговорити.

Ево основних ставова новог закона:

Стране речи не могу се употребљавати у српском језику ако су уместо њих на томе месту стајале или могу стајати одговарајуће српске речи.
На месту где у српском језику стоји или може да стоји јасна и разумљива српска реч, не може је на томе месту заменити и истиснути страна реч из било којег страног језика.
Изузетно, страна реч може остати у српском језику ако у њему не постоји одговарајућа српска реч, све док се превођењем или на други начин не нађе одговарајућа српска реч или израз.

 

УПОТРЕБА ЛАТИНИЦЕ У СРПСКОМ ЈЕЗИКУ

Ставови и закључци

Латиница се употребљава у српском језику само у посебним случајевима утврђеним овим законом.
Латиница се изузетно употребљава у основној школи ради обучавања у писању и читању латиничног писма, ради очувања културне, умјетничке и историјске баштине српског народа у списима писаним латиницом у претходним временима.
Латиница се употребљава као писмо националних мањина чије писмо је латинично, према одредбама утврђеним овим законом.
Латиница се у српском језику употребљава и у другим случајевима утврђеним овим законом...
Изричито, латиница не може бити у службеној и јавној употреби у српском језику у следећим случајевима: в. нацрт закона

 

УПОТРЕБА ЕНГЛЕСКИХ РЕЧИ И ПИСМА У СРПСКОМ ЈЕЗИКУ

У новије време енглеске речи и енглеска латиница све више су у службеној и јавној употреби у српском језику. Нацрт новог Закона о употреби српског језика и ћирилице тачно одређује када и како могу бити употребљене енглеске речи и енглеска латиница: у изворном облику, у српском препису на ћирилици, на натписима домаћих и страних предузећа и у другим случајевима.

НАПОМЕНА

Нацрт Закона о употреби српског језика и писма биће накнадно допуњен и уређен у оквиру Језичке трибине УКС и Правног савета УКС и биће упућен на јавну расправу у свим јавним гласилима и установама, а потом ће бити упућен Народној скупштини Републике Србије на усвајање по хитном поступку.


СТАВОВИ И ЗАКЉУЧЦИ
ЈЕЗИЧКЕ ТРИБИНЕ
УДРУЖЕЊА КЊИЖЕВНИКА СРБИЈЕ

Запуштеност српског језика и ћирилице најбоље казује да српски језик и ћирилицу не штите лингвисти ни политичари.
Додуше, Устав Србије изричито истиче (чл. 10) да је у Србији у употреби српски језик и ћирилица. Али Закон о употреби српског језика и ћирилице сужава уставну одредбу и прописује да су српски језик и ћирилица обавезни само у службеној употреби, тј. само у државним установама, као да српски језик и ћирилица живе само у тим установама. Тиме је грубо изиграна уставна одредба Устава Србије.
Тиме су српски језик и ћирилица у својој рођеној земљи затворени у гето државних установа и канцеларија. Међутим, језик и писмо не живе тамо, у тим државним установама и канцеларијама, него у животу, на улици и на трговима, у селима и градовима, у трговини и свим другим облицима јавнога и културног живота, тј. у јавности, баш у оној јавној употреби и јавности која је, зачудо, изузета од уставне одредбе о заштити српског језика и ћирилице.
Језик се не може делити на службени и на јавни језик. Он је један и нама једини, у службеној и јавној употреби подједнако.

Ћирилица се не може делити на службену и на јавну ћирилицу. Ћирилица је једна и једина, такође у службеној и у јавној употреби подједнако.
Ову превару и подвалу српском народу и његовом језику и писму свакако су извршили они исти лингвисти и правници који су то радили и у прошлим временима. Горе одредбе од ове није било могуће замислити.
Језичка трибина Удружења књижевника Србије захтева да се законска заштита српског језика не своди само на ограничену, службену употребу, него и на целовиту, јавну употребу српског језика и писма, на подручје где српски језик и српско писмо једино могу да постоје и живе.
Док се воде расправе о имену и преименовању српског језика, о једном или два српска писма, у Србији се појавио у службеној и у јавној употреби још један језик и треће писмо. То је енглески језик и енглеска абецеда.
Није више у питању само понека енглеска реч него и читаве реченице и читави текстови. У српским градовима и улицама потпуну превласт има енглески језик и енглеско писмо.
Српски језик и ћирилица су у потпуности протерани из српских градова и села.

Наши градови и села више личе на Енглеску него на Србију.
Колонијална окупација енглеског језика и писма у потпуности је остварена.
Нисмо далеко од тога да енглески језик постане званично други или први језик у Србији, а енглеска абецеда прво или друго писмо, као што се то догодило у енглеским колонијама.
Језичка трибина Удружења књижевника Србије указује на потпуно занемаривање српског језика и ћирилице. Због тога је покренула широку јавну расправу о питањима српског језика и писма. Закључци те јавне расправе биће јавно изложени и предати надлежним установама. Српски писци и српска наука о језику србистика не могу и неће више никада бити изузети из одлучивања о судбини српског језика и писма.

Миле Медић,
уредник језичке трибине УКС

 

 

Следећа Ј Е З И Ч К А Т Р И Б И Н А

СРЕДА, 13. IV 2011, 19.00

СЛОВО О ЈЕЗИКУ

Предавач:

ПРОФ. ДР РАДМИЛО МАРОЈЕВИЋ


Гост афористичар:

ЗОРАН РАНКИЋ


Уредник:

МИЛЕ МЕДИЋ



РАЗЛОЗИ ЗА ЋИРИЛИЦУ


Разлози за искључиво писање ћирилицом су многобројни. Основни су: естетски, лингвистички, историјски, културни, верски, морални, духовни, национални, правни, политички, психолошки, педагошки, социолошки, економски, трговачки и туристички.

1. Естетски. Према општем уверењу, ћирилица је лепше, калиграфскије писмо. Замењивати је мање лепом латнициом знак је помањкања осећаја за лепо.

2. Лингвистички. Хрватска латиница има три диграма, или диграфа, или двословља (dž, lj, nj), као и четири слова са дијакритичким знацима (č, ć, š, ž). У ћирилици таквих слова нема. Ћирилица је, дакле, лепше и функционалније писмо.

3. Историјски. Срби су, рачунајући и наше словенске претке, писали разним писмима: глагољицом, ћирилицом, арабицом и латиницом. Глагољица се давно повукла пред једноставнијом ћирилицом. Арабица је била писмо само говорника српског језика муслиманске вере. Латиница је била све до средине XX века углавном писмо говорника српског језика католичке вере. Од средине XX века, под утицајем комунизма, она се проширила и на Србе православце.
Упркос овим променама и девијацијама, ћирилица је била и остала суштински једино писмо Срба православаца.

4. Културни. Др Петар Милосављевић у књизи „Српска писма” (2006) опширно пише о писму Лепенског вира, Винчанском писму и писму Велесове књиге и тиме уноси збрку. Мада је проучавање тих писама корисно и хвале вредно, њихово сврставање у „српска писма” је хеуристички нетачно. То што се нека од ових писама налазе на територији данашње Републике Србије не говори о њиховој етиолошкој повезаности ни са Србима ни са државом Србијом. Та праисторијска писма припадају културној баштини целе Европе и света, а не само Србије.
Насупрот њима, ћирилица (старословенска, српскословенска, рускословенска, славјаносерпска, вуковска) била је и остала изразито обележје културе српског народа.

5. Верски. Писмо католичких Словена је латиница. Њом се служе католички Словени Пољаци, Чеси, Словаци, Словенци и Хрвати. Писмо православних Словена је ћирилица. Њом се служе, или би бар требало да се служе, православни Словени: Руси, Белоруси, Украјинци, Бугари, Македонци, Срби и Црногорци. Широка употреба латинице код Срба и Црногораца сведочи о нашем озбиљном национално-верском застрањењу.

6. Морални. Настанак ћирилице је везан за мисионарску делатност св. Солунске Браће, св. Кирила (нареченог Константина Филозофа) и његовог брата св. Методија. И данас је ћирилица искључиво писмо Православне цркве. Искључиво коришћење ћирилице повезује нас – макар и несвесно – са православном културном традицојом, а тиме и са православном духовношћу и моралношћу.

7. Духовни. Ћирилица је свето писмо православних Словена. Старословенска азбука представља једну врсту вероисповедања („Аз буки вједи…”). Стога је свака употреба ћирилице у основи потврда веровања у трансцендентни значај и смисао писaња.

8. Национални. Срби, Хрвати и Бошњаци говоре исти језик, који историјска филологија назива српским. Али ова три народа разликују се у вери. Будући да је основна differentia specifica међу њима религија, то значи да ћирилица, као искључиво писмо православне традиције, треба да буде и искључиво писмо Срба.

9. Прaвни. Познавајући и признавајући културно-историјски и национално-државни значај ћирилице, Устав Републике Србије (Члан 10) напомињe да су у службеној употреби у Републици Србији „српски језик и ћириличко писмо”. Ова уставна одредба је обавезујућа за све.
И међународне институције признају да је ћирилица једино српско писмо. По класификацији UNESCO-а, Вукова ћирилица је српско, а латиница хрватско писмо.

10. Политички. Употреба ћирилице је мера нашег идентитета, интегритета и суверенитета. Широка распрострањеност латинице у Србији сведочи о слабости српске националне свести и слабости српске државе.

11. Психолошки. Коришћење два писма може да створи осећај несигурности, нестабилности, подвојености, располућености. Коришћење само једног писма ствара особе са унутрашњом сигурношћу и кохезијом.

12. Педагошки. Ђаци се у Србији уче двама писмима, што и њима и њиховим учитељима ствара много проблема. Учење два писма представља својеврсну педагошку ентропију, губитак времена и енергије.
Двоазбучност штети младима, јер их чини несигурним писцима. Није реткост да млади људи бркају ћирилицу и латиницу. И није их због тога кривити. Крив је школски систем који им ту несигурност ствара. Често се могу видети графити, чак и они националистичке садржине, у којима су помешана писма. Све би се то отклонило када би се у школама прешло на искључиво коришћење ћирилице.

13. Социолошки. Коришћење два писма у једном националном корпусу доводи до непотребних гложења. У нормалној држави не би била потребна удружења попут „Ћирилице”, јер би се подразумевало да један народ има једно писмо. У условима једноазбучја не би били потребни ни чланци, књиге, телевизијске емисије и други облици културног ангажовања у прилог овог или оног писма. Други народи, који су питање писма решили на једини природан начин – на начин једноазбучја, могу своју снагу да употребе на друге културно-језичке делатности. Ми смо, нажалост, у ситуацији када се још боримо са најелементарнијим питањем – са питањем писма. Социјалну кохезију и културни напредак остварило би једноазбучје.

14. Економски. Исписивање текстова на два писма, како је данас чест случај, представља губљење времена и енергије. Двоазбучност је неекономична и представља економски баласт.

15. Трговачки. Вукова ћирилица представља својеврстан српски бренд – нешто што одликује само српски народ. Одражавајући српски идентитет, она има и велики трговачки значај.

16. Туристички. Искључиво српско национално писмо ћирилица може странце привући у Србију. Љубав и оданост према Србији може бити најбоља туристичка реклама.
Идеја да ће латиница привући туристе потпуно је погрешна. Грци љубоморно чувају своје национално писмо алфавит и због тога немају оскудицу у посетиоцима. То љубоморно чување сопствене културе, па и писма, управо је оно што странце и може привући у Србију.

Има вероватно још разлога за употребу ћирилице, али ћу овде ипак стати да не би било по оној латинској: „Ништа не доказује ко превише доказује” („Nihil probat qui nimium probat”). Но, и оволико колико је речено мислим да је довољно да се може закључити да је искључиво писање ћирилицом научно оправдано и друштвено потребно.


У Новом Саду, 21. априла 2011.

Достављено:

1. Правном савету Удружења књижевника Србије

2. Управном одбору Удружења књижевника Србије

Владислав Ђорђевић
председник Управног одбора Удружења за заштиту
ћирилице српског језика „Ћирилица”

sapiensrs@open.telekom.rs

ПРЕТОПЉЕНИ ИДЕНТИТЕТ

„Јерменски калуђерски ред грегоријанске
цркве мехитариста основан у 18. веку у
Италији. Своје име добио је по светом Мехитару
(1676–1717), који је, вративши се
са великог пута у Јерменију, донекле
прилагодио исповедање своје вере западним
обичајима. Пошто се већа група Јермена –
мехитариста из Трста – преселила у Беч,
царица Марија Терезија им је подарила
привилегију да оснују штампарију. Против
тога су се побуниле све грађанске штампарије
у Аустрији, јер су – као што ће се
показати, с правом – у томе виделе за себе
опасну конкуренцију.

Тек 1818. тадашњи главни цензор Аустро-Угарске
под Метернихом и директор
Националне библиотеке Царства, Словенац
Јернеј Копитар, прибавља штампарији сва
права, која ће она искористити да набави
слогове за оригинална писма 41 језика.

Међу првима је штампала дела Копитаровог
штићеника, Вука Стефановића Караџића
из Србије, за која је излила слова по његовој
идеји. Тако су захваљујући
јерменским калуђерима штампани Вуков
рјечник, његове збирке народних песама,
његов превод Новог завета, а нешто касније, 1847.
године и Горски вијенац под
непосредним надзором аутора, Петра Петровића
Његоша.

Штампарија је активно са ручним слогом
радила све до 1999. године. Нешто пре
тога понудила је на продају стара оловна
слова разних азбука, поред осталог и
прве Вукове српске ћирилице. Србија није
нашла за потребно да релативно јефтино
откупи тај слог, који би за многе познаваоце
имао вредност реликвије, тако да је
претопљен у олово и продат као сировина“.



Amika