КРАЉЕВИНА СРБИЈА и ЈУГОСЛАВИЈА
Душан Анђелковић: Аписова ружа - 3. део
«Три кључа», заборављен крај Београда; кафана «Лепи изглед» и Драгиша Лапчевић – патријарх социјалдемократије; шпијуни и бегунци; Жарко – вечити бунтовник; Марко – «српска мајка»; како је створена «Чубурска штедионица»; први снег у Србији: «У рату смо измислили и прекрасне градове, и дивне жене, и лепи живот кога није било и никад га неће бити...»
8.
Нисам више могао да будем затворен у соби. Вероватно и зато што сам се потајно надао да ћу негде у граду да сусретнем Ружу.
Ипак сам одлучио да одем само на Три кључа. А она су била издерана ратом и кошавом. Зјапили су многи прозори без стакла или се на њима белео и жутео картон, а даске којима су прозори доскора били заковани изгореле су. Магазе су биле давно испражњене и затворене. Варош је дуго јела саму себе. У те накривљене, црне магазе и порушене куће можда су се склањали бегунци као што сам ја, лопови, а вероватно и убице.
Али народ је врвео кроз Три кључа. И радње су већ биле отворене, а пре свега кафане — оне су биле неуништиве.Испред војне пекаре, око затворених камиона комешали су се необријани, усукани војници, шарено обучени. Група са српским шајкачама и немачким блузама певала је „Ој, Мораво”. Случајно сам у пролазу гурнуо старца са аустријском капом, а старац се окренуо, очи су му сузиле, вероватно од зиме или што је тек стигао у земљу; отворио је уста без гласа, па је гледао у мене као да ће ме загрлити. Војник увијен у ћебе полако се пењао у камион, задигавши цераду, па сам унутра угледао шлипаре и шине.
Мало даље, поред мангала се скупила групица. Грејао је руке и причао војник са крзненом капом посувраћеном на уши. За плаву доњу усну прилепила му се цигара.
— Ето тако. Рецимо, овај камион није више државски. Куће, на прилику, више немају газде. Границе на земљи — нема, све је твоје.
— А жандари? А цар?
— Цара су убили. А жандара више нема.
Војник са ватом у ушима слушао је без речи, грла запаљеног од узбуђења.Још даље, крај неколико издвојених француских камиона, стајао је стражар са најеженим бајонетом. Тамо сам запазио у камионима наслагане пушке и митраљезе и сандуке са муницијом.
Да, мислио сам, сви су овде доскора били опијени слободом. Замишљало се да ће савезници прекрити земљу брдима белог брашна и крдима стоке. Али француски камиони, ево, не доносе храну, него превозе оружје и материјал за поптавку железничких пруга. Да ли хоће да што пре оспособе саобраћај у правцу Русије?
Стражар крај камиона, непомичан, неповерљиво ме је пратио крајичком ока, па сам се брзо окренуо и сишао са Три кључа.Између пруге и Саве пламтеле су ватре; изгледале су сурово црвене изнад снега. И тамо су се грејали војници, бацајући у ватру шлипаре, ограде и врата вагона. И они су били шаролико и лоше обучени, а обузети чудном веселошћу, као да су скоро дошли из борбе, пијени сазнањем да су остали живи.
Чучнуо сам међу њих.
— Да припалимо.
Нешто је причао војник огрнут великом женском марамом.
— А она држ’мене за руку. Не, немој воду, ево ти вино. Да направиш врат, видиш какав си.
— Па готово свака ’оће, нарочито кад је рат — рекао је војник са хартијом и цокулама. — Али та твоја је баш добра! Дај ми атрес.
— Баш јој треба такав! Видиш да си се сав укрутио — оцени војник са марамом.
— Море, није се он укрутио од зиме, него је добио цифилис — смејао се војник са француском капом.
— Или сам добио сакагију.Официр који је усамљен седео на степенику вагона почео је да ме подозриво гледа. Окренуо сам се на другу страну. Наилазио је загушљив, страшни тренутак. Као да је из моје утробе надолазио нешто слично заосталом оштром зеленом гасу. Да ли сам му сумњив или ме је прешао? Хоће ли ме одмах зграбити или ће мепрво испитивати? Ако пође ка мени, шта да радим?
— Војводу Степу сам овако глед’о ко тебе. А командант Друге армије. Обуче белу блузу и метне бели шешир. Ни плетенице, ништа. Седне негде сам. Не знаш ко је. А он гледаа...!
— Глед’о је он више у земљу.
— Што да не гледа. Слатка је земља, све роди.
— Чика Пера је још скромнији. На воловским колима је преш’о Албанију. А вајно — краљ!
Па, можда је то била чика Перина тиха врста очајања. Али зато ће стари краљ без власти бар још двадесет година, полако, на воловским колима, прелазити Албанију, у оваквим разговорима.Официр је устао и пошао право ка мени. Чекао сам га, склупчан у себи и спреман за скок. А он је продужио до друге ватре. Да ли ме на тај начин заварава? Да ли ће се изненада окренути и устремити, заједно са војницима, којима сад наређује да му помогну?
Устао сам и лагано пошао, савалађујући се да не потрчим.
Ипак, зашто сам овако унезверен? Не само због бекства из војске и скривања. Ражаловање је најстрашније у мени, испод свега. Ево, и сада ме је облио зној. Нису само здерали с мене официрску униформу као блиставу кору. Нису ме само бацили у прогоњене. Одузели су ми част. Нисам више прави човек. Зато се Ружа онако понашала.Код „Мостара” сам наишао на дугачак ред, који је жандарм сређивао чистим српским, бркатим псовкама. Схватио сам да је то „рејон”, где се издају намирнице на купоне; као за време окупације. У реду су скоро сви били зловољни и нестрпљиви. Зато разговори нису престајали. А ја сам из њих нехотице, по навици, одабирао и памтио чињенице.
Градови су порушени, пруге и мостови минирани, путеви упропашћени, телеграфска и телефонска мрежа покидана, поља необрађена, кукурузи необрани, сви магацини празни, сем код шпекуланата.
Али овако велики редови су и за жигосање круна, које навиру из делова бивше Аустро-Угарске; понеки их доносе у коферима и зембиљима. Замењиваће се сто круна за педесет динара. Војници једва одолевају навали на понтонски мост на Сави; тамо народ покушава да продре у богати Срем. Још увек се ваде објаве за путовања, као за време окупације, али сад се мора ићи код пет чиновника, на пет места. Почеле су епидемија грипа и запаљења плућа, а нема огрева. Због угља не раде трамваји и нема осветљења; а школе и судови такође не раде, али због јавшлука. Општина се смиловала и одобрила сечу дрва у Кошутњаку.— Другарство ти је све — рекао је један средовечни човек. — У Управи монопола ти удесе пријатељи да купиш гас по три динара. Или купиш од шефа станице на Чукарици, испод руке. А у вароши, јагме када дајеш за девет—десет динара литар. Сви заборавили да у дунавским шлеповима има ратни плен, ваљда педесет ’иљада гаса.
Најзад се појавио чиновник и ушао у канцеларију. Жандарм је у међувремену отишао, али гомила се умирила, као опчињена је кроз стакло гледала у канцеларију. Унутра је било чиновништво румено, округло лице: месо, бибер и вино. Веровали су да ће одмах почети да издаје следовања. А он је чистио чакшире, онда се лагано савио да очисти ципеле, затим је спокојно вадио плехану кутију, отворио је, савијао цигарету. Ти успорени покрети проносили су се кроз гомилу и увеличавали се у њој, узнемирујући је све више.
— Шта гледате, ударите га! — повикали су.
— Гони крмка са стола!
Окно је пукло, маса је нагрнула унутра.Склонио сам се од те гужве и пошао узбрдо ка Улици Милоша Великог. Олупани и ољуштени трамвај протандрако је ка Сењаку, иронично звонећи.
На углу Дринске улице морао сам застати пред чудном кафаном „Лепи изглед”. У једном прозору био је плакат, са словима великим као шаке:„Тражимо пуштање ухапшених радника, реквирирање и расподелу хране,
одеће и станова, осмочасовно радно време и одмор недељом и празнико,
забрану рада деце испод 14 година! Живела Совјетска Русија!”И у другом прозору такође је био плакат;
„Изволите, велика господо, створите друштво! Не можете се потужити да вас је мало. Имамо срећом деветнаест министара. Толико их имамо да нас је страх да којом несрећом неки не остане без аутомобила.”
Зачуђено сам газгледао зграду и угледао крај врата таблицу:
„Социјалистичка секција за Три кључа и Сењак.” Зидови су у прозорима били дебели читав метар, могло би се у њима спавати. То би могла бити бољшевичка тврђава.Тада се појавио гологлави, брадати старац. Драгиша Лапчевић. Знао сам тог старог социјалисту, једног од оснивача Социјалдемократске странке. Чинило ми се да је он нека врста њиховог патријарха.
Једном сам, пре рата, случајно чуо његово предавање. Чини ми се да је, усред социјалистичких фраза, често истицао на изглед неважни детаљ. Окретао га је, разматрао и љуштио, док не би открио неочекивану суштину. Сећам се да је тада рекао како треба чувати своју равнотежу; иначе, понекад, сва снага се силовито сабија у једну тачку, било у љубав или мржњу; а кад се природно тежиште, чудесно размештено по целом телу, пребаци само у једну тачку, човек се преврће као пиле преко главе; изгледа му да не спада више у несигурни свет око себе.Још сам замишљено гледао за Лапчевићем, који је ушао у „Лепи изглед”, кад сам осетио чудновату нелагодност. Брзо сам се окренуо. Неки овек је шеткао око мене. Шпијун! Кретао се привидно немарно, а у ствари ме је повремено упиљено посматрао. Процењивао је да ли сам плен за њега.
Обасуле су ме грашке зноја. Да ли сам му сумњив зато што шитам социјалистичке плакате? Или ме је некако препознао?
Окренуо сам се и звиждући пошао низ Дринску улицу. А у џепу шињела стезао сам песницу као маљ којим ћу треснути шпијуна ако ме заустави. Али нисам чуо кораке за собом.Увече, тек што сам се примирио и намеравао да легнем, приметио сам да се кући прикрада неки риђи човек. Улазио је нечујно, искоса, али је застао на вратима кад ме је угледао и као да се машио за џеп, у коме је вероватно држао пиштољ. Знао сам такве, подозриве и опасне. Опет шпијун! Да ли га је послао онај што ме је одмеравао код „Лепог изгледа”? Или ме је Ружа издала? Скочио сам.
— Шта тражиш овде? — викнуо сам.
Неколико бледоцрвених пега било му је на лицу. Ја сам тада уочио и заувек преувеличао баш њих. Као да му је неко испалио у главу пушку са црвеном сачмом, помислио сам пакосно. А и он је мене нетремице посматрао. Плаве очи биле су му упрне, непомичне, чврсто усађене у лице као и пеге.
— Где је тетка Живка? — упитао је.
Само што сам рекао:
— Шта ја знам где је! — а оне се нагло окренуо и пошао.
Није насрнуо на мене вероватно зато што је приметио да сам опрезан. Да ли је пошао по жандарме?
За тренутак сам стајао као паралисан. А онда сам изјурио за њим на улицу. Ишао је брзо, већ је био на углу и скретао лево, на Три кључа. Ни тамо није застајкивао, нити се освртао. Тек иза пекаре је завио у Дринску улицу и поша узбрдо.
Да ли зна да идем за њим — шпијуни виде и леђима — па ме шета около, док ме не доведе где жели?
Још увек је журио, а ишао је средином пусте улице, између паркића с једне и приземних кућа с друге стране. На врху улице нагло је скренуо улево и ушао у „Лепи изглед”. Да ли шпијунира и социјалисте? Или ме вода около: ближе му је било да Улицом Милоша Великог иде до „Лепог изгледа”?
Тада сам у близини осетио неко померање, нешто слично кострешењу мрака. Кога вреба? Да ли мене?Измицао сам узбрдо, гледајући на ту страну. Мрак испод оног дрвећа није се више померао. Наслућивао сам нејасну прилику, обрис шешира или гране, и напрегнуто мотрење.
Скренуо сам у велико двориште испод „Лепог изгледа”: кафана је и тамо имала вратаа, могао сам кроз њих да прођем. Нисам чуо никога за собом, притиснуо сам кваку, али врата су била закључана. Био сам у ступици! Пожурих назад, али капији се већ неко приближавао. Са друге стране је долазио онај из парка, идуће некако укосо, али ка дворишту.
Повукао сам се међу ниске гране неког дрвета. Двориште је било мрачно, ухода је морао да иде около и загледа, а чим би пришао ближе, ударац би га смлавио, не би стигао ни да јаукне.
Тамна прилика се појавила на капији, застала, пошла једва чујно кроз двориште. Опет се осећало само померање, кострешење мрака, као у парку. Ишао је и даље укосо, загледајући, па је лагано отворио нека врата у дну, провирио и ушао.
То су била врата кухиње! Шпијун је кроз кухињски шанк могао да чује шта се говори. А где је онај први, који је одмах ушао у кафану?*
Убрзо се испоставило, на моје изненађење, да је непознати посетилац сестрић старе госпође. Радио је пре рата у млину Вшетачког. Изабран је за синдикалног повереника и организовао штрајк. Управник му је претио и истовремено га мамио обећањима, али он је био непоколебљив. Ухапшен је, везан и отеран у затвор. Није попустио. Још жешћи и упорнији је био кад су га пустили из затвора. Без посла. Професионални бунтовник. А чим се вратио из рата, ојађен због погибије Димитрија Туцовића, још упорније је продужио да саставља искидане и непостојеће везе, организујући раднике.
Стара госпођа ми је показала свежањ брошура, сакривен иза иконе, који јој је, давно, сестрић поверио. Закључила је, изгледа, да сам и ја социјалиста и да сам се због полиције притајио.
Извукао сам из свежња књижицу на чијим црвеним корицама је стајао крупан наслов Социјалистички агитатор и прелиставао је.„Поткрадање радника. Трук систем.
Давање робе и аклохолних пића на кредит.
Предузимачке бараке. Котаж систем.
Увођење исплатних књига и таблица за израчунавање акорда.
Порез у крви — стајаћа војска.
Осиромашење. Пропадање народа.
Између два воденичка камена.
Пролетаријат мора узети политичку власт.
Средства за производњу пренеће се из приватних руку у друштвену
својину.”Нашао сам и две књижице, чини ми се да су се звале Утопија и Град сунца, па сам их такође прелистао.
„Све ће се добијати из посебних складишта. Нико неће имати разлога да
згрће.
На послу ћемо бити обучени у проста кожна одела. А после рада у бела. Ван
града и ноћу црвена. Сви ћемо радити помало. Ветар и сунце биће упрегнути
да раде уместо људи, прљавих машина и волова. Али рад ће бити част.
Част је и за ноге да ходају, а задњица да врши нужду, око да лучи сузе, уста
пљувачку.
Сунце је отац, а земља мати. Свет је огромно живо биће и ми живимо у
његовој утроби као што црви живе у нашој утроби.”— Да ли је ваш сестрић присталица Драгише Лапчевића? — упитао сам стару госпођу.
— Напротив. Нимало се не слажу. Он је комуниста, а не социјалиста.
— Како се зове?
— Жарко — рекла је.
Почео сам пакосно да се смејем. Па њему, са онаквим лицем, једино то име и пристаје; кум је добио тренутно надахнуће чим га је угледао, заувек ишараног жарким тачкицама.
Тада нисам ни слутио шта ћу све са Жарком, и због њега, доживети.*
Једне вечери сам решио да поново изађем на Три кључа.
Из мрака се чула хармоника, а повремено тутањ и потцикивање. У кафанама је владао на изглед слободан и безбрижан живот, који сам желео бар из прикрајка да видим.
А унутра, у препуним салама, гурали су се људи у распареним униформама, сељаци, војници, занатлије и деца у војничким блузама. На саставцима једног шињела белело се нешто слично покиданим концима; прошивале су га ваши белим бодовима.
Било је и ноћних жена. У вароши, многе су се вероватно могле добити за униформу или цокуле, али најлакше за маст, пиринач или конзерве. Због помисли на њих, и срж ми је задрхтала. Жене, и Ружа, и такозвана љубав! Љубав које нема! Жене забијају нокте у нас прво са страшћу, дршћући и привијајући се, а касније са мржњом.Највише је било војника. Још су им у ушима тутњали топови, па су викали кад су хтели нешто да кажу. Раније су их искитили и изљубили, а сад их је понеко само частио. Сви они, победници, као да су се знали, тражили су дуван и пиће један од другога кад се сретну, борили се сложно против цивила, а каткад се тукли између себе, преврћући столове, столице и келнераје и искачући кроз прозоре.
Вукли су се бивши заробљеници, необријани, увијени у бледило, и ћутећи седели у угловима кафана, прибирајући снагу. Интенданти и војни магационери готово су шкрипали новим страни униформама. Нашао се понегде међу њима и ложач, црн као ђаво, и железничар са угашеним поцрнелим фењером.
Осећао се густ, тежак мирис печеног меса; није се видело одакле потиче, ширио се свуда по кафанама, као да су се пекли почађали зидови. Ћевапчићи, ражњићи и пљескавице! Зар то још постоји! Дивни, густи, заборављени мирис, подсећа на мир и спокојство; на оно што је изгубљено.Одакле паре свима овима около? Највише од пљачке, крађе, шпекулације и подавања. Где ја спадам? Хоће ли ме ухапсити нека војна патрола? У тридесет седмој години. У годинама које тамне. Ово је пад који још увек траје. Тресак тек предстоји, чујем га унутра у лобањи.
Осетио сам да сам се одједном ознојио. Скинуо сам шињел. Док сам се окретао не знајући где да га ставим и савијао га, опет ми је, ваљда из рубља, право у мозак продро једва приметни мирис лаванде.
Опет сам видео Ружу са оним њеним лепим, али за мене хладним и безмало презривим лицем како хрпимице трпа рубље. Пунила је кофер, не да би ми помогла него да би се отарасила свега што подсећа на мене. Зато је у оном слабом мирису било опорости која ми је стезала грло.Сео сам за сто неког војника, чија је земљаносива униформа, заостала још из балканских ратова, изазивала у мени поверење; варалице и доушници преоблачили су се у нове униформе, а нису имали лице изгужвано од дремежа на телећаку или на песницама.
— Из које си јединице?
— Из заборављене команде. После шест година рата, заборавили су на нас, на седам стотина војника и пет официра. Тамо, код Топовских шупа. Прво телеграфско одељење. Базамо већ месецима. Спавамо у стајама. Било је и двеста грла стоке. Скоро све пропало због слабе ’ране: два кила сена дневно. А људима испали и прсти на ногама и језици, по цео дан клипшу за јелом. Да су нас пустили кући, па ако затреба за сваког пошаљи по луксузни ауто, било би јефтиније.
— Али ниси баш утучен.
— Ама, опет је лакше у вароши. Слижеш се са неким, па има да има. Шта теби фали, а? — Војник је намигнуо, а око као да му се закотрљало од шеретлука, слично шареном стакленцу. Загњурио је прсте у моју дувањару: постала је заједничка, била је сам густ жути мирис, који се пресипао из кутије. — Море, живиш ти још како! Да је мени да стигнем кући, па да се испружим! Онда све имам.
— Е, зато нам је овако — рекао сам. — Војник ништа не тражи, па му ништа и не дају. А пре се чувао и хајдук, то је била част, да га чуваш. Чувао се и тањир из ког је хајдук јео, као да је светиња. А кога сад брига за војника? Ни ти сам не бринеш за себе.
Али војник ме је очито само узгред слушао.
— Бринем ја, како да не бринем, знам ја шта ми треба. Знаш оно, нема ништа слађе од вруће погаче, крушке водењаче и пушке преламаче. Ехеј! Ништа ми више не треба.
Причајући, усхићено је завијао дуван у парче новина.Ништа није знао. Није знао да војнике увек уверавају како је рат који управо воде једини праведан. Није знао да после свих ратова војнике остављају у земљи или на земљи; без ногу или без илузија; после свих говора и труба. Није знао, а није вредело да му ишта објашњавам.
— Како то, по вароши нема ништа за јело, а овде за паре има свега? — упитао сам келнера.
— Сад је лора, општи грабеж — објаснио је.Тада је ушао полицијски писар са жандармима. А полиција је по нечему увек и свуда иста: око ње се шири хладан, одбојни ваздух.
Полицијски писар је љуљајући се, проверавао неки списак испод сијалице, а низ модру униформу крунило му се злато са еполета.
— Нећу погрешити ма кога да потерам одавде, али опет, да погледам — рекао је. Онда се окренуо, укочен неком страшном, пијаном мишљу, вадећи револвер. — Тебе знам — рекао је једном железничару.
— Ти ћеш сада да ми направиш списак железничара који овде около станују. Да се одмах доведу овамо. а сви остали — напоље! Ја сам цар овде. Нек се јави ко има нешто против. Је л’ нема никог?
Дакле, присилно прикупљају железничаре! Са олакшањем сам пожурио ка излазу.Напољу, с једне стране била је празнина над колосецима, избодена ретким сијалицама, а с друге стране, на брду, куће су најашиле једна на другу. Гадна варош, особито за мене. Треба и много пара. Војници су донели ваши, а не паре. Једино ваши су се угрејале.
Морао сам да окрећем главу од рушевина, јер сам знао да накисело воњају на затрпане лешеве. Тада се ништа није осећало, зато што се смрад замрзао, али мислио сам како ће се раскравити и опет пробити. Калдрму и иначе никад нису поправљали, свуда су биле рупе, метар дубоке, клопке за пијанице и за неопрезнбе кочијаше, а на дну рупа сигурно је била отровно зелена, замрзнута вода, која је подсећала на рат. Ту воду је покрио снег, али мислио сам како ће се опет појавити, и како се ни Три кључа не могу поправити, а камоли људи.
Све више је било пролазника. Већ су и прве радње отваране. Појавили су се цвокотави, помодрели разносачи новина. Трчали су вукући тешке, препуне корице, бацали новине у кафане и капије и викали промрзлим гласом:
— Новине! Самоуправа!Било је крајње време да одем на спавање. Али уместо да легнем, кружио сам по соби, ништа не видећи и ударајући у сто и столице.
Раније сам био неповерљив, љубоморан, можда невољен и преварен, а сада сам понижен и одбачен, без Руже, луд, луд, луд.
Псовао сам бесно, али са уживањем, рат, жене, љубав, Александра, паре, јело, полицијског писара, изроване улице, све што видим и чега се сетим.Сутрадан сам потражио стрица Јову. Дуго сам из прикрајка осматрао његову кућу, али сам у њој видео само непознате људе. Румунка га је избацила, продала кућу и вратила се у своју земљу. Одједном ми је ишчилела сва снага, па сам се сручио на оближњу клупу. Као да сам по други пут изгубио оца, кога нисам ни запамтио. Да ли су жене мирисна и пустошна сила којој не може одолети ниједан мушкарац из лозе Бугарских?
Сетио сам се Марка, Здравковог пријатеља. Надао сам се да ће ми помоћи. Али он је за време рата купио кућу на почетку Сењака и одселио се из мог некадашњег дворишта.
Нашао сам ту кућу, у којој је била и Маркова бакалница, али нисам ушао у њу: кућа је била велика, па ми је зато Марко био сумњив. Стрпљиво сам се распитивао.Причали су ми да је за време окупације био магационер код Шваба. Башкарио се на брашну и масти. Тајно их је продавао само за дукате. Али кад је са Швабама ишао у села по намирнице, вратио се препаднут. А имао је од чега да се уплаши: чуо је од њих да је рат при крају. Ипак, брзо се прибрао. На време је набавио српску тробојку. У кафани је, пијан, викао: „Ја сам Србенда! Нека чују ако не знају.”
Одједном су нестале аустријске плаве и немачке тмурне униформе. Као да их је спрала куша, уз ретку пуцњаву. Жене и дечаци вукли су угаљ и шлипере са пруге, а столице, чивилуке, дрва, тепихе и нека огледала из напуштених штабова и канцеларија, пред којима није више било стражара. Марко је ноћу дотерао однекуд кола пуна џакова брашна и поделио их суседима и својим кирајџијама. Грдио је сељаке који су вредно секли секирама бандере и домаћински вукли кућама жице, стубове и велике уличне сијалице. „Ко зна, можда ће затребати, не тражи ’леба.” Сви су заборавили на оног Марка из рата. Били су загушени узбуђењем од тог изненадног и краткотрајног обиља. У напуштеним војним магацинима могли су да се нађу и шињели, и гас, па чак и маст. Још више су били загушени надама. За мршава тела, изрибана изнутра пројом, испроваљивана глађу, нада је била сувише тешка. Није могла да се издржи; истискивала је грцаје: „Долазе наши” — и сузе у којима су се љуљали и котрљали ликови синова и мужева, војника.
Нико није тражио ни помињао Марка.Али српски војнички казани и таини нису могли да испуне ни стомаке, а камоли жеље. Брашно је у вароши нестало почетком зиме, као да га је разнела кошава. Увече често нестаје осветљење. Рано ујутру пред рејонима се и даље гурају и свађају редови. На купоне се понекад добије кромпир, али веома ретко брашно или шећер. До њих воде вијугави, тајни путеви. А Марко зна путеве до скривених магаза и савезничких мисија. Сем тога, облачи униформу да би лакше и бесплатно путовао по Војводини. Вуче у Београд џакове, торбе и канте, као да је цела Војводина његова. Доноси и требовања из села у Србији, у договору са општинским ћатама, и подиже на њих монополске артикле. Зато му је стан препун. Пуцају и магле са набијени џакови брашна, миришу гас, кафа и дуван, ципеле у сандуцима опоро и јако воњају на одерану кожу, брзо и лоше штављену негде крај реке. Само код њега се све може купити. Зато Марко често каже купцима: „Ја сам сад постао српска мајка!”
Наравно, кад сам све то дознао, Марка више нисам тражио, чак сам избегавао са се сретнемо.Нисам смео да се обратим ни бившим колегама, официрима или учитељима. Мора да су ме сматрали отпадником. Али често је, и у новинама, помињан изворзник, гросиста и банкар Бора Милетић, са којим сам се упознао пре рата код Бајшанског и Руже. Питао сам се да ли ми може помоћи. Колебао сам се.
Знао сам да је Бора Милетић пре рата почео да ради у Министарству финансија, где га је поставио његов брат, члан Главног одбора радикала. Само првих дана клањали су му се укрућени чиновници са тврдом белом крагном; чак га је један од њих кинески учтиво запитао: „Какво је ваше поштовано презиме?” Схватио је да су веровали како је неки шеф; и да начелнику понекад треба рећи: „Господине министре... Извините, хтео сам да кажем — господине начелниче!”; и да је мито диван обичај пренет из Турске и Аустро-Угарске, који се даје свима, почев од послужитеља до министра, у облику „поклона” — златног упаљача или табакере, па до јагњета или прасета, или у облику „части” у новцу.Преко ноћи се претворио у гросисту и извозника. Обогатио се лиферацијама за војску, а прославио продајом цокула са ђоном од картона, због чега је био и у затвору.
Сем тога, сетио сам се и да је пре рата био чувени сладострасник. А приметио сам и да га је Ружа опчињавала. Зато сам почео упорно, али опрезно, да прикупљам податке о њему.
Утврдио сам да је тек после рата могао да оствари своје фантастичне и понекад готово генијалне замисли. Прво је у Дирекцији плена и Министарству исхране створио упориште, добро учвршћено митом. Потом је унајмио чету проверених, виспрених помагача. У међувремену је смислио како да волшебнички нестану тридесет вагона шећера, које су оставили Аустријанци. Његова је и идеја да се у рејонима и фабрикама у спискове за брашно и шећер дописују измишљена имена. Досетио се и да неисправне круне, одбачене на маркирању, могу добити вредност ако се на њих залепе маркице са исправних круна, па ове друге поново однесу на маркирање. Зна да се сребрни динари и круне продају пет пута скупље од номиналне вредности, јер се од њих праве сребрни предмети, па шаље своје људе да по Србији и Војводини купују сребрни новац. Они шверцују тај новац у постави нарочито сашивених одела, обложени сребром, тешки и срећни због зараде, а Бора их је у шали једном назвао „витезовима са сребрним оклопима”. Помоћу мита је успео да извезе милион сребрних динара. У Бечу је узгред купио неколико камиона одела од импрегниране хартије, па је платио да их у новинама хвале како су лака, модрна и јефтина, а он још усмено додаје: „Биће фина за лето, а може и друго време, кад нема кише.” Али његов највећи успех је дозвола, коју је добио преко брата, да може извести 400 вагона сувих шљива и 100 вагона ракије, с тим да као накнаду увезе комплетне спаваће собе, канцеларијски материјал, плаво посуђе, ексере и плех. Због тога сви београдски трговци трче за њим и богораде. „Шта бисте ви без мене”, каже Бора, док им великодушно продаје робу, не помињући своју баснослобну зараду. Али паре, наравно, не може држати у џеповима или у неком сандуку, па зато има своју банку, „Чубурску штедионицу”.Да ли Бора још долази код Руже? Зар би ми он помогао! За мало сјаја у њеном оку спреман је и способан да ме ликвидира, ако Ружа то зажели.
Само што нисам крикнуо од бола који ме је пресекао. Једва сам приморао себе да размислим. Схватио сам да треба записивати податке о шпекулантима, макар и због неког нејасног, можда и безумно очекиваног будућег обрачуна.
Белешке сам почео гневно, са насловом и текстом из Радничких новина:„Богатите се, господо!
За покварено жито, уцрвљано брашно, чак за цокуле са ђоном од картона, лиферанти су пре рата узели милионе сувог злата, а кад је Србија поробљена, ти разбојници су пуштени на слободу. Сада за оне напљачкане милионе набављају животне намирнице и другу робу, па их затварају у магацине или продају по големин ценама.”Онда сам записао све што сам дознао о Марку и Бори. Иза тога сам додао:
„Има много и ситних пљачкаша, које власти такође не прогоне, него потпомажу. Тако шеф станице на Чукарици продаје гас преко шверцера, а у дунавским шлеповима, који су намерно затурени, у ствари сакривени, стоји 60.000 литара гаса узапћеног као ратни пелен. Дућанџија скупо продају намирнице које су од разних одбора добили да их бесплатно деле грађанима. Марвени трговци узимају грдне паре за дебеле коње које су добили од Дирекције плена. Шверцери купују злато и франке за круне донете из Пеште, па жене секу венчане бурме, урасле у прсте, да би их скинуле, и готово кидају минђуше са ушију.”
У ствари, вероватно сам онда сувише подозревао гледао све око себе. Можда сам податке записивао и доносио узбуђујуће закључке не само као доказе, него много више због своје шпијунске свести, изопачене већ раније, а поготово у опсности.
Али био сам заиста огорчен. Побледели су ми и укочили се прсти, јер сам бесно исписивао задње редове о дерикожама. А сетио сам се и промрзлих, заборављених војника, и гладних пред рејонима, и бахатих полицајаца и чиновника, и страха који ме је често спопадао.Скочио сам тако да је столица пала. Погледао сам кроз прозор, као да тамо тражим неко објашњење. А снег чист као у детињству опет је густо падао крај окна, док је мало даље једва пробијао таму.
Прва зима поново у Србији! Мислио сам да ћу и снег љубити кад га видим. Мислио сам да је и он друкчији. Да, и Београд сам у себи улепшавао. Као и Ружу. У рату смо измислили и прекрасне градове, и дивне жене, и лепи живот кога није било и никад га неће бити.
Зар је ово град за којим сам толико жудео? Зар је ово срце Аписове руже?
Душан Анђелковић, одломци из романа "Аписова ружа", СКЗ, Београд, 1992. године