Amika.rs

КРАЉЕВИНА СРБИЈА и ЈУГОСЛАВИЈА


Бранислав Петронијевић – научник и метафизичар

Милутин Миланковић: Још 16 «сунчевих» година и живот на Венери

М. А: Владика Николај Велимировић - први после Светог Саве

 

САВАМАЛА, БЕОГРАД И СРБИЈА У РОМАНИМА ДУШАНА АНЂЕЛКОВИЋА

Душан Анђелковић: Аписова ружа - 1. део (описи Београда 1903. године, краљ и Драга, Стеван Сремац, Апис, најславнији регрут, посилни Вук, леш којим Апис потчињава...) - одломци из романа

Душан Анђелковић: Аписова ружа - 2. део (Србија и Косово и Метохија 1903, Апис и помоћници, Црна рука, Лијандер – глумац Народног позоришта, однос Апис – краљ, турска и арнаутска власт и страшни злочини на КиМ, одсечена шака послата краљу као доказ, «летећи убица» Иса Бољетинац...) ... И КОМЕНТАРИ

Душан Анђелковић: «Аписова ружа» (3. део) «Три кључа», заборављен крај Београда; кафана «Лепи изглед» и Драгиша Лапчевић – патријарх социјалдемократије; шпијуни и бегунци; Жарко – вечити бунтовник; Марко – «српска мајка», како је створена «Чубурска штедионица»; први снег у Србији: «У рату смо измислили и прекрасне градове, и дивне жене, и лепи живот кога није било и никад га неће бити...»

Душан Анђелковић: Аписова ружа - 4. део (Београдске кафане, фабрика «Гођевац» и радници, побуна скретничара, прослава Првог маја, састанак социјалдемократа и њихов вођа Драгиша Лапчевић...)

Душан Анђелковић: Аписова ружа - 5. део (Збор социјалиста у "Лепом изгледу" - Вашар у Лапову - Демонстрације у Београду - Студентски збор на Калемегдану и сукоб са жандармима...)

САВАМАЛА у Београду – историјски преглед

Савамалом се данас зове област око Карађорђеве и Савске улице. Првобитно, данашњи центар града се звао Савамала, до Славије и Теразија. Назив је настао из имена реке Сава и турске речи „махала“ - мало насеље. .
Историја Савамале почиње почетком 18. века када је Аустроугарска освојила Београд и преселила хришћанско становништво из утврђене вароши на део уз Саву, где је постојало Савско (или Српско) село, за разлику од Швапског (уз дунавску обалу), касније Турског села..

Почетком 19. века Савамала је била село са стотинак кућерака поред мочварног терена. Речно пристаниште је било на Дунаву где је кошава дувала свом снагом и претила бродовима. У време кнеза Милоша је одлучено да се премести на савску обалу која је заштићена гребеном и много питомија и да се ту развије трговачки (абаџијски) део града. Кнез Милош је издао наредбу да се ту настане сви који желе да се на савској обали баве трговином. За абаџијску чаршију је одређена данашња Улица краљице Наталије, а станарима тог дела Савамале понудио је да уместо кућерака подигну пристојније куће и радње, уз бесплатну сечу дрва за градњу. Како то нико није учинио наредио је да се раселе у Палилулу што је урађено за један дан. На испражњеном простору о државном трошку је подигнуто 46 дућана који су бесплатно понуђени трговцима. Абаџије су се правдале да је то „јако удаљено од пазара“ и тек кад је кнез припретио да ће им затворити дућане у Вароши и оставити их да гладују, невољно су пристали.

На Топчидерском друму (данас Улица кнеза Милоша), мајстор Никола Живковић - Хаџи-Неимар, који је уживао највеће поверење поверење кнеза Милоша, диже државне зграде. Зграда Совјета, подигнута је 1836. године као једноспратница на месту данашњег биоскопа „Одеон“, а испод ње Вазнесењска црква, Државни савет, војне касарне, Министарство финансија са Финансијским парком и најзад Двор Михаила Обреновића. Стара зграда Совјета порушена је 1931. а од тих првих значајних грађевина остао је само део Велике касарне (уз комплекс зграда старог Генералштаба), као и Амам кнеза Михаила, у улици Адмирала Гепрата број 14. На углу данашњих улица Балканске и Адмирала Гепрата (Пиварски сокак) изграђена је и прва Велика пивара, са кафаном и великом салом у којој су игране прве позоришне представе али и одржавана заседања скупштине, па и чувена Светоандрејска скупштина 1858. године. У то време у овом делу Савамале ничу и прве приватне зграде од којих неке и данас постоје, попут оне у Пиварској улици (Гаврила Принципа) број 15.

Подизањем монументалних грађевина према европским стандардима, Велика касарне (1836), Народног совјета (1836) и Дворца (1837-38), дефинише се нови административни центар Кнежевине и формира језгро српског Београда као супротност старој, турској вароши опасаној шанцем.

Савамалска чаршија је дуго служила за почетак трговања, па онај ко се обогати селио се у неки отменији крај. – до Луке Ћеловића - Требињца који је, обогативши се, одлучио да се не сели у центар него да центар града доведе у Савамалу.

У Савамалу стиже 1884. године прва пруга, изграђена је Железничка станица, а недалеко од ње и први железнички мост на Сави. Овај крај су плавиле велике воде Саве, а Немањином улицом је текао Немањин поток. Савамала је била потпуно поплављена 1884, после тога је насута Бара Венеција (Савска бара, Циганска бара, име Бара Венеција дали су јој италијански радници који су радили на исушивању) и исушен цео мочварни простор да се околне улице спусте ка реци. Крајем века се подижу нове државне зграде и Државни совјет - Народна скупштина која је била на углу данашњих улица Кнеза Милоша и Краљице Наталије. Изграђена је и трамвајска пруга а 1895. године у савамалском Хотелу „Босна“ (кога ту више нема) отворена је и одмах почела да ради београдска берза, па је савска чаршија постала најважнији чинилац у трговинском свету ондашње Србије. Неко време Савамала је била на лошем гласу као "развратна мала" са кафанама и јавним кућама.

Падина испод Косанчићевог венца издубљена је бројним пећинама - подрумима за вино. Највећи (у бр. 17) има око 700 м2 и специјалан улазни део као пужева љуштура, са зидом који враћа спољни ваздух. У њему су бурад из времена Обреновића, а на зиду је уклесан њихов грб са годином - 1880. Већина тих подрума има вентилационе отворе који избијају горе, испод Косанчићевог венца, и повезани су ходницима, делимично зарушеним. У тим подрумима живи јединствени бели паук који само ту постоји.

У Савамали је и чувени “Мали пијац“ (био је одмах до моста, на месту данашњег паркића и бензинске пумпе) – пијаца за продају робе пристигле реком (најчешће дереглијама - бродовима без мотора) и за истовар робе за „Велики пијац“ (на данашњем Студентском тргу), познат и из једне од ретких београдских староварошких песама:

„Мали пијац, мали пијац, поплавила Сава,
Мога драгог, мога драгог заболела глава... „

http://www.youtube.com/watch?v=NEgXGxhAwa4

"Београдски мали пијац" је нова измена у песми, додата пре двадесетак година, када су певачи схватили да тај "мали пијац" није уопштен појам, већ конкретан назив. Тиме су песму у уводном делу покварили јер понављање истих дворечи - „мали пијац, мали пијац... мога драгог, мога драгог" и других даје посебан ритам песми.

Код данашње трамвајске окретнице испод Калемегдана, био је један од улаза у град - Савска (Босанска, Водена) капија . Једна од посебних савамалских прича је историја настанка оближњих Великих степеница (Велики басамак, који је кнез Михаило трасирао и изградио личним парама) и тајна средњих, скривених "малих степеница" чије коришћење препоручујемо само дању, и тада само упућенима...

BOGDAN TIRNANIĆ: ZA KARAĐORĐEVU ULICU!
Jer, istini na volju, koj’ će moj Beograd na rekama

Jedna od najvećih lagarija koju ste ikada čuli jeste ona o tome kako će kad na vrbi rodi grožđe Beograd izaći na obale svojih reka. Kao što je poznato, taj je projekt opet odložen za malo sutra i sva je izvesnost da ni ova generacija neće doživeti ostvarenje utopije „Beograd, rečni grad”. Smatramo da je to sjajno. Jer, istini na volju, koj’ će moj Beograd na rekama. Da je to zbilja gala stvar, neko bi se već dosetio štosa pošto otmeni i učeni Beograđani po tradiciji vekovima žive u gradu na rekama, to jest u Parizu. Budući da je kroz sve te vekove Beograd uporno šturisao od obala Save i Dunava, pentrajući se kao sulud po obližnjim bregovima, što dalje od vode, mora da postoji neko objašnjenje za njegovu akvafobiju. I postoji. Dotično se objašnjenje može pronaći svakog radnog dana na šetalištima duž leve obale Save, sa novobeogradske strane grada: tu ne duvaju svi vetrovi severa i juga (o istoku i ne govorimo); tu je svetska ruža vetrova. Možda je to razlog što se akvafilija ovog naroda svela na kupanje subotom. Bar je to tako od 1946. godine, kada je, prema pisanju tadašnje „Politike”, definitivno bilo zabranjeno držanje krupnije stoke u kupatilima na užoj teritoriji grada.
Zato potpisnik veruje da jednom zauvek treba napustiti šašavu pomisao o silasku grada na reke. Ali, kako je to još trajni projekt nekih ovdašnjih urbanoutopista, pariskih đaka naravno, čini se nužnim učiniti nešto protiv takvih namera, pa za početak predlažemo osnivanje pokreta za zaštitu Karađorđeve ulice od svih eventualnih budućih deliričnih napada preuređivača gradskog prostora. Ovo je, na prvi pogled, preteran zahtev iz najmanje dva razloga. Prvi je opšte prirode: zašto dizati buku oko ulice koja objektivno ne može promeniti svoj status još niz godina. Tačno.
Ali...
Ne treba zaboraviti na tužan primer Knez Mihailove ulice koja je, menjajući svoj status, bila određena za sadržaje kakvi na njenom prostoru nisu postojali ni u zametku, i koja je, danas, zahvaljujući tome, potpuno izvan svakog sadržaja, slepo crevce. Možda će kafići izvaditi stvar. I hoće.
S druge strane, poznato je kako je Karađorđeva ulica jedna od najružnijih prometnica grada kojom se, kroz blato i bare, rupe i zakrpe, kotrlja sve ono što je još preostalo od pustog turskog. Živeti u Karađorđevoj ulici isto je što i živeti na robiji, pod uslovom da zamislite mučionicu koja neumitno propada i koju su čak i otmeniji pacovi davno napustili. Ukratko, Karađorđeva ulica je kloaka grada gde mogu da vas prikolju u svako doba noći, danju još lakše, i haraju svakovrsne polne boleštine. Tačno.
Ali...
Samo krajnje nerazuman odnos prema gradu (čitaj: mržnja) ne vidi da je Karađorđeva ulica, sada samo dno Beograda, njegova rugoba pred licem sveta, podzemlje i deveti krug, istovremeno i njegova potencijalno najlepša avenija jer se u njoj, i oko nje, nalazi bar desetak epohalnih građevina i bar još par tuceta dokaza da je ovaj kraj možda jedini singidunumski kvart kojim se Beograd uključuje u graditeljske tradicije evropskih gradova i njihove arhitekture. Treba li bolji dokaz za to od zgrade „Zanatske zadruge”. Ipak, pomenimo još i hotel „Bristol” i čitav blok oko njega, podnožje mosta iz Brankove ulice, te, na drugoj strani, zgrade od broja 41 na savskom pristaništu do onih na uglovima Zagrebačke i Kameničke ulice, gde je u jednoj kupoli svojevremeno stanovao slikar Ljuba Popović, i dalje, niz čvrstih, lepih građevina u tim i drugim poprečnim ulicama prema Ulici Gavrila Principa. Da i ne govorimo o stepenicama koje Karađorđevu povezuju sa Kalemegdanom i Pariskom ulicom, i preko Kosmajske sa Kosančićevim vencem, glavnim istorijskim jezgrima grada, takođe prepuštenim neumitnom propadanju.
Ovim, naravno, ne otkrivamo arhitektonsku Ameriku, niti naš apel predstavlja nešto apsolutno novo pošto je rekonstrukcija Karađorđeve ulice verovatno obuhvaćena projektom o silasku grada na obale reka. Ali, pošto smo mi protiv tog projekta, i protiv svakog projekta koji se ne zasniva na moratoriju zatečenog urbanističkog stanja, dakle protiv svakog radikalnog preuređenja rušenjem i malourbanističkom kozmetikom novodobijenih poljana, smatramo da ništa ne stoji na putu da se već sada, odmah, pristupi revitalizaciji ovog dragocenog gradskog jezgra. Bitni preduslovi su tu: skori završetak autoputa kroz Beograd i predvidljiva selidba autobuske stanice, te, zatim, rešenje novog železničkog čvora zavođenjem gradskog samodoprinosa, učiniće da tranzitni promet u Karađorđevoj ulici bude sveden na razumnu meru haosa.
Projekt pravog preuređenja ove, kao i svake druge ulice, ne zahteva u prvom trenutku neke radikalnije zahvate u postojeći gradski život i njegove uslovnosti. Nikakva pešačka zona. Nikakve oaze rekreacije. Naprotiv. Treba poći obrnutim redom. Na primer, učiniti hotel „Bristol” ugostiteljskim uzorom. Ili, povećati do nerazumne granice gradske takse na prodajni prostor za kuglagere, štavljene kože, vasionske brodove u neispravnom stanju, staro gvožđe, linoleume, eksplozive i otrove, prljavu vodu i sve što se u ovom trenutku inače prodaje u Karađorđevoj ulici, a smanjiti namete i garantovati posebnu zaštitu za sve delatnosti iz tzv. male privrede. Terati prostitutke na stalne lekarske preglede i posete frizeru.
Zatim, omogućiti realizaciju projekta grupe mlađih pozorišnih radnika (i Bogdana Bogdanovića, gradonačelnika) koji, u nameri da srpski teatar vrate na mesto njegovog istorijskog postanka, žele da preurede jedan od magacina na savskoj obali, kako se to inače radi u Njujorku i drugde, gde istrošeni industrijski i privredni objekti služe sve više kulturnim sadržajima. Isto tako, podržati staru inicijativu da se jednom od beogradskih umetničkih fakulteta (muzičkom, za primenjene umetnosti) ustupi zgrada „Zanatske zadruge”. Usloviti finansiranje Bitefa i sličnih manifestacija njihovom obavezom da se sve priredbe koje zahtevaju posebne ambijente održavaju u objektima u blizini ove ulice. Podržavati preseljenje grafičke industrije, njenih malih i srednjih kapaciteta zapravo, u taj deo grada, otvoriti knjižare u Ulici Kraljevića Marka. Vršiti stalnu turističku propagandu tramvajske linije „broj dva” koja prolazi kroz Karađorđevu ulicu i koja je, poznato je, jedan od najlepših beogradskih malih mitova za svakidašnju upotrebu i lično sećanje. Zahtevati da svetski cirkusi koji posećuju Beograd razapinju svoje šatre na onim kalemegdanskim poljanama koje su najbliže Karađorđevoj. Obnoviti prostor ispod mosta i oživeti ga kioscima (ali ne onim plastičnim arhitekte Saše Mehtiga jer, za beogradske uslove, skupljaju previše štroke). Naći prostor za bioskop (možda magacin „Tehnohemije”, preko puta „Zanatske zadruge”). Pomno održavati higijenu svih stepeništa iz Karađorđeve ulice prema Kosančićevom vencu i Pariskoj. Koncentrisati filmske kuće i filmsku tehniku u Zadarskoj ulici jer se tu najčešće snima. Sačekati završetak železničkog čvora i tada, takođe na principu gradskog samodoprinosa, pristupiti detaljnom oživljavanju fasada. Staru stanicu ne rušiti (blagi bogo, pa valjda nismo toliko blesavi!), već je pretvoriti u tehnički muzej. Iskoristiti koloseke i otvoriti železničku prugu do Sajma i Ade Ciganlije. Zasaditi drvored od Kameničke do Ulice Kraljevića Marka. I tako dalje. Ukratko, voleti Karađorđevu ulicu na takav način da se dokaže kako nismo od juče i kako ne nameravamo da ovde ostanemo samo do sutra. A reke? Reke služe da voda teče. Neka ih.


Amika.rs