Удружења књижевника Србије

СРЕДА, 30. III 2011, 19.00

ЈЕЗИЧКА ТРИБИНА

СРПСКО ПИСМО: ЋИРИЛИЦА

Предавач:
ДР ДРАГОЉУБ ЗБИЉИЋ

Гост:
ДРАГУТИН МИНИЋ КАРЛО

Уредник:
МИЛЕ МЕДИЋ

СТАВОВИ И ЗАКЉУЧЦИ

Ставови и закључци биће донесени на наредној трибини, 6. априла 2011, са темом

РАСПРАВА О ЋИРИЛИЦИ СА СТАВОВИМА И ЗАКЉУЧЦИМА

Драгољуб Збиљић
(Ауторизовано излагање)

Неизвршене реституција српског језика и научна лустрација српских лингвиста од сербокроатистике. – Разбијени темељи српскога језика

Српску лингвистику о српском језику затекло је – по њу невољно –
„раздруживање“ с Хрватима и развргавање „језичког брака“ с хрватским лингвистима.
Српска институционална лингвистика потпуно је погрешно то протумачила јер није
извршена неопходна реституција српскога језика и научна лустрација српских лингвиста
од квазилингвистике – сербокроатистике.

Како су, против своје воље, остали из тог „брака“ уцвељена „млада“ којој је тешко пало раздвајање, они су успостављање „хрватског језика“ протумачили, слободно описујемо, овако: „Па шта? Ништа се не мења. Прихватамо против своје воље назив „српски језик“ и идемо даље.
Тадашњи (1990. године) највећи (званичан) „букет“ српских лингвиста сербокроатиста
окупљених у Друштву за српскохрватски језик дао је овакву званичну изјаву (даћемо је
у мало ширем изватку):
„Друштво за српскохрватски језик и књижевност Србије сматра да назив језика у
уставу Србије треба да остане С р п с к о х р в а т с к и ј е з и к.“
И додали су:
„То је н а у ч н о з а с н о в а н о решење. Оно проистиче из става наше
сербокроатистике да је српскохрватски језик један језик, са одређеним
диференцијацијама унутар њега. Такво схватање засновано је и на досадашњим
резултатима наше науке о језику и на доприносима савремене социолингвистике у свету.

2. Назив српскохрватски језик није никад био наметан српским лингвистима,
него је резултат њиховог научног уверења о идентитету овог језика.
Овај назив није наметан ни српском народу, него је опредељење за њега израз
поверења у науку о језику и израз политичке мудрости и далековидости“ (видети
текст „О називу језика у новом уставу Србије“, с потписом Управе Друштва за
српскохрватским језик и књижевност Србије, Школски час српскохрватског језика и књижевности, број 4 из 1990. године, стр. 72).
Српски лингвисти у тој својој „мудрости и далековидости“ можда и нису
били „приморавани“, али је српском народу још како деценијама насиљем наметан тај
назив и туђе писмо, па су се Срби, шта ће - куд ће, на њега и навикли, јер би, у супротном,
у школи добијали стално јединице из матерњег језика.

То је срж српске лингвистичке мисли целог 20. века, а поготово после
1945. године. Онда је дошла 1954. година и кључна трећа тачка Закључака Новосадског
договора у којој су српски лингвисти једини наопако почели да
примењују „равноправност писама“ и „богатство двоазбучја“. Од тада је у Србији
почело придавање српском писму понижавајуће улоге. Најпре је постала пасторче које
је ко је хтео и када је хтео замењивао у српско(хрватско)м језику који је српским лингвистима најпрецизније протумачио чувени хрватски лингвиста Далибор Брозовић на
овај начин, слободно га цитирамо, али готово тачно тако: „Знате, Срби, српскохрватски
језик вам је наш хрватски језик на ваш, српски начин“ (в. Књижевни језик, 14/1,
Сарајево, 1985. стр. 3. у фусноти 4 – где је то детаљно објашњено. Његове изворне речи
на тадашњем „хрватском или српском“, „хрватскосрпском“, „српскохрватском“, или
како већ све не у то време, и данас су разумљиве за српске лингвисте, ако хоће да
разумеју.)

И није проблем у томе што српски лингвисти у институцијама за српски језик
тада нису разумели Брозовића. Невоља је што га они ни данас не разумеју.

Тако смо дошли до тога да је данас српски језик само по форми српски (јер
на тај термин нису својевољно пристали српски језичари), а по суштини то је и даље
чист „српскохрватски језик“. Данашњи српски лингвисти су заборавили да је то
језик српски чији је стандард установио Вук Стефановић Караџић и да су Хрвати
својом политичком мудрошћу, а хрватски лингвисти својом домишљатошћу, уз
понижавајућу наивност српских језичара, успели да тај језик најпре буде „заједнички“
– „хрватски или српски“, а затим чист „хрватски језик“. Код њих је само прелазно,
после Новосадског договора (1954) био десетак-петнаестак година и „хрватскосрпски
језик“ Верзија вуковског (српског, штокавског језика) једноставно је преименована. Сада
је и вишеструко преименован: осим „хрватског језика“ постоје „бошњачки/босански
језик“ и „црногорски“, а на реду је, како има наговештаја у Статуту АПВ из 2008,
и „војвођански језик“.)

Данас се у Србији не спроводи српска језичка политика и стварно српски правопис, и не уважава се српско писмо у српском језику, него му се и даље задржава улога пасторчета поред србокатоличког па општехрватског националног писма којеје преузело, боље речено – узурпирало функцију српског писма у више од деведесетпроцената јавне употребе, а и у ужем делу јавне употребе (у службеној употреби) све више се користи Србима православцима одувек наметано под насиљем (у комунистичкој диктатури и под лукавим насиљем) – туђе писмо.

Тако се туђе писмо (латиница) у језику Срба исказало у улози правог Тројанског
коња.

Зна се да је главни писац Правописа српскога језика из 1993. године Митар
Пешикан тај документ, у ствари, сачињавао за тзв. – тада у Србији још владајући –„српскохрватски језик“, а не за „наш“ – српски језик. (Убрзо је/су/ аутор(и) само
преименова(ли)о назив језика, али је иста правописна материја која је била припремљена
за „српскохрватски језик“ објављена под називом Правопис српскога језика без икакве
друге измене. Тада српски лингвисти још нису очекивали да ће се Србима, вољом
хрватских лингвиста и хрватског народа, вратити очерупан српски језик који ће, срећом,
противно свакој вољи и уверењу српских лингвиста, макар вратити своје име, па зато
тада Пешикану није ни пало на памет да сачињава стварна правила писања за правопис српскога језика.

Данас се у Србији не спроводи српска језичка политика и стварно српски
правопис (он још није сачињен), и не уважава се српско писмо у српском језику, него му
се и даље намеће улога пасторчета поред србокатоличког, па општехрватског
националног писма које је преузело, боље речено – узурпирало функцију српског писма
у више од деведесет процената јавне употребе, а и у ужем делу јавне употребе (у
службеној употреби) све више се користи туђе писмо у српском језику. А употребу
писма у српском језику само српски лингвисти деле на „службену“ и „јавну употребу“,
као да је то могуће да буде различито. Српски лингвисти не читају ни Речник српског
језика (Матица српска, 2007) који под појмом „службени језик“ одређује као обавезни
језик.

Српски лингвисти, дакле, практично се држе свог (малопре овде предоченог)
„научног уверења“, па сада, у оквиру формално за њих уведеног српског језика, у
ствари спроводе, једнако као у последњих шездесетак година, српскохрватску, а не
српску језичку политику и правила из (не)преживелог „српскохрватског језика“.
Тако и зато они и не могу да се сете да треба данас да сачињавају речник српског
књижевног и народног језика, него настављају да објављују, и то у оквиру Института
за српски језик САНУ, и даље Речник српскохрватског књижевног и народног
језика, уз велику „кукњаву“ свуда где стигну како им „држава за тај посао даје мало
пара“. Они не могу да виде да држава за такав рад, у ствари, не би смела из народног
овако тешко пуњеног буџета да издвоји ни једну једину жуту банку. А познато је да
израда речника у сваком језику много кошта и да то народ „дебело“ плаћа. У оваквим
околностима у српској лингвистици и народ и држава – џабе плаћају. Било би, чак,
боље таквим „лингвистима“ давати неку цркавицу да баш не умру од глади, али би
ваљало тражити од њих да – ништа и не раде. Овако само праве нову далекосежну штету
српском језику, српском писму и српском народу.

Српски лингвисти ову истину не могу да виде јер, видели смо сви из њихове
изјаве, шта је и какво њихово – „научно уверење“.
Зато је српски језик данас у изумирању, све га више у Србији замењују страни
језици и стране речи у њему, а српски лингвисти то објашњавају тврдећи да „пуританци
застрашују народ“, јер, у ствари, по њиховој тврдњи, од страних речи и туђег писма у
свом језику не може бити никакве штете.
Од таквих данашњих српских лингвиста, док се не роде неки нови (ако српски
народ без лингвиста сâм успе да сачува некако свој језик и своје писмо), неће бити
никаквог резултата у корист српског народа и његовог језика. Српско писмо биће све
пониженије пасторче у свом српском језику, ако уопште успе и да преживи. Српски
лингвисти се понашају као потпуно неодговорни и неразумни „родитељи“.

Из корена српскога народног језика израсло је, боље рећи због изгубљеног
суверенитета српског народа и његових лингвиста над српским језиком ижђикљало
је стабло које представља врло лоше стандардизован српски језик у великом
шаренилу. Данас се у писању српским језиком користе три писма: српска ћирилица,
србокатоличка, па хрватска латиница и црногорско писмо с меким ж и меким ш (зовем
је „црногорчица“). Затим постоји више назива: „српски језик“ (српска институционална
лингвистика га проучава суштински и даље као „српскохрватски“ на ћирилици и
латиници и на два изговора у стандарду – екавски и ијекавски), затим „хрватски језик“
на латиници и ијекавском изговору, „босански/бошњачки“ углавном на латиници и на
ијекавском и „црногорски језик“ (углавном на латиници и на ијекавском)

Нечувено на лингвистичкој мапи Европе и света! А сироти Американци (онолика нација!), на пример, имају само енглески језик на једном писму – енглеској верзији латинице!