КРАЉЕВИНА СРБИЈА и ЈУГОСЛАВИЈА
Душан Анђелковић: Аписова ружа - 2. део
(Србија и Косово и Метохија 1903, Апис и помоћници, Црна рука, Лијандер – глумац Народног позоришта, однос Апис – краљ, турска и арнаутска власт и страшни злочини на КиМ, одсечена шака послата краљу као доказ, «летећи убица» Иса Бољетинац... )
Мој нови посао у почетку се сводио на примање и сређивање извештаја разних повереника. Из непотпуних и често хаотичних података морао сам оживети минуле згоде или разговоре, а каткад и предвидети поједине догађаје.
Тада нисам могао макнути с посла. Апис је знао да сам прикован за сто у канцеларији. А ја њега нисам могао надзирати. Дешавало се и да даноноћно морам да дреждим пред неком кућом или кафаном. Ипак, неколико пута сам оставио такво, често важно мотрење, и одјурио у стан. Ружу сам тамо увек нашао, а никада и Аписа.
Покушао сам да уходим и просудим тог загонетног човека.Утврдио сам да је био проницљив и лукав као Азијат. Насмешено достојанствен и поносан. Страсни завереник. Уживао је у певању, али је пио само воду.
Заиста је изузетно волео жене. Али то је крио, чак је ширио гласине да их избегава јер је немоћан, а у ствари није дозвољавао да пожуда постане за њега кобна.Тако можда крије и своју љубав с Ружом! — помислио сам са неподношљивим болом. Чак и ако је Бајшански то назрео, морао је да ћути. Апис га је вероватно брзо прозрео и покорио.
Већ сам се био уверио да је брзо и јасно сагледавао душу у сваком човеку, као утробу у прозирној рибици. А имао је и непојмљив утицај на људе; понеку своју значајнију замисао преносио им је, чврсту и неизмењену као неки предмет, право у мозак. То сам одмах јасно уочио код његових најближих сарадника.Насупрот Апису, који је био прибран и далековид, његов присни друг Љуба Вуловић увек је давао изненађујуће, понекад по дрскости готово сулуде предлоге. Можда зато што је био изванредан мачевалац. Да ли му је мачевање изоштрило ум, тако да је умео да зада неочекивани, смртоносни удара? Или је кроз њега избијао прикривени вид Аписове природе?
Убрзо после убиства краља Александра и краљице Драге, кад је краљ Петар потписао указ о постављању на службу у Двору официра који нису учествовали у завери, Вуловић је дознао да је указ већ одштампан. Одмах је одјурио у штампарију, бесно цепао и најзад спалио новине са текстом указа, а слог растурио и разбацао.
Да ли се то Апис, преко Вуловића, већ опирао краљу Петру? — питао сам се.Зачудо, Љуба је писао стихове, премда незграпне, можда због своје силовитости. Па ипак је за писце рекао, ваљда због тога што су волели ноћни живот;
— Одвратни су ми као слепи мишеви! Наглавце и живе.
Међутим, и Апис је волео ноћне седељке. Питао сам се којим делом Љубиног мозга влада Апис. Можда га покреће из даљине, па Љуба устаје усред ноћи и без размишљања полази, не хајући да ли ће погинути или неког убити.Други Аписов помићник био је Војин Танкосић, озлоглашен стога што је, за време преврата 1903. године, усред града убио оба брата краљице Драге. Он је предводио посебну групу која је приморавала противнике организације „Ослобођење или смрт” да се сложе с њом или да се уклоне.
На црном коњу, са црвеним каишевима и црвеним седлом, који као да су пламтели, Танкосић је сваког дана јездио кроз Београд, брзо, тако да је понекад изгледало да лети преко турске калдрме. Уз леви бок, мало иза њега, увек је јахао сеиз са пушком пребаченом укосо преко груди.
Поред дугих и жестоких убеђивања, Танкосић је изненада упадао у кацеларије и домове, понекад и ноћу. Ускочио је и у фијакер запањеног председника владе др Милована Миловановића и претио му смрћу ако не измени помирљиву и, како је рекао, кукавичку спољну политику. А на годишњицу анексије Босне и Херцеговине лист организације „Ослобођење или смрт”, „Пијемонт”, одштампао је на целој страни посмртну листу са дебелим црним оквиром, у којој је био текст раније објављене изјаве српске владе:
„Влада Краљевине Србије изјављује да анексијом Босне и Херцеговине права Србије нису повређена. Др Милован Миловановић.”
Можда је та мржња касније, са успореним дејством, усмртила Миловановића. Нагађало се да је отровнан рибом.А ја сам марљиво бележио све податке, па чак и претпоставке и нагађања о Апису и његовим најближим сарадницима. Нисам знао када ћу и како да искористим те белешке, али сам жудео за осветом, јер ми је Апис прекинуо блажене године с Ружом.
Одмах сам запазио и да су се око Аписа врзмали аустроуграрски и турски шпијуни.У оно доба се веома дуго путовало до Ужица, а одлазак у Ниш био је готово подвиг. Па ипак, Апис је вероватно сматрао, као и ја, да се у ондашњој малој Србији једва дише, зато што је била стиснута између два огромна суседа. Више је било Срба ван Србије него у њој. Док су их у азијатској Турској набијали на коље, у цивилизованој Аустро-Угарској набијали су их на параграфе.
Зато је Апис, на себи својствен, тајан и неухватљив начин, деловао и у тим земљама. Знао је да су оне, онако надувене и троме стога што су прогутале више него што су могле да сваре, сматрале да ће једним ударцем моћи да ошамуте или чак да сможде несносног малог суседа, Србију. Никад се неће сазнати у којој мери је иза тамошњих необјашњивих самоубистава, обезглављених лешева и изненађујућих смењивања, или иза свилених гајтана које је султан слао везирима и пашама као знак смртне пресуде, стајао Апис.
Често сам га затицао нагнутог, над мапом Балкана. Замишљао је, озарен, да својим крупним прстом кида, као омчу, границе Србије.
Закључио сам да се сав предао Србији, коју је називао својом ружом, и да се зато није ни женио.
Али зашто је Србију називао баш ружом? Можда је и то тајно и симболично подсећање на Ружу?
Или је и Ружа за њега сићушна наспрам циља за који прикупља све снаге у себи и у Србији?
Био сам уверен да је стекао очаравајућу моћ, која је била готово свемогућа. Поготово што је мрежа организације „Ослобођење или смрт”, коју су радикали назвали „Црна рука”, постепено плански обухватила владу, Народну скупштину и Двор, а такође разна научна и стручна удружења.
Зато је могао скривеним или замршеним потезима не само да унапређује или ражалује официре, него и да поставља министре, смењује непоуздане и премешта у забите крајеве генерале, распамећене због изненадног деградирања.Међутим, његови противници су тврдили, поред осталог, да је отпочео стравичну хајку, у којој сваке ноћи убија људе. Најчешће су помињали отров. Поготово што је Апис раније, са још шест завереника, био одлучио да се „лудаку да течност”, што је значило — да се отрује тадашњи престолонаследник Ђорђе, зато што је био чудак и насилник., Знали су, иако је Апис одустао од те завере кад је Ђорђе абдицирао, да је отров у свести народа она страшна кап која, нарочито у причама, већ вековима лебди над људима, сурвавајући их изненада у амбис.
Множиле су се и друге, често монструозне оптужбе. Тако су окривљавали Аписа, премда никад није пио, да је пролумповао милионе државних пара. Поред тога, док су једни тврдили да је импотентан, други који су као и ја знали да силно али тајно грли жене, окривљавали су га да је многе жене силовао и да је чак једну од њих, Зорку Павловић, задавио у оргазму.
Најопасније за Аписа биле су доставе које су стално стизале престолонаследнику Александру. У њима се тврдило, поред остало, да Апис има сто педесет хиљада организованих, заслепљених следбеника, сличних дервишима, и да га народ сматра другим престолонаследником.
Онако преког, сумњичавог и лукавог, Александра мора да је ноћу притискивала и гушила Аписова телесина. Можда је сматрао да онај ко је једном попрскан краљевском крвљу не само да је никад не може спрати са себе него ће га њен мирис и даље неодољиво привлачити и раздраживати.А Апис је, наравно, брзо дознао за Александрову жестоку и неутољиву мржњу. Али знао је и то да је умногоме захваљујући управо њему, после свргавања омражене династије Обреновића, у народу оживела храбра и поносита Карађорђева крв. Зато није отишао на подворење Александру. Није ни могао ни покушавао да смерно преломи свој огромни стас. А поготово свој понос.
Однос између Аписа и Александра на свој начин је схватио и насликао Тика Гавриловић. Његови потомци, код којих сам залазио, још чувају ту чудну слику: румени и расплинути Апис лебди преко целог платна, ношен својом ведрином и свирком нејасног оркестра који се назире у дну, а са стране се примиче огорчени Александар, жмиркав и толико мршав и танак да својим бледим лицем и оштрим орловским носем пресеца слику.
Био сам у то време на размеђи између Александра и Аписа. Почео сам да се подсвесно дивим Апису, а истовремено сам га још увек мрзео и, због осећања понижаваности и љубоморе, желео сам да га сатрем.
Знао сам да појединци из Одељења добијају непредвидљиве, често опасне, па чак и сулуде задатке. А ако мотре и на мене?!
Здрхтао сам, замишљен над столом. Ако открију моје белешке и нађу у њима макар и нејасан наговештај мржње према Апису, прозиран и лелујав као сенке лишћа које кроз прозор падају на ове моје хартије?! Већ то је довољно да потпуно и заувек нестанем, или да негде будем нађен мртав, без трага уморства.Али и Апис је сваког часа могао бити убијен од аустроугарских и турских шпијуна или по Александровом налогу. Прижељкивао сам, чини ми се, да се то догоди, и стрепео сам од тога. Чак му је претила и глупа опасност да га распамете или угуше хартије.
Обавештајци и чланови организације „Ослобођење или смрт” снабдевали су га тајним извештајима, рапортима, досијеима и поверљивим белешкама. Те хартије су претрпавале сто, столице и отоман, рушиле се са полица и у претећим гомилама надносиле се са ормана. Зато су унутрашња врата собе била гвоздена. Брава на тим вратима затварала се помоћу шифре, али Апис је знао да ништа није недокучиво и потпуно сигурно. Често је у тој соби спавао са откоченим револвером крај главе, па је једном случајно у сну додирнуо ороз. Пуцањ је загрмео у ноћној тишини, а он се, заглушен, преврнуо са отомана, јер му се учинило да је погођен у главу. А кад би био одсутан, пред том собом, у закључаном предсобљу, седео је наоружани стражар, са бомбама које је требало да баци на евентуалне нападаче, па и кроз врата закључане собе, да би уништио товаре смртоносне хартије, у случају да их не може одбранити.
*
Изненада, Апис ме је послао на турску границу. Са Косова и Метохије, преживели су ноћу, кришом, бежали у Србију. На леђима су носили расплакану децу, а у рукама спасене иконе.
Сачекивао сам избеглице и чак разговарао с њима, али као да сам их гледао кроз неко стакло које их је удаљавало.
Спопадала ме је низдржљива сумња. Подозревао сам да ме је Апис уклонио да би слободно долазио код Руже. Он и Бајшански били су повезани не само као обавештајци него и ноћним теревенкама. Да ли је Апис уништио Бајшанског, да му не би сметао код Руже? Можда ју је грабио и грлио очима док је Бајшански био жив, а касније, кад је Ружа мене одбијала, можда ју је безброј пута држао у наручју. Апис је непредвидљив и сложен; његов ум је за мене недокучив. Али што не би уживао са таквом женом као што је Ружа? Кад сам био у Београду, могао је, онако похотан, за њом само да жуди сваком длачицом свог тела. Или је и онда некако успевао да буде с њом?Дешавало ми се да усним, и преморен, одједном скочим, јер сам сањао како се грле. Њихова нејасна обличја и одломци разговора још би ми се провлачили кроз свест попут прамења магле. Неколико пута замало што нисам усред ноћи појурио ка Београду.
Прибрао сам се, сачекао још неколико група избеглица и ужурбано написао извештај.Навео сам да насиљу у косовском вилајету највише чине качаци, отпадници од племена и државе, а такође и арнаутски бегови, убијајући, отимајући и пустошећи српска насеља око својих кула, али и многи други Арнаути. Сви они незасито жуде за земљом, пленом и женама.
Мудири и кајмакани, уместо да спрече зулуме, често беже из хућамата. Заптије само гледају насиља, па чак и убиства.
У ствари, турске власти се са источњачком лукавошћу претварају да су немоћне. Али чак и у пресудама понекад истичу да је „једино муслиманска вера Алахом одређена да господари другим верама”. Зато су Арнаути, као муслимани, наоружани, а Срби голоруки, јер су „каури”.
Арнаути, нарочито они из Љуме, траже да се одреди дан кад ће се извршити општи покољ Срба, али засад су одлучили да Србе убијају тајно и појединачно.
Закључио сам у извештају да је оновни циљ Турака и Арнаута исти: протеривање или уништење Срба на Косову и у Метохији, који се тамо, у обиљу, „даве млеком и гуше кајмаком”.
— Па ми све ово знамо! — рекао ми је Апис кад је прочитао мој извештај. — Потребни су нам тачни подаци за турску владу, а за нас поуздане везе и предлози. Уместо тебе, боље да смо тамо послали џак брашна.
Увређен, само сам га погледао.
— Не, боље да сте послали џак дуката, као Аустријанци — једва сам најзад изустио.
— Ми нисмо Аустријанци.
— Или да сте послали комите, као у Македонију.
— Косово није Македонија. Увек треба пронаћи слабу тачку. — Сагао се и загрлио ме око рамена, обухватајући ме неочекиваном присношћу и поверењем.
— Запамти, голубићу, Турска ће пасти баш на Косову. Зато би можда требало тамо да одеш.Изашао сам збуњен. Да ли ће ме послати на Косово, где се гине, само да би ме се отарасио.
А још сам осећао на раменима меку тежину Аписовог загрљаја. Чинило ми се да је носим на плећима. Да ли ме она оптерећује? А зашто се смејем? И коме? Да ли себи? Зар ми Апис може бити макар и нехајни пријатељ као, рецимо, Лијандер?Лијандер је већ раније успео да га приме у Народно позориште. За пет-шест година се прославио, играјући и у трагедијама и у комедијама.
У то време је Војин Танкосић—Шиља посумњао у Лијандера, јер је Лијандер путовао у Стамбол и Беч и пријатељевао са неким турским и аустроугарским политичарима и официрима. Морали смо да ту сумњу проверимо.Свакако, Лијандер је чудно живео, а још чудније се понашао. На позорници би додавао ироничне делове, којих није било у његовој улози. Заборављао је коју жену воли. Одлазио би у кафану уместо на пробу. Заборављао је у коме столећу и у коме граду живи. Одлазио би на пријеме без чарапа. Чинило му се да има на себи блистави кнежевски оклоп, који други нису видели, док је ишао изгужваног одела и разбарушен преко Теразија. Смејао се јавно краљу и министрима, па био је безброј пута цезар и краљ. Није примећивао опасности: већ је сто пута умирао, од пиштоља, омче, отрова и бола. Све му је припадало, нарочито Скадарлија. Код „Три шешира” је преврнуо сто да би насрнуо на Синишу Стаматовића, новинара који га је жестоко критиковао.
По граду се са смехом а истовремено и са завишћу причало о Лијандеровим настраностима и банчењима. Али он је, изгледа, уживао у томе. На прераној прослави његовог глумачког рада, после кићених говора и поздрава, лукаво је жмирио и клатио се док је рецитовао Шекспира:
„Спавао сам сањајући похоту и будио се да је задовољим. Вино сам волео дубоко, коцку скупо, а у жени сам надмашио Турчина. Лажна срца, лака ува, крваве руке, свињче по лењости, лисица по крађи, курјак по прождрљивости, пас по беснилу, лав по пљачки.”
Обавестили смо Танкосића да Лијандер у ствари само пијанчи са свима, па и са Турцима и Аустријанцима.
Убрзо сам дознао да је избачен из Народног позоришта и да је отишао из Београда са неким путујућим позориштем.
Помислио сам, са горчином, да је Лијандер ван времена и ван памети. Али нисам имао ни толико времена да бар покушам да га уразумим, јер ме је Апис послао на Косово.Још пре него што сам стигао у Приштину, знао сам да тамо сваког тренутка могу бити понижен или осакаћен, па чак и убијен, много неприметније него ранији наш конзул Лука Маринковић или руски конзул Григорије Степановић Шчербин.
Наш тадашњи конзул, песник Милан Ракић, није ми могао помоћи, јер је био на путу. Са људима сам морао да се састајем кришом. Сећам се неких недела о којима су ми причали, али називе села сам заборавио, и вероватно сам побркао и поједина имена људи. Ипак, оно што је најважније, догађаји, заувек су ми остали урезани у свести.Цвеју Станковића, трговца, пресрели су усред дана Ралсадан Заскок и још четири Арнаутина. Везали су га за дрво и одерали као јаре.
Три непозната Арнаута банули су увече код Глигорија Влајића и натерали га да им пече кокошке на овнујском маслу, па се гостили и шенлучили. Онда су одвукли Глигоријеву десетогодишњу девојчицу Грозду. Силовали су је сва тројица, целе ноћи, чак и кад је већ била мртва, ваљда зато што је имала крупне очи и млечну кожу.
У Дреници, испред манастира Девича, Абдурахман Хафуз и Џем Рама кладили су се ко ће из пушке погодити главу калуђера Тодосија. Абдурахман је убио Тодосија првим метком. А онда је Џем са већег растојања циљао и поразбијао све прозоре на манастиру.
Луку Исајиловића, док је чувао свиње, напала су три Арнаутима, међу којима је био злогласни Исмајил Даут. „И ти си свиња, чим њих чуваш”, рекли су му. Кундачили су га, а он је покушао да се некако заштити. Одсекли су му десну руку којом се бранио и бацили је свињама. Пао је, а они су га боли ножевима и гонили да устане, али он није могао да се подигне. Значи, нису ти потребне ноге, рекли су. Одсекли су му десну ногу, па су и њу бацили свињама.
Невенку Ћирић спопао је на њиви непознати Арнаутин, пролазник. Дуго се и жестоко бранила. Најзад ју је ударио кундаком у главу. Пала је на земљу. Али Арнаутин је онемоћао, па није могао да је силује. Зато јој је у бесу набио грлић пушке међу ноге и расцепио је.
Тамо сам описао двадесетак злочина. После тога нисам био способан да напишем сталожен и разборит извештај.
Ноћу су, у сну, почеле да ме прогањају сабласти жртава. Оживљавали су њихови крици и ропци. Чак сам почео да сањам оне унезверене избеглице које сам раније видео на граници; пиштала су деца, цепајући ми мозак.Питао сам се зашто сам постао тако осетљив и слаб. Да ли зато што сам тек у Приштини доживео безбројна недела тако непосредно као да сам им присуствовао?
Закључио сам да сам поремећен и због Руже. Зато сам сматрао да је добро што сам се, макар привремено откинуо од ње и предао тешком раду за ослобођење. Уосталом, помислио сам, боље је чак и изгубити главу због узвишеног циља као што је спасавање стотина хиљада паћеника, него због једне једине неискрене и вероватно неверне жене, ма колико она била лепа.
Али ни тај закључак ме није могао довољно ојачати, па су нови удари поново разбијали моју прибраност.Једном су кришом довели Марка Томића из Каменице, кога сам заувек запамтио. Донео је у торби своју одсечену шаку, увијену у белу крпу, и захтевао да је, као доказ погрома Срба, предам краљу или влади. Казао сам му да је стави на даску прозора, а он ју је тамо оставио неувијену, па је нисам могао ни гледати а камоли додирнути.
Већ је био крајњи рок да, ма како, напишем бар скицу извештаја. Посебно сам морао да се савладам да бих што бистрије главе припремио предлоге за Аписа. А већ сам доста знао о арнаутским главарима. Наравно, није ме интересовао, рецимо, гласовити Алија Мула Алић, стари пријатељ Срба, ни они који су манастире чували верније и пожртвованије него саме себе. До тада сам већ скупио податке о главарима око којих су се, на неки за друге неухватљиви позив, брзо скупљали Арнаути, као око невидљивих развијорених барјака, спремни за побуну, освајање вароши и убијање Срба.
Нисам никада видео Идриза Сефера, који због најављених турских реформи, иако нису спроведене, у побуни допрлој све до Скопља, заустављао и претресао возове у Качанику, борио се против царске војске на својој тврђави Карадаг планини, а касније заједно с Турцима затварао и мучио Србе, тражећи оружје. Али показали су ми Сеферовог доглавника Бислима из Огаста. Био је то танки човек, дугачког врата, стомака утегнутог појасом и готово прилепљеног за кичму, и очију крупних и модрих као шљиве. За њега се знало да је извршио већ тридесетак убистава. Да би могао мирно спавати у заузетој српској кући, једном је побио све живо у њој, па онда лежао, у истој соби, поред лешева, којима су грла била пресечена.
Нисам успео да видим ни још чувенијег Ису Бољетинца, главног вођу свих побуна на Косову, славног и у Стамболу. Њега је Милан Ракић назвао „Летећи убица”, вероватно мислећи на сатанска крила. Иса је, после убиства конзула Луке, заједно са царском војском опколио у планини побуњене Србе Колашинце, а касније претио да ће сићи у Митровицу и спалити ако дође руски конзул Шчербин. Султан га је позвао у Стамбол као хероја, дао му палату с харемом на Босфору и плату као да је везир, а окитио га и царским одликовањима. Али Иса је ипак, из даљине, побунио Арнауте, па су захтевали да руски конзул одмах напусти Косово, а кад их је царска војска разбила топовима, убили су Шчербина. Чинило ми се да тог чудног човека нису могли смирити раскош и почасти; више је волео макар и голу моћ на Косову, па се вратио из Стамбола.
Закључио сам да су за сурово Косово неопходни драстични, али истовремено и лукави предлози. Сетио сам се отете девојке, која је изјавила да хоће да пређе у ислам, а кад се скупило много Арнаута, Срба и Турака, пред њима збацила фереџу и изгазила је вичући: „Ево како волим турску веру!”, иако јој је Арнаутин после тога револвером убио оца и мајку, док су је грлили. Такође сам се сетио и мајке коју су довели пред леш њеног сина, побуњеника, сматрајући да ће од бола вриснути, али она је непрозирног лица изјавила да га не познаје, јер је хтела да друге Србе спасе од одмазде. Таква сећања су ми уздизала понос, а уједно ме болела, попут реза на мозгу, и подстицала.
А већ сам знао да су Арнаути, онако необуздани, огорчени од 1908. године на младотурке, зато што су збацили „праведног и доброг цара” Абдула Хамида, и што су због побуне у Призрену јавно обесили Хаџи Рустеш Кобаша, једног од вођа Арнаута. Знао сам и да је Иса Бољетинац одбио да оде у царски шатор Мехмеда Рашида код тулбета на Косову, иако је то био услов за опроштај качацима. Прихватио је да се сроза од миљеника султана у одметника, само да не иде на поклоњење чак ни султану.
Зато сам предложио да се по сваку цену придобију арнаутски главари, а нарочито Иса Бољетинац и Идриз Сефер. Такође сам предложио и да им се штедро дају злато и оружје.
Док сам писао, она одсечена шака лежала је на дасци прозора, црна од скореле крви и труљења. Она ме је пожуривала; осећао сам њену близину, иако је нисам гледао. Изнад ње, одједном сам кроз прозор угледао у башти неземаљски леп, бели цвет трешње. Он ме је следио. Као и песма славуја, која никако није престајала.
Тада сам се поново уверио да нисам погодан за обавештајца. А уједно сам силно зажелео да што пре почне рат са Турцима.
Душан Анђелковић, одломци из романа "Аписова ружа", СКЗ, Београд, 1992. године
... и КОМЕНТАРИ
RUZA TEKSTOVA
Dusko na internetu, posle one biobliografije, sa svojim poslednjim romanom je trenutno najbolja stvar na Amiki. Kada sam video prvi nastavak od srca sam se obradovao.Ako nista drugo, to je bogata i zanimljiva proza o prohujalom Beogradu, zivom gradu cije se crte lica ogledaju u njegovom praunuku, modernom Beogradu koji ne samo po svojoj destinaciji, i dalje pripada Duskovom univerzumu Tri Kljuca. Sto se mene tice, naterao si me da ponovo uzmem knjigu sa police pod slovom A, jedine takve u celoj biblioteci, gde su Andjelkovici pomesani sa Andricem, Bulgakovim, Crnjanskim, ponekim Ducicem /koji jos uvek ima svoju, dugu skoro metar, i koju ne nameravam skoro da skracujem/ Borhesom.
Citao sam malo iz knjige i malo sa komjutera,uporedjivao utiske, i odjednom me je preplavila misao da je glavna stvar u Ruzi tempo, ritam, nesto za sta sam odmah nasao i oznaku - ubrzana proza-. Kratke recenice, preskakanje, mriris, ukusi, boje, secanja i osecanja izgledalo je da se odvijaju na platnu, kao u nemom filmu. I doba odgovara, vajkanja i izvesna arhaicnost koja je potka sadasnjim dogadjajima u knjizi, takodje
mogu da nadju korespodenciju sa osecanjima i tadasnje i danasnje odane filmske pub-
like. Sa druge strane, Ruzu i kada sam prvi put procitao, razumeo sam kao neki dijalog
sa jednom drugom knjigom sa jednakim cvetom u naslovu, Ona jedna je bila simbolicna,
tajanstvena i izgleda vecna, kad je nestala ni pisac ni citaoci nisu primetili, Duskova je
ziva od krvi i mesa, uciteljica koja izgleda kao dvorska dama, ali ona je gotovo neka vrsta
nedostiznog ideala, kao da je Srbija. Miris kosave koji se pominje u zadnoj recenici, kao i
druge stvari u knjizi, ali za koje treba imati kljuc, je znak kako Apisova Ruza, i kao knjiga komunicira sa tvojim rukopisima, knjigama. I sa tobom. Pisci nestaju a njihova dela nastavljaju medjusobne razgovore, za koje cesto autori misle da su odavno zavrseni.Nastavljam sa citanjem.
Tebi i tvojima sve najbolje - Ivan (T. Brković, autor romana «Zatvorenik i ruža»)* * *
Odličan, emotivan prikaz “Apisove r(R)uže” - danas bi verovatno tako izgledao naslov. Umro je verujujući da će jednog dana biti otkriven kao izvrstan stilista. Možda je bio u pravu. Ja ranije nisam verovao u to, neko moje iskustvo kazuje da je to zanos većine prozaista koji su i pesnci, ili bivši pesnici. Ja pre verujem u vrednosti slika, atmosfere, likova, situacija starog Beograda, mirisa i ukusa koji - tu je otac u pravu - emotivnije i sugestivnije iskazuje proza bliža poetskom...
Pre petanestak godina, čitajući Stanislava Krakova, osećao sam da mi je stil nešto poznat, a čitao sam ga prvi put. Posle desetak strana shvatio sam - stil vrlo sličan Duškovom, i ja sam to u sebi nazvao "zagrcnuta proza", proza koja život otkriva kao čudo - dok sam ja sklon da ga otkrivan kao lošu naviku... A to je verovatno i suštinska razlika izmedju pesnika i prozaiste - divno čudo nasuprot loše skrojenoj strukturi. Prvi se divi, drugi bi da nešto zakrpi, prelepi ili bar pokaže prstom na rupe...
Pravim “Mapu Naseljavanja Viz@ntije» - mapa na koje su nanete neke zezalice, iscrtan put ličnosti romana i najvažniji naslovi sa linkovima na te tekstove, pa na neke delove sajta, “Manifest i komentare”, prikaze vizuelnog romana i na nekoliko tudjih, srodnih tekstova - tu su i tvoje zvezde. Nešto kao “izabrana dela” u vezi sa “Naseljavanjem Viz@ntije»: njen zlatni presek, ruža tekstova, Ruža Viz@ntije - i tako smo se vratili na ružu - Duškovu, tvoju i moju...Tebe i tvoje pozdravlja Mika (M. A.)