Проф.
др Мирјана Влајисављевић
НОВО КАЛАИСАЊЕ СРПСКОГА ЈЕЗИКА
Грамзиви демонократски запад, сав огрезао у богоотпадништво, тај пројеврејени
запад и његова тзв. Уједињена Европа, уједињена понајприје у србомрству
и антиправослављу, а тек онда и у евру, којој одавно ништа више није
свето; та западна Европа са својим упињањем да поврати паганску силу
првог Рима, која сомнабулно сања, више од једног вијека, опсесивни сан
о обнови новог римског царства, по могућности у границама никад прежаљене
аустроугарске империје, оне коју би требало да мисионарски васпостави
нови европски џин, и то онај германски, који се већ канда изнова помаља
из тевтонских дубина пројављујући нови ничеанизам; та поново уједињена
Њемачка, некоћ Де Голова ноћна мора, срце нове Европе, „колијевке културе
и цивилизације, а тек понекад и Христа“ (Свети Владика Николај Српски),
сва под унутрашњом јеврејском и спољном америчком окупацијом, наступајући
као гласоноша тзв. Европе без граница, оне западне и јудеокршћанске,
кажем „такозване“ јер прави рачун без крчмара, тј. без највеће европске
земље, Русије, тачније, Свете Русије, чуварке православља, чијем се
невиђеном духовном васкрсу сви православни радујемо; та горда и ледена
протестантска и католичка јудаизована „крња Европа“, гоњена несавладивом
славенофобијом и русофобијом, послала је недавно на посао у Сарајево,
ту Алијину култур-идеолошку енклаву, а уистину фундаменталистичку филџан-државу,
коју у срцу православног Балкана као стратешку базу заметнуше нови варвари,
отпослала је своје, наводно, само књижевно-лингвистичке емисаре, своје
поклисаре.
Додуше, истине ради, ови бијаху одјевени у одвећ тијесно рухо надриполитиколингвиста
и надрисоциолингвиста, дошавши да нас све скупа, овдје на увијек распетом
Балкану, а под маском, бива, просвећене Европе, коначно просвијетле,
Србе понајвише и посебно, а уистину, да нас још једном калајишу, кад
већ не би довољно звјерско бомбардовање републике Српске, а четири године
касније и маћушке Србије.
%
Скуп о новој могућој језичкој политици у БиХ, а под германским патронатом,
и по њемачком језичком моделу, са благословом двојице присутних амбасадора
и једног конзула, њемачког, дакако, организовао је био Гете институт
и то, којег ли ђавољег синхроницитета, које случајности од које нипошто
не желимо правити судбину, управо дан уочи прије дванаест година звјерског
бомбардовања братске Србије!
Након што је скуп о језичкој или језичким политикама на простору БиХ
отпочео излагањем двојице аустријских професора, а у циљу завођења јединственог
језичког стандарда у БиХ по угледу на њемачки модел и њемачки језик,
којим се ето без икаквих проблема говори у три земље, Њемачкој, Аустрији,
али и Швацарској, први коментар на прочитане реферате од стране једног,
очигледно, исламистичког џихадлије из гледалишта био је крајње ванконтекстуалан
и препун ликовања: Знате, прије дванаест година, тачно сутра, почело
је бомбардовање Србије!
У часу сазнајног просвјетљења, вашој вечерашњој гошћи постало је јасно
нешто што ће изазвати сензацију у гледалишту али и међу њиховим екселенцијама,
амбасадорима кад су чули мој јавни коментар на такву врсту комшијске
злурадости, зашто не признати, не потпуно лишене реваншизма:
- А зато сутра долази Владимир Путин у Београд!
Зашто крити: пола сале се у трен напрасно испразнило да би се сви размилили
којекуде како би, по свему судећи, дојавили ову ексклузивну вијест,
толико важну да је сутрашњи коментар у дневнику БХТ1 новинара био док
прозива дописника из Београда поводом доласка премијера руске федерације
– има ли везе долазак руског премијера у Београд са чињеницом да је
прије 12 година бомбардована Србија, додала бих још једном, крволочно
бомбардована, од стране удружених европских демонократа.
Циљ недавног псеудонаучног скупа у Сарајеву о језичким политикама на
простору БиХ под њемачким патронатом на који су унапријед позвани само
одабрани и провјерени њихови кадрови који припадају ешалону унутрашњих
окупатора, горих од оних спољних, оличених у ОХР – у и високом представнику,
док је мени као шефу одсјека за српски језик на Филолошком факултету
у Бањој Луци дата прилика да могу само да учествујем у дискусиј; непосредни
циљ био је даља планска и планирана деструкција српског језика и то
преко псеудонаучног учења о нацији која је, тврди нова учена Европа,
ствар самоодређења, чији идентитет није природан него је конструкција.
Србе из РС на скупу је официјелно представљао професор математике, иначе
књижевник, и зашто не рећи, сорошевац, који је у своме назови реферату
зажалио што ето у Србији није прошао језички приједлог Драгослава Михајловића,
јер му се као правом сорошевцу чинило да би својевремено ивићевско свесрпско
уједињење преко екавице језика а заправо, продаја ијекавице муслиманима
и хрватима и свођење српскога језика само на екавицу, Србима било одвећ
прекомјерно!
Дакле, прави циљ трибине који се није ни крио, што је потврдио и Сенахид
Халиловић, творац тзв. бошњачког језика у своме реферату, био је ново
заснивање некаквог новог полицентричног српско-хрватског језика, који
се наравно тако не би звао, и то не само у БиХ већ на комплетном штокавском
подручју, жели ли се ући у европску унију. Како су преводи свих европских
докумената који прате такав улазак веома скупи, то би у најмању руку
стварање једног полицентричног језика појефтинило те иначе скупе преводе.
Наравно, осим ове шаргарепе на коју маме наше политичке тврдице које
ни за такве ствари као што је на примјер јасеновачка збирка и њена конзервација
од тричавих 50 хиљада марака нису дали ни пребијене паре већ су ту збирку
просто поклонили свјетским јудеофашистима да је представљају као јеврејско-српски
холокауст у Јасеновцу, дакле, осим приче о појефтињењу превода сљедује
и друга страна батине : чињеница да уколико хоћемо да уђемо у Еуропу
а не можемо се, овакви какви јесмо, договорити око једног језика, да
ће нам га чланице уједињене европе демократском акламацијом просто наметнути.
Јер, забога, они од времена почетка рада хашке суднице ббјелодано знају
да се заправо ради о једном језику који су већ прозвали – бехаес!
О томе закулисном пројекту стварања новог полицентричног језика на основама
српске штокавице о коме је већ договарао са појединим српским лингвистима
из Београда, Сенахид Халиловић на мојем питање ко су ти српски лингвисти
није хтио или смио да одговори извинивши се да мора хитно на неки рођендан!
Упкос свом јаду и биједи од српских представника на овоме скупу који
су се утркивали у лижисаханству дајући Бошњацима и Хрватима, али и Њијемцима
и оно што се не иште, јасно је да је на дјелу нова фаза у даљем прекрштавање
српског језика у БиХ, његовог новог калаисања, тако што би се на простору
БиХ, бивше и никад више састављене, додала бих, створо један наднационални
полицентрични језик умјесто садашња три, чије су политичке елите, по
учењу нове германске социолингвистике, језик користиле као синоним за
народ, што је, тврде они, потпуно погрешно.
Наиме, Нијемци су преко свога поштара писмоноше, хрватске лингвисткиње
Сњежане Кордић, наступили са тезом како ваља да напустимо „мит о идентичности
нације и језика“ прећуткујући притом да се заиста ради о миту када је
у питању,на примјер, вјештачка хрватска и бошњачка нација, подједнако
као и она црногорска које су заиста прављене и „направљене“, и то у
инвизиторским језуитским мајсторским радионицама у континуитету од стољећа
и по, али и као такве биле су и остале вјештачке творевине које тешко
да ће да опстану и укоријене се на увјек вјетроментном Балкану. Међутим,
без наше свесрпске будности, то би веома лако могло да се деси и народу
српском и његовоме језику не будемо ли сами јачали свијест о себи као
Србима и говорницима српског језика.
За разлику од вјештачких нација, хрватске, бошњачке и ове, жалости наша
српска, црногорске, које кроје и прекрајају хиљадугодишњу историју не
би ли некако повуци-потегни створили свој народни континуитет преотимајући
језичку, културну и духовну баштину од народа српског, Срби су јединствени
у европској историји по томе што су мимо све друге европске народе уједињени
у један народ и то не у деветнаестом вијеку него још у прадавној прошлости,
руком Светитеља Саве. Наиме, Свети Саво извршио је дјело које једино
приличи светитељу, генију и хероју , јер је створио српску националну
цркву прије више од 700 година и у тој цркви ујединио сав српски народ.
Тај чин у историју демонократског Запада пробали су да понове само два
пута: први пут јансенисти у 17. вијеку, старокатолици којима је припадао
и Блез Паскал, који су били толико моћни да су успјели да укину католички
ред језуита, али нису успјели, колико год се упињали, да створе националну
галиканску цркву за Французе и тако уједине француски народ. Други пут,
то исто дјело, за шта је потребно да се деси чудо, чудо с вишега , пожелио
је да оствари онај занатлија који нимало случајно, постаде вођа свег
њемачког народа, именом Хитлер; покушао је да створи националну њемачку
уједињену цркву у 20 вијеку, да уједини њемачке цркве јер би тек тада,
знао је, ујединио сав њемачки народ и створио јединствену њемачку нацију,
али му је, морао је и сам да призна тешка срца – тај покушај пропао!
А пропао је зато што се нација не може и не да, како тврде нови западни
мудраци, вјештачки, у инкубаторима направити, а ето, управо то чини
учена западна Европа; она која и даље тврди како је нација мит, политичка
творевина, да је умјетни настанак њено битно својство, да настанак нације
није природно условљен, како нација није задата језиком, да не постоји
национални и народни континуитет у историји, а што технички доказују
преко некакве анализе ДНК, да не постоји културни континуитет, на крају
тврдећи како је нација нарација, прича о националном поријеклу, процес
прављења нације помићу писања историје!
%
Додајући свему томе тврдњу како је национализам злоћудно привиђење јер
је он такође конструкција, нови теоретичари нације заборављају да је
овакво њихово учење у потпуности тачно када се односи на нације настале
у Европи у деветнаестом вијеку, као производ рационалистичке илузије
Запада да се знањем, научно, нације могу направити, па чак и наднације,
као она совјетска и југословенска, прва створена на костима српског
и а друга руског братоубилаштва, а у садашњости некаква нова босанска
нација, као неостварен сан Бењамина Калаја.
Очито, чак ни беспримјерном бољшевизацијом руске нације и насилном атеизацијом
и невиђеним богоборством, горим него у доба Нерона, није могла да се
створи совјетска нација као што тешко да ће на днк ланцу руса мојсијева
вјерозакона, а то ће рећи најконсеквентнијих заговорника атеизма, тешко
да се створи нова јеврејска нација колико год руских азиланата деценијама
досељавали у обећану земљу.
Све потврђује да се нације тешко могу направити, чак кад сте Американци
или Јевреји који своју нацију и дан данас настављају упорно да вјештачки
праве на темељу вјере, и наравно подизањем у 21 вијеку кинеских зидове
око од Палестинаца преотете земље. И још притом тај властити патент
настоје да продају бјелосвјетским колонијалистима заборављајући да ако
Господ неће да сазида дом, узалуд се зидари труде, па макар били и слободни.
Зар не, господо српска?
Умјесто да као народ дижемо кинеске зидове око наше прадједовске земље,
наш пут је пут богочовјека на коме ваља да слиједимо упуте Светог Серафима
Саровског, заштитника руске и српске земље, те да ископамо духовне конвке,
или ти јарке, око нашег српског језика, духовне међе, да их освештамо
и кажемо: Довде да, даље не. Идете предалеко, однарођена наша браћо!
А то значи да у душама нашим морамо да вратимо сјећање на прошлост,
и на то да је српски народ створила рука Светитеља Саве, а српски језик
и српско писмо у ширину и дубину Логоса увела рука богорјечитих Светих
Грка Кирила и Методија, који су Србе, Русе и све православне словенске
народе увели у полифонију литургијског говора дајући нам могућност да
као велики славенски народ славимо Бога на своме, српском језику. Управо
захваљујући равноапостолној Кирило-Методијевој сјетви ових православних
филозофа који су уздигли словенски дијалекат у свети језик култа, није
се на европском Истоку запало у тријезичку јерес већ се свим језицима
и свим племенима човјечански дар полиглотије изливен на апостоле признао
да је достојан за богослужење, тако да освештани српски језик, скупа
са великим руским језиком никад није имао комплекс мање вриједности
пред грчким оригиналом јеванђеља, а посебно не латинским.
Међутим, расрбљавање српског језика од стране модерних демонолога системски
се наставља да проводи стварањем вјештачких вјерско-територијалних језика,
чиме се постепено растаче светодуховни дар полиглотије, између осталог,
и празновјерном теоријом како су нације политичка измишљотина, субјективна,
а не објективна категорија, како је то умјетна конструкција и како нема
објективних критерија да се установи како је, рецимо, српски језик,
тј. штокавица, само и искључиво српски, а јесте и био је. То доказујемо
аргументом што нема ни једног Србина који је чакавац, или којим случајем
кајкавац.
Али, чему слијепцима објашњавати боје, када се ради о једноставној,
ноторној чињеници да је чакавски био и јесте језик етничких Хрвата,
док за кајкавски, и птице то знају, не можемо рећи да је и њихов, то
јест хрватски, кад је био и јесте дијалекат словеначког! Ријечју, ради
о три засебна језика, штокавском, чакавском и кајкавском који се генетски
не могу свести на један словеначки прајезик нити, како тврди професор
Маројевић, на један прасловенски дијалекат, а камо ли на један па био
то и полицентрични језик!
%
Дошла сам на ову вечерашњу трибину да и пред вас поставим питање – које
то Србе планирају да просвијетле ти швапски емисари, да ли и оне превјерене,
који похулише на вјеру прађедовску па су братске крви ожедњели, како
каза лучезарни Његош, и у циљу, цитирам их, „просвјећивања јавности“
а заправо зарад промовисања идеологије нове просвијећености, која је
управо канибалска према малим народима и језицима, малим између осталог
и зато што смо у само једном вијеку ми Срби доживјели три свјетска антисрпска
рата, првог, који су против Срба покренула два највећа европска империјална
царства, Аустроугарско и њемачко, дртугом, који поведе нацистички трећи
рајх, и овог посљедњег, који је такође имао компоненту свјетског јер
нас је бомбардовало да ли 17 или више европских држава и уз помоћ Америке!
Па ти буди велики народ, а јесмо велики, и то пред Господом Богом нашим,
слава Му и хвла, увијек!
На питање, кога су то дошли да просвјетљавају у шехер Сарајеву охоли
Нијемци , тешка срца одговарам:
- Па све оне отпале од самораспирујуће православне вјере од које су
многи душегубно отпали, почев од Срба католичког и исламског вјерозакона
све до оних који самопрогласише своју православну цркву, и још даље,
не заборављајући оне српске интелектуалаце и лингвисте, који никако
да се покају за служење унијатској сербокроатистичкој идеологији и католичком
филолошком програму, као да и нису Срби ни чланови свете православне
цркве.
%
Ономадне у Сарајево, наиме, поштоване госпође и господо српска, а под
покроивитељством Гете института који има своје испоставе, то јест пипке
диљем земљиног шара, уз подршку и присуство два амбасадора, аустријског
и швајцарског, и једног конзула, оног њемачког, настављена је да се
проводи тајна безакоња над српским језиком започета званично бечким
договором која би по отпадничким пројектима била окончала тек потпуним
брисањем српског језика са мапе европских језика! Ријечју, по њиховом
инкубаторском пројекту, по мудровању ових нових западних јеретика, српски
језик требало би да буде сведен на само један од мањинских европских
језика након што буде узидан у темеље новог полицентричног језика који
би на основама српског језика био стандардизован.
Тај нови тзв. полицентрични језик по новим протоколима европске лингвистике
као обрасца за ону глобалну, био би утемељен тако што не би био везан
ни за једну новонасталу вјештачку нацију створену у познатом технолошком
поступку премиеновања свега српског у тзв. хрватско, бошњачко или црногорско,
санџачко, војвођанско и у шта све већ не, само да се, не дај Боже, којим
случајем не би звало српско.
Тамни облак европског безбожништва одавно се надвио над српским земљама
и српским језиком, безбожништва чији је заштитни знак жута кабалистичка
петокрака која је замијенила крст часни, а са њим и слободу златну,
тај облак ношен духом демонским који се у прошлим временима знао звати
и препород, који је почињао причом о промјени календара, а завршавао
у источнообредном протестантизму, тај зао дуг који би да изнова оствари
политичку и економску доминацију на балканском простору, намјерио је
крајње озбиљно да Србе у садашњем времену коначно духовно окупира преотевши
му потпуно његово најскупље духовно добро, непроцјењиво вредније од
свег сребра и злата, а то је његов српски језик. Онај исти језик који
је уврштен у литургијски још у 9. вијеку, док је католички запад упао
у трилингвалну јерес служећи Богу на папоцезаристичком и одавно мртвом
латинском језику као искљућиви језик култа, поред оног грчког и арамејског.
Управо тај зао дух хотио би да након што је од српског језика створио
вјештачке политичке језике и неколико националних стандардних варијетета,
а на вјерско-територијалној разлици, чиме су само распламсавани вјерски
националистички ратови против православних Срба, тај зао дух би у садашњости
да одржавава равнотежу између новостворених нација на штокавском територију
уз помоћ не само европског протектората, већ и путен једног наднационалног,
полицентричног језика.
То између осталог може да значи како су и сами Еуропејци сазнања да
се ти вјештачки варијетети и политички језици не могу ни по ком критерију
да конституишу у засебне језике па су због тога ти нови поклисари и
плаћеници Гете института, као настављача некадашње бечке дипломатије,
донијели свима нама нови лингвистички протокол, који као да је потекао
из Протокола сионских мудраца, а биће да јесте, макар тврдили како је
та књига Нилусов фалсификат.
%
Заживљавањем у пракси новог њемачког протокола о језику на српском штокавском
подручју, упозоравам, створиле би се несагледиве књижевно-језичко-политичке
посљедице које би биле несагледиве, далекосежне и судбоносне, па чак
довеле до потпуног означитељског спровода српскога језика.
Тај протокол гласи: више не важи онај дејтонски протокол, донесен под
америчким патронатом као производ америчке идеологије о мултиетничкиој
и мултинационалној БиХ, по коме је босански језик припадао вјештачкој
нацији, Бошњацима, онима који су се први пут 1868. били прво прогласили
османском нацијом, а потом прихватили теорију о својој бошњачкој нацији,
да би ова вјерска заједница у Босни до сада девет пута мијењала службени
назив свога идентитета: османски, турски, босански, српски, хрватски,
југословенски, неопредијељени, муслимански и бошњачки.
Амерички протокол прокламован Дејтонским мировним споразумом гласио
је да хрватски језик припада Хрватима, а српски језик Србима, док ји
накнадно декларативно проглашени црногорски језик био језик црногорског
народа. Односно, на штокавском подручју, који је Дејтонским документом
био прво издијељен на политичке језике, тзв. хрватска и босанка варијанта
била је она написана латиницим и ијекавицом и она тзв. српска ћирилицом
и екавицом. Међутим, по свему судећи тај протокол се сада ставља ad
acta, а умјесто њега требало би да ступи на снагу нови њемачки протокол
о језику, чија суштина гласи: не, таква теза је мит, и то мит о четири
различита стандардизована језика!
Јер, таква језичка политика, тврде нови швапски политиколингвисти, у
Босни и Херцеговини, Хрватској, Црној Гори и Србији, узгаја мит о подударности
нације и језика!
Да ли је тако, или су управо под аустроугарским патронатом тај мит у
лабораторијским условима почели да узгајају управо аустро-хрватски лингвисти
са бечке универзе уз помоћ јансенисте и аустрослависте Копитара, у трајању
од 150 година, а наставили да га развијају језуитима поучени хрватски
лингвисти уз помоћ распамећених српских филолога, најдосљеднијих извршилаца
католичког филолошког програма, па чак и након самопроглашења хрватскога
језика! Да би од рођеног српског језика а под покровитељством Светог
Јеронима, илирског заштитника(!) правили Хрватима језик.
И то како? Тако што су смишљајући шта ће смислити ковали нове ријечи
на српској језичкој матрици, тиме доказујући кроз сваку нову ријеч хрватског
новоговора, од времена Павелића до времена Другог поглавника па до дана
данашњег свој комплекс језичке инфериорности спрам српског језика којег
су преотели Србима, преименовали га, али који је и даље, Хрвати то добро
знају, био и остао језик српски. Зато и није слуучајно да им свака друга
ријеч њиховог, наводно хрватског језика смрди на мрски србизам!
У исто вријеме, сваком новоискованом ријечју хрватског новоговора Хрвати
потврђују свој државотворни комплекс спрам Срба, `са својих тридесет
дана хрватског суверенитета, што је сва државотворна хрватска биланца`,
како је Хрватима у лице спочитнуо непријатну истину коју они крију као
гуја ноге, тај иначе србомрзац Крлежа, питомац војне академије у Печују,
чију су мржњу према Србима сами Срби умјели да тако крију, а који је
знао да лане, године 1918. и ове е ријечи препуне србомржње:
– Ко нас је побиједио у овоме рату? Ти балкански Цигани који жвачу бијели
лук и пљују по апсанама!
%
Њемачки лингвистички дух, као дио владајуће идеологије епохе новог свјетског
поретка, који почива на тези наслијеђеној још из времена Калајевог режима
који је био против сваког рјешења које је предвиђало подјелу Босне и
Херцеговине, тај дух о цивилизаторској мисији Њемачке у Босни и Херцеговини,
што је био дио широког идеолошког система, оног западног у односу на
европски Исток као искључиво подручје мисије, спекулишући о језичкој
супериорности њемачког језика и њемачког права да кроји и прекраја нову
језичку пирамиду у Европи, очито је већ преузео примат у пирамидалној
организацији језика.
Њен је циљ да наметне централизаторске језике и истисне било какав руски
утицај на Балкану, инсистирајући на чињениоци како се ето, на примјер,
њемачким као колонијалним језиком, а уистину, полицентричним језиком,
говори у три државе, Њемачој, Аустрији, Швајцарској. Тај њемачки модел
поњемчавања српског језика на цјелокупном штокавском говорном подручју,
пријети да буде наметнут БиХ већ и прије уласка БиХ у Уједињену Европу
потврђујући тиме како српска штокавица нема право учешћа у трци за првенство
међу европским језицима, на чијем се врху хијерархије налази изабрана
мањима језика, а међу првим управо њемачки.
То сазнање је учесницима на скупу о језичкој политици у Сарајеву на
њемачком језику посредно пренијела лингвисткиња Сњежана Кордић, хрватско-чешка
германофилка поријеклом из Осијека, иначе ауторка књиге „Језик и национализам“
и промотор новог њемачког лингвистичког протокола. Ту миљеницу великоњемачке
лингвистике сами Хрвати би радо да екскомуницирају због њеног напада
на хрватске пуристе и због приговора због чега хрватски језик по сваку
цијену настоје да очисте од страхобалних нехрватских ријечи, у првом
реду тзв. србизама замјењујући их рогобатним хрватским новоговом. Кордићка
сама наиме тај посао посве истинољубиво назива хрватским копирањем нацистичких
пуризама из времена Трећег Рајха. А управо на таквом трагу су и ставови
хрватског језикословца Стјепана Бабића који без сустезања наводи да
неку ријеч сматра хрватском ако се она назива усташком ријечју!
Због оваквих и сличних критичких приговора хрватским лингвистима, од
којих су бројни ипак недосљедно дедуковани и иду наутрп српскога језика,
многи би хрватски домољупци као настављачи метода свете инквизиције
да Кордићкину књигу спале. Између осталог и зато што је шовинистичком
хрватству претпоставила залагање за нову Европу са њемачком водећом
улогом, која ето тврди да се на штокавском подручју не ради ни о каква
четири различита стандардна језика, јер да се сви ти говорници веома
добро споразумијевају и не треба им преводилац! А управо то је довољно
мјеродаван лингвистички чинилац како се ради о једном језику. Тако заправо
гласи нови протокол њемачке практичне политике који је учесницима скупа
пренијела заговорница нове пирамиде европских језика на чијем врху је
њемачки, а у темељима те пирамиде евентуално српски као мањински језик
са његовим језуитским изведеницама.
Наиме, да би се дати језик прогласио засебним, тврди нова колонијална
европска лингвистика, доказ је да ли треба да се у комуникацији користи
преводилац! Тврдња новог америчког амбасадора на коју се Њијемци позивају
као на релевантан доказ, такође иде у прилог томе да се ради о једном
језику , што је и став хашке суднице у којој се одавно говори шифрованим
језиком званим “бехаес“, што је и став бошњачке лингвисткиње Наиле Ваљевац.
Само, да ли то може да буде ознала за службени језик и ко би луд од
Срба прихватио такво или слично преименовање, наспрам кога би српски
језик био мањински језик о чему подробно говори и са српске стране премало
анализирана и тумачена европска повеља о регионалним или мањинским језицима,
сачињена још 1992. године у Стразбуру.
То је, наиме израз за језике који се разликују од службеног језика дотичне
државе.
%
Мој закључак је да ваља бити крајње опрезан када су у питању ставови
како више није ријеч о четири јужнословенска стандардна језика већ,
наводно „Срби, Хрвати, Црногорци и Бошњаци имају један језик“, јер то
и нису била четири стандарда већ један језички стандард са својим одређеним
варијететима. Ти нови ставови о једном језику, али који нипошто не би
био назван српским, опасни су за Србе у првом реду зато што се ова идеја
може веома лако да прима у свијест бројних српских лингвиста, посебно
оних који ни данас никако да изађу из сербокроатистичког ропства, да
га се одрекну као пошасти већ ту несрећу још увијек са носталгијом призивају.
Оваква идеја управо тукне, како би рекли у Босни, на ту лажну сербократистичку
папирнату науку којој је српска филологија дала превелик данак па чак
и душу. Гледано дугорочно, она трасира пут ка даљем ширењу и стварању
Велике Хрватске, те швапске миљенице коју је Њемачка створила као огледно
добро своје неоколонијалне политике, подржавајући њен геноцид над Србима
и самосталност остварену етноцидом и преотимањем вјековне српске земље.
Зато посљедњи лингвистичко-политички потхват над српским језиком, стварањем
новог полицентричног језика на штокавском подручју, по већ виђеном рецепту
– преименовањем остатка остатака српског језика у неки нови језик, ја
и називам новим калајисањем српског језика. Оно би требало да има за
резултат коначно и потпуно хрватизовање српског језика на комплетном
штокавском подручју, што би се, без наше велике будности, могло да деси
преко ноћи, као што је фактично преко ноћи извршено потпуно хрватизовање
тзв. бошњачког језика у босански, а уистину тзв. хрватски језик! Просто,
Бошњаци су одустали од прављења свога бошњачкога језика по угледу на
језик својих нена и пранена и прешли преко ноћи на хрватски новоговор
у којем су дојучерашње општине преко ноћи постале опћине!
Наглашавам: навођењем као примјера добре језичке политике оне на њемачком
говорном подручју и у три државе прећуткује се веома битна чињеница:
како Њемачка може да мијења правопис само у договору са Аустријом и
Швајцарском, док с друге стране, Хрвати Србима узеше српски језик, да
се, бива, њиме служе, а онда га са српском сагласности преименоваше
у српскохрватски да би га у коначници, без српске сагласности преименовали
у властити хрватски језик не питајући Србе да ли то смију да учине!
Штавише, о томе су сами Срби у највећем постотку покорно ћутали!
Ту чињерницу ни сама Кордићка неће да наведе јер би морала да потврди
како је хрватска нација доиста вјештачка нација, чије темеље не чине
изворни етнички Хрвати, чакавци, већ управо превјерени Срби, Срби -
католици које је практична ватиканска политика од 1900 и Свехрватског
католичког конгреса аутоматски преводила у Хрвате. Та вјештачка хрватска
нација настала на Србима католицима истиснула је тако право властитим
изворним етничким Хрватимна, чакавцима на етничко постојање и на њихов
језик, који је по упутама ватиканске Курије светог јеронима свјесно
закржљан до дијалекта.
Дакле, то ново калајисање српскога језика, не само у БиХ већ на читавом
штокавском подручју, које би требало да се изнова проведе под будним
германским оком, а које тако подсјећа на оно из времена Клајевог, ово
ново калајисање српскога језика највљује, тврдим, и долазак или прије,
завођење, нове политичке епистеме, могући – Дејтон ДВА – који би значио
наставак расрбљивања српскога народа преко слабљења свијести о српскоме
језику као јакоме интегративном фактору српскога народа и нашем главном
семиолошком обиљежју.
Морам да вам свима признам да је било више него жалосно присуствовати
овоме скупу у Сарајеву и гледати у невјерици како наши тамни синови
српства, сви одреда, потпуно некритички, рекла бих чак, лижисахански,
аминују распарчавање српског језика прихватајући беспоговорно одлуке,
претходно, католичког филолошког програма, а у садашњости новог америчког,
а по свему судећи и могуће одлуке европског лингвистичког судства које
је институционално прокламовао Гете институт. Посебно је жалосно било
излагање тог библиотекара, а математичара, уз то и књижевника српског,
кажу чак и еминентног, који је, прожет квасем фарисејским и садукејским
чак жалио што у Србији није прошао погубни пројект Драгославов, не могу
да превалим преко уста то часно презиме Михајловић, а у оваквом издајничком
контексту!
Био је то, по ријечима Шмит-Соломона `прави виртуоз интелектуалног непоштења
који влада умијећем да чак и очите ствари потпуно замагли`.
%
Очито је: крајњи час је да у главама нашим, у главама српских лингвиста
и књижевника, до српске духовне елите оличене у академицима САНУ, да
међу српским политичким представницима и министарствима културе наступи,
што би рекао Српски Златоусти, Свети Владика Николај - промјеноумље
по питању судбине српскога језика. То у првом реду значи да се сви скупа
морамо одрећи од заблуда како ће истина о српском језику сама по себи
побиједити, без наше упорне борбе и нашег доказивања идтине о српскоме
језику.
До те истине се на жалост не долази тако лако јер се претходно морамо
одрећи од заблуда, прије свега оних сербокроатистичких, са свијешћу
да велико знање у човјеку не сазријева лако.
Велика свјетлост послије дуге ноћи сербокроатистичког ропства потамљена
је нашом неспремношћу да, између осталог, признамо колика је велика
сјенка коју на србистику бацају тамни синови српства почев од првог
српског вуковца, Ђуре Даничића, преко Скерлића, белића до Павла ивића
и њихове нечасне улоге у прекрштавању српскога језика у хрватски.
Промјеноумље управо значи покретање засталог воденичког точка србистике,
значи наш повратак на изворе истинске науке о српском језику, враћање
самима себи са дугог пута из земље недођије, покајање за гријехе бројних
тамних синова српства, али и оних у данашњици који неће да чују примједбе
наше, да чују наше објашњење, објашњење србиста и путовођа обновљене
националне српске филологије, да чују неправде које су чињене и данас
се чине српском језику и његовом народу.
Ми морамо да прозивамо те синови таме који су били послужили и данас
служе као ћуприје западној лажинауци, оној језичкој, како би се Хрвати
дочепали српске штокавице и коначно је цијелу засвојатали. На жалост,
бројни су они који ни данас неће да чују одговоре наше на питање како
је то српски постао хрватски, одговоре које смо дали ми, потписници
Слова о српском језику, и тиме заувијек заклопили књигу о сербокроатистичкој
науци бацивши је скупа са њеном унијатском идеологијом у стару хартију,
јер то и јесте била само папирната наука.
Да би обновљена србистика постала истинско учење о српском језику, а
не нова идеологија, она стога мора да демитологизује многе прецијењене
српске величине почев од Скерлића и Белића завршно са Ивићем. Такође,
морамо да знамо да данашња србистика не може бити иста као она Вукова
аустрославистичка и јансенистичка србистика, изникла под Копитаревим
цензорским надзором , која није до краја била србистика у значењу које
јој данас приписујемо.
Још једном понављам да је сербокроатистиком био запаљен угарак који
је требао да спепели све што је српско, иако су Срби Хрватима пружили
маслинову грану, а они њима змију. Данас смо чврсто увјерени да је то
била љута змија која је подговорила бројне ћуприлиће српске филологије
да листом као овце напустили плодно тло српског језика и пређу да се
изгладњавају служећи пројекту латинизације и стварању вјештачког српскохрватског
језика. Тако нешто, својствено је било само још руском народу као словенском
православном народу који је зарад совјетизације Русије принио на жртву
властите синове и властито духовно биће.
Зато наглашавам: истина о српском језику се не може више вратити у депо
тајних докумената нити се српски изроди унутар српске филологије, ти
агент западне културе и њене тзв. „науке о језику“ могу амнестирати.
Ми знамо да таква језичка наука увијек дјелује двоплански, језички,
али и политички, језички, али и вјерски, језичко-поетички, али и вјерско-политички.
У том погледу, ми србисти знамо да је Бечки договор био договор римокатолика
и неримокатолика унутар аустроугарског царства. Њиме су римокатолици
не само српског језика већ и они чакавског и кајкавског језика били
језички уједначени. Филолошки стручњаци никад нису подробно анализирали
бечки документ ни исказали суштинску његову недореченост и мањкавост
због низа у њему садржаних сасвим штетних по српски језик захтјева које
је кроз хрватске аустрофиле Беч Србима испоставио тражећи повластице
за Хрвате на подручјима на којима су живјели. На политичком плану бечки
документ је циљао на рјешење хрватског језичког питања у Хабсбуршкој
Монархији те је у том погледу од српске стране тражено да се обавеже
да ће успоставити нераскидиву везу са Хрватима и то у корист Хрвата
који би пристали да се служе српским језиком чиме се одмах успоставила
разлика у корист Хрвата!
Српска страна (Вук уз Даничића!) је пружала Хрватима пуно право да слободно
и јавно користе српски језик , испоставило се, одмах под хрватским именом!
Овако формулисан договор којим су Хрвати, наводно пристали да се служе
српским језиком, био је по Србе био веома опасан договор којим се хрватска
страна надређивала српској, па чак и нећемо рећи српској, него истине
ради - неримокатоличка страна
Стога, мој позив на промјеноумље у поимању српскога језика значи да
србистика нипошто не смије да заборави удио Нијемаца и њемачке филологије
у позиционирању штокавког дијалекта код Хрвата да би на крају сербокроатистичко
вјерују и сав тај концепт оборили не Срби и србисти већ маловјерни,
полувјерни и безвјерни кроатисти, који су га одбацили као кугу и проглашењем
декларације о хрватском језику ставили ван снаге. Просто, збацили га
као змијин свлак!
При свему томе, код распамећених Срба и данас се наставља митологизовање
и догматизовање сербокроатистике, а слабо и никако од стране Хрвата
код којих је исказан свеопшти отпор сербокроатистичком концепту, и то
од оног часа када је поред српског имена у називу језика био кроз Новосадски
договор легитимисан као равноправан хрватски назив! Од те нужне степенице
у поступном претакању кроз преименовање српског језика у хрватски, па
до осамостаљиваља назива хрватски језик, Хрвате је дијелио само корак
и они су га предвођени Крлежом као првим потписником декларације о хрватском
језику и учинили. Тим одлучним кораком у означитељском раздруживања
са српским језиком учињеним кроз самопроглашење хрватског језика , доказано
је било свима осим Србима како је српски језик био само подручје мисије
католичке филологије, у исти мах и као terra missionis католичке цркве.
Овај пројекат је, с поља гледано, имао филолошку образину, под плаштом
језичке науке, а у суштини радило се о еминентно прозелитском пројекту
католичке цркве којим су потрте језичке разлике између Срба католика
и Срба православаца јер сви говоре истим језиком који једни зову хрватским
а други српским!
Колика је била снага хрватских потписа на бечком договору свједочи податак
да су га кроатисти развргли одмах у години Вукове смрти, преко бечког
професора Ватрослава Јагића, аустрослависте и кроатисте, а никада истинског
сербокроатисте.
%
На крају, драга браћо и сестре, поштовани домаћини, драги пријатељи,
желим да вам свима још једанпут поручим како морамо сви бити сигурни
да се и посљедње калајисање српског језика дешава по унапријед смишљеном
плану, односно, да будемо сви скупа свјесни како свака промјена језичке
политике према Србима значи да је на дјелу нова фаза у антисрпској политици,
тј. даља разградња српског народа. Управо на примјеру српског језика
најпоузданије се може пратити корак по корак освајања српског језика,
али и повлачење српског народа на исток пред надирућим хордама демонократских
западњака са њиховом политиком и фишкалијом, која се и данас наставља,
иако смо наводно у миру.
О свему овоме о чему вам вечерас говорих желим да додам поразну истину
како и поједини србисти, попут неких научних шарлатана и политичких
кловнова, такође одбијају да говоре пуну истину о српском језику јер
страхују да увриједе оне чија им је наклоност кориснија, а мржња опаснија!
Вријеме је да српска језичка наука која је пуних сто и педесет година
безнадежно и немоћно спуштала руке и обарала главу, посебно у времену
безбожног и анационалног југокомунизма под чијом је окупацијом српски
православни народ налазио више од пола вијека , а за којим многи и сада
заправо тугују, дошло је вријеме и куцнуо је час да поносно подигнемо
ту палу српску главу и смјело прозборимо ону народну и завјетну – Ој,
Србине, чувај свије име!