КРАЉЕВИНА СРБИЈА и ЈУГОСЛАВИЈА
БОЖИДАР КНЕЖЕВИЋ - ПРЕТЕЧА ДВАДЕСЕТОГ ВЕКАБожа Кнежевић је прошао кроз живот као метеор преко неба у ноћи - блеснуо и траг му се угасио... Он је носио у себи удес свих великих духова у нашој земљи, где човек великих вредности треба да буде мртав бар тридесет или педесет година да би постао велики и славан - записао је његов савременик, професор и књижевни историчар Милош - Миле Павловић. Рана смрт, та коб српске културе, пресекла је и животни пут једног од највећих српских филозофа.
По речима академика Предрага Палавестре његова мисао ишла је испред времена и отварала видике многим српским мислиоцима и књижевницима, а његови "Принципи историје" подстакли су нове стваралачке путеве и високо подигли духовну културу Србије на самом почетку двадесетог века.
Од дућана до Велике школе
Божидар Кнежевић је рођен у Убу 1862. године. Мада унук чувеног кнеза Иве од Семберије, имао је тешко детињство, без оца, уз очуха и мајку оптерећену са петоро млађе деце. Wихов дућан у Убу је слабо радио тако да је Божидар после школе долазио да га чува, док је очух време проводио у кафани. Још премлад, једне зиме је заспао тако су га пронашли укоченог од хладноће.
Основну школу је завршио са одликом, а учитељ је препоручио да га пошаљу у Београд, у гимназију, јер је изнадпросечан, вредан и увек озбиљан, као да је већ одрастао. Мајка је успела да га упише, али како су породични приходи били недовољни, Божидар је уз школовање морао да послужује и даје часове богатијој деци.
Вредан, талентован и рано суочен са тешкоћама живота, он је сву своју енергију усмерио ка стицању знања. Највише су га привлачили часови филозофије, а посебно историја коју је сматрао за свеобухватну науку, једину која проучава целину развоја природе и човека. Да би могао да прочита капиталну, седмотомну Беклову Историју цивилизације сам је почео да учи енглески, поред немачког, француског и латинског језика и уз припреме за Велику школу. Wегови другови су препричавали да он ноћу шета по дворишту, гледа у ведро небо и филозофира о историји јер је у њој сачувано знање свих људи и времена.
Божидар Кнежевић је дипломирао на историјско-филолошком одсеку Велике школе у Београду и положио професорски испит са темом Утицај Истока на цивилизацију европских народа. Распоређен је практиканта у Министарству просвете, до почетка школске године, а потом за наставника - предавача у Ужице.
За разлику од Београда, унутрашњост Србије је била окренута занатској чаршији и ратарству, понеком већем трговцу и бројним кафанама у којима су присталице Напредњачке и Радикалске странке страсно расправљале о неуспеху радикала у Тимочкој буни, руском окретању Бугарској и политици која је потребита за Србију.
Тада је Божидар Кнежевић исписао странице које ће касније ући и у његово капитално дело: Најмногобројнија класа људи живи само за себе и за најужи круг својих... Друга, малобројнија, сазнаје опште интересе свог народа и времена и не ради само за себе и своје већ за свој народ и време и они умиру заједно са својим временом... Најмања класа људи јесу продукти и оруђа историје и човечанства, њима је корен дубоко у историји и раде за њу без обзира на интересе садашњости; то су људи од духа који крче нове путеве, стварају нове појмове, мисли, идеје, форме...Садашњост је пена историје
У српско-бугарском рату 1885. године, Божидар Кнежевић је био четни интендант. Зимско војевање и тешки услови ратног пораза изазвали су обољење плућа од кога се није опоравио до краја живота, али су његове белешке за Принципе историје биле богатије за многе драгоцене странице:
Историјом владају снажни и моћни, а истина и правда, свест и савест, законитост и љубав само су њени трагични јунаци... У рату, са човека се лако отире политура цивилизације и провирује дивљаштво. Рат подстиче масу да се уздигне до висина хероизма. Али маса не види идеје већ само људе, она се не покорава законима већ вођама. Зато, за судбину народа, могу да буду одговорне само вође...
У Ужицама се оженио и убрзо био унапређен за професора и премештен у Ниш, затим у Чачак, а Коларчева задужбина у Београду издаје, у три књиге, његов превод Беклове Историје цивилизације у Енглеској. После тога његов рад, а могло би се рећи и читав живот, има само један циљ: да заврши Принципе историје у којима разрађује основна правила и законе реда на којима почива васколики свет, васиона, природа и историја. Као зналац страних језика био је упознат са кретањима и новостима у европској филозофској мисли тога времена. Књиге је набављао преко поште тако што их је позајмљивао из најпознатијих европских библиотека у Лондону, Хајделбергу и Лајпцигу или куповао од своје скромне професорске плате.
У гимназији у Чачку годину дана је био директор. Записано је да је смишљено и енергично водио акцију за отварање седмог и осмог разреда гимназије, а у годишњем извештају је прецизно навео све недостатке и невоље у школском раду и настави. Међутим, није волео да управља школом и влада људима, није марио ни за администрацију и свакодневне послове већ се у сваком слободном тренутку посвећивао своме делу - Принципима историје:
Бог је најранији, исконски творац. Створио је време и простор, а одатле је настало све остало: свет, ствари и људи... Човеково мишљење је највиши ступањ развоја природе. Као што је у жиру затворен цео храст, тако је у историји људског ума затворена историја космоса. Мисао је најплеменитија снага, најфинији конац свеколиког васионског процеса...
Историја је велика радионица идеја. Њена сировина су људи, масе и генији, племена, народи, расе, државе, векови, времена.
Историјски разум је највиши суд и најпоузданији критеријум сваке истине. Оно што нема вредност у историји, то је лажно и пролазно. Садашњост је само пена историје.Како је настало зло
После смењивања у Чачку премештен је у Ужице, а затим враћен у Чачак, за професора француског, немачког и латинског језика. Уз све те премештаје и селидбе, живећи са бројном породицом у немаштини, са дуговима, меницама и обуставама плата, он непрекидно ради на свом животном делу:
Свет овакав какав је идеалан је за камење, савршен за биљке, прекрасан за животиње, добар и леп за обичног, нижег човека, ружан за оне који дубље осећају, неразумљив за оне који мисле.
Бол иде пре задовољства. Она буди живот, а сумња буди свест. Природа не познаје добро и зло. Међутим, у историји, зло је претежније од добра. Зато је једно од првих питања филозофије: како је настало зло?
О Божидару Кнежевићу и о мукама свакодневног заједничког живота, много касније после Кнежевићеве смрти, причала је његова жена Мара, тада учитељица у пензији:
“Он је био природа за себе. Живео је како је он сам хтео и како је осећао живот. На њега се није могло утицати. Обавезе које би направио биле су му свете. А ми смо за 16 година брачног живота добили 11-торо деце. Тада су наступили и најтежи дани, материјалне могућности скучене... Божа није имао смисла за свакидашњи, материјални живот. Qубав према књигама остављала је понекад целу породицу у оскудици.”
Биографија БогаИсторија се мора схватити и у најширем смислу, као развој и нестајање свега што је постојало или што постоји у времену, сматрао је Кнежевић:
Време је највиши критеријум сазнања... Време и потреба јесу први, основни, најмоћнији творци свега стварања и бивања, они стварају све што треба да постоји, и уништавају све што више не треба да постоји.
Све се одиграва по одређеном реду и у одређеним сразмерама, и када настаје, и када нестаје. Ти процеси почињу хаотично, али њихова тежња ка пропорцијама води их ка хармонији. Процеси пропадања одвијају се обрнутим редом: од хармоније ка хаосу.
Развој природе стварао је све савршенија али и крхија бића. Кад дође време расула света ишчезнуће прво оно што је последње настало, а то је човек - најсавршенија творевина природе прва ће пропасти...
Пулс васионе удара једанпут за милион година. За тај један секунд завршиће се цела историја човечанства...
Огромна књига коју време пише јесте биографија Бога.Савременици су записали је имао врло високо чело и јако разбарушену и коврxаву, црвенкасто-жуту косу, па му се догађало да га опомињу због “неуредне фризуре”. Улицама је пролазио крупним корацима, потпуно предан својим мислима, не примећујући никога.
Често је морао да позајмљује од месних трговаца који су волели да се размећу богатством, па га је један од њих упитао: - Ето, колико цениш, на пример, мене?
- Па, тако... Око 60.000 до 100.000 динара!
- Е, мој госпон' професоре... Толико вреди само овај брилијантски прстен на мојој руци!
- Знам - одговорио је Кнежевић. - То сам и урачунао!
Одбијао је да се слика или фотографише, говорећи да ће у књигама остати његов дух и да је то једино вечно. У Чачку је професор Никола Зега успео да га кришом нацрта док је, сав унет у рад, завршавао превод Беклове Историје и то је једина његова слика која постоји. Касније, када је већ био озбиљно болестан, његова супруга Мара га је наговорила да сликар Пашко Вучетић изради његов портрет уљаним бојама. Сликар је неколико пута долазио и на крају - одустао: - Господин Кнежевић има тако јак и пробојан поглед да никако не могу да се концентришем.Принципи историје
Прва књига Принципа историје – Ред у историји изашла је из штампе 1898. године:
Један од основних закона у историји природе и у историји света јесте “закон реда”. Једним истим редом иду ствари у природи и у процесу индивидуалног и друштвеног живота човековог, у процесу материје, као и у процесу душе и духа...
Природа иде пре човека, а све природно иде пре људскога, хуманога.
Природа је у главним правцима свог стварања и развитка била готова кад се човек јавио, те је постанак човека доцнији моменат општег развитка, те све природно иде пре хуманог, људског...
У општој променљивости васионе, природе, историје и човека Кнежевић је изабрао да се бави суштинским, а не појавним у историји. Утврдио је закон реда и међусобна стања кроз односе 28 општих, заједничких појмова и појава: човек – природа, грађа – форма, стварно - апстрактно, простор – време, несвесно – свесно...
Промене које се у свету дешавају, одвијају се, по Кнежевићу, кроз борбу. Почетак борбе је потреба да се постојеће стање мења, крај борбе је поновно успостављање стабилног поретка или реда, после завршене промене. Потреба се јавља као зов промене, она је битан чинилац развоја. Међутим, промена ће се извршити тек када се успостави нови поредак у односима између њих.
Потреба води до промене, каже Кнежевић, а када се успоставе нови односи – пропорције између њих, појавиће се потреба за новом променом, за новом пропорцијом. Уздизање човека и његова цивилизација састоје се у тежњи ка пропорцијама и хармонији, као и у изједначивању истине и правде, а све разлике ствари, у природи и људском друштву, јесу само резултати разне пропорције једних истих елемената.Ново се прво јавља у форми лепог
Део књиге Ред у историји посвећен је уметности:
Пошто чулно, стварно иде пре апстрактног, то се и уметности развијају пре наука, пише Кнежевић. Уметности крче пут даљем развитку, а епохе уметности претходе епохама науке. Свака истина увек се прво јавља у форми лепог: математика је прво изучавана у архитектури, сликарство је донело потребу за анатомијом, у драми је прва етика, из епа се развила историја, акустика је прво изучавана у музици.
Поезија је први развитак људског духа те су песници први крчили пут великим идејама и били први њихови носиоци, они су и први испитивачи људске душе
Тако лепо крчи пут сваком добру човековом – слободи, правди, истини. Лепо иде пре корисног, пише Кнежевић. Сви метали су прво употребљавани за украсе: злато, сребро, бронза, гвожђе; има народа без одела али ни једног без накита.
Прве се јављају оне врсте уметности које имају више непосредног него посредног, оне које су више чулне:
Прво су зидани станови за богове, па доцније за људе; скулптура је са висине божанских типова силазила у низије обичног човека и код свих народа почела је израђивањем главе. Први јунаци драма били су богови, тек Еврипид јунаке својих драма спушта с божанских висина у низине обичног човека; судба његових јунака није више одређена озго, од богова; он спушта судбу њихову у дубину њихових душа.
У свом виђењу уметности, Божидар Кнежевић је лепоту и истину повезао са добрим и слободом чији склад побеђује хаос и потврђује човека, његов разум и савест. Етичка димензија гордог појединца, усамљеног племића духа и стваралачка начела његове слободне воље основ су трагичног оптимизма - вере у могућност напретка.Шта је то – неправда
Универзална синтеза Принципа историје, тада јединствена у српској филозофској мисли, кандидовала га је за једног од наследника Љубомира Недића, професора филозофије Велике школе у Београду. Изгледало је да је Кнежевићева животна судбина најзад кренула другим правцем...
Међутим, за професора Велике школе бива изабран тада млади филозоф Бранислав Петронијевић. Он је те исте године докторирао у Лајпцигу, објавио две опсежне књиге и - негативан приказ Кнежевићеве књиге. Признао му је начитаност и лепоту мисли, савремена схватања и значај за српску науку, а порекао оригиналност и дубљу научну вредност његовог филозофског система.
И Кнежевић, уместо у Београд, добија премештај у Крагујевац, а потом у Шабац.
Шта је то - неправда? - записао је. Несклад међу стварима. Правда, слобода, истина, љубав - све је то човекова тежња ка пропорцији. Где нема тог склада, владају хаос, расуло вредности, расцеп у душама. Влада неправда! Људе одувек покрећу егоизам и интерес, страх и таштина, завист и мржња... То цивилизација никад неће моћи да измени јер су човекове хумане снаге последње настале, па су најслабије и прве ће нестати...Пропорције у историји
Књига Пропорција у историји изашла је из штампе 1901. године и Кнежевићев углед као филозофа нагло расте.
У историји космоса има 29 пропорција - утврдио је - и оне зависе од реда настајања. Што је нешто раније настало, тим је потребније, трајније и мање зависи од осталог. Мере и склад међу њима су најпотребније човеку, а он је најмање потребан овом свету...
Док је у првој књизи разматрао стања ствари, у овој књизи Кнежевић се бавио односима између тих стања, утврђујући њихове супротности да би кроз то изразио вредности: сталност, постојаност, хармоничност, трајност, једноликост, просторност... Тако је створио мрежу појмова и елемената помоћу којих се могу сагледати односи, а кроз то историја природе и људског света: оно што је раније то мора да буде постојаније, сталније, трајније...
У Пропорцији у историји законитост развојних процеса показује се као потпуно подударна са логичким судовима. Природа и људски свет су идентични и усклађени са човековим мишљењем. У целој књизи, удео личног доживљаја сведен је на најмању меру. Кнежевић је успео да уђе у односе међу појавама, да установи мрежу односа мећу чињеницама и појавама из света природе и човека, да одгонетне које нужно долазе пре а које после других и да их вреднује кроз поређење.
Његова филозофија историје је на нивоу европске мисли тог времена, а поједини њени ставови сагласни су и са савременим филозофским схватањима и данашњим разумевањем света:
Пошто свака поједина ствар зависи од других ствари те не може постојати без везе са другим стварима, то се ниједна ствар не може разумети без везе са другим стварима... По томе, највиши разум јесте само у целој историји човека, те само у њој може бити потпуне истине...
Ни у једној теорији, идеји, принципу није цела истина, оне су само делови целе истине, истините за поједина времена, за остала времена оне су заблуде.
Супруга Мара је касније причала о свом тадашњем покушају да га наговори да се окрене животу: “Сада си се доказао као филозоф, говорила сам му, а филозофијом су престали да се баве и Љуба Недић, и Ристић и други који су, уз то, имали обезбеђене егзистенције. Али, не знате ви Божу! Каже ми: морал човеков није у ономе што он може или мора, већ у ономе што треба да учини... Једино је пристао да поднесе молбу за премештај у Београд, и то због школовања најстаријих кћери.”
Молба се састојала од једне кратке реченице. Када му је секретар Министарства то приговорио, одговорио му је: Господине, ја се никад не жалим на судбину. И никога не мољакам!Књига искуства, мудрости и бола
Ипак, молба је усвојена и Божидар Кнежевић 1902. године најзад добија премештај у Београд, али не за професора историје или филозофије како је тражио, већ за професора страних језика. Његово материјално стање се поправља, али оболела плућа га све више муче, а филозофији опет може да се посвети само у слободном времену. Утеху налази у боемском друштву уметника: Јанка Веселиновића, Бранислава Нушића, Радоја Домановића, Милорада Митровића, Стевана Сремца, Симе Матавуља, Милета Павловића - Крпе и других.
Објављује серију историјских текстова а Српска књижевна задруга за своје популарно “плаво” коло прихвата његов превод са енглеског и предговор за познато дело Томе Карлајла О херојима - хероизму и обожавању хероја у историји и објављује га 1903. године. Опсежан прилог у Српском књижевном гласнику постаје посебна књига под насловом Мисли у којој су на популаран начин обрађени изводи из његових великих и сложених филозофских књига.
Мисли су примљене са изненађењем: по лепоти стила, књижевним поређењима и метафорама, подсећале су на Паскала; по филозофској тематици - на Шопенхауера. Кнежевић је објединио највише метафизичке идеје и етику живота. Књига је постала популарна и све до Другог светског рата била једна од најчитанијих српских књига, пуна искуства, мудрости и бола:
Лепота је инкарнација истине, а истина последња апстрактна форма лепог. Истина мора доносити добро. Она је потреба виших духова а луксуз за већину људи. Што је истина дубља, човек је пред њом ситнији, па мало ко има довољно снаге да је поднесе.
Заблуда је истина масе, она ласка човеку и лако се нађе. Заблуда уздиже човека као изабраног створа у центру универзума, а истина да спушта до мајмуна на Земљи - зрну у Васиони.
Дух је продукт историје, он је боја душе... а идеја је боја времена.
Маса види само оно што може чулним оком да види. Невидљиво она не види и не воли да види. Отуд њу могу водити само личности, а не идеје; она се радије покорава људима него законима.
Данашње лажно друштво личи на библиотеку у којој су књиге поређане по формату и повезу. Положаји у држави су као судови у кући, само што у држави често бива да се у најфиније судове сипају сплачине и обратно.
Племена и народи само су природно-историјски заклони у којима се незрео човек гаји за зрелог човека човечанства; то су школе у којима се дете учи да буде човек.
Зрелом човечанству не требају моћне државе него слободни народи.Више је радости духа него тела
Записано је да су Мисли радосно дочекане у Кнежевићевом кафанском друштву, пуном познатих имена:
- Књига је згуснута, а опет, дубоко проживљена. Ви, Кнежевићу, као да и нисте живели живот, већ филозофију!
Божидар Кнежевић је одговорио: - Може се и тако рећи, господо. Мишљење настаје из бола, као и добра песма. А много је више радости духа него тела...
Неке мисли из ове књиге постале су основ филозофије свакодневног, модерног живота:
Од свега што добијемо од Бога и што сами стекнемо – најограниченија је количина времена. Зато мудро располагање временом јесте основ све мудрости и живота, уштеда времена је основ за све уштеде и тековине.
Права филозофија живота сматра сваки дан као целину. Сваки дан радити оно што ће се увек радити – тако се добија континуитет и смисао живота.
Све је ништа, ништа је све. Да се буде нешто, не сме се бити све, мора се бити само један део.
Само пепео не може сагорети...
Божидар Кнежевић није имао среће да нове околности живота и унутрашњи полет који су му давале објављене књиге усмери ка новом стварању. Болест плућа, која га је мучила годинама, најзад је превладала и он је умро у 43. години живота, 14. фебруара 1905. године.
“Само је уски круг људи који још себи допушта раскош унутрашњег живота знао какав је губитак претрпела српска књижевност смрћу овог племенитог идеолога”, написао је Јован Скерлић у некрологу. На његовој сахрани стара црква Светог Марка у Београду била је пуна ђака, професора и књижевника, а говорио је Јован Скерлић, један од наших најзначајнијих критичара и историчара књижевности.
Кнежевићеви преводи Милтона и Бекона објављени су постхумно (СКЗ, 1912), као и највећи део допуна његових Мисли. У рукопису, недовршени, остали су Француско-српски речник, Списи о историји и превод Старе географије.Претеча модернизма
Мада је Скерлић одмах указао на његов значај, требало је да прођу деценије да би се увидело да је он творац целовитог филозофског система и један од највећих умова које смо имали, равноправан са европским мислиоцима свог доба, а по етичким вредностима свог дела следбеник Светог Саве, Доситеја и Његоша.
“Данас је једино могуће одати позну правду Божидару Кнежевићу, али је неизводљиво исправити огрешење о њега које је било једно од најслепљих што су се десила у подручју наших нарави”, написала је 1930. године др Ксенија Атанасијевић, професор филозофије на Универзитету у Београду.
Миодраг Цекић у монографији о њему утврдио је да је Кнежевићев поглед на свет оригинална прерада материјала преузетог из европске филозофије тог времена у којој се огледа његова снажна духовна индивидуалност.
Академик Предраг Палавестра сагледава његов шири значај за српску културу, а посебно за књижевност јер је Кнежевић обрадио или покренуо теме и идеје које ће касније бити основ будуће, модерне српске књижевности. Његова филозофија витализма, горде индивидуалности и стваралачке самосвести, тај трагични оптимизам модерног човека свесног мрачних времена, свој поетски израз је нашла у Милану Ракићу, а прозни у Бори Станковићу и Милутину Ускоковићу, па је тако Божидар Кнежевић претеча модернизма и златног века српске књижевности.Миливој Анђелковић: Животописи знаменитих Срба
