Када је машта дошла на власт - 1968. година
Уметност побуне за почетнике
“Прецизно баждарени механизми компромиса, машинерије лажи, срамотни споразуми према којима владају велике силе, постепено су испадали из равнотеже”, записао је Лаш Густавсон, шведски књижевник. “Године 1967. свима је продрло у свест да сан и стварност опет почињу да воде дијалог. У целом свету је беснела бура: звиждала је кроз старе трошне зграде. У Азији су пламтели ратови и мирис изгорелих шума и кућа ширио се над брежуљцима, рекама и планинама. Убилачке ескадриле, које су некад летеле над Дрезденом, сада су дан и ноћ нападале Ханој. То је било доба за убице, злочиначко доба, крваво, ужасно доба, али и доба наде, срећно доба негације...”.
Свет су потресале антиратне колоне демонстраната, рок-концерти су постали места ходочашћа младих. На концерту Ролингстоунса у Оукленду једна од запажених порука из публике је гласила: “Ви сте наши савезници у очајничкој борби против идиота који имају власт... Ролингстоунси, млади Калифорније слушају вашу поруку! Живела револуција!”
У Варшави се три хиљаде љубитеља Ролингстоунса сукобило са неколико стотина полицајаца који су употребили палице, а потом и сузавац. Тридесетак особа је ухапшено. На концерту у Цириху дванаест хиљада младих људи зграбило је гвоздене шипке - део инвентара хале и машући њима изазивало полицију.
Мик Џегер изјављује да у ваздуху има нечег опасног и да клинци на концертима не вриште само због музике него из много дубљих разлога. “Предосећам невоље”, рекао је.
Музички критичари пишу: “Стоунси желе да покоре свет мирним путем, уз распаљени врисак младе публике која често надјачава озвучење. Они не свирају пред посетиоцима концерта већ заједно са њима - публика се укључује у догађаје на бини размењујући са Стоунсима енергију сличну ерупцији вулкана. Концерти Ролингстоунса су уметност побуне за почетнике”.
Полиција убацује своје људе у техничке екипе Ролингстоунса и проваљује у њихове куће и станове. Мика Џегера и Кита Ричардса, а потом и Брајена Џонса суд осуђује на казне затвора због поседовања стимулативних таблета и канабиса. Због тога, 28. јуна, а потом и 30. октобра 1967. године, у Лондону избијају велике демонстрације и нереди, а Тајмс објављује чувени текст “Ко разапиње лептира на точку” - и осуде се претварају у условне уз велике кауције.
“Када се једном дотакну сан и стварност, то неће бити узалудно”, записао је Лаш Густавсон. “Оно нестварно ће се сударити са смрдљивим димом, мртвим очима, ескадрилама бомбардера, пакленом буком фабричких хала и обележити један други, један будући свет као стваран…”.
Димензија негације
Почетком драматичне 1968. године, док су широм Европе пламтеле прве студентске побуне, збуњени новинари су питали велику грчку глумицу Мелину Меркури зашто се ангажује на страни студената. Одговорила је:
“Зато што знам шта се догађа у свету: он гори! Млади су присиљени да буду побуњеници. Они су једноставно притерани уза зид!”
Била је то година великих преокрета и неколико дуготрајних ратова: завршио се индијско-пакистански рат, одјеци културне револуције у Кини потресали су свет, трајала је агресија Израела на Египат, Јордан и Сирију, вијетнамски рат се ширио, а посебно детаљи о масакру америчких војника у селу Ми Лај када је побијено најмање 100 цивила. У Америци је убијен је црначки лидер Мартин Лутер Кинг, проповедник мирољубиве расне интеграције што је изазвало расне сукобе са десетинама мртвих и око хиљаду рањених. Убијен је и Роберт Кенеди јер се «противио арапској ствари», СССР је припремао агресију на Чехословачку да је тог лета и оствари, Палестинаца су у ваздуху отимали авионе израелске компаније Ел Ал...
Да свет може да буде другачији и лепши те године је доказао Алексеј Леонов када је први изашао у отворен васионски простор, аутоматска станица “Венера – 3” слетела је на Венеру, одржана је светска изложба у Монтреалу и 19. олимпијске игре у Мексико Ситију а доктор Кристијан Бернар је први пут успео да пресади људско срце. Жаклина Кенеди се удала за грчког милијардера Оназиса, филмски хит је био дугометражни “цртаћ» «Жута подморница» инспирисан музиком Битлса, а на фестивалу у Сан Рему победио је Серђо Ендриго са «Песмом за тебе». Шест држава Европе укинуло је царине на међусобно увезену робу отварајући слободну прекограничну трговину, Кастанеда је објавио одмах популарну књигу „Учење Дон Хуана“, завршено је снимање култног филма “2001 – Одисеја у свемиру” са буџетом од 11 милиона долара…
Код нас још се славио кански “Гран при специјал” који је добио Александар Петровић за “Скупљаче перја”, Драгослав Михаиловић је објавио један од најбољих романа наше књижевности који је одмах изазвао контроверзе – “Кад су цветале тикве”.
Наше републике и покрајине су почеле да примењују добијена, раније савезна, привредна пуномоћја и уводе тржишна правила, из назива Косово и Метохија избачено је Метохија, а албанска национална мањина постала је националност, на пленуму ЦК СК Србије Добрица Ћосић је први проговорио о прогонима и тешком положају Срба на Косову и Метохији и правној несигурности.
Тих година читао се стари филозоф Херберт Маркузе чије поуке не треба заборавити:
“Постојећи поредак ствари могу да промене само они који су ван система, а најпре омладина и студенти. Класну борбу замењује конфликт поколења - борба омладине против отуђеног, потрошачко-индустријског света одраслих који гуши све тежње ка слободи”, проповедао је стари филозоф. И предлагао решење:
“Све увек почиње од бунта шачице интелектуалаца. Не чекајте друге, почните сами, подршка ће доћи. Покажите димензију која другима недостаје - димензију негације!”
Крајем 1967. године, Маркузе на позив Руди Дучкеа и Слободног универзитета у Западном Берлину, држи предавање о студентској опозицији (које ће, 15. маја 1968. године, бити објављено у «Сусрету», магазину омладине Београда) у коме каже:
«Једна од најважнијих неопходности стратегије (студентске опозиције) ових година јесте успостављање веза између студентских опозиција различитих земаља... Чињеница је да се налазимо испред једног система који од почетка фашистичког периода одбацује идеју напретка и који га још и данас одбија кроз своје акције. Његове унутрашње контрадикције се увек враћају да би се манифестовале у нехуманим и непотребним ратовима. То је систем чији је раст производње – раст разарања и раст распада... Не може се бити срећан, не може се живети као човек остајући везан за такав систем.»
Кубански револуционар Че Гевара, који је доказао да мала група побуњеника може изменити део света, у књизи Герилско ратовање, тада већ преведеној на већину светских језика, препоручује:
“Акцију треба повести одмах, без чекања. Већ само постојање устаничког жаришта може да створи услове за успешну револуцију”.Када је отишао са Кубе, међу диктаторским режимима Јужне Америке настала је паника. Мобилисане су поверљиве војне јединице, окупљене групе плаћеника, ЦИА је упутила екипе својих најбољих агената и специјалних служби да открију где ће се појавити Че Гевара, када ће избити нова револуција, где ће профити и жандарска моћ велике Америке поново бити на прагу пораза?
У прашумама Боливије Че Геварина група од 16 герилаца је опкољена, он је рањен и заробљен. Сутрадан је боливијски врх по одобрењу ЦИЕ послао шифровану поруку: Здраво Сатурне, поздрави тату! која је значила смртну осуду Че Геваре. Убили су га, потом му секиром одсекли шаке да његов леш више не може да се идентификује. Осакатили су га и на другим местима и разграбили његово оружје, књиге, дневнике, сат, чак и пропале мокасине које су му герилци направили у планини. Најзад, секиром су му одсекли главу...
Че Гевара је убијен крајем 1967. године. Међутим, све до краја седамдесетих, на кацигама возача скутера од Мадрида и Напуља до Амстердама било је исписано Че живи! Његов већ митски лик био је на постерима у студентским собама и на мајицама девојака, акциони штабови младих побуњеника били су помодно "униформисани" у кубанске војне кошуље какве је он носио. Међу екстатичким и тврдим лицима других вођа, благост његовог лепушкастог лица подсећала је на одлуталог идола који се једном мора вратити.
Имао је моралну снагу примера који обавезује: легендарни вођа успешне револуције који је напустио министарску фотељу да би се вратио у неизвесност нове побуне. Че Гевара је постао етика перманентне револуције на делу. Он је у себи већ носио Маркузеов идеал - веру у снагу воље мале и одлучне елите која поседује димензију негације. Он је био Маркузе у акцији. Ако је стари филозоф био пророк свог доба, Че је био његов мач са светачким ореолом вечне побуне.
Студенти «практикују револуцију»
У предисторији планетарне побуне студената приметно је акумулирање догађаја, нових идеја и изолованих протеста који еу припремали нови дух непристајања и револта.
Од 1964. године са Универзитета Беркли (САД) ширио се Покрет за слободу говора по целој Америци, развијала се америчка критичка социолошка мисао, у Европи је све већи значај Франкфуртске филозофске школе и Корчуланских филозофских сусрета који су постали међународни. Уочи 1968. појављује се и Нова левица – спонтан и неповезан покрет који је покушавао да створи нову културу, живот у комунама и кооперативама и да редефинише појам револуције и њених субјеката.
Директан повод за протесте најчешће је било ратно ангаживање Америке у Вијетнаму, борба црнаца за пуна људска и демократска права, хладни рат великих сила и појачан притисак на левичарске организације. Појавио се ЛСД, хипији, битници, Црни пантери, затим продукти масовне културе, а незаобилазан део имиџа младих постала је дуга коса и фармерке.
У Италији, активности левице и радикалних група често су се преплитале са студентским протестима, као што су демонстрације на новооснованом Факултету социологије у Тренту, 1966. године чији је један од виђенијих учесника био Ренато Курцио, касније члан најужег врха светски познатих «Црвених бригада».У Западном Берлину активности и утицај Слободног универзитета постајали су међународни. «Студенти практикују револуцију», писала је штампа када је темпо тих догађања од повременог постао седмични. Да наведемо најважније:
22. јуна 1966 – 3.500 студената испунило је највећу халу Слободног универзитета, седело се и на степеницама и поду. Десет чесова је трајало «обарање» нацрта и концепције реформе високог школства.
17. децембар 1966 – Демонстрациона шетња у «растреситом» маниру – кад се полиција приближи колона се разиђе у мање групе које се потом опет скупљају – приведено је око 200 студената и случајних пролазника.
Посета америчког потпредседника Хамфрија – 2.000 студената пратило је Хамфрија по Берлину са транспарентима «Вице-убица». Ухапшени су «атентатори» који су припремили «пудинг- бомбу», јаја и парадајз.
«Седеће» демонстрације у главној згради Универзитета због рецензија семинара, «црних листа» студената и забране партије Социјалистичких студената – полиција је до поноћи износила једног по једног студента, укупно њих 2.000.
Жестоке демонстрације поводом посете иранског шаха Резе Пахлавија – убијен један студент германистике. То је изазвало талас демонстрација у Минхену, Бону, Хановеру и другим градовима са преко 10.000 учесника.У Берлину се издваја личност Руди Дучкеа – «Црвеног Рудија» који тражи радикалну промену друштва. Како су радници интегрисани у систем, поручује Дучке, студенти и интелектуалци треба да отворе очи радницима и грађанима о потреби револуције и стварању новог човека, не више отуђеног. То смо успели поводом рата у Вијетнаму. Морамо да провоцирамо, понавља Дучке, ако не провоцирамо нико нас неће приметити.
Заjедно са Рабелом, данас професором универзитета, Дучке је сачинио концепт странке Зелених...
Миливој Анђелковић