Amika.rs

КРАЉЕВИНА СРБИЈА и ЈУГОСЛАВИЈА


Пророчке речи Николе Пашића

Џон Фротингам – велики добротвор Србије

Београд 1905 – 1910. године

Тринаест српских династија

Бранислав Петронијевић – научник и метафизичар

Милутин Миланковић: Још 16 «сунчевих» година и живот на Венери

М. А: Владика Николај Велимировић - први после Светог Саве

 

САВАМАЛА, БЕОГРАД И СРБИЈА У РОМАНИМА ДУШАНА АНЂЕЛКОВИЋА

Душан Анђелковић: Аписова ружа - 1. део (описи Београда 1903. године, краљ и Драга, Стеван Сремац, Апис, најславнији регрут, посилни Вук, леш којим Апис потчињава...) - одломци из романа

Душан Анђелковић: Аписова ружа - 2. део (Србија и Косово и Метохија 1903, Апис и помоћници, Црна рука, Лијандер – глумац Народног позоришта, однос Апис – краљ, турска и арнаутска власт и страшни злочини на КиМ, одсечена шака послата краљу као доказ, «летећи убица» Иса Бољетинац...) ... И КОМЕНТАРИ

Душан Анђелковић: «Аписова ружа» (3. део) «Три кључа», заборављен крај Београда; кафана «Лепи изглед» и Драгиша Лапчевић – патријарх социјалдемократије; шпијуни и бегунци; Жарко – вечити бунтовник; Марко – «српска мајка», како је створена «Чубурска штедионица»; први снег у Србији: «У рату смо измислили и прекрасне градове, и дивне жене, и лепи живот кога није било и никад га неће бити...»

Душан Анђелковић: Аписова ружа - 4. део (Београдске кафане, фабрика «Гођевац» и радници, побуна скретничара, прослава Првог маја, састанак социјалдемократа и њихов вођа Драгиша Лапчевић...)

Душан Анђелковић: Аписова ружа - 5. део (Збор социјалиста у "Лепом изгледу" - Вашар у Лапову - Демонстрације у Београду - Студентски збор на Калемегдану и сукоб са жандармима...)

САВАМАЛА у Београду – историјски преглед

Савамалом се данас зове област око Карађорђеве и Савске улице. Првобитно, данашњи центар града се звао Савамала, до Славије и Теразија. Назив је настао из имена реке Сава и турске речи „махала“ - мало насеље. .
Историја Савамале почиње почетком 18. века када је Аустроугарска освојила Београд и преселила хришћанско становништво из утврђене вароши на део уз Саву, где је постојало Савско (или Српско) село, за разлику од Швапског (уз дунавску обалу), касније Турског села..

Почетком 19. века Савамала је била село са стотинак кућерака поред мочварног терена. Речно пристаниште је било на Дунаву где је кошава дувала свом снагом и претила бродовима. У време кнеза Милоша је одлучено да се премести на савску обалу која је заштићена гребеном и много питомија и да се ту развије трговачки (абаџијски) део града. Кнез Милош је издао наредбу да се ту настане сви који желе да се на савској обали баве трговином. За абаџијску чаршију је одређена данашња Улица краљице Наталије, а станарима тог дела Савамале понудио је да уместо кућерака подигну пристојније куће и радње, уз бесплатну сечу дрва за градњу. Како то нико није учинио наредио је да се раселе у Палилулу што је урађено за један дан. На испражњеном простору о државном трошку је подигнуто 46 дућана који су бесплатно понуђени трговцима. Абаџије су се правдале да је то „јако удаљено од пазара“ и тек кад је кнез припретио да ће им затворити дућане у Вароши и оставити их да гладују, невољно су пристали.

На Топчидерском друму (данас Улица кнеза Милоша), мајстор Никола Живковић - Хаџи-Неимар, који је уживао највеће поверење поверење кнеза Милоша, диже државне зграде. Зграда Совјета, подигнута је 1836. године као једноспратница на месту данашњег биоскопа „Одеон“, а испод ње Вазнесењска црква, Државни савет, војне касарне, Министарство финансија са Финансијским парком и најзад Двор Михаила Обреновића. Стара зграда Совјета порушена је 1931. а од тих првих значајних грађевина остао је само део Велике касарне (уз комплекс зграда старог Генералштаба), као и Амам кнеза Михаила, у улици Адмирала Гепрата број 14. На углу данашњих улица Балканске и Адмирала Гепрата (Пиварски сокак) изграђена је и прва Велика пивара, са кафаном и великом салом у којој су игране прве позоришне представе али и одржавана заседања скупштине, па и чувена Светоандрејска скупштина 1858. године. У то време у овом делу Савамале ничу и прве приватне зграде од којих неке и данас постоје, попут оне у Пиварској улици (Гаврила Принципа) број 15.

Подизањем монументалних грађевина према европским стандардима, Велика касарне (1836), Народног совјета (1836) и Дворца (1837-38), дефинише се нови административни центар Кнежевине и формира језгро српског Београда као супротност старој, турској вароши опасаној шанцем.

Савамалска чаршија је дуго служила за почетак трговања, па онај ко се обогати селио се у неки отменији крај. – до Луке Ћеловића - Требињца који је, обогативши се, одлучио да се не сели у центар него да центар града доведе у Савамалу.

У Савамалу стиже 1884. године прва пруга, изграђена је Железничка станица, а недалеко од ње и први железнички мост на Сави. Овај крај су плавиле велике воде Саве, а Немањином улицом је текао Немањин поток. Савамала је била потпуно поплављена 1884, после тога је насута Бара Венеција (Савска бара, Циганска бара, име Бара Венеција дали су јој италијански радници који су радили на исушивању) и исушен цео мочварни простор да се околне улице спусте ка реци. Крајем века се подижу нове државне зграде и Државни совјет - Народна скупштина која је била на углу данашњих улица Кнеза Милоша и Краљице Наталије. Изграђена је и трамвајска пруга а 1895. године у савамалском Хотелу „Босна“ (кога ту више нема) отворена је и одмах почела да ради београдска берза, па је савска чаршија постала најважнији чинилац у трговинском свету ондашње Србије. Неко време Савамала је била на лошем гласу као "развратна мала" са кафанама и јавним кућама.

Падина испод Косанчићевог венца издубљена је бројним пећинама - подрумима за вино. Највећи (у бр. 17) има око 700 м2 и специјалан улазни део као пужева љуштура, са зидом који враћа спољни ваздух. У њему су бурад из времена Обреновића, а на зиду је уклесан њихов грб са годином - 1880. Већина тих подрума има вентилационе отворе који избијају горе, испод Косанчићевог венца, и повезани су ходницима, делимично зарушеним. У тим подрумима живи јединствени бели паук који само ту постоји.

У Савамали је и чувени “Мали пијац“ (био је одмах до моста, на месту данашњег паркића и бензинске пумпе) – пијаца за продају робе пристигле реком (најчешће дереглијама - бродовима без мотора) и за истовар робе за „Велики пијац“ (на данашњем Студентском тргу), познат и из једне од ретких београдских староварошких песама:

„Мали пијац, мали пијац, поплавила Сава,
Мога драгог, мога драгог заболела глава... „

http://www.youtube.com/watch?v=NEgXGxhAwa4

"Београдски мали пијац" је нова измена у песми, додата пре двадесетак година, када су певачи схватили да тај "мали пијац" није уопштен појам, већ конкретан назив. Тиме су песму у уводном делу покварили јер понављање истих дворечи - „мали пијац, мали пијац... мога драгог, мога драгог" и других даје посебан ритам песми.

Код данашње трамвајске окретнице испод Калемегдана, био је један од улаза у град - Савска (Босанска, Водена) капија . Једна од посебних савамалских прича је историја настанка оближњих Великих степеница (Велики басамак, који је кнез Михаило трасирао и изградио личним парама) и тајна средњих, скривених "малих степеница" чије коришћење препоручујемо само дању, и тада само упућенима...

BOGDAN TIRNANIĆ: ZA KARAĐORĐEVU ULICU!
Jer, istini na volju, koj’ će moj Beograd na rekama

Jedna od najvećih lagarija koju ste ikada čuli jeste ona o tome kako će kad na vrbi rodi grožđe Beograd izaći na obale svojih reka. Kao što je poznato, taj je projekt opet odložen za malo sutra i sva je izvesnost da ni ova generacija neće doživeti ostvarenje utopije „Beograd, rečni grad”. Smatramo da je to sjajno. Jer, istini na volju, koj’ će moj Beograd na rekama. Da je to zbilja gala stvar, neko bi se već dosetio štosa pošto otmeni i učeni Beograđani po tradiciji vekovima žive u gradu na rekama, to jest u Parizu. Budući da je kroz sve te vekove Beograd uporno šturisao od obala Save i Dunava, pentrajući se kao sulud po obližnjim bregovima, što dalje od vode, mora da postoji neko objašnjenje za njegovu akvafobiju. I postoji. Dotično se objašnjenje može pronaći svakog radnog dana na šetalištima duž leve obale Save, sa novobeogradske strane grada: tu ne duvaju svi vetrovi severa i juga (o istoku i ne govorimo); tu je svetska ruža vetrova. Možda je to razlog što se akvafilija ovog naroda svela na kupanje subotom. Bar je to tako od 1946. godine, kada je, prema pisanju tadašnje „Politike”, definitivno bilo zabranjeno držanje krupnije stoke u kupatilima na užoj teritoriji grada.
Zato potpisnik veruje da jednom zauvek treba napustiti šašavu pomisao o silasku grada na reke. Ali, kako je to još trajni projekt nekih ovdašnjih urbanoutopista, pariskih đaka naravno, čini se nužnim učiniti nešto protiv takvih namera, pa za početak predlažemo osnivanje pokreta za zaštitu Karađorđeve ulice od svih eventualnih budućih deliričnih napada preuređivača gradskog prostora. Ovo je, na prvi pogled, preteran zahtev iz najmanje dva razloga. Prvi je opšte prirode: zašto dizati buku oko ulice koja objektivno ne može promeniti svoj status još niz godina. Tačno.
Ali...
Ne treba zaboraviti na tužan primer Knez Mihailove ulice koja je, menjajući svoj status, bila određena za sadržaje kakvi na njenom prostoru nisu postojali ni u zametku, i koja je, danas, zahvaljujući tome, potpuno izvan svakog sadržaja, slepo crevce. Možda će kafići izvaditi stvar. I hoće.
S druge strane, poznato je kako je Karađorđeva ulica jedna od najružnijih prometnica grada kojom se, kroz blato i bare, rupe i zakrpe, kotrlja sve ono što je još preostalo od pustog turskog. Živeti u Karađorđevoj ulici isto je što i živeti na robiji, pod uslovom da zamislite mučionicu koja neumitno propada i koju su čak i otmeniji pacovi davno napustili. Ukratko, Karađorđeva ulica je kloaka grada gde mogu da vas prikolju u svako doba noći, danju još lakše, i haraju svakovrsne polne boleštine. Tačno.
Ali...
Samo krajnje nerazuman odnos prema gradu (čitaj: mržnja) ne vidi da je Karađorđeva ulica, sada samo dno Beograda, njegova rugoba pred licem sveta, podzemlje i deveti krug, istovremeno i njegova potencijalno najlepša avenija jer se u njoj, i oko nje, nalazi bar desetak epohalnih građevina i bar još par tuceta dokaza da je ovaj kraj možda jedini singidunumski kvart kojim se Beograd uključuje u graditeljske tradicije evropskih gradova i njihove arhitekture. Treba li bolji dokaz za to od zgrade „Zanatske zadruge”. Ipak, pomenimo još i hotel „Bristol” i čitav blok oko njega, podnožje mosta iz Brankove ulice, te, na drugoj strani, zgrade od broja 41 na savskom pristaništu do onih na uglovima Zagrebačke i Kameničke ulice, gde je u jednoj kupoli svojevremeno stanovao slikar Ljuba Popović, i dalje, niz čvrstih, lepih građevina u tim i drugim poprečnim ulicama prema Ulici Gavrila Principa. Da i ne govorimo o stepenicama koje Karađorđevu povezuju sa Kalemegdanom i Pariskom ulicom, i preko Kosmajske sa Kosančićevim vencem, glavnim istorijskim jezgrima grada, takođe prepuštenim neumitnom propadanju.
Ovim, naravno, ne otkrivamo arhitektonsku Ameriku, niti naš apel predstavlja nešto apsolutno novo pošto je rekonstrukcija Karađorđeve ulice verovatno obuhvaćena projektom o silasku grada na obale reka. Ali, pošto smo mi protiv tog projekta, i protiv svakog projekta koji se ne zasniva na moratoriju zatečenog urbanističkog stanja, dakle protiv svakog radikalnog preuređenja rušenjem i malourbanističkom kozmetikom novodobijenih poljana, smatramo da ništa ne stoji na putu da se već sada, odmah, pristupi revitalizaciji ovog dragocenog gradskog jezgra. Bitni preduslovi su tu: skori završetak autoputa kroz Beograd i predvidljiva selidba autobuske stanice, te, zatim, rešenje novog železničkog čvora zavođenjem gradskog samodoprinosa, učiniće da tranzitni promet u Karađorđevoj ulici bude sveden na razumnu meru haosa.
Projekt pravog preuređenja ove, kao i svake druge ulice, ne zahteva u prvom trenutku neke radikalnije zahvate u postojeći gradski život i njegove uslovnosti. Nikakva pešačka zona. Nikakve oaze rekreacije. Naprotiv. Treba poći obrnutim redom. Na primer, učiniti hotel „Bristol” ugostiteljskim uzorom. Ili, povećati do nerazumne granice gradske takse na prodajni prostor za kuglagere, štavljene kože, vasionske brodove u neispravnom stanju, staro gvožđe, linoleume, eksplozive i otrove, prljavu vodu i sve što se u ovom trenutku inače prodaje u Karađorđevoj ulici, a smanjiti namete i garantovati posebnu zaštitu za sve delatnosti iz tzv. male privrede. Terati prostitutke na stalne lekarske preglede i posete frizeru.
Zatim, omogućiti realizaciju projekta grupe mlađih pozorišnih radnika (i Bogdana Bogdanovića, gradonačelnika) koji, u nameri da srpski teatar vrate na mesto njegovog istorijskog postanka, žele da preurede jedan od magacina na savskoj obali, kako se to inače radi u Njujorku i drugde, gde istrošeni industrijski i privredni objekti služe sve više kulturnim sadržajima. Isto tako, podržati staru inicijativu da se jednom od beogradskih umetničkih fakulteta (muzičkom, za primenjene umetnosti) ustupi zgrada „Zanatske zadruge”. Usloviti finansiranje Bitefa i sličnih manifestacija njihovom obavezom da se sve priredbe koje zahtevaju posebne ambijente održavaju u objektima u blizini ove ulice. Podržavati preseljenje grafičke industrije, njenih malih i srednjih kapaciteta zapravo, u taj deo grada, otvoriti knjižare u Ulici Kraljevića Marka. Vršiti stalnu turističku propagandu tramvajske linije „broj dva” koja prolazi kroz Karađorđevu ulicu i koja je, poznato je, jedan od najlepših beogradskih malih mitova za svakidašnju upotrebu i lično sećanje. Zahtevati da svetski cirkusi koji posećuju Beograd razapinju svoje šatre na onim kalemegdanskim poljanama koje su najbliže Karađorđevoj. Obnoviti prostor ispod mosta i oživeti ga kioscima (ali ne onim plastičnim arhitekte Saše Mehtiga jer, za beogradske uslove, skupljaju previše štroke). Naći prostor za bioskop (možda magacin „Tehnohemije”, preko puta „Zanatske zadruge”). Pomno održavati higijenu svih stepeništa iz Karađorđeve ulice prema Kosančićevom vencu i Pariskoj. Koncentrisati filmske kuće i filmsku tehniku u Zadarskoj ulici jer se tu najčešće snima. Sačekati završetak železničkog čvora i tada, takođe na principu gradskog samodoprinosa, pristupiti detaljnom oživljavanju fasada. Staru stanicu ne rušiti (blagi bogo, pa valjda nismo toliko blesavi!), već je pretvoriti u tehnički muzej. Iskoristiti koloseke i otvoriti železničku prugu do Sajma i Ade Ciganlije. Zasaditi drvored od Kameničke do Ulice Kraljevića Marka. I tako dalje. Ukratko, voleti Karađorđevu ulicu na takav način da se dokaže kako nismo od juče i kako ne nameravamo da ovde ostanemo samo do sutra. A reke? Reke služe da voda teče. Neka ih.

КОСАНЧИЋЕВ ВЕНАЦ

На простору некадашњег београдског Шанца, историја и садашњица живе у симбиози на један посебан начин. На старој калдрми, јединој оригиналној и недираној у Београду, данас су паркирани аутомобили, мада сам амбијент Косанчићевог венца, ушушканог завоја Варош капије оставља утисак пешачке зоне и мирног кутка града. Само пар стотина метара даље врви градски саобраћајни крвоток без заустављања.
Помало митски јунаци ове улице, становници, пролазници, власници некадашњих репрезентативних здања, стари и нови, ту рођени или ту досељени, а уз њих и књижевни јунаци који су се ту задесили, повремено изађу у стварност, заједно са данашњим станарима, са онима који ову улицу и ову целину града посебно воле.

Овај крај града памти доста, ту су се на обронцима Тврђаве догађале смутње и промене власти, ту су се граничили Срби и Турци, ту су се мешала европска стремљења и оријенталне навике.

Историја Косанчићевог венца почиње још 1804. године када је српски народ управо овде дочекао устанике. Варош капија кроз коју се улазило у Савску варош која је била српски део града у време турске владавине била је на простору данашње Поп Лукине улице. Улица Косанчићев венац добила је име мо косовском јунаку Ивану Косанчићу 1872. и није га никад мењала.

Иван Косанчић је легендарни српски витез који је, према предању, погинуо у боју на Косову 1389. године.
Остаци града Ивана Косанчића, Иван кула (Иванова кула), налазе се на западним обронцима планине Радан, 33 km јужно од Куршумлије. Из овог утврђења су Иван Косанчић и Милан Топлица, војском из горње и доње Топлице, прешавши преко Трпезе (висораван на Радан планини), отишли у Косовски бој 1389. и у бици изгубили животе. Након Косовског боја, град је дошао под управу деспота Стефана Лазаревића, 1412. године.

Помиње се као побратим Милоша Обилића и Топлице Милана (Косовски циклус). Војвода Иван је уходио турску војску и јавио побратиму Милошу. Знао је језик турски и арапски које је научио у манастиру. Јахао је коња зеленка.
Из епске песме: "Милош, Иван и Милан сусрећу Косовку девојку", види се опис тог косовског јунака.
"За њим иде Косанчић Иване, Красан јунак на овоме свету, Сабља му се по калдрми вуче, Свилен каплак, оковано перје, На јунаку коласта аздија, Око врата свилена марама, На руци му бурма позлаћена."
Дао је Косовки девојки пред одлазак на Косово у битку, "прстен позлаћени".
Био је стасит јунак, обдарен телесном лепотом. Када му наздравља побратим Милош Обилић, он каже: "Ако ћу је напит по љепоти, напит ћу је Косанчић Ивану".

Косанчић Иван, најбољи мачевалац војске цара Лазара и његов побратим и најбољи стрелац Топлица Милан нераскидиво су повезани у народној песми. Косанички војвода Иван је историјска личност, и био је син Огњена Косанчића, витеза из пратње Душана Силног. Пореклом је из Горње Топлице, крај слива речице Косанице, код Куршумлије.
Титулу најбољег мачевалца тадашње српске војске, с почетка 14. века, стекао је и због посебног стила и начина борбе истовремено са два мача – дугим и кратким.

Друго име по коме је био познат је ЗМАЈ ОД РАДАНА. То име се доводи у везу са витешким Редом Змаја или Редом Светог Ђорђа и верује се да је био православни темплар. Због изузетних витешких способности и спремности у народу се веровало да је надљудског, односно вилинског рода. Веровало се и да је попут грчког јунака Ахила – нерањив, али и да говори немушт (животињски) језик. Неретко, њему се приписују епитети слични онима које је имао Свети Ђорђе и остали свети ратници.
Косанчић Иван је био изузетно образован и течно је говорио неколико језика. А од свих српских витезова најбоље је познавао Османлије, њихове обичаје, законе и војну тактику, и био је један од дванаесторице витезова који су предводили напад на турског султана у Косовској бици 1389. године.

На кући трговца Трајковића која је саграђена крајем 19. века у ниши на фасади враћено је попрсје Ивана Косанчића, рад Петра Убавкића, првог вајара обновљене Србије.

И тај камени Иван Косанчић неми је сведок многих догађаја наКосанчићевом венцу. Постоји тврдња да су у тој улици на броју седам убијена браћа краљице Драге, Никола и Никодија Луњевица, а свакако један од најпотреснијих догађаја у овој улици је и шестоаприлско спаљивање Народне библиотеке Србије. Згариште Библиотеке, или како је станари улице зову „рупа“ била је до 6. априла угледна и лепа грађевина, у којој је још 1860. године Стева Тодоровић основао прву сликарску школу. Кућа Милије Марковића Распопа касније је служила као француско посланство, а пред почетак Првог светског рата купио је Милан Вапа и у њој отворио фабрику картонаже. Држава је овај својеврсни нестали дворац откупила за Народну библиотеку.

Неколико деценија после бомбардовања Народне библиотеке вршена су археолошка и друга истраживања која су показала да се на том месту и у античка времена налазила палата, о чему сведоче и данас видљиви трагови. Нажалост, није се имало снаге да се до данашњих дана нешто више уради са „рупом“ осим да се сваког шестог априла одржи својеврсни помен Библиотеци. Идеја је било различитих од меморијалног комплекса, до обнове старог здања, али и данас на том месту стоји ограда кроз коју радознали пролазници загледају место некадашњег храма културе.

Косанчићев венац 18 – кућа Витомира Марковића, најстарија у улици
Кућа која данас уоквирује простор некадашње библиотеке, нахерена стара зграда најстарија је у улици, некада кућа Витомира Марковића. Тачно је онаква како је и грађена, а до пре неколико година ту је на прозору могла да се угледа и једна бака, госпођа Ана, која је умела да исприча и како је кофама гасила ватру разбуктале библиотеке. Госпође Ане више нема, али кућа, кривих зидова и старинских врата стоји. Преко пута ње налази се лепа симетрична грађевина, за коју не постоје тачни подаци о старости.
По неким тврдњама, „Кућа сликара“ на броју 19 је зидана поетком 20. века, по неким сведочењима завршена је у овом данашњем облику 1911. а после Другог светског рата додељена је уметницима који већ седамдесет година у њој имају своје радне и животне просторе. Између два светска рата, ово здање припадало је Државној штампарији, чија се главна зграда налазила у Поп Лукиној 14. После рата, захваљујући уметнику Бранку Шотри, у кућу су пристигли први уметници. Када бисмо данас набрајали све уметнике који су кроз кућу прошли, запањила би нас ова ненаписана историја српске и југословенске послератне уметности, од Стојана Аралице, Јована Бијелића, Бранка Шотре, Мирка Почуче, Антона Хутера, Фрање Мраза, Косте Хакмана, до Оље Ивањицки, Косте Брадића, Мајде Курник, Николе Граовца и многих других, па све до оних који данас ту у миру својих атељеа раде и стварају. Неколико зграда иза је Продајна галерија слика са експонатима и изложбама.
Оља Ивањицки, која је ту имала атеље, тврдила је да ради у простору некадашње Хадријанове палате, што археологија делимично потврђује

У овој улици родио се Михаило Петровић – Мика Алас, а његова биста стоји на малом платоу испред његове родне куће. У овој улици је настало и Прво београдско певачко друштво, а амбијенталну целину допуњују и Саборна црква, Патријаршија, Конак кнегиње Љубице, Богословија, кафана „?“ и на углу улице.

Преузето са интернета, непознати аутори, задњи текст С.Спасић

Народна библиотека Србије запаљена првог дана бомбардовања 1941. године

У Народној библиотеци Србије чувана је грађа не само српског порекла већ и она која је потицала са територије читаве Европе и која је обухватала хронолошко раздобље од готово хиљаду година. С правом не само историчари већ и стручњаци који се баве заштитом културне баштине и у Европи и код нас, тврде да је планско уништење НБС од стране нациста највећи појединачни злочин учињен над културном баштином у читавом периоду Другог светског рата.

У званичном немачком документу који се односи на бомбардовање Београда, предоченом на поратном суђењу, Народна библиотека је означена као један од првих циљева. Значи, акција Александра Лера, команданта немачких трупа, није била ни случајна ни нежељена, напротив намерна, осмишљена и са поражавајућом резултатом, потпуним нестанком националне библиотеке. Беспоговорном, али непромишљеном и несмотреном одлуком Министарства просвете Краљевине Југославије од 3. априла 1941. године ”да се архиве, књиге, документа, уметнички предмети итд. Државне штампарије, Народне библиотеке, Државне архиве, Музеја Кнеза Павла и Етнографског музеја не евакуишу из Београда", званични државни органи допринели су уништењу културног блага српског народа 6. априла 1941. године. Наиме, Београд је проглашен отвореним градом и није се очекивало његово бомбардовање.

Народна библиотека Србије нестала је у пожару 6. априла 1941. године, који је избио негде око 18 сати, а будући да га нико није гасио, утихнуо је тек у среду 9. априла у поподневним сатима.
Ристић објашњава да је библиотека могла бити спасена јер је гађана запаљивим бомбама које нису имале експлозивну направу већ легуру магнезијума која је у првих 15 минута од пада потпуно безбедна, да би тек после развоја хемијске реакције створила температуру од 2.500 степени Целзијуса, када би се распрскала у мање комадиће у кругу од 10 до 20 метара. Сваки комадић стварао би температуру од 1.300 степени и изазивао разарајуће пожаре. Али, уколико би била засута земљом или песком, према упутству које је дељено Београђанима уочи почетка рата, за један минут била би деактивирана - трајно.
"Стога је управа града Београда неколико дана пред бомбардовање у Народну библиотеку Србије дотерала два камиона песка у џаковима и распоредила га у сваку просторију.
Увече 5. априла стиже обавест да ће наредног јутра бити на располагању два камиона и десет војника за паковање и дислокацију грађе ка манастиру, а 7. априла ујутру требало је да крене специјални војни воз са драгоценостима, међу којима и три вагона за НБС.
Четворо људи било је већ у библиотеци у шест ујутру, очекујући камионе, али истог јутра су почели напади. Већ после првог ваздушног напада, вратили су се и видели да су избијени сви прозори од силине детонација, када је кренуло друго. Тада су дефинитивно отишли да потраже породице. У трећем ваздушном удару, који је трајао од 15:30 до 18 сати, одмах је погођена НБС, и тада су авиони налетали из правца Великог ратног острва, засувши Косанчићев венац искључиво запаљивим бомбама. Требало је на најефикаснији начин уништити оно што је иначе лако запаљиво - папир и пергамент."
Према сведочанствима очевидаца, библиотеку су погодиле једна - највише две запаљиве гранате. Погођена је негде око 15.30 сати, и у прво време пожара није ни било. Сведоци бележе у потоњим извештајима из јесени 1941. да се у почетку у једном углу мансарде видео благ дим, и није било ватре. Суседи су покушали да уђу у зграду, не би ли дошли до тог дела поткровља и неутралисали гранату, али је библиотека била напуштена и закључана. Пожар се разбуктао негде око 19 сати и у току ноћи кренуо да се спушта наниже, у понедељак је већ горела цела зграда, све са ниским сутереном у који је склоњена и највреднија грађа. Горела је и цео уторак и тек је пожар утихнуо у среду. Оно што ми данас имамо на Косанчићевом венцу, то су последице тог пожара и наше небриге. И тамо постоји један кратер, који говори и о степену и обиму нашег етичког и културолошког вишедеценијског посрнућа."
Одговорност је сваљена на владу и на запослене и управника библиотеке, а све на основу извештаја комисије коју је формирала Недићева влада. Један од најдрагоценијих извештаја о нестанку НБС јесте сведочење инжењера Саве Величковића који је и живео у суседној згради и који је пробао да продре у библиотеку то поподне. Дејан Ристић је истражујући по архивама открио да су суседи пробали да нађу неког од запослених и ватрогасце, али у том хаосу нису успели. Други изузетно драгоцени писани извештај оставио је др Радослав Грујић, управник Музеја Српске православне цркве. "У недељу поподне је отишао до НБС и већ ју је затекао у пламену. Он бележи да је тражећи ватрогасце, наишао на једну војну патролу, да је замолио њих, али да нису желели да помогну. Цео град је био под константним ваздушним ударима."

У пожару је изгорео фонд библиотеке од око 350.000 књига.

Библиотека је имала и збирке турских рукописа, старих штампаних књига од 15. до 17. века, старих карата, гравира, слика, новина. Осим тога, у њој су биле сабране све књиге штампане у Србији од 1832. године, као и оне штампане у суседним земљама. Уништено је 1.300 средњовековних, око 1.700 оријенталних рукописа, комплетна картографска и графичка збирка, личне библиотеке Вука Караџића, Доситеја Обрадовића, Ђуре Даничића, Јанка Шафарика...

Изгорело је све осим једног рукописа, који је опстао само захваљујући томе што је позајмљен, иако НБС није позајмна библиотека.
Неколико дана пре бомбардовања 6. априла чувеном историчару и академику Ћоловићу позајмљен средњовековни рукопис, драгоцени Зборник житија таха монаха Марка из 14. века. Ту се налазе и Житије Светог Саве и Светог Симеона, текстови и Доментијана и Теодосија и самог Светог Саве. "Треба напоменути, а што се недовољно зна, постоји једна читава збирка која је невероватним сплетом околности сачувана. То је комплетна Збирка музикалија, која је у Музичкој академији, која им је дата на стални реверс и тако је сачувана."



Amika.rs