КРАЉЕВИНА СРБИЈА и ЈУГОСЛАВИЈА
Душан Анђелковић: Аписова ружа - 4. део
(Београдске кафане, фабрика «Гођевац» и радници, побуна скретничара, прослава Првог маја, састанак социјалдемократа и њихов вођа Драгиша Лапчевић...)
11.
... Од тог дана Лијандер је преузео вођство по граду. Обилазили смо кафане, по неком реду. Прво „Солун”, мрачну и опасну кафанчину код железничке станице; „Молерову кафану”, коју је сликар Цико Доменико украсио голишавим анђелима и богињама; па онда „Три шешира” и „Два јелена”, у којима се, и кад нису били тамо, осећало присуство Добрице Милутиновића, Чича Илије и старог господина Гавриловића, и папрено мирисало на мезелуке и на приче Радоја Домановића и Нушића, пуне бибера; „Гинић”, где је припрости али достојанствени власник Сотировић укрућено прилазио и здравио се са гостима; кафану „Седам Шваба”, на којој се поново појавила стара фирма насликана јарким бојама, са преплашеним Швабама који сви држе једно копље уперено у белог зеца; „Последњи грош”, на крају Таковске улице и „Сунце” у којој су се још скупљали касапи, јер је кланица била близу.
Лијандер је прво ишао пешице и краљевски дозвољавао да га часте, а примао је и позајмице. Али касније се возио фијакером и чистио друге по кафанама. Уз пут је свраћао код трговаца тражио зајам; ако су се устезали, викао је и својим громким гласом скупљао гомилу.
Пили смо неколико дана. Све ми се помешало у глави. Ипак се сећам да смо се возили по дрвеној калдрми преко Теразија, поред демократског „Такова” и радикалског „Париза”. Сећам се и „Грађанске касине”, парова који су тамо долазили подруку; жена у хаљинама до земље, закопчаних са безброј дугмета, и њихових уштогљених мужева са иглом у кравати и посебним крутим манжетнама око зглавака руку. Чини ми се да смо срели и сликарку Бету Вукановић, која је узбуђивала сав Београд када се, једина од жена, возила бициклом по џомбастој калдрми или клизала на сличугама.
Лијандер се најзад негде изгубио.
А ја сам пио, коцкао се, возио фијакером по Дорћолу, Старом ђерму и око пристаништа, од кафане до кафане, од витких чочека чији је стас треперио и извијао се од дрхтања даира до Рускиња тешких од туге које су испред оркестра у рубашкама дубоким гласом певали „Очи чорнија”...
13...— Можеш ли негде да ме запослиш? — упитао сам.
Тако ми је баш Даска помогао, искупљујући се. Железница је још била под управом војске, а фабрика „Гођевац” је радила за железницу, па ме је у тој фабрици запослио у канцеларији.
Све то ме је узбудило. Превртао сам се у несаници. Поред осталог, питао сам се какви су људи и какав је рад у фабрици. У Србији је пре рата било више занатлија него фабричких радника.
Сетио сам се како сам једном случајно наишао на Друштво лимара, у које су стари мајстори недељом свечано, споро долазили. У ствари, то је била кафана са великом, раскошном заставом Друштва, у углу. Испод изношених тамних сакоа белеле су им се уштиркане кошуље, па су личили на нововерце. Један старац се задихао од расправљања; у прегрејаној и полумрачној просторији кошуља се белела око њега као испаравање узбуђења.
— Зашто не може да буде прави социјалиста онај који има радњу? Зар он није радник? Који је он ђаво? — питао је. Огорчено је гурао уста у белу пену пива; црни дугачки бркови жудно су обухватили криглу.
Потом сам се сетио оних радника које сам виђао одлазећи понекад с војницима на вежбе поред неке чађаве фабричице. Многи од њих нису умели ни да се смеју. Попала их је прашина чаме, нису се бријали, па им је брада штршчала као трње. Врат и уши били су им неопрани. Ноге су им шљапкале у опанцима изгриженим од зноја и блата. Кад сам пролазио поред њих, запахнуо би ме смрад. Изгледало је да су им улепљене кошуље и одела направљени од земље, а не од некадашњег платна и сукна. Као да спавају на поду, ко зна имају ли постељу? — питао сам се. Да ли шаљу паре у село? Ретко су отварали уста, а и тада из њих би избијали неповерење или љутина.
Али код „Гођеваца” нису радили сељаци, него већином прави фабрики радници, међу којима су многи били бистри и отресити.
А зграде су биле чађаве и запуштене. Неке радионице, нарочито лимарска, биле су дубоко укопане. Доле је била земља, горе греде уместо крова, а испод њих уски прозорчићи као пушкарнице. Кроз те прозорчиће не само да се није могло ништа видети него се нису могли ни дохватити. Били су прашњави по дану, а црни кад је напољу био мрак.
У радионицама се радило од шест ујутру до мркле ноћи. Поједини радници су по мраку излазили и тумарали, вршећи нужду око зграда. Пси су се опрезно и жудно привлачили за људима и лаптали у мраку.
Био сам схватио да штрчим својом одећом. Зашто се издвајам? Моја бела кошуља вероватно севне кроз полутаму радионица, кад пролазим. Рат и ражаловање били су ме ослободили свих спољних обзира и ознака. Али вероватно потајно очајавам и чезнем за угледом и чином, за официрском униформом, која ми је давала сигурност. Ваљда сам зато почео да носим беле кошуље. То је свакако подсвесна тежња да се уобличим и издвојим, да ипак некако затворим себе у невидљиву малограђанску ћелију, у којој ћу стално али спокојно умирати, верујући да живим.
Стога сам набавио и обукао сиву блузу, закопчану до грла.
Али ускоро је увођење акорда протресло фабрику. Радници су се ређе шалили, а почели су чешће да се препиру. Нека бела јарост лебдела је изнад радионица. Били су кивни и на мене, јер сам ја обрачунавао зараде.
Кад је почео штрајк у „Гођевцу”, обрадовао сам се шта не радим. Било је дивно немарно, без журбе ићи улицама, увијен у капут и са натученом капом, дубоко удисати ваздух плавкаст од хладноће, или из чокања опет понекад пити ракију која жеже. Било је лепо чак и осећати тупи бол због неправде и Руже.
Тада сам чуо да су похапсили многе штрајкаче из „Гођевца”. Извлачили су их из постеља и кућа и везивали једне за друге у ланац. Вукли су их за собом жандарми на високим, крупним коњима, па су морали трчати или су падали. Конопац им се усецао у руке, а вероватно и у свест.
Узнемирен и озлојеђен, увидео сам да сам и ја, премда нехотице, допринео да дође до штрајка и злостављања радника и да више не могу радити код „Гођевца”.
Сматрао сам да с правом могу тражити од Даске друго запослење: стварао сам му могућност за испаштање. Тако сам постао надзорник на железници.
У то време ужурбано се радило на обнови пруга па сам стално био на путу и на ногама, иако је требало да радим дан и ноћ и исто толико будем слободан. Понекад сам се од умора једва кретао; тада ми је тама изгледала густа и мека попут песка. Па ипак сам, чудећи се, осећао да не мрзим тај посао, можда зато што сам сматрао да савађујемо пустош и дивљину. Јер у сталном хујању вагона, у сударању и ломњави преко иструлелих прагова, сваких пет-шест дана страдао је понеки радник на железници.
Али могли су се и на станици видети делићи друкчијег живота. Официри су блескали чизмама и мирисали униформама. Чиновнице на станици помолиле би главу кроз прозорче, па нестале, али официри су вероватно и кроз зид осећали таласе узбуђења које су шириле женске облине, те су јурили за њима.
А ми смо поправљали искидану пругу, заједно са заробљеницима. На срушеном вијадукту извитоперени таласи пруге из које су штрчали изломљени шлипери; изгледало је да ће се сручити у празнину. Говор је био изнакажен, усне су биле тешке и модре од хладноће, српски и немачки су се приближавали и састајали као две праве у бесконачности пустоши. Љигава влага испроваљиваног тунела смрдела је на труле лешеве. Возили смо се по сачуваним деловима пруге. Шкрипали су вагони или привремени дрвени мостићи, а воз је стално понирао. Обређивали смо се ракијом, заношени лелујавом и стравичном светлошћу свећа.
Једном, предвече, нисмо могли да се вратимо, дрвени мостић се срушио иза воза кад смо ујутру прошли. Остали смо на пољани. Ватре и дим су се повијали, лижући снег који је изненада опет пао. Печени кромпир је опојно мирисао. Заробљеници, затворени у вагоне још у сумрак, потмуло су викали и лупали као да проваљују врата.
Војник је дигао пушку, испалио метак дуж воза и све се смирило, као да су сви узвици и ударци заробљеника одједном захваћени тим пуцњем, па однети и сручени некуд, у даљину. Али убрзо је бука опет почела. Осетили су кромпир, сетио сам се, па сам клекао и нагрнуо вреле кромпире на празан џак. Додавао сам их кроз прозорчиће на вагонима.
Крај ватре, пламен се повијао над снегом, усред граје.
— Ни у селу не може ништа да се купи. Не верују сељаци овом папирном новцу, окрећу га и загледају, траже дукате или бар одело.
— Најбоље на станици разбити сандуке са шећером или распорити џакове с брашном. Или трубу платна ћушнути под одело.
— Али за кога то све долази?
— Зна се. Није за нас прасе.
— Па нек дају макар ону плату што је била договорена.
— Мислиш, заувар је сирома’ човеку и муву да у’вати.
— Је л’! И тебе је владика због поштења одликовао том брадом и брковима, к’о и Лапчевића.
— Немојте, бре, људи! Сиротиња убога, докле ћемо један другога.
— А у Русији већ раде само осам сати дневно! — чуо сам скретничара, савијеног и нејасног: велика модрина унидорме изнад ватре. — Примају наднице и кад су болесни, и кад немају посао, опет примају.
— Шта ми наприча! — рекао је магационер. Светлост ватре му је белила и тањила лице. — Не постоји таква земља дембелија, то нема ни Америка.
— Ал’ немају зато краља, ни друго што много ваља! — одговорио је скретничар. — А кад радници узму све у своје руке!...
Још су причали, али ја их нисам чуо. Зар они да узму власт? Главе су им надувене од зиме и неспавања. Кад их пламен осветли, очи као да су им опточене црвеномодрим гајтанима. Већина је огрнута ћебадима.
— Ово је тај што буни — рекао је војник иза официра, који се изненада појавио — и ова двојица.
— А ко ће ми забранити да говорим? — Није ово војска ни робија! — скончао је скретничар.
— Куш ти, шпијунчино! — сикнуо је официр и ударио га по ногама сабљом, не извлачећи је из корица. Сабља је зазвечала као да се ломи. Скретничар је зграбио једном руком официра за прса, а другом замахнуо, али официр се измакао, ударац му је пао на раме, па је за тренутаок још стајао — укочену главу држала му је и узносила тврда јака — па се срозао на земљу, мало испружених руку, као да се узалуд држи за неки невидљиви стуб.
Тада се ноћ заковитлала.
Са стране, поред мене, кундак је фијукнуо, располутио ноћ, сручио се неком на главу. Одјекнули су пуцњи, јаросно цепајући и комадајући таму.
Али скретничар се са још двојицом већ повукао ка вагонима. Тамо је стајао, нејасан, скоро стопљен са вагонима и зато увећан, вичући:
— Не прилази! Бацићу бомбу!
Војници су притрчавали, скидајући пушке и одвијајући раднике од вагона. Правили су полукруг око скретничара, али му се нису приближавали.
Скретничар је нејасни замахом руке ширио простор пред собом. Небо се, иако мутно, ипак беласало изнад претеће, оживљене громаде вагона. И заробљеници су, ослушкујући, ћутали.
Пуцањ револвера је одјекнуо. Скретничар је крикнуо, дижући се, пропињући се тим криком и окрвављено и болно падајући њиме на снег и вагоне.
Још смо, за тренутак, очекивали експлозију: можда ће је одбацити последњим замахом руке. Више се слутило него што се назирало где он лежи. Онда је војник притрчао, истргао бомбу из руку човека који се још јечећи опирао. Јасно се чуло кад је војник бацио бомбу у шљунак насипа.
— Камен уз’о, мајку му покварену! — викнуо је војник.
У тренутној тишини, заробљеници су очајнички почели да вучу и лупају. Вероватно су мислили да убијају неке од њих.
Линија војника стегла се око вагона. А усред ње вукли су скретничара и другу двојицу. Увукли су их у уздигнуту скретничарску кабаницу; једва су затворили врата.
Тамо су, у оном чудном сандуку, била сабијена њих тројица. Можда су им врата пришкинула или откинула прсте; викали су. Скретничар сигурно није викао, слепљен за зид, влажан, снага му је отицала као вода. Био је утиснут у дрво, али још је осећао бол, осећао је и живе који су се забијали у њега, у његову крв која је отицала. У чарадаку ни на небу ни на земљи...16.
... Први мај је брзо стигао. По прозорима и по оградама зеленеле су се гранчице, а изнад многих врата били су венчићи. Куће су се по мраку искитиле. Први мај се помешао са Ђурђевданаом. Било је прохладно, од зоре, а и од оног невидљивог упереног оружја.
На улици, магла се дизала, распршена њихањем зеленила и цврткутањем у паркићу крај Дринске улице. По трави и дрвећу лежале су непомичне сјајне капљице, али изгледало је да ће се расути и раздрагано зазвечати чим пројуре прва кола.
Засстао сам, погођен лепотом. Да ли ће неко погинути баш данас? Да ли ће бити пуцњаве?
Поред паркића, са Топчидерског брда и Сењака, певајући су пристизале групице са понеком црвеном заставом и са цвећем у рукама жена. Утапале су се у скупину која је жагорећи чекала на Три кључа. Постепено се образовала поворка. Лагано се помицала напред. Танким огранцима и реповима била је везана за споредне улице и за капије, уске пролазе и кафане. По ветру, који је довлачио тешке облаке, поворка је вукла заставе и велике слике Маркса и Туцовића.
Нетремице сам их посматрао. Голоруки су. Чак и весели. Да ли изгледају готово безопасни да би заварали шпијуне? Можда су ударне групе негде прикривене?
Неки су сели на шпедитерска кола, у круг, око заставе. Једва сам се угурао међу њих. Поред мене је била нека девојка, од чијег се прикљештеног бока ширила тврда топлина. Сишли смо у Савску улицу и појурили; од тандркања кола и од песме све се потресало око нас. У Карађорђевој улици, поред парка пред нас је журно изашао жандарм, дајући руком знак да станемо и хватајући се за пушку. Пројурили смо, док је жандарм неодлучно гледао. Снажни, млади мириси из парка шибали су нас као влажни прутови.
Сишли смо са кола код Малог Калемегдана. А тамо се већ слегло мноштво, које нисам могао да сагледам, јер је било раштркано испод дрвећа. Чинило ми се да осећам близину жандарма, као неки мирис или дах опасности. Можда су извели и војску, да разбвију забрањену прославу, бојећи се могуће побуне?
Лагано смо пошли Кнез-Михаиловом, а онда скренули у Македонску улицу. Све чешће су се разлегали покличи, а повремено се чула и музика са чела поворке. У предасима сам чуо свакодневне разговоре, као да се ништа изузетно није дешавало.
— А гувернман тек јави, да заробљеници треба замкама да ’ватају чавке: фине су за јело. Нек се тако из’ране.
— Каже да код тог вајног народног посланика служе три војника, као код бега.
— Лепо написао на циркусу: деца један динара, луди два динар.
— Неки Расински чак штамп’о у новинама песму „Детектив”.
Већ смо били у Краља Александра улици, а крај поворке иза нас нисам могао сагледати. Где су одлучни и немилосрдни бунтовници о којима је говорио Жарко? Где су сабласни бродови и авиони из Мађарске, са бољшевицима и оружјем? Али изненађење још увек може грунути сваког трена. А такође и ватра из скривених батерија и митраљеских гнезда, којима је војска опколила град.
Тада је почела киша. Била је тиха али постојана, па је постепено слепила хаљине на женама и заставе, а сливала нам се и низ лица. Поворка је и даље мирно и уредно ишла, покушавајући да завијори слепљене заставе и уздижући слике, збијена и тамна, прошарана црвеним тачкама својих симбола — каранфилима на реверима мушкараца и тракама у коси жена. Али песма се само покаткад и накратко јављала. Ни музика се више није чула.
Ипак, продужили смо Београдском улицом ка Дому на Славији. А киша је била све јача. Прштала је по главама и раменима попут пиринџа, па се претворила у жесток пљусак с ветром. Слапови воде шибали су обневиделу пвоорку, покушавајући да је разбију и разнеслу. Али из њеног срца баш тада се зачула Интернационала. Песма је бивала све јача. Лелујала се и мешала са пљуском, пркосно засипајући куће.
Прозори су били начичкани укоченим лицима. Да ли су само радознала? Можда злурада због кише? Или уплашена?
Али зар се само због тога покренуло оволико хиљада људи? А и они се мирно разилазе, губећи тиме своју моћ и одричући се сваког циља.
Или је то само привид? Вероватније је да су само испробавали своју снагу и постојаност. Данас нису били бунтовнички гневни, али били су пркосни, нарочито кад су певали. Пркос је понекад потресно леп и небески узвишен, а увек непредвидљив.
Следећих дана, предосећао сам не само рану врућину, по мувама, мачкама и псима, и по лиму на кућама који би, као усијан, често заблештао од сунца, него сам наслућивао и велике немире. Убрзо су заиста почели, кад се дознало да је полиција пред Први мај похапсила многе људе и затворила социјалистичке домове. Радници су зато штрајковали, звиждали, вадили камење из калдрме и бацали га на жандарме. Чуо сам да су неки од њих отимали пушке и свлачили жандарме па их пуштали да беже у гаћама. Црвеном и црном масном бојом, а и кредом, писали су по кућама и тарабама. Свуда су била њихова, некако накострешена слова.
По навици, прислушкивао сам разговоре.
— Кажу да су биле велике буне у Суботици и Љубљани.
— Ма у Трбовљу већ пожурили, па прогласили републику.
— Е, видиш, такав ти је наш човек, по природи опозиционар, из ината.
— Овде је требало да почне. Тели су да прво убију регента. То би био као знак. Али наши и’ лепо ноћу по’апсили, извели војску, топове око вароши, удари сад ако си јунак!
— Све долази са Истока, и Џингис Кан, и Атила и османлије, и бољшевици.
— А Мађарска, она је ваљда на северу?
— Увезла је бољшевизам из Русије. И погледај каква је сада, са оноликом Будимпештом. Права наказна глава на слабачом телу.
А дани су били бујни, после киша које су пресекле прерану врућину и вратиле пролеће. Кроз густо зеленило дрвећа и баштама чинило ми се да видим како се већ цеде црвене капље трешања све до траве. Рано ујутру дрвеће се, пуцкетајући и премирући, љуљало. У опорим узвицима и псовкама кочијаша на стрмини код Мостара, док су подметали под кола ознојена рамена — ’Ајде, Цакана, милу ти мајку! — било је ипак незграпне нежности. Већ у сумрак, парови су се пвлачили у баште и запуштене паркиће. И кроз прашњиве рите пробијала се силна жудња. Нешто свирепо и чежњиво стално се таласало ваздухом, појачано можда повременим пуцњевима.
У тишини, очекивање заглушујућег судара опет је било готово неиздржљиво.***
Жарко је једва пристао да ме поведе на састанак код „Лепог изгледа”. На дрвеној прегради, о којој је говорио Гојко, стакло јебило премазано белом бојом. Али заиста је изгледало замагљено од даха жестоке распре, која, изгледа, није престајала од Првог маја.
— Добро смо се скупили ми што смо преостали. Да се полиција не мучи: може одједаред све да нас покупи.
— Па баш ти си сазвао овај састанак.
— Морао сам. Тако је закључено.
Одједном настаде тајац: ушао је Драгиша Лапчевић. У међувремену сам дознао да је некад, у околини Ужица и Чачка, учио сељаке како се гаје пчеле и јабуке будимке. А видео сам га док је Дринском улицом, у којој је становао, ишао тако споро као да се бојао да ће разљутити пчеле ако пође брже. Сазнао сам и да му нико, и поред напада и сукоба, није оспорио чудесну чистоту и чврстину. Зато су га социјалдемократи изабрали за првог председника своје партије, а народ за народног посланика. Успео је и да напише читаво брдо брошура и књига и безброј чланака. Власти су га хапсиле, бацале на робију и окивале тешким оковима. Али био је против револуције, за еволуцију. Пред рат, гласао је у Народној скупштини против повећања рахода за војску и позивао све социјалисте у свету да се одупру и одбију да пођу у рат. А за време рата, на пијаци је продавао воће и поврће, да би исхранио децу. Али кад су га позвали на међународни састанак социјалиста у Швајцарској, нудећи му новац за путне трошкове, одбио је да учествује, јер је наслућивао да је састанак тајно потпомогнут од Аустро-Угарске и Немачке.
Кад је Лапчевић ушао и сео, зачули су се поздрави и добацивања. Потом је настао жагор, који се постепено претворио у галаму. Док Лапчевић није подигао руку. Тада је у тишини, Жарко први проговорио.
— Морамо оно што је судборносно одмах да рашчистимо. У овом часу, од Балтика до Црног мора и преко Сибира до Далеког истока, свуда је огромна битка против совјетске Русије. То је битка за социјализам у светским размерама. Русија бије ту битку за цео свет, па и за нас. А зашто су неки од нас по страни? — упитао је, гледајући у Лапчевића.
— Нисмо по страни. Изјаснили смо се — казао је Лапчевић.
— Јесте. У новинама и на речима. А на делу?
— У каквој смо ситуацији? Сви чекају неки разлог да насрну. Румунија тражи део Баната до Вршца и Панчева. Аустрија Корушку и Штајерску. Италијани траже Далмацију. Бугари би хтели Македонију. Албанци се побунили, хоће Косово и Метохију. А у земљи су француске и енглеске трупе. Земља је опустошена. Саобраћај уништен. Превозе само француски и енглески камиони.
— Баш зато! — био је Жарко упоран. — Док се буржоазија није средила и ојачала. Да не дозволимо интервенцију против Русије и Мађарске. Јер шта вуку француски и енглески камиони? Материјал и трупе против револуције у Русији и Мађарској. Тако гуше и нашу револуцију. А овде је, понављам, буржоазија сада слаба.
— Они једва чекају да пренаглимо и чак нас подстичу. Шпијуни хушкају против Партијског већа. Хушкају да се залетимо. Свуда имају своје људе. И са Конгреса су имали детаљне извештаје сваког дана, одмах су знали све одлуке.
— Зато што се боје. Револуција се диже кад смо ми најјачи, а они најслабији.
— Да ли су заиста тако слаби? Зашто су баш они ширили гласине да ће Првог маја избити револуција? Да би нас сачекали топовима и митраљезима.
— Па да ли су се радници уплашили? Двеста хиљада је напустило посао. Да ли си видео поворку? Како су певали по оном пљуску!
— Потпуно по закључцима Партијског већа. А зашто је оно одлучило да се сукоби избегавају и да прослава буде мирна? Зато што је наш први задатак да организујемо Партију и синдикат и да их учврстимо. Дакле, да стварамо пролетаријат, а не да га изгубимо неком и то прераном револуцијом.
То су слатке обланде Друге инернационале а унутра је горка социјалдемократска пилула. Унутра је издаја! — повикао је Жарко. — То су проповедали Роза Луксембург у Немачкој и бауеровци у Аустрији. Да ли верујеш да ће буржоазија сам предати власт? Кажи нам јасно: јеси ли још увек против бољшевика?
— Никад нисам крио своје уверење — одговорио је Лапчевић. — Кад си већ поменуо Розу Луксембург, коју су убили зато што је била велика вођа социјалиста, сматрам да је имала потпуно право кад је тврдила да су бољшевици завели диктатуру и укинули сваку демократију, уместо да грађанску демократију превазиђу пролетерском демократијом. Роза Луксембург је изричито казала, а ја се и са тим слажем: „Слобода само за присталице власти, само за чланове једне партије — могу они бити још колико бројни — није никаква слобода. Слобода је увек само слобода за онога који друкчије мисли.”
Бука је одједном заглушила Лапчевићеве речи.
— Ти си највећи противник револуције! — пробио се Жарков глас. — А то значи да си највећи противник пролетаријата и совјетске Русије!
— Зар у сељачкој земљи пролетерска револуција! Сиромашне и неуке земље нису зреле за социјализам. Зато покушавају да га силом уведу — рекао је Лапчевић. — А ја сам против предкакања природног развоја. Против проливања крви и сваког другог насилништва. Прави метод класне борбе сада су масовни штрајкови.
Скочили су и заглушујуће викали, изобличених лица.
— Ви сте издајници! Радници ће без вас и против вас! — све је надјачао Жарков глас.
— А ви сте дервиши револуције! — одговорио му је други глас.
— Треба вас све побити! — најзад је неко узвикнуо.
Зар ће осрамотити и одбацити, а можда чак и убити овог мирног и добродушног Лапчевића? Човека који је такорећи на свакој својој речи као на крилу одгојио по једног социјалисту. Последњег од три вође социјалиста у предратној Србији, јер је Димитрије Туцовић погинуо, а Душан Поповић умро. Али зашто Лапчевић све ово прима са узвишеним миром? Можда зато што познаје људе и њихове заблуде и страсти.
Доцније, у мраку своје собе, покушао сам да себи објасним сукоб код „Лепог изгледа”. То није био двобој Лапчевића и Жарка, него обрачун социјалиста и комуниста. Али зашто је Лапчевић остао у Партији, ако она све више постаје бољшевичка? Уосталом, докле траје сужањство? Не може се вечно чекати. Ипак се љуска мора разбити. То знају чак и бесловесни голуждрави птићи, камоли комунисти.Душан Анђелковић, одломци из романа "Аписова ружа", СКЗ, Београд, 1992. године, награда СКЗ "Душан Баранин" за најбољи историјски роман