Amika.rs

Зорица Сентић - Кан - Француска


rayé

mes pensées non pensées
mes questions sans tes réponses
mes réponses sans tes questions
mes écrits, tes corrigés
mes cris sans bruits
mes tout de tes riens


mais rien de plus
je dois te rayer
tu m’as remplacée
je m’efface


français Zorica Sentic

rayade

mis pensamientos no pensados
mis preguntas sin tus contestas
mis contestas sin tus preguntas
mis escritos, tus corregidos
mis gritos sin ruidos
mis todos de tus nadas


sino nada más
tengo que te raye
me has reemplazado
me borro

Zorica Sentić
espagnol Maggy De Coster

forstrekita

miaj pensoj ne pensitaj
miaj demandoj sen viaj respondoj
miaj respondoj sen viaj demandoj
miaj skribaĵoj, viaj korektitaĵoj
miaj krioj sen bruoj
miaj ĉioj el viaj nenioj


sed nenio pli
mi devas forstreki vin
vi anstataŭigis min
mi forviŝiĝas

Zorica Sentić
esperanto Floréal Martorell

17. мај 2010.
У Врању

Синоћ тек донесох књиге од деце. Хвала Вам, драга Зорице! Бејах у послу, и данас сам, а приуштих себи задовољство, ако и кратко, од сат-два, да будем са њима.
Ваша је књига песма. С њом се хода по врховима трава, цвећа и дрвећа, пахуља и капљама кише, на ветровима, по врховима вода и облака, и далеких хоризоната, и топлих људских радости, и неизбежних туга, и свега што се нежно жели и заувек губи.
Ваша се књига не може читати брзо, колико се не може читати ни полако.
Поздрављам Вас!
Веселинка Стојковић,

10. септембар 2010.
ЧЕЖЊА ЈЕ ВЕЧНА („Да, није прошао дан да нисам помислила на Тебе“), „Угаси тишинУ“, „Угаси тишинУ / бр. 2 / ја нâс волим“, „Приче-не-приче“, Београд: Хектор принт, 2009.
„Јер је живот празан и мали
без љубави“
(Изашла сам из времена,
Угаси тишинУ).

Упркос језичким несугласицама, и упркос структурним недоумицама, и упркос списатељским другим гресима (а ко их нема?), стих и проза Зорице Сентић читају се заинтересовано, позивно, сараднички, излетнички и постизлетнички. И у кућној атмосфери и на путевима разноразним.
Јер њено је ткање из вечито људске и вечне потребе за вишим и највишим, за топлином и племенитошћу, за најтоплином и најсрећом. А читалац из њенога краја, какав сам ја, сасвим сигурно, и захвално чак, исхода све путеве и путељке, и село и реку, и махале и кућни праг, и пође у свет. Буде опет и опет међу својима ако их је и изгубио, и нарочито у бакином крилу са бакиним причама које Зорица на свим путевима и у свим пртљазима носи између своје родне Македоније, Србије из детињства и свога села Левосоја, и Француске која јој је дуго потоњи дом, и српског Београда који јој је честа станица и име прича и прича. Наужива се опет жита и баштâ, цвећа и босиљка, и птица и пастирских звона, и сунаца и месецâ. Неба звезданог и шара земљиног и лица људског. Затвори се и у кућу, у посао. И крене на пут. И оде. И седне и заборави се у мисли, у чежњи свакојакој. И врати се. И опет крене, понекад и незнано куда.

А чар недосегнутог га не напушта, бол и немоћ непотпуности, неостварености, срећа-не-срећа.
Све то са Зорицом. Њене су песме и приче луталачки путеви, из чежње за вечним сунцем срца, за највишом звездом, коју је и дотакла, и која у видику јој је још –

„А сећаш ли се Ти тога дана вечерас?“ (Вечерас, Приче-не-приче),
ако је и у сићушној тачки живе њене стварности:
„Али друго име за љубав
то се не може измислити
то си Ти“ (Друго име, Угаси тишинУ 2);
„Да, није прошао дан
да нисам помислила на Тебе“ (Да, Угаси тишинУ 2);
„Ако се једнога дана вратиш
реци ми да сам сањала да сам плакала“ (Ако се једнога дана вратиш, Угаси тишинУ 2).

А враћа ли се што ако се Он и врати?

Истрчи читалац заједно са Зорицом ширине, и стешњене, детиње и лептирасто их истрчи, и зрело их истрчи, али из љушчице своје куда би? Куда ће? Можда је лет над тастатуром, то бескрајно ударање по њој, у жице из жица срца и мозга и руке, на свим одмориштима и у свим луталиштима света – тај вечни низ даха – можда је то прави и једини, и једини лек човековог хода-трчања до скончања. Тај вечни низ даха на овај или онај начин: од онемелости, до речи, боје, мелодије, покрета, облика. У Зоричином случају, то су песма и прича у нежној и топлој лирској занетости.

И кад се понавља, и кад и себи почне да досађује, и кад невешто лута језичким и другим пространствима, и кад и кад и кад, ми идемо за њом, са њом, Зорицом Сентић, и са собом и за собом. И да се уверимо колико нам дух у круг се врти и пада и устаје и нестаје и опет оживљава кад нам се душа и срце и очи испразне.

„Однећу скривену успомену
умотану у тајну
нâс
пред Бога“ (Тајна, Угаси тишинУ 2).
„Ти си написао
једну лепу страну
велике књиге
мог живота“ (Данас, Угаси тишинУ 2)

Остаје нам вера да ће песникиња Зорица Сентић, како ју је Бог дао за борбу и добро, остати на путу добра и борбе и непредавања до конца. И напредовања.

„Ако знаш где хоћеш,
и где треба да одеш,
ветар ће те тамо однети
слушај у тишини…
и воли“ (Угаси тишинУ 2).

А тишинâ ће бити, узалуд се заваравамо да се могу угасити. Можда једино песмом, начас, до друге песме, треће, четврте. Последње. И то је нешто. То је све.

„Пређемо свет да тражимо срећу, а вратимо се кући да је нађемо“ (Знакови поред мог пута, Приче-не-приче).

Ишчупана из свог матерњег језика, да му се врати са књигама, Зорица Сентић враћа дуг својим прецима и свом имену. А што смо старији, корени су нам ближи, и једини сигуран дом.

„Реч коју сам те целе вечери тражила, ону реч са трајном лепотом, нашла сам: Завичај!“ (О, обећана песма, Угаси тишинУ 2).
Враћа и дуг великој срећи коју само изабрани, или и свако, дотакне, макар на час. Срећа је и час, часак, трен. Трунчица у веку. И вечна чежња.

Нађосмо је и ми, ту трајну реч. Завичајну. И светлости среће бејасмо свесни. Са песникињом Зорицом Сентић.

Веселинка Славковић Стојковић
Врање


П. С.: Одавно ми није било тешко као последња 24 часа. А пожелех на овај баш дан да Вам се јавим.
Поздрављам Вас са жељама за добро здравље најпре, и за сваку другу срећу.
Срећан Вам, дакле, рођендан!

Срдачно,
Веселинка

(Текст ћу погледати и сутра. Ако што узмогнем да поправим, јавићу се. „Кад птица одлети, не хвата се“, али тек сада могах да пишем.)


precrtano

moje misli ne mišljene
moja pitanja bez tvojih odgovora
moji odgovri bez tvojih pitanja
moji zapisi, tvoje ispravke
moji krici bez zvuka
sve moje od tvojih ništa


ali ništa više
ja moram da te precrtam
ti si me zamenio
ja se brišem


serbe Zorica Sentic

overstreget

mine tanker
ikke tænkt
mine spørgsmål uden
dine svar
mine svar uden
dine spørgsmål
mine beretninger, din
korrigeringer
mine lydløse skrig alt mit og fra dit - ingenting


men jeg har ingenting mere
at overstrege
jeg må overstrege dig
du erstattede
mig
jeg sletter mig selv
ud


digt på serbisk af Zorica Sentic
translation into Danish Predrag Crnkovic


precrtano
moje misli ne mišljene
moja vprašanja brez tvojih odgovorov
moji odgovori brez tvojih vprašanj
moji zapisi tvoji popravki
moji kriki brez zvoka
vse moje od tvojih nič


toda nič več
jaz te moram prečrtati
ti si me zamenjal
jaz se brišem


Zorica Sentić
slovenščina KarEn (justOne)

preckrtano

moite misli veke ne se mislli
moite prashanja bez tvoi odgovori
moi odgovori bez tvoite prashanja
moi zabeleshki, tvoi ispravki
moi krikovi bez zvuk
se moe, od tvoite nishto


no nishto poveke
jas moram da te preckrtam
ti mene si me zamenil
jas se brisham

Zorica Sentić
makedonski Lena Mitevska

a şterge

gândurile mele nu părerea mea
întrebările mele fără răspunsurile tale
răspunsurile mele fără întrebările tale
textele mele, intervenţiile tale
ţipetele mele mute
toate ale mele de la tine nimic


nimic mai mult
trebuie să te şterg
tu m-ai înlocuit
eu te şterg

Zorica Sentić
traducere în limba română: Eugenia BĂLTEANU

 


Amika.rs