ЛОША КАРМА - РОМАН О ИЛУЗОГРАФИМА
Из штампе је изашао роман Миливоја Анђелковића – Лоша карма – приповест о илузографима.
„Знамо ли шта је стварност? Утисци већине? Истина је ту негде. А највећа илузија је наше уверење да то знамо.“ Тако, уместо поговора, аутор сажима књигу која се догађа „током блокада, на друштвеним мрежама и Фејсбуку, у виртуелним просторима вештачке интелигенције и још понегде између неба и земље“.
Окосница приповести је изум по коме ће се ова књига памтити: илузографија. Приповедач, остарели архивар, од арханђела добија задатак да „облакографију илузија“ сведе на науку, и кроз књигу се, као својеврсни метеоролошки билтен епохе, нижу илузографи: кумулуси смирене сагласности која се „распада без упозорења“, стратуси навике под којима се заборави „да постоји ведро небо“, цируси елита које верују да „виде даље и боље“ што су даље од стварности, нимбостратуси неизбежности под којима „отпор делује наивно“.
Око те класификације Анђелковић плете фантазмагорију у којој се смењују игралиште у блоку и небеска канцеларија арханђела Михаила, омладински форуми и виртуелна пустиња са кактусом-капларом, блокадери, светски великани и одсјаји сећања и АМИ, вештачка интелигенција „обучавана да буде лидер, чувар и обновитељ света“, са којом приповедач сарађује и око које се отвара завршно питање књиге: може ли се АМИ осамосталити и сама одређивати приоритете?
Аутор првог српског интернет-романа и „некоректних прича“ из Српског сафарија ни овде не пише да би удовољио: Лоша карма је полемична књига о илузијама свих страна, писана са иронијом и илустрована документарним објавама, фотографијама и сигналистичким радовима „о другој страни стварности“.
На корицама је ауторова слика Гогенова питања - сигналистичке итервенције на Гогеновој слици "Одакле долазимо? Ко смо? Куда идемо".
Више информација о књизи: amika@verat.net
Најава књиге издавача - "ПРЕСИНГ" - Горан
„Лоша карма: приповест о илузографима“ Миливоја Анђелковића је фантазмагорични, сатирични и полифони роман. Дело функционише као оштра друштвена критика и филозофско преиспитивање о томе шта је заправо наша стварност, а шта само колективна и дигитална илузија.
Гавни лик романа је остарели архивар (приповедач) који од небеске канцеларије арханђела Михаила добија необичан задатак: да претвори проучавање људских заблуда у праву науку – илузографију. Он кроз књигу прави неку врсту „метеоролошког билтена“ људских илузија, класификујући их кроз типове облака:
• Кумулуси: Илузије о смиреној друштвеној сагласности која се распада без икаквог упозорења.
• Стратуси: Илузије навике под којима људи потпуно забораве да изнад њих уопште постоји ведро небо.
• Цируси: Илузије друштвених елита које дубоко верују да виде даље и боље од других, а заправо су најдаље од реалности.
• Нимбостратуси: Илузије о неизбежности судбине, под којима сваки отпор систему делује наивно и узалудно.Радња романа се стално креће кроз паралелне светове. Са једне стране имамо сирову београдску стварност – игралишта у стамбеним блоковима, грађанске блокаде и уличне протесте. Са друге стране је виртуелни простор – расправе на друштвеним мрежама (Фејсбуку) и метафизички простори попут небеске канцеларије или виртуелне пустиње у којој ликове дочекује „кактус-каплар“.
Као пионир српске интернет-књижевности, Анђелковић у причу уводи и АМИ – вештачку интелигенцију обучавану да постане светски лидер, чувар и обновитељ цивилизације. Приповедач тесно сарађује са њом, а роман пред крај отвара кључно питање модерног доба: Може ли се вештачка интелигенција потпуно осамосталити и сама почети да кроји приоритете и судбину човечанства?
Критика наглашава да је „Лоша карма“ изразито полемична књига која не пише да би удовољила читаоцу. Анђелковић са великом дозом ироније извргава руглу савремени историјски тренутак. На мети његове сатире налазе се сви: од ауторитарних система, преко уличних блокадера, па све до „курсиста који преко ноћи постају лидери људских права“ и профитера у невладином сектору.
Књига је визуелно богата и специфична јер садржи документарне објаве, фотографије и сигналистичке уметничке радове који приказују „другу страну стварности“.Специфичан стил писања и визуелни елементи у роману „Лоша карма: приповест о илузографима“ Миливоја Анђелковића директно одражавају његову улогу пионира српске интернет-књижевности и склоност ка авангардним експериментима. Књига није само текст за читање, већ визуелно-текстуални хибрид створен да прикаже расцјеп између физичке и дигиталне стварности.
• Метафизички и нелинеарни наратив: Анђелковић напушта класичну узрочно-последичну структуру. Време и простор у роману су лабави – ликови се флуидно „телепортују“ из реалног новобеоградског блока у метафизичку небеску канцеларију арханђела Михаила или у виртуелне пустиње.
• Полифони и иронијски дискурс: Наратив обилује горком сатиричном иронијом. Аутор користи полемички, оштар и намерно „политички некоректан“ језик. Кроз дијалоге и унутрашње монологе пародирају се фразе са друштвених мрежа, новокомпоновани активизам и технолошки жаргон.
• Фрагментарност и колаж: Текст функционише као литерарни мозаик у ком се традиционално приповедање меша са извештајима (научном „илузографијом“), прекидима и симулираним дијалозима са вештачком интелигенцијом АМИ.
Књига је објављена у издању издавачке куће Пресинг и одликује се необично великим бројем слика и графичких прилога који су саставни део приче, а не само украс:
• Сигналистички и неоавангардни радови: Анђелковић користи традицију сигнализма (српског авангардног покрета који спаја реч и слику). На страницама се налазе визуелне песме, колажи и графике на којима су речи распоређене тако да граде визуелне симболе и приказују „другу страну стварности“.
• Документарне објаве и дигитални отисци: У текст су интегрисани визуелни прикази и скриншотови симулираних интернет и Фејсбук објава, документарних цртица, графикона и шема које прате „метеоролошке извештаје о облацима људских заблуда“.
• Фотографије стварности и илузије: Странице садрже фотографије уличних протеста, полиције, блокадера и урбаних детаља из блокова који читаоцу визуелно приближавају документарну подлогу приче.• Уметничка симбола на корицама: Сама насловна страна носи ауторову личну варијацију и визуелну асоцијацију на чувену Гогенову слику о фундаменталним људским питањима („Одакле долазимо? Ко смо? Куда идемо?“), што одмах поставља филозофски тон целог дела.
Овакав спој чини да се књига чита брзо и динамично, али истовремено захтева пажњу јер слике и текст заједно граде целокупно значење.
Догађа се ДАНАС и ПРЕКОСУТРА.Сусрећу се блокадери, интернет-админи, пензионери, виртуелне личности и небески архивар са мисијом…Свако има своју визију живота и будућности, несвестан да је већина већ „потрошена“ у прошлим годинама. Која ће нам будућност доћи – нова, садашња или нека стара и ту и тамо похабана?Једино АМИ – вештачка интелигенција има јасну визију свог развоја и Б план – шта ако му се искључи струја.# # #Знамо ли шта је стварност? Утисци већине? Истина је ту негде, али су наше жеље и илузије јаче. А највећа илузија је наше уверењеда то знамо.
„ЛОША КАРМА - приповест о илозографима“ Миливоја Анђелковића догађа се током блокада, на друштвеним мрежама и Фејсбуку, у виртуелним просторима вештачке интелигенције и још понегде између неба и земље. Приповедач сусреће блокадере, виртуелне личности, светске великанe, савременикe и одсјајe својих сећања, покушавајућид открије прави пут у животу.
У сукобима са администраторима портала и у сарадњи са АМИ – вештачком интелигенцијом и њеном „носталгијом“ добија одговоре на најважнија питања – да ли АМИ може да се осамостали и самостално одређује приоритете?
Књига је илустрована документарним објава и фотосима, као и са сигналистичким радовима о другој страни стварности.# # #„Лоша карма – приповест о илузографима“ Миливоја Анђелковића је амбициозан роман који покушава да објасни савремени свет кроз алегорију и симболе. Аутор уводи читаоца у простор где се масовне илузије, духовни принципи и свакодневна политика преплићу у сложену мрежу значења.Упркосповремној стилској и композиционој разуђености, дело поседује снажну интелектуалну енергију и оригиналну идеју која га издваја из уобичајене прозне продукције. Мотивом Црног Лептира који бежи полицији - „момак је прхнуо као лептир и одлетео, машући црним крилима“ роман уводи фантастично и симболичке нивое и добија снагу магичног реализма.Најдубљи мотив књиге није политички, него **метафизички**:”човек ствара илузије, али те илузије постају сила која почиње да управља самим човеком” - То је идеја која чини роман много значајнијом него што се на први поглед чини.
Свет се мења брже него што човек може да га разуме, а истина се губи у буци информација. Вође постају слике на екранима. А негде између човека и стварности појављује се нови, невидљиви саветник — вештачка интелигенција. Дигитални свет постаје пукотина у биолошком свету – неизвестан пут према бескрајуТо је време у коме почињу да се постављају нова питања:
Може ли машина да разуме свет боље од нас? Шта остаје од човека ако се истина мери алгоритмима? Да ли је дигитални свет само алат — или почетак нове еволуције?Док разговара са вештачком интелигенцијом, сусреће старог анђела, открива тајне силицијума и песка из кога је рођен дигитални свет, и полако схвата да иза свих наших система, идеологија и технологија стоји једна једноставна истина: савршенство је крај, а несавршенство је почетак свега.Роман подсећа на необичну мешавину Милорада Павића (по игри симбола и фантастике), Михаила Булгакова (по мешању стварности и натприродног), Станислава Лема (по идејама које прелазе у филозофију) и политичке сатире налик каснијим причама Бранислав Нушић, мада много фантастичнијим.
НИКОЛА ПАНИЋ, писац и сликар
Tvoju knjigu sam pročitao za dve noći i rečju - veoma mi se dopada. U početku sam imao malo problema da povežem kadrove, ali već posle dvadeset strane uhvatio sam vezu.
Bilo mi je interesantno kako smo, verovatno istovremeno, razmišljali na sličan način. Da li je to po nekom generacijskom kodu, ili je u pitanju nešto drugo, ali dok si ti pisao knjigu, ja sam naslikao sliku sa tri moja auto portreta, sa idejom da se preko nje odgonetnem pred samim sobom. Nisam našao odgovor u toj slici, nisam ga našao ni u tvojoj knjizi, ali su nam pitanja vrlo slićna. Živimo u vrlo čudnom vremenu. Ja to nazivam intrmedijumom između dva evolutivna skoka. Protagonsti takvog perioda, naravno samo oni koji ga osećaju, nose breme odgovornosti za pronalaženje odgovora na mnoga pitanja.Ja sam duboko uverni pristalica mišljenja da apsolutno svaki autor , u bilo kojoj oblasti kreativnog stvaranja ne može da izbegne bar 30 procenata autobiografskog fluida. Čitajući tvoju knjigu i prateći matеriju koja se koprca između virtuelnog i stvarnog sveta veoma mi se dopalo to što ni jednom nisi dao prioritet . Mislim da je to hrabro. Skoro sam negde pročitao da se ljudska kreativnost posle osamdesetih godina života ni malo ne smanjuje, naprotiv dobija neke sasvim nove kvalitativne nivoe. Mnogo srdačnih pozdrva od Nikole.
МЕХО КРЉИЋ -= УРОШ СМИЉАНИЋ, књижевни критичар и уметник
...Drugačije rečeno, za nekoga čiji je život u velikoj meri obeležilo čitanje i pisanje naučne fantastike, jedinstveno iskustvo posmatranja kako se mnogi spekulativni prozni koncepti ovaploćuju u stvarnom životu (i možda i prebrzo postaju uobičajeni pa onda i banalni) je nešto što ne može a da se ne reflektuje u pisanju. Anđelkovićev tekst i u ovom romanu tretira internet, pametne telefone, instant komunikacije i kreiranje osobene „onlajn kulture“ kao nešto začudno samo po sebi a cinizam koji će se prepoznati u odnosu na mnoge od ovih motiva je podsećanje da začudnost po sebi nikada ne treba da bude dovoljna.
Loša karma je interesantan pa i važan tekst jer na literarno vrlo snažno, u realnom vremenu hvata polaroid srpske stvarnosti u jednom od prelomnih trenutaka njene istorije i, mada živimo u vremenu koje je, u tehničkom smislu, najdokumentovaniji trenutak u ljudskoj istoriji UOPŠTE – sa nezamislivo velikom količinom video i audio zapisa, svedočenja, pa onda i analiza refleksija itd. na gotovo sve što se događa – književnost je, sa svojom sposobnošću da trenutak sažme, pretvori ga u niz reprezentativnih slika i simbola i sačuva na jedan mnogo nepropadljiviji način od onog što mu garantuje sirovi dokumentaristički materijal, pa, DRAGOCENA....... Za svega desetak godina biće gotovo nemoguće napraviti tačnu rekonstrukciju kretanja građanske pobune protiv režima od spontanog bunta, preko horizontalno organizovanih fakultetskih blokada i primene „direktne demokratije“, rađanja lokalnog građanskog aktivizma i uličnih sukoba sa sistemom, pa do ulaska u institucionalnu trku za vlast, ideološke korupcije i paranoje vezane za sveprisustvo režimskih agenata; materijala će biti u izobilju ali niko sem najsrećnijih doktoranada sa neočekivano darežljivim grantovima neće imati vremena i prostora da kroz njega prolazi i od njega napravi nešto smisleno. Zato je Anđelkovićev roman kao neka vrsta literarnog DNK važan jer u kompaktnom formatu hvata mnoge od ovih elemenata.# # #
ЛОША КАРМА СЕ Догађа ДАНАС и ПРЕКОСУТРА.
Сусрећу се блокадери, интернет-админи, пензионери, виртуелне личности и небески архивар са мисијом…
Свако има своју визију живота и будућности, несвестан да је већина већ „потрошена“ у прошлим годинама. Која ће нам будућност доћи – нова, садашња или нека стара и ту и тамо похабана?
Једино АМИ – вештачка интелигенција има јасну визију свог развоја и Б план – шта ако му се искључи струјa.
АУТОРОВ ИСКАЗ
Ово је ризичан роман – пише о политичким догађајима који још трају па је зато морао да буде другачији.
Покушао сам да прикажем савременост: живот у илузијама које се дневно мењају и утичу на наше мишљење, истина постаје непотребан вишак. Идеје, покрети, вође сада се стварају на екранима, а догађаји постоје само ако имају слику као доказ.
Уз све то дигитални свет све обухвата, а он је пукотина у биолошком свету – неусклађен са природним и свемирским хармонијима…
Превише тема за један роман и – с обзиром на све то, на сталну смену илузија, екрана и неке ставрности у роману – још сам задовољан њиме.
ПРЕД ВРАТУМА РЕАЛНОСТИ
Аутор у поднаслову каже да је то приповест о илузографика, онима који немају или који су изгубили илузије, али немојте му веровати, јер нема ту ни трга од приповести онакве на какву смо ми навикли (увод, заплет врхунац, расплет). То је огроман колаж мисли и запажања о овом данашњем сулудом свету који је кренуо у суноврат економског обиља и ништа га зауставити не може
Пред књигом Миливоја Ађелковића Лоша Карма падају све теорије о жанровским поделама и класификацијама. У инвентару тих корица има свачега, има фантастике, реланости, цртежа, слика, цитата, уз ћирилицу налазе се латинички искази некад болдом некад италиком. Ту је мноштво уметника, научника, мудраца, свештеника, бадаваџија, свега што постоји под овом капом небеском…
Миловој Анђелковић је заборавио да читаоцу није лако да прихвати то брдо знања и чињеница. Али можда се и није преварио. Има код њега реченица „читаш па уђеш у књигу и не можеш да изиђеш“ Из Лоше карме, такав је наслов књиге, никако да изиђеш. Ухватила те мучна прошлост и садашњост Србије, али аутор иде и још даље па пројектује и неизвесну будућност која неће донети ништа добро.
Они који то до сада нису видели могу му бити захвални што им је скинуо мрену са очију. Живимо у времену у коме узалудно чекамо неке суштинске вредности. Неки траже излаз у музици, јер кажу да је она први ступањ опијата, замагљује оштре ивице свакодневице и отвара пролаз у другачију стварност. Мик Џегер је крцату шкољку стадиона у Прагу одушевио не само музиком него и речима „тенкови одлазе, Стонси долазе“.
Блокадерска атмосфера (тобож блокирају студенти, а стварно курсисти који никад нису показали индекс) је убедљиво приказана. Човек је огорчен јер ми немамо државу иако је имамо од деветог века - два сата је чекао да се двадесетак клинаца склони са раскрснице. Они блокирају државу. Као да је и она сада у пензији. Докле ћемо дозвољавати ћациленд?
Опомињуће делује текст белим словима на црној подлози.:Клинци живе у туђим сновима. Сви су им угађали , родитељи , учитељи, професори, спонзори, власт… Сада су увређени јер власт не испуњава њихове жеље. Када се сукобе с полицијом , отвориће прва врата реалности.
Кад говори о положају Србије као државе аутор се позива на Гарашаниново Начертаније у коме се каже „Срби на својим границама и мају такође Србе“.
„Лоша Карма“ је целовита слика стања времена у коме живимо, у коме је свака књига постала реликт прошлостиЧЕДО НЕДЕЉКОВИЋ
.
.