Amika


Трг «RAŠE LIVADE» - латиницом ???


Господо,

Жалосно је да усред Земуна постављате таблу
ЛАТИНИЦОМ. Стидите се још једном.
Искрено желим да општинске власти
Земуна не дозволе постављање овакве плоче.

Па има ли неко паметан међу
Вама? Чуде ме Драган Мраовић и Давид Албахари...

Протођакон Радомир
Ракић

 

Поштовани,

Задовољство ми је да Вас најприје поздравим и изразим поштовање према великом труду и прегалаштву које чините уређујући овако богато и свеобухватно портал Удружења књижевника. Захваљујући томе сви ми који имамо техничке могућности да пратимо Интернет заиста смо потпуно у току свега што се дешава у програму Удружења. Свакодневно се макар неколико пута обрадујем вијешћу коју пошаљете. Можда ово није требало ни писати јер се обострано подразумијева.

Међутим, посљедња вијест, коју управо читам и која ме је такође посебно обрадовала - да је један трг у Београду добио име пјесника Раше Ливаде - истовремено ме је и растужила, јер, замислите, ипак, ЛАТИНИЧНА ТАБЛА! Дакле још једно јавно мјесто мјесто у нашем престолном граду, у нашој свесрпској матици, и у нажалост све више латиничном Београду, које смо сами себи отели и поставили као замку генерацијама које долазе - да што боље и што прије забораве своје писмо ЋИРИЛИЦУ - односно своје име и презиме.

И, да туга буде виша, учинили смо то пишући име пјеснима, српског пјесника Раше Ливаде. Немамо то право радити у име ниједног српског пјесника, јер пјесници су главна и најоданија брана чистоте језика и писма свог народа!
Више сам него увјерен да је ово промакло немаром а не намјером да се омаловажи српско национално биће, нарочито то вјерујем с обзиром на имена која наводите у пропратном писму. Међутим! Промијените таблу са натписом и ставите ћирилицу - још је на вријеме! Учините то у име времена која долазе и наше свеопште одговорности према њима.

Без имало патетике, вјерујем да, као безначајни појединац, ипак имам право и дужност на овакав захтјев у име нације која стење због оваквих ''ситница'' и ''европеизације''.

Уз срдачан и братски поздрав,
Никола Асановић
СПКД ''Просвјета'' Билећа

 

ЗАЛАГАЊЕ ПРОФ. ДР РАДОМИРА РАКИЋА ЗА ЋИРИЛИЦУ

From: Ratko Markovic


Самим тим даје се подршка кршењу Устава и члана о званичном писму.
УКС треба да постави то као општу појаву прекршаја и захтева да све јавне рекламе и установе имају натписе на званичном писму, потом на коме хоће - и кинеском, јапанском...
Али, ћирилица је само у Уставу званично писмо, остало, магловити зналци не узимају у обзир, или ???


Миле Медић
ЗАЛАГАЊЕ ПРОФ. ДР РАДОМИРА РАКИЋА ЗА ЋИРИЛИЦУ

Поштовани оче Ракићу,

За разлику од Удружења књижевника Србије, које се пише ћирилицом, Српско књижевно друштво пише се латиницом, па је и табла коју су поставили такође на латиници.

Табла је постављена мимо воље и без знања надлежних органа у Земуну, као протест што није поступљено по њиховом службеном предлогу од пре две године.

Иначе, постављање ћириличних натписа у градовима је обавеза по чл. 10 Устава Републике Србије, и свако друкчије поступање подлеже одговарајућим мерама за заштиту Устава.

Није спорно давање имена тргу по песнику Раши Ливади. Спорни су начин на који је то урађено и спорна је латиница.

Вероватно ће органи власти у Земуну поступити по закону.

Срдачан поздрав,

Миле Медић,
уредник Језичке трибине УКС

 


Поштована Управо Удружења књижевника Србије,
Најљубазније вас молим да пренесете моје речи захвалности господину Николи Асановићу из Билеће што је први реаговао на овај срамни чин да се назив трга у Београду, који је посвећен песнику Раши Ливади, испише писмом које је Србима наметанао и подметано ево већ више од 150 година. Зар српском песнику у престоници Србије да се пише име на југоловенској, или тачније илирској латиници? Зар Срби да из престонице избаце српско писмо којим је написано све што вреди у српској култури? Ретки су цареви који су на свом изворном писму писали Устав царевине, а српски цар га је баш тако писао. Ретки су калућери преписивачи који су оставили препис св. јеванђеља из средњег века такве лепоте какав су оставили српски калуђери, преписивачи Мирославовог јеванђеља. Па и тај аустриски агент Вук Караџић (пионир за последњег имењака жбира, вероватно члана нашег удружења!) све је збеирке народног стваралаштва штампао на српском писму. А Венцловић, а Његош, а Дучић, а Ракић, а Кочић, а, Станковић, а Црњански...? Последњи агенти САД-а и ”безалтернативне Европе”, на челу са ”колективним агентима” актуелних Председништва и Владе Србије, све полатиничише па и улице и тргове које посвећују српским песницима. ”Бог вас клео, погани изроди”, ”последњи срамотници”, ”обер-кнезови турски”....
Београд је упрљао и потрошио сав кредибилитет да више носи име главног града Србије. Ускоро ћемо покренути анкету да му Срби одузму то право па нека остане оно што и јесте: главни град бизниса, као Торонто, Њујорк... јер је и онако све благо Србије свукао у своје магазе и џепове политичара и мафијаша.
Молим часне људе у Управи Књижевника Србије да све урада и врате српско писмо бар у имену доскорашњег свог истакнутог члана, почившег Раша Ливаде.
С поштовањем,
Радомир Батуран

 

ЗАЛАГАЊЕ НИКОЛЕ АСАНОВИЋА ЗА ЋИРИЛИЦУ

И ја се придружујем апелу у име Свесловенског комитета Канаде.

Милан Челик, председник

 

Даме и господо,
Свесрдно поздрављам овај текст Николе Асановића.
С тим у вези истакао бих следеће:
Пише Ж. Јовановић о историји Београда, па вели да је аустријски командант са седиштем у Петроварадину 1915. године забранио Земунцима да објављују новине ћирилицом (а било је више новина и часописа у то време у Земуну).
Међутим, Срби су и даље штампали новине ћирилицом и послали један примерак у Петроварадин. Тај командант је одговорио писмом откуцаним писаћом машином на ЋИРИЛИЦИ! Значи, он који је званично забранио ћирилицу, одговара ћирилицом.
Осуђујем мог пријатеља Драгана Мраовића, с којим сам одлично сарађивао на преводу изванредне књиге данашњег папе Бенедикта „Исус из Назарета“ која је објављена ћирилицом, а да нико из Ватикана није ни реч имао против. Штавише, као културни посленици поздравили су ћирилицу и српско издање ставили међу најбоље преводе тога дела. Све то захваљујући преводиоцу Мраовићу. Па и Давид Албахари је одрастао на ћирилици као ученик земунских школа...
Молим да се табла сместа уклони. Не дозволимо да нам фирмописци предлажу писмо!
Протођакон Радомир Ракић, Београд

 


ЗАЛАГАЊЕ ЗА ТРГ ПЕСНИКА РАШЕ ЛИВАДЕ У ЗЕМУНУ

Драго ми је да је иницијатива групе пријатеља песника Раше Ливаде да се по песнику назове један мали трг у Земуну, наишла на свеопште одобравање. Тиме се испољава сагласност да није довољно да му се додели, према садашњем предлогу званичника, нека уличица на Алтини, забаченом и неуредном земунском насељу на периферији. Међутим, дате су и примедбе, мним оправдане, у вези латиничног писма на табли. Зато сам дужан нека објашњења, а зарад исправљања неспоразума.
- Српско књижевно друштво је потпуно невино у целој ствари и није иницијатор, нити организатор постављања табле, а самим тим нема везе ни са врстом примењеног писма;
- Удружење књижевника Србије такође је потпуно невино;

- Иницијативни одбор чине грађани, «пријатељи са кеја» Раше Ливаде, па ниједно уметничко удружење нема везе с тим;
- Таблу је, према мојим сазнањима, тек пошто сам је видео, бесплатно урадио извесни занатлија – мајстор, добронамерно, који није имао другачији фонт у својој радионици. Није, дакле, било никакве зле намере. Тиме је суштински, иако не и фактички, у праву господин Никола Асановић, када каже да је то «промакло немаром, а не намјером».

- Непримерено је приписивати овај чин, на начин на који је то учињено, нашим угледним писцима Давиду Албахарију и Драгану Великићу, који су дошли на позив организатора да испоштују Рашу Ливаду, не само као песника, него и као свог дугогодишњег пријатеља. Апсолутно су невини и за похвалу у овој причи.
- С једнаким разлозима и по истом позиву, као Д. Албахари и Д. Великић, дошао сам да присуствујем том чину, заједно са стотинак поштовалаца Раше Ливаде, не само као писац, пријатељ Раше Ливаде, без кога је тужна кафана «Златно весло» на земунском кеју, у којој смо се повремено дружили, већ и као грађанин градске општине Земун, али и као главни и одговорни уредник «Песничких новина», чија је редакција једно време била у Земуну, на Гардошу, када је њихов уредник био песник Милисав Крсмановић и када су и материјално биле подржане од стране општине Земун. Приметио сам латиницу, али ако неко мисли да је због тога требало да реагујем на начин непримерен тренутку, такво мишљење не прихватам.

- Покренуо сам већ иницијативу преко КПЗ Београда да се званично разговара са председником општине Земун Браниславом Пространом и, знајући га и лично, као и досадашњу благонаклоност, не само његову личну, већ и општинске администрације, према књижевним акцијама, уверен сам да би се могло доћи до доброг решења. Свакако да ће тада та табла бити постављена у складу са Уставом Србије. За сада, будимо захвални инспекцији општине Земун, ако је не скине, јер је она постављена без дозволе надлежних органа.

- Апсолутно не прихватам оцене Радомира Батурана да је Вук Караџић «аутријски агент», нарочито када се та иста особа залаже, исправно, за званичну примену Вукове ћирилице. Такође, апострофирање «часних људи» у УКС имплицира да су остали (претпоставка може посебно да се односи на присутне приликом постављања табле, па и на мене који сам председник Одбора за међународну сарадњу УКС) нечасни, па га молим да ублажи тон. О увредљивим инсинуацијама на рачун града Београда, коме се има шта замерити, али много више примерити, треба господин Батуран да размисли. Ако је Београд град који пљачка Србију, онда господин Батуран има прилично истомишљеника у околини господина Ненада Чанка, па нека им се придружи. Иако сам рођени новосађани, немам ни најмању намеру да отћутим увреде на рачун светлог образа града Београда, било са чије стране да долазе.

- Жао ми је што се у својим примедбама истакао својом осудом мене лично, али и мог колеге Албахарија, протођакон Радомир Ракић, наш угледни интелектуалац Српске православне цркве, такође сјајан преводилац, захваљујући чијем стручном саветовању је мој превод (штампан, колико је мени познато, у два издања: ћириличном и латиничном), који он помиње, тако прихваћен и у Ватикану, јер хришћански је праштати, а не осуђивати, нарочито ако се та кривица не може приписати ниједном члану УКС нити СКД, па ни мени. Посебно није лепо апострофирати негативно Давида Албахарија, само зато што је присуствовао постављању табле, а ничим допринео њеном изгледу.

На крају, желим да се ова лепа иницијатива «пријатеља са кеја» Раше Ливаде заврши на најбољи начин. Не треба је отежавати, јер иза ње не стоје ни УКС, ни СКД, ни редакције књижевних листова, осим сада «Песничких новина», већ само грађани који немају институционалну моћ, а која ће им бити неопходна да песник Раша Ливада опет буде тамо где је и за живота највише волео да буде: на земунском кеју.

У Београду, 2. децембра 2011.
Драган Мраовић


Л а т и н и ч е њ е С р б и ј е – у извођењу појединих књижевника

Поводом постављања латиничне табле у Београду, на Земунском кеју, у част српског песника Раше Ливаде, ми из Српског националног удружења за заштиту Ћирилице изражавамо жаљење због таквог недобронамерног геста неодговорних појединаца.

Свако писмени Србин – а крајње је време да сваки Србин буде писмен – разумеће из Устава да је уз српски језик везано само једно писмо – ћирилица, те да се употреба других, страних писама, уопште не спомиње. И уместо да се људи од струке и пера залажу за доследну примену Устава и закона своје земље, они чине управо супротно и својим јавним деловањем збуњују и често вређају јавност.

Поставља се питање – са којом намером је истакнута табла исписана писмом хрватске националне мањине у Србији? Да ли наше млађе генерације треба постепено да се навикавају и полагано прелазе – прво на друго писмо, а затим и на други, преименовани српски, а сада хрватски језик? Да ли ће после губитка основе свог идентитета, млађи нараштаји Срба имати представу ко су и коме припадају?

Стварност је сурова према ћириличком писму. Проглашено је националистичким и назадним, у савременом политичком језику – антиевропским. За његово тихо умирање више нису потребне забране страних окупатора. За то су данас задужени домаћи, самосвесни и напредни интелектуалци, који свесно потчињавају комплетну српску националну културу страним, пре свега хрватским утицајима. За прогон ћирилице не треба више Павелићев закон о забрани ћирилице у НДХ .

Појединцима, припадницима еуропске оријентације и члановима домаће анти-елите милије је туђе него своје. Ако се стиде својих славних предака и свете српске мученице Ћирилице, нека то не испољавају и не вређају нас јавним натписима. Своје трансформације и “преокрете“ немају право да шире по улицама и трговима престонице.

Молимо надлежне из Удружења књижевника Србије да наше протестно писмо доставе својим члановима који су узели учешћа у овом непримереном чину.

Потпредседник Управног одбора
Миодраг Којић

 

Придружујем се протесту због постављања табле с именом песника Раше Ливаде у Земуна на латиници. И то баш у Земуну, где је ћирилица забрањивана од стране
Аустроугарске и НДХ, а после натурана од стране комунистичких власти СФРЈ!

Тај речити показатељ нечијег одсуства осећаја за језик, културу, нацију, државност и историју треба што пре заменити одговарајућом таблом с ћирилицом.

Љубиша В. Јовановић, проф.
Београд

 

ТРГ ПЕСНИКА РАШЕ ЛИВАДЕ

У интересу коначног разјашњења догађаја
око постављања табле «Трг песника Раше
Ливаде», преносим писмо Милована
Здравковића
упућено мени (наравно, уз
сагласност аутора).

Овим сматрам, бар што се мене тиче, закљученом
сваку даљу расправу.

ДРАГАН МРАОВИЋ

Напомена: Милован Здравковић, режисер и
позоришни делатник,
писац је _Позоришног речника_ (већ треће
издање Завода за издавање
уџбеника) и књиге _Позоришни живот Земуна у 19.
веку_, у којој се говори
о раду и утицају земунских Срба на позоришни
живот наше нације. Наравно,
књиге су у ћириличном писму.

* * *

Земун, 4. децембар 2011.

Драги мој друже,

драго ми је што си правилно реаговао.

Такође, ја се скоро
100% слажем са мишљенима оних који су реаговали.

Кад би они знали како
сам ја реаговао када сам видео таблу - благо
речено, не би ми веровали.

Отишао сам код тог другара који је у својој
радионици урадио таблу, да
се лично уверим у фонтове. Он се човек бави
прављењм челичних
конструкција, нема никакве везе са
меморијалним таблама и писмима, а
онда ми је показао компјутер који иде уз ту
машину, нажалост без ћириличног писма.

Моја прва реакција је била - да је не постављамо,
него да је само покажемо. Но, многи моји
истомишљеници су ми рекли - дај
да заузмемо простор, па када се званично
донесе одлука, табла ће бити
израђена у оквиру законских прописа -
ћирилицом.

Ето, то је то.

А Великића и Албахарија сам лично замолио да
буду крај табле у тренутку
откривања, јер су дошли међу првима, а Раша их
је стално помињао и хвалио у дружењима.

Поздрављам те и драго ми је што се разумемо.

МИЛОВАН ЗДРАВКОВИЋ

ОПЕТ О ЋИРИЛИЦИ

Недавне расправе у вези са постављањем латиничне табле у Земуну која треба да обележи Трг Раше Ливаде, писца, подстакла нас је да се и ми, “Српско-канадско удружење писаца” из Торонтa, по ко зна који пут упитамо коме смета ћирилица у Србији и ко треба да је брани као неприкосновено писмо српског језика? Иако знамо одговоре, није згорег да их опет поменемо.

Ћирилицу су као писмо одавно у Србији почели да замењују они неуки и они који увек желе да буду политички коректни. Сада се та замена код великог броја људи, младих највише, тумачи цивилизацијским (читајте техничким) напретком. Кобајаги, да нас цео свет разуме. Ми који смо веома далеко од отаџбине знамо да то није истина, пошто смо често у ситуацији да видимо како канадски Кинези у подземној железници читају своје новине исписане писмом које најбоље знају и које је у потпуности примерено њиховом језику.
Иако смо се надали да ће доласком демократије Србима бити омогућено да
и кроз употребу свог писма изразе свој национални идентитет, то се није догодило. Напротив радило се и споља и изнутра да се чак и назив српски језик у образовним институцијама Србије замени изразом матерњи језик. Наше удружење је реаговало на све те покушаје петицијом, чланцима и конкретним акцијама, као на пример, употребом ћирилице на вебсајту Удружења и сл.. .
Тако је и са питањем ко треба да брани ћирилицу. И ту смо били јасни конкретним примером. Већина чланова Удружења који објављују своје књиге, објављују их на ћирилици. Нажалост, у Србији, многи писци једноставно не маре и не воде рачуна о томе, иако су писци, као и новинари, издавачи, пи-ар „стручњаци” и креатори рекламних паноа, најпозванији да то чине. Неспорно је да у јавном сектору сталну бригу о српском језику и писму, спровођењем одредби постојећих прописа, треба да води држава и свака актуелна власт. Наравно, то не подразумева да о томе не треба да брину сви они који су држвљани Србије, без обзира на националну припадност. Најубедљивију пример за то је Канада, мултиетничка земља у којој се у јавном животу говори, чита и пише на енглеском и француском, а остали језици су ствар бриге етничких заједница.
Дакле, и наше Удружење у потпуности подржава протест због поставлљања латиничне табле изражен у писму Удружуња Ћирилица упућеном УКС-у, разуме и протест свих оних који су се огласили али се не слаже са начином на који су исказали свој протест. Надамо се да ће овај спор, око суштински добре намере, да трг у Земуну понесе име уваженог писца Раше Ливаде, подстаћи, поред писаца, и све оне који се баве писањем уопште и оне који дају имена улицама и трговима, као и оне који исписују уличне табле и путне ознаке, да поштују и чувају свој језик и писмо.

У Торонту, 3. новембра 2011.

Катарина Костић, председник
Стојанка Раденовић-Петковић, секретар

 

Поштовани,
Хајде да са мање жестине пишемо о ћирилици
и латиници, и онда када једна од њих жуља. Ја
верујем да је и латиница
српско писмо, да се латинице не треба да
одричемо. Благо нама ако оба
писма познајемо и као своја признајемо. Онда
лако можемо да нађемо решење и да исправимо грешку.
Али хајдемо без жестине, без љутитог суђења, без свадљивости.
Што се тиче изјава писца Владимира
Арсенијевића, треба најпре са резервом
прихватити објављено. Догодило се
толико пута да је написано, и објављено,
другачије него што је речено. И
када је разлика мала, довољна је да направи
велику грешку и да нас, неопрезне, у њу повуче.
Али узмимо гору могућност. Рецимо писац
Владимир заиста види, сматра и баш каже да је
СПЦ јадна, а САНУ и УКС да су удружења злих стараца.
И како нису ништа
боље од тога.
Ако верујемо да тако није, и да тако нешто није могуће, онда
треба писцу Владимиру Арсенијевићу искрено да желимо што брже, што
безболније и што једноставније да спозна своју заблуду. На
неки начин - да се уразуми. Да схвати да је мало претерао.
Ево, и том случају, ја му желим да поверује како овде, међу читаоцима овог мејла,
има људи који су верници и писци, чланова који верују у њега и желе да
он напредује, да ствара, да даље трага и наставља своје стваралаштво. А
за то му је потребна снага и здраво убеђење, да пише добре књиге.
Пуно добре воље, да има елана и времена и услова да ствара.
Поштовани, грди, него шта, критикуј, све што је штетно и за срамоту откри
и показуј, али, ако можеш, дај - имај милости кад год је реч о
слабости и немоћима. А можда је о томе најпре и реч : о, на много начина, и
кроз генерације, преживљеној патњи која је донела нове скупе
невоље и однела драгоцену наду.
Па и да помогнеш, Владимире, својим даром, и мудрим саветом,
било би заиста од користи, да се избегне јад.

Срдачан поздрав
Душан Андријашевић

 


Postovane kolege,
U potpunosti,
vidjevsi u ovom dopisu glas zdravog razuma, ali i razumijevanja, slazem
se sa kolegom Dusanom Andrijasevicem.
Stara poslovica kaze:"Onoliko ljudi vrijedis koliko jezika govoris."

Ja bih jos dodao. I pisama. Pises.

Srdacan pozdrav,
Sabahudin Hadzialic
Sarajevo Bosna i Hercegovina

 

Члановима Удружења књижевника Србије

Даме и господо,

пратио сам с пажњом расправу у вези постављања табле у Земуну покојном песнику Раши Ливади.

Лепо је што сте приметили један пропуст који вероватно није био намеран већ учињен из незнања и приучености у коришћењу савремених технологија. „Фонт” никада не сме бити изговор јер све што је компјутеризовано може да пише на било ком светском писму. Осврнули сте се с правом на једну појаву која има утицај углавном на чланове удружења, а не обраћате пажњу на сличне појаве које се тичу целог друштва:

- од Нове године у Београду ћете моћи да се возите јавним превозом само уз исправе и карте исписане латиницом (BusPlus) иако је то у супротности са Уставом који прописује службено писмо у Србији

- законом обавезне декларације на производима које купујете исписане су латиницом, иако је то у супротности са Уставом који прописује службено писмо у Србији

- Кампања „Београдизација Београда” коју спроводе градске власти, а чији је циљ „афирмација београдске културе” одвија се на латиничном писму, сви пропагандни материјали ове кампање

као и уметнички графити по градским зидовима су исписани латиницом

Ту су и друге појаве, скоро сви дневни листови (и сва њихова интернет издања осим једног) користе латинично писмо, исто као и телевизије са националном фреквенцијом. Многе наше старе робне марке

(Књаз Милош, Плазма, итд.) сада се пишу латиничним писмом...

Недавно ми је био гост професор једног холандског универзитета који је био последњи пут у Београду пре 25 година. Био је (за мене изненађујуће) запањен када смо шетали Теразијама и Кнез Михаиловом улицом. Питао је „шта сте урадили са вашом дивном ћирилицом, некада су скоро сви натписи на радњама и установама били ћирилични, а сада се осећам као да сам било где у западној Европи. ”

Знам да у данашње време мишљење писаца никоме није битно, то је постало неугледно занимање, у ствари, више као лични хир, хоби. Писана реч је изгубила битку пред масовним средствима комуникације (и манипулације), јефтина забава и шунд скреће пажњу простог народа са друштвених проблема, писци нису више омиљени гости на пријемима јер више није битно да неко буде виђен у друштву умних људи који имају нешто да кажу него у друштву водитељки и певачица које умеју нешто да „покажу” или политичара који могу нешто да „среде”. Књижаре су постале супермаркети за продају јефтине и масовне стране робе, немогуће је да се књига песама домаћег писца појави у излогу у центру града.

Ипак, иако сте сада на маргини друштва, треба да се чује и ваш глас, нека бар историја забележи да сте се побунили против укидања ћирилице у Србији! Покрените поступке код повереника за заштиту права грађана, помињите успут у свакој изјави за медије било којом приликом и овај проблем, покрените заједничке акције са САНУ, Матицом српском, Задужбинама и Библиотекама, да се власт натера да примењује сопствене законе јер сте ви први браниоци националног писма, писана реч је ваше оружје и ваше умеће, а ћирилично писмо основа културног наслеђа простора на коме живите.

Очување ћирилице зависи само од вас писаца, нико је други неће заштитити! Ако ништа не предузмете, за само десет година ће ћирилицом у Београду писати само свештеници Српске православне цркве.

Већ је постало уобичајено уверење, храњено од многих невладиних организација које су много сложније и активније од вас, да на ћирилици инсистирају екстремисти и националисти, па многи суграђани слабијег карактера лако напуштају своје национално писмо.

Када бисте покренули одговарајуће акције, веома брзо би провајдери мобилне телефоније у Србији обезбедили апарате са могућношћу употребе ћириличног писма, подједнако лако као што су први легално увезени телевизори и телефони добили меније на српском језику. Једина препрека може да вам буде страх за очување неких ситних позиција, страх од замерања и пуштање да неко други брине ту бригу.

Могуће је и тако живети, али тако се не стварају велика дела!

Срдачан поздрав свима,

Немања Тасић

 

ПЕСНИК РАША ЛИВАДА ДОБИО ПЛАТО У ЗЕМУНУ!

Комисија за споменике и називе тргова и улица Града Београда усвојила је молбу Иницијативног одбора за именовање Трга Раша Ливада, код Старе Капетаније, на кеју у Земуну. После трогодишње акције, а нарочито после трећег дописа упућеног поменутој Комисији и постављања незваничне табле с натписом Трг песника Раше Ливаде, надлежне градске власти су донеле одлуку да плато код Старе Капетаније добије име песника Раше Ливаде.

Дајемо текст овог последњег дописа Иницијативног одбора градској Комисији, због увида у акцију, а нарочито после оне расправе о врсти писма на табли коју су незванично поставили пријатељи Раше Ливаде, јер је била израђена привремено и с најбољим намерама - да се градске власти подстакну на прихватање предлога, на машини намењеној одређеној врсти производа која има само један фонт, а поклон је власника радионице. Нема сумње да ће градске власти исписати таблу у складу са прописима, ћириличним писмом.

Било би лепо да се, у оквиру уређења земунског кеја које је у току, постави клупа на платоу на којој би «седела» и скулптура Раше Ливаде, како бисмо могли, као некада, да седнемо крај великог песника.

Милован Здравковић

Драган Мраовић

ИНИЦИЈАТИВНИ ОДБОР

ЗА ИМЕНОВАЊЕ ТРГА РАШЕ ЛИВАДЕ У ЗЕМУНУ

СКУПШТИНА ГРАДА БЕОГРАДА
Комисија за споменике и називе тргова и улица

Београд, Краљице Марије 1

Поштовани,

Прошло је четири године откако је умро наш суграђанин Раденко Раша Ливада, значајан српски песник, културни радник и интелектуалац. Из познатог искуства, својственог овој средини, знамо да се значајне личности олако предају забораву, те је у том смислу упућена иницијатива одговарајућем органу општине (пре годину дана) и града (пре три године) којом се предлаже да се део улице Кеј ослобођења у Земуну (садашњи паркинг до зграде Стара капетанија) преименује у ТРГ РАШЕ ЛИВАДЕ.

Значај личности Раше Ливаде за нашу средину је евидентан, те Вам у прилогу шаљемо део његове биографије. Напомињемо да преименовање овог дела улице не ремети постојеће адресе пошто је то простор у облику трга, а сада је паркинг без објеката, што се добро види на фотографији коју Вам шаљемо у прилогу.

Иницијативни одбор:

Милован Здравковић, театролог

Миодраг Табачки, сценограф

Радомир Путник, театролог

Александар Берчек, драмски уметник

Давид Албахари, књижевник

Петар Катанић, фотограф-дизајнер

Љиљана Благојевић, драмска уметница

Ивана Жигон, драмска уметница

Герослав Зарић, сценограф

Живадин Митровић, журналиста

Петар Зец, редитељ

Јадранка Јовановић, оперска уметница

Драгана дел Монако, оперска уметница

Миодраг Д. Јовановић, оперски уметник

Александра Ангелов Јовановић, оперска уметница

Оливер Њего, оперски уметник

Предраг Милетић, драмски уметник

Мирко Жарић, театролог

Миодраг Дабижић, професор

Милутин Петровић, песник

Драган Мраовић, књижевник

Мирко Нишовић, спортиста

Мома Радосављевић, професор

Божидар Зец, преводилац

Борислав Радовић, песник

Борислав Балаћ, позоришни продуцент

Милан Игњатовић, професор

Драган Поповић, журналиста

Ђорђе Недељковић, адвокат За Иницијативни одбор

Милован Здравковић

 

РАША ЛИВАДА
(Суботица, 1948 — Београд, 06.11.2007)

Аутор је књига песама Попрскан знојем казаљки (1969), Атлантида (1972) и Карантин (1977), и поеме: Рањени дитирамб, Хороскоп и Рађање сонета. Издавачко предузеће "Посвета" 2006. године по избору Борислава Радовића у оквиру библиотеке "Савремена поезија" објавила је збирку његове поезије Песме.

Објавио је и антологију "аполитичке поезије" Светска поезија данас (часопис Градац, 1981), која је, заједно са његовим песничким збиркама, извршила знатан утицај на потоње генерације песника. Проширена и допуњена, ова антологија објављена је у два тома у издању "Просвете" 1983. године под насловом Модерно светско песништво.

Преводио је пезију Роберта Грејвса, Т. С. Елиота, Хуана Хименеса, Јахуде Амихаја и В. С. Мервина.

Године 1985. основао је Књижевно друштво "Писмо", покренуо истоимени тромесечник за савремену светску књижевност, а у сарадњи са Матицом српском из Новог Сада уређивао је и истоимену библиотеку. У крилу овог књижевног друштва основао је још неколико књижевних часописа ("Руски алманах", "Источник", "Еразмо", "Медуза", "Schakespeare & Co.").

Осамдесетих година био је потпреседник Српског ПЕН-а, председник Београдске секције Удружења књижевника Србије и први председник Одбора за заштиту уметничких слобода. Један је од оснивача Српског књижевног друштва 2000. године.

Песме су му превођене на преко двадесет светских језика, а за свој књижевни, преводилачки и уређиваћки рад добио је низ награда, међу којима "Бранкову награду", Награду "Милан Ракић", Награду "Јеремија Живановић", "Златни беочуг" за трајни допринос у култури Београда и др.

Рођен је 1948. године у Суботици.

Отац троје деце.


Раша Ливада

КАПЕТАНИЈА

Пловидбе више не личе на наше судбине
Бродови превозе само своје димове Само
— оружје — дуван
— паладијум А капетани су постали
савршени шрафови бродских мотора

И то би било све о широком здању
капетаније Врана
одсечених ногу јаког срца
што је овај град уписала у карте света

И то би било све да нема
њене тешке сенке у коју се скривам
Постоје људи који живе тамо
где други цркавају од трулих
трачева о смрти шпанског и кинеског
цара Само велики умиру
пљачкају руку или смисла
и удубљујем се у нешто пресудније
за мој живот
У месечину
што цури с крила на крило ноћних птица
као пиво низ степенице

У моје
синусе — плућа — слезину
И тамо
шири жуте лепезе прастаре светлости
Али заборављена је реч која може
описати тај загрљај без руку

Пољубац без усана

А Ливада каже

Ако си од дана: Иди у дан;
ако си од ноћи: Иди у ноћ.

http://www.youtube.com/watch?v=EPOnSGFI3HE&feature=related


ФИЛИПИКА ГОРДИХ

Пре него што испијемо све отрове, и обесимо се: У Градском парку, још ово да ти кажем па да нас нема, па да нас као облутке пространог светла, завитлају низ реку, да потонемо споро, ко кап крваве живе, низ оно ребро, названо многим именима, у муљ: Да буђемо седефно уво, тврдо уво на све што ће се збити.

Још само ово о буџаку-над-буџацима, где песма гњили, и неимар цвили; где свиреп је народ, мутан лиман, небо ниско, звезде на ушу уђу, на нос изиђу, а у бунаре кад метеор падне: Изваде кост и ћупове.

Још само ово о прецима, што се хвале потомцима, да је свуда многи прошао и куле зидао: А ко је, а шта је остало? Десет цркви, знак лојалности побожним амбасадорима, гомила пустих кућа без сврхе и намене, банке, телекси, и стотине преображених гласова у лавеже који скитају и лају у олуке: Поштујући, и призивајући, а не знајући ни кога, ни шта.

И чуде се онима што силазе с планина, данас када цветају глади и уметности, чуде се оним последњима, што низ планинчине силазе, мењајучи међусобно кошуље, рузмарин, пољпце и сир, када се сретну, и кажу: Тај обичај је стар. То је стари обичај.

Па ко су онда наша браћа и синови, и ко смо сви ми, овде, у лову на садашњост? Скупа: Само да отимамо новце једни од других, угаљ, жућ, гробнице: Ко су наша браћа и синови, од ових овде, окупљених око телекса, који годинама не откуцава, ни једну вест, већ само празно зврји, као лафет, с ког су управо однели мртваца.


А Ливада каже:

Теже је саздати срушене хромине,
него нову кућу.

И каже:

Помери ногу, лек је под ципелом.

 

 

Amika