MAŠTA I VLASTDecenijama su izbegavali okupljanja – bivši šezdesetosmaši, opet zajedno, to bi bio izazov režimu. Godinama su se trudili da ne budu primećeni u javnosti, mnogi su se sklonili na selo ili u inostranstvo, a potom vratili, prihvatajući prećutni dogovor: mi ćemo biti mirni, nećemo ni pričati a još manje pisati o '68, a vi nas nemojte hapsiti…
Knjige i tekstovi su bili davno zabranjeni, filmovi smešteni u bunkere i zaboravljeni. Vreme je taj, najvažniji događaj njihove mladosti, smestilo u legendu, a potom i u istoriju. I dok je istorija bila nešto bivše, ono što je nesumnjivo prošlo, legenda je trajala. Istorija ih je minimalizovala i tako odbacila: prvo su bili »strani elementi« i »kukolj u žitu«, a potom »oni koji su hteli više komunizma«. Odbacujući ih, ona ih je oslobodila.
Ali ne i legenda, u njoj su ostali mladi i veliki, ona ih je obavezivala. Stvarala se skriveno, kao tajno učenje posvećenih, koji su samo u najužem krugu učesnika i znalaca dozvoljavali sebi da pričaju o njoj. Istina se nije smela izreći, ali se nije mogla ni prećutati.
Ono što nije moglo da stane u istoriju, živelo je u sećanjima stvarajući legendu koja je, tokom godina postala kult: precizno se znalo ko su bili prvoborci i gde je svako od njih bio na čuvenom podvožnjaku, šta su govorili i kako su se ponašali na konventu ili na svom fakultetu, ko su bili doušnici a ko provokatori i njihovi ljudi i, posebno, ko je i kako prošao i kako se držao posle 1968. godine.
Tek dvadesetak godina posle događaja istorija se otvorila i sa bezbednog vremenskog rastojanja saznali su mnoge detalje i brojke o 1968. godini: ponešto od onoga što su slutili, počešće što nisu ni pomišljali... Zarobljeni između prinuda ideologije i neizvesne borbe za slobodu, izabrali su borbu za ideale. Sloboda je bila nedostižna bez ostvarenja ideala, a ideologija je postala prva prepreka na tom putu. Zahtevi za čistotom ideologije bili su posredna kritika njenih grešaka i nemoći. Ona je prestala da bude njihov cilj i postala sredstvo u borbi za budućnost, slobodu informisanja, društvenu toleranciju, demokratizaciju i pravdu, istinu i slobodu.
Onaj deo šezdesetosmaša koji se lepo smestio i dobro ušuškao u institucijama, širio je priču o ’68 kao setni šarm svoje uzbudljive i benigne mladosti koja, nažalost, izmiče. Širokom krugu javnosti naknadna istina o njoj više ništa nije značila - "odgovarajuća" slika o 1968. odavno je bila izmontirana i uporno se vrtela puna nehaja za prošlost, nova saznanja su je samo učvršćivala kao još jedan egzemplar neobičnosti, usputno svedočanstva o jednoj uzaludnoj mladosti...
Kao i uvek u sličnim situacijama, pojedinačni događaji više nisu bili sporni bez obzira na svoju brutalnost, dehumanizovanost i kršenje svih principa prava i slobode ličnosti - oni su se, jednostavno, nekada d o g o d i l i. U pitanju je bila borba za njihovu interpretaciju i kontekst u kome se nalaze, za celinu slike kojoj pripadaju. A ta celina nije obuhvata samo “sedam revolucionarnih dana” koliko je *68. trajala u Beogradu, ona ima svoju predistoriju i postpriču. Uz sve specifičnosti, ona je samo deo daleko šireg i vremenski obuhvatnijeg konteksta od Beograda, Jugoslavije, pa i Evropa. Šezdeset osma je obuhvatila čitav svet i trajala duže od jedne godine, tačnije oko 400 uzbudljivih i neizvesnih, moglo bi se čak reći i revolucionarnih dana...Dimenzija negacije
Šta je bila ‘68. godina u svetu? Veliko spremanje za novi, drugačiji svet koji će doći? Raščišćavanje đubrišta svetske istorije i ekonomije, društvene hipokrizije i svesti svakog mislećeg pojedinca? Veliko plamsanje slobode i stvaralaštva? Planetarna pobuna budućnosti? Sve to i još nešto više?
Početkom dramatične 1968. godine, dok su širom Evrope plamtele prve studentske pobune, zbunjeni novinari su pitali veliku grčku glumicu Melinu Merkuri zašto se angažuje na strani studenata. Odgovorila je: Zato što znam šta se događa u svetu: on gori! Mladi su prisiljeni da budu pobunjenici. Oni su jednostavno priterani uza zid!
Te, 1968. godine čitao se stari filozof Markuze čije pouke ne treba zaboraviti: Postojeći poredak stvari mogu da promene samo oni koji su van sistema, a najpre omladina i studenti. Klasnu borbu zamenjuje konflikt pokolenja - borba omladine protiv otuđenog, potrošačko-industrijskog sveta odraslih koji guši sve težnje ka slobodi - propovedao je stari filozof. I odmah predlagao rešenje: Sve uvek počinje od bunta šačice intelektualaca. Ne čekajte druge, počnite sami, podrška će doći. Pokažite dimenziju koja drugima nedostaje - dimenziju negacije!
Kubanski revolucionar Če Gevara, koji je dokazao da se tako može izmeniti deo sveta, u knjizi Gerilsko ratovanje tome dodaje: Akciju treba povesti odmah, bez čekanja. Već samo postojanje ustaničkog žarišta može da stvori uslove za uspešnu revoluciju.
Kada je otišao sa Kube, među diktatorskim režimima Južne Amerike nastala je panika. Mobilisane su poverljive vojne jedinice, okupljene jedinice plaćenika, CIA je uputila ekipe svojih najboljih agenata i specijalnih službi da otkriju gde će se pojaviti Če Gevara, kada će izbiti nova revolucija, gde će profiti i žandarska moć velike Amerike ponovo biti na pragu poraza?
U prašumama Bolivije Če Gevarina grupa od 16 gerilaca je opkoljena, on je ranjen i zarobljen. Sutradan je bolivijski vrh po odobrenju CIE poslao šifrovanu poruku: Zdravo Saturne, pozdravi tatu! koja je značila smrtnu osudu Če Gevare. Ubili su ga, potom mu sekirom odsekli šake da njegov leš više ne može da se identifikuje. Osakatili su ga i na drugim mestima i razgrabili njegovo oružje, knjige, dnevnike, sat, čak i već propale mokasine koje su mu gerilci napravili u planini. Najzad, sekirom su mu odsekli glavu...
Če Gevara je ubijen krajem 1967. godine. Međutim, sve do kraja sedamdesetih, na kacigama vozača skutera od Madrida i Napulja do Amsterdama bilo je ispisano Če živi! Njegov već mitski lik bio je na posterima u studentskim sobama i na majicama devojaka, akcioni štabovi mladih pobunjenika bili su pomodno "uniformisani" u kubanske vojne košulje kakve je on nosio... Među ekstatičkim, odsutno-zamišljenim i tvrdim licima drugih vođa, svetačka blagost njegovog lepuškastog lica podsećala je na izgubljenog anđela koji se jednom mora vratiti. Samo je on imao moralnu snagu primera koji obavezuje: legendarni vođa jedne uspešne revolucije koji je napustio ministarsku fotelju da bi se vratio u neizvesnost nove pobune. Če Gevara je postao etika permanentne revolucije na delu. On je u sebi već nosio Markuzeov ideal - veru u snagu volje male i odlučne elite koja poseduje dimenziju negacije. On je bio Markuze u akciji. Ako je stari filozof bio prorok svog doba, Če Gevara je bio njegov mač sa svetačkim oreolom večne pobune...Umetnost pobune za početnike
Precizno baždareni mehanizmi kompromisa, mašinerije laži, sramotni sporazumi prema kojima vladaju velike sile, postepeno su ispadali iz ravnoteže, zapisao je Laš Gustavson, švedski književnik. Godine 1967. svima je prodrlo u svest da san i stvarnost opet počinju da vode dijalog. U celom svetu je besnela bura: zviždala je kroz stare trošne zgrade. U Aziji su plamteli ratovi i miris izgorelih šuma i kuća širio se nad brežuljcima, rekama i planinama. Ubilačke eskadrile, koje su nekad letele nad Drezdenom, sada su dan i noć napadale Hanoj. To je bilo doba za ubice, zločinačko doba, krvavo, užasno doba, ali i doba nade, srećno doba negacije...
Svet su potresale antiratne kolone demonstranata, rok-koncerti su postali mesta hodočašća mladih. Na koncertu Rolingstounsa u Ouklendu jedna od zapaženih poruka iz publike je glasila: Vi ste naši saveznici u očajničkoj borbi protiv idiota koji imaju vlast... Rolingstounsi, mladi Kalifornije slušaju vašu poruku! Živela revolucija! U Varšavi se tri hiljade ljubitelja Rolingstounsa sukobilo sa nekoliko stotina policajaca koji su upotrebili palice, a potom i suzavac. Tridesetak osoba je uhapšeno. Na koncertu u Cirihu dvanaest hiljada mladih ljudi zgrabilo je gvozdene šipke - deo inventara hale i mašući njima izazivalo policiju. Mik Džeger izjavljuje da u vazduhu ima nečeg opasnog i da klinci na koncertima ne vrište samo zbog muzike nego iz mnogo dubljih razloga. Predosećam nevolje, rekao je.
Muzički kritičari pišu: Stounsi žele da pokore svet mirnim putem, uz raspaljeni vrisak mlade publike koja često nadjačava ozvučenje. Oni ne sviraju pred posetiocima koncerta već zajedno sa njima - publika se uključuje u događaje na bini razmenjujući sa Stounsima energiju sličnu erupciji vulkana. Koncerti Rolingstounsa su umetnost pobune za početnike...
Policija ubacuje svoje ljude u tehničke ekipe Rolingstounsa i provaljuje u njihove kuće i stanove. Mika Džegera i Kita Ričardsa, a potom i Brajena Džonsa sud osuđuje na kazne zatvora zbog posedovanja stimulativnih tableta i kanabisa. Zbog toga, 28. juna, a potom i 30. oktobra, u Londonu izbijaju velike demonstracije i neredi, a Tajms objavljuje čuveni tekst Ko razapinje leptira na točku - i osude se pretvaraju u uslovne uz velike kaucije.
Kada se jednom dotaknu san i stvarnost, to neće biti uzaludno, zapisao je Laš Gustavson. Ono nestvarno će se sudariti sa smrdljivim dimom, mrtvim očima, eskadrilama bombardera, paklenom bukom fabričkih hala i obeležiti jedan drugi, jedan budući svet kao stvaran...
Reči koje su izazvale revolucijuGodine 1967. u Parizu su delovale dve internacionale: letrista i situacionista. Letristi su izdavali bilten Potlatch (Uzvraćanje), najangažovanije izdanje na svetu i pisali o zapostavljenim ili zabranjenim temama, dajući iscrpne analize. Potlatch je bio pokušaj da se započne konverzacija na nove teme i otkrije nova predstava o društvenom životu koja bi dovela do naglog prerastanja u eksploziju i dovođenja društvenog poretka u pitanje.
Internacionala situacionista je vodila rat sa starim društvom: kultura je zombi, politika - vašarska predstava, ekonomija - prevara, ustavna prava - dokumenti koji ta prava odriču, sloboda štampe podrazumeva isključivanje onog što je stvarno i moguće... Veru, rad i porodicu treba da zameni slobodno stvaranje situacija i novo korišćenje istinske dokolice, večiti festival. Novembra 1967. godine izašao je poslednji broj Uzvraćanja letrista u kome je objavljen - Bilten situacionista. Scena je bila spremna, akteri okupljeni, prvi rezultati očigledni i, sledećeg meseca, decembra 1967. godine, počinje da se događa ‘68...
Situacionisti su bili organizovani u internacionalne grupe posvećene kritici savremenosti sa namerom da tome daju maksimalan publicitet, od agitacije do skandala. Pratili su sve proteste, pobune, štrajkove i nasilja i kroz sagledavanje ideja i razgovore sa učesnicima tražili mogućnosti njihove dalje realizacije. Njihov cilj nije bila neka konačna analiza već aktiviranje ljude da sami progovore i deluju: Napišite kritiku svoga statusa i društva kome služite (čak i kad laskate sebi da ste njegov neprijatelj) i razglasite tu kritiku. Ako je snažna, nešto će se sigurno desiti...
Da to nije apstrakcija i utopijski večiti festival i da takvi razgovori mogu da postanu svetionik pobune i revolta pokazala je jesen 1967. godine na Univerzitetu u Strazburu. Situacionisti su preuzeli studentsku uniju i njena znatna finansijska sredstva i organizovali sedmodnevne debate. U ponedeljak su preispitivana pravila i propisi, u utorak institucije i država koja ih je stvorila, zatim filozofija i istorija takvog društva, da bi do subote i država, i smisao života, i sam Bog, bili pod žestokom sumnjom. Već posle šest nedelja njihove aktivnosti, na Univerzitetu je došlo do takvih promena da su vlasti to ocenile kao haos i zatvorile studentsku uniju: oni daju sebi za pravo da donose definitivne sudove o politici, društvu, ekonomiji, vladi, moralu, religiji, Bogu i da sve to odbacuju...
Odjek je bio strahovit: odštampana publikacija sa ovim debatama dostigla je tiraž veći od 300.000 primeraka, a grupe situacionističkih sledbenika su se organizovale na svim francuskim fakultetima opsedajući Internacionalu situacionista sa molbama za dalje delovanje. Odgovori su bili isti i poslovično kratki: Delujte autonomno i unapređujte pobunu do koje vam je stalo!
Jedna od takvih grupa na prestižnom fakultetu u Nanteru, nazvana Razjareni izazvala je masovno okupljanje studenata, a štampa je to razglasila po celoj zemlji. Došlo je do velikog skandala i dekan 2. maja 1968. godine zatvara fakultet u Nanteru a protiv Razjarenih (Rajzel, Kon-Bendit i još šestorica) za 6. maj zakazuje disciplinsku sednicu na pariskoj Sorboni. Ono što je usledilo te noći, 6. maja u Parizu po masovnosti, zahtevima i oštrini sukoba sa policijom prevazišlo je sve što je Francuska pamtila. Pobuna mladih koja je već pet meseci potresala Evropu, osvojila je i Francusku. Ubrzo se pretvorila u generalni štrajk u kome je učestvovalo 8 miliona Francuza i ogromne demonstracije sa 500.000 demonstranata...
Većina parola, slogana i grafita koji su se tada pojavili na pariskim ulicama bili su izvodi iz strazburških i drugih tekstova i rasprava situacionista:
REVOLUCIJA PRESTAJE KADA POSTANE NEOPHODNO DA SE ZA NJU ŽRTVUJE
ZABRANJENO JE ZABRANJIVATI
NI BOGOVI NI GOSPODARI
DOLE S APSTRAKTNIM, ŽIVELO EFEMERNO
POSLE UMETNOSTI UMRO JE I BOG
DOLE SA SVETOM U KOME JE GARANCIJA DA NEĆEMO UMRETI OD GLADI KUPLJENA GARANCIJOM DA ĆEMO UMRETI OD DOSADE
KLUB MED, JEFTINO LETOVANJE U TUĐOJ BEDI
NEMOJ MENJATI POSLODAVCE, PROMENI ŽIVOTNO ZVANJE
NIKAD NE RADI
PRILIKA MORA BITI SISTEMATSKI ISTRAŽENA
TRČI, DRUŽE, STARI SVET TI JE ZA PETAMA
BUDI SIROV - ŠTO VIŠE TROŠIŠ, MANJE ŽIVIŠ
ŽIVI BEZ MRTVOG VREMENA, DAJ MAHA NESPUTANOJ ŽELJI
ISPOD KALDRME, PLAŽA!
DOSADA JE UVEK KONTRAREVOLUCIONARNA
SVOJE ŽELJE SMATRAM STVARNOŠĆU JER VERUJEM U STVARNOST SVOJIH ŽELJA
NIŠTA VIŠE, NIKADA, NEĆE BITI ISTO
SVE SPORNO MORA SE OSPORITI...Sve sporno je zaista bilo osporeno. Dogodilo se ono što je većini izgledalo nemoguće dostignuće za bilo koju i bilo kakvu napisanu reč - da pokrene revoluciju.
Sve što smo uradili može se staviti na sto - to je ono što smo napisali - kažu situacionisti. Svi njihovi tekstovi su bili javni, a autori tih tekstova uvek anonimni. Nazivani Okultnom internacionalom, situacionisti su postali mit, pravi tribuni nevidljive imperije i ostali nezemaljski, skriveni kao ličnosti, ističući u prvi plan tekst kao poziv na dijalog i debatu da bi se došlo do pravog teksta i konačne reči: Zarekli smo se da se naš uticaj oseti u budućnosti, zapisali su anonimni autori Internacionale situacionista. Naš pokušaj da se izađe iz 20. veka do sada je najuspešniji!
Krajem 1967. godine pozornica je bila spremna, pritajilo se jedno novo društvo ispod onog koje trijumfuje, zapisao je Laš Gustavson. Poverenje, prvobitno naivno poverenje u kompromisne fraze, u uveravanja vlastodržaca da živimo u najboljem mogućem svetu, bilo je jednom za svagda uzdrmano. Majstori velikih reči su se, kao zastrašeni miševi, sakrili u svoje rupe pred pretnjama trgovačke blokade od strane moćnih i zaraćenih Sjedinjenih Država Amerike. Videli smo japanske studente kako jurišaju sa svojim dugim, jakim palicama i tuku se na uličnim bojištima protiv sile, ne stotine njih, već desetine hiljada. I u jednoj zemlji za drugom kretale su u juriš crne policijske brigade sa šmrkovima, bombama sa suzavcem, oklopnim kolima. Helikopteri su bacali svoje čudne, insektima slične senke na Harvard i Kornel, na Frankfurt i Amsterdam, na Berlin i Sorbonu...
A onda se pojavila ona jedna moćna alhemijska rečenica - SAN JE STVARNOST - zbog koje je policija počela da spaljuje svoje hartije, a De Golovi činovnici pokušali da zgrebu svoja imena sa pojedinih dokumenata...
400 dana - kao 400 udaraca
Velika pobuna studenata i omladine *68. trajala je oko 400 dana, od decembra 1967. do početka 1969. godine, Bila je kao talasi novog, velikog mora koje zapljuskuje ceo svet. Prva planetarna revolucija. Ono što nije postigla ni jedna religija ili ideologija, ni hrišćanstvo, ni budizam, čak ni veliki bauk komunizma - nijedan pokret nije tako intenzivno i koncentrisano zapljusnuo ceo svet - iz dana u dan, iz meseca u mesec, duže od godinu dana: Madrid, Padova, Tokio, Firenca, Alžir, Berlin, Varšava, Rim, Kolumbija, Bon, Pariz, Strazburg, Nant, Torino, Beograd, Montevideo, Milano, Venecija, Senegal, Bogota, Anakara, Rio de Ženeiro, Tajland i Indija... Obuhvatila je većinu država sveta i sve kontinente, osim Australije,
Veliku pobunu mladih tokom 1968. godine, koju nazivaju i poslednjom svetskom revolucijom, tehnokratija svake države nastojala je da marginalizuje na lokalne sukobe oko organizaciono-nastavnih pitanja univerziteta. Njima nije odgovarala istina o *68 jer je ona postavila mnoga pitanja na koja nije bilo pravih odgovora. Pokrenuta su, da ostanu predmet trajnog interesovanja, sva bitna pitanja univerziteta, demokratije, javnih medija, sindikalnog i političkog organizovanja, privrednog života, organizovanosti države, ponašanja velikih sila, smisla istorije, filozofije, prava, religije, budućnosti...
Veliko svetsko more mladih, novi svet koji se diže u talasima, jedan za drugim: veliki talas, nekoliko manjih, pa opet onaj ogroman koji pomera obale... Događalo se nešto iskonsko, kao borba elemenata, početak stvaranja novog sveta...
U Meksiku, 2. oktobra, na Trgu triju kultura vojska je otvorila vatru na studente - poginulo je oko 200 demonstranata; u Egiptu, 25. novembra - 16 poginulih; u Venecueli i Senegalu - ukupno 8 ubijenih studenata, u Tokiju, Ekvatoru i Dominikanskoj Republici - još ukupno 9 poginulih studenata; potom po 2 u Meksiku i Francuskoj, po jedan u Brazilu, Turskoj... - ukupno 239...
Zbirni podaci o svetskoj pobuni mladih su impresivni i nedovoljno poznati jer njihovo objavljivanje nijednom režimu nije odgovaralo:
Ranjeno je i povređeno preko 5.000 studenata u najmanje stotinak okršaja širom sveta. Za 2.383 postoje nesporni dokazi evidentirani i od policije: 610 u Tokiju i Kjotou, 367 u Parizu, oko 300 u Senegalu, 200 u Venecueli, 200 u Rimu, 134 u Beogradu, 84 u Egiptu...
Uhapšeno je oko 20.000 studenata - policijski izveštaji navode 8573 imena saslušanih i više desetina osuđenih. Samo u Parizu, u tri najveća sukoba, uhapšeno je (po policijskim izveštajima) blizu 1.700 studenata, u Indiji oko 800, Meksiku 500, dok je Senegal to najefikasnije rešio i pohapsio sve studente. U Rimu, Padovi, Firenci i još ponekom italijanskom gradu samo tokom aprila vođene su istrage protiv 2.000 studenata. Vlast je svuda pokazala svoje pravo lice a autonomija univerziteta je postala obična farsa - tokom *68. godine zatvoreno je ili zauzeto od strane policije ili vojske preko 500 fakulteta...
Brojke, nažalost, nemaju dovoljno šarma - 239 poginulih i 2.383 ranjenih su podaci nad kojima će se zamisliti svaki vojskovođa, naježiti i najsuroviji generali. To, međutim, ništa nije smetalo ovom svetu da mirno živi sve ove godine, nemarno obrađujući svoj zapušteni, ali dobro ograđeni i okrvavljeni vrt...
DECA GORČINENedelja, 2. juna, nalik na mnoge pre nje. Beograd je živeo u usporenom ritmu odmora i uobičajene zabave, Izgledalo je da su svi problemi, ako ih uopše ima, odloženi za neko kasnije vreme.
Svih 37 beogradskih i zemunskih bioskopa i letnje bašte "Sinđelić", "Radnički","Kozara", "Beograd", "Braća Stamenković" i "Kalemegdan" oglašavali su predstave sa zvučnim svetskim imenima: Frenk Sinatra i Trevor Hauard, Džoni Vajsmiler kao Tarzan, Džef Čendler, Elvis Prisli i Odi Marfi, Doris Dej, Belmondo i Ursula Andres, Jul Briner, Rita Hejvort i Džejn Fonda...
U elitnim bioskopima prikazivali su se "Boni i Klajd", "Makedonska krvava svadba", "Ekspres pukovnika Rajana", "Ligejin grob", "Ko hoće da ubije Džesi", a mogao se videti i "Most na reci Kvaj"...
Završavale su se pripreme za otvaranje "Malog pozorišta", prikazivao "Krmeći kas" Aleksandra Popovića i držale probe njegovog novog igrokaza "Kape dole" (koji će ubrzo biti zabranjen jer je neko shvatio da se naslov može pročitati i kao jeretički povik "Ka Pe (KP) dole"). Aleksandar Joksimović, posle međunarodnog uspeha modne kolekcije Simonida čiji su kupci bili japanska princeza, Klod Leluš, Piter Justinov i drugi, za septembar je pripremao novu pod nazivom Vitraž, razigranih boja i prozračnu kao staklo.
Na Banovom brdu restoran "Mihajlovac" najavljivao je orkestar Radeta Resavca i pevačice Milu i Daru, u "Stadionu" je svirao orkestar Veljkovića - "Čambe", a u "Lovačkoj priči" na početku Ibarske magistrale poznati harmonikaš "Mali Ilija". Znalo se, i bez posebnih oglasa, gde će te večeri svirati "Siluete", a gde "Elipse", "Zlatni dečaci" i "Crni biseri". U novinama se najavljivala nova vokalno-instrumentalna grupa neobičnog naziva "Staza kojom idu beli slonovi". Na igranci u školi "Rade Končar", tada u Uzun-Mirkovoj ulici, svirao je VIS "Lutalice", a u neposrednom komšiluku, na Zvezdinom košarkaškom igralištu na Malom Kalemegdanu, kao i svake nedelje, očekivalo se oko 2-3.000 mladih željnih zabave i dobre muzike "Amigosa", poznatih po intenzivnoj svirci bez pauza.
Kod Konja i ispred Saborne crkve sedeli su hipici, pušili i pili pivo. Poneki su već prihvatili novo otkriće Timoti Lirija: umesto da naporno radite za novi i lepši svet, dovoljno je da progutate tabletu i on će sam doći po vas...
Radivoje Korać, zvani "Žućko" i tog poslepodneva je ispunio svoju bezmalo redovnu "kvotu" koševa na jednoj utakmici - protiv reprezentacije Poljske je postigao čak 34 poena, još malo pa koliko i ostali deo jugoslovenske ekipe... Čak je i fudbalska reprezentacija uspela da se kvalifikuje u polufinale Kupa nacija u Italiji sa velikim izgledima da savlada čvrste Engleze i najzad uđe u veliko finale.
I u dalekoj Americi stvari su se kretale nabolje. Robert Kenedi, nekadašnji ministar pravosuđa koji je vodio čak 60 velikih pravnih sporova protiv južnjačkih rasističkih knezova, dokazani borac protiv monopola "Dženeral Elektrik", 67 kompanija i magnata čelika, zagovornik nove Amerike bez rata u Vijetnamu i tenkova na jugu sopstvene zemlje, pokušao je da privoli protivkandidata Makartija na saradnju za osvajanje predsedničke nominacije. Ubistvo Džona Kenedija je već otišlo u istoriju, za ubistvo Martina Lutera Kinga verovalo se da je slučaj koji se više neće ponoviti...
Jedina opasnost je pretila iz svemira. Džinovski asterioid sa poetičnim nazivom Ikar - vasionska lutalica od 5 miliona tona stenja i gvozdene rude pretvorio se u kosmički torpedo koji je pretio da naleti na Zemlju izazivajući sveopštu katastrofu ili bar raspad nekog kontinenta.
Te, 1968. godine, svet je obišla jedna fotografija koja je kasnije proglašena i za fotografiju godine. Na njoj šef sajgonske policije puca u slepoočnicu mladog, vezanog, na kolena oborenog Vijetkongovca. Na Sajgon su već padale mine, Amerikanci su se ubrzano povlačili, a pred njihovim ambasadama širom sveta bučale su demonstracije. U Evropi i Japanu studenti su podizali barikade i zauzimali fakultete u znak protesta protiv okoštalih univerzitetskih i političkih struktura. U Francuskoj već je i svaki drugi radnik štrajkovao - ukupno 8 miliona; seljaci su parkirali traktore nasred magistrala a na ulicama Pariza se pevala nova pesma: Ne damo ni marjaša za generala... (De Gola, naravno) - sve u slavu mašte koja je došla na vlast, sna koji postaje stvarnost i novog, boljeg i pravednijeg društva koje se najzad, konačno, naslućivalo...
Ali Beograd je bio iznad toga. Sve su to bili problemi nekog drugog, nesavršenog sveta koji njega nisu mogli da zadese.
Jedini disharmonični tonovi u toj idili ranog leta mogli su se naći u poslednjim brojevima Studenta od 26. maja i u NIN-a sa datumom 2. jun koji se na kioscima pojavio još u petak, 30. maja.
Šta rade studenti? Spremaju li još nešto osim ispita? - oprezno se pitao autor teksta u Studentu i nabrajao razloge za brigu: nezaposlenost, socijalne razlike, opadanje moralne odgovornosti, nesigurnost...
NIN je, pod okriljem velike ankete o mladom intelektualcu danas, objavio pismo apsolventa Filosofskog fakulteta u Beogradu pod naslovom NI JA NE SVIRAM U DIPLE - parafrazom poznatog odgovora koji je stari profesor Đurić uputio nemačkom okupatoru za vreme rata. Drugi, možda još bolji naslov - DECA GORČINE ostao je skriven u uvodnom delu teksta. Anonimni apsolvent piše kako je njegov idol postao skojevac koji nije proglašen za narodnog heroja samo zato što je svojevoljno, mimo plana i odluke ustaničke organizacije, pucao na okupatore. Bio je hrabar ne samo da puca već i da ne posluša, da učini onako kako je sam mislio da je najbolje, kaže se u pismu. Potom postavlja sedam pitanja za koja će se već za dan ili dva ispostaviti da sadrže suštinske zahteve studentske revolucije u Beogradu:
1. zašto fakulteti služe samo privilegovanim?
2. zašto se ne objavljuju studentske diskusije o nejednakostima u socijalizmu?
3. zašto se raspravlja o dugoj kosi i mini suknjama mladih a ćuti o onome što ona misli o problemima društva?
4. zašto niko ne pokušava da objasni fenomen Če Gevare među mladima jer on nije slučajno postao idol mladih?
5. šta se misli kada se kaže da mladi treba da budu avangardni?
6. zašto se kod nas sve kritikuje anonimno?
7. kada će mladi koji završe fakultet imati posao ili i oni treba da idu u pečalbu?Novinar je tekst završio nevericom: nisu valjda jedino studenti ti koji imaju šta da upitaju? Ovo putanje se pokazalo proročkim: studentski zahtevi su formulisani već sledećeg dana, 3 juna, u do tada neviđenoj atmosferi punoj napetosti i dramatike. Šokiranoj jugoslovenskoj javnosti trebalo je vremena da shvati da je usred samoupravne idile odrasla generacija puna gorčine. Pismo anonimnog apsolventa nije bilo samo mišljenje uskraćenog pojedinca; nedostajao je samo povod pa da se nagomilano nezadovoljstvo iskaže, postave prava pitanja i daju prvi, neprijatni, odgovori...
Te nedeljne večeri u zgradi Radničkog univerziteta "Novi Beograd", zakazana je zabavno-muzička priredba Pesma leta - Karavan prijateljstva '68. za brigadire novobeogradske radne akcije na koju se pozvani i studenti. Međutim, zbog malog broja mesta studentima je zabranjen ulaz što je dovelo do njihovog nezadovoljstva i velike napetosti, a potom i do žestokog sukoba sa povlašćenim brigadirima. Patrolna kola sa trojicom milicionera nisu ništa mogla da učine. Redari priredbe i grupa brigadira letvama su rasterali studente koji su odgovorili kamenicama, razbijajući prozore na zgradi Radničkog univerziteta.
Odred od četrdesetak milicionera u šlemovima stiže sa zakašnjenjem i sukobljava se sa oko 1.500 okupljenih studenata koristeći palice i šmrkove sa dvoje vatrogasnih kola. Posle lažne vesti da je ubijen njihov kolega studenti su osvojili jedna vatrogasna kola, demolirali brigadirsku baraku i razbili nekoliko izloga. Na skveru su se već okupili studenti, sa vatrogasnih kola se drže govori, uzvikuje: Dole crvena buržoazija! Menjajmo Ustav! Posao svima! Radnici - studenti!...
Ogorčeni studenti odlučuju da odmah, usred noći, pođu ka starom delu grada i da pred Saveznom skupštinom i SIV-om iskažu svoje nezadovoljstvo. Kod podvožnjaka u blizini SIV-a policija blokira sve prolaze, sa obe strane počinju da lete kamenice a studenti pale ranije osvojena vatrogasna kola i guraju ih ka policijskom kordonu da ga tako probiju i nastave put ka gradu, demoliraju policijske automobile i razbijaju prozore na soliteru sa kojeg su stanari prolivali vodu na njih...
Apostoli i kneževiTrećeg juna, oko 1 čas posle ponoći policija stupa u akciju i palicama potiskuje studente natrag, ka Studentskom gradu. Čuju se revolverski pucnji, povređeno je oko 30 studenata, a više njih je uhapšeno.
U Studentskom gradu se formira Akcioni odbor koji zakazuje miting za osam časova ujutru, a u gradu se održava sednica Univerzitetskog odbora Saveza studenata koja donosi odluku o sedmodnevnom štrajku.
Ujutru, uzbuđena masa održava miting kome se priključuju neki prorektori i profesori. Studenti traže puštanje uhapšenih, obeštećenje povređenih, zabranu narušavanja autonomije Univerziteta, istragu i kazne za upotrebu vatrenog oružja i nečovečan odnos policije. Odlučeno je da se na Trgu Marksa i Engelsa održe mirne demonstracije i javnosti iznesu studentski zahtevi.
Tri hiljade studenata ponovo kreće ka Saveznoj skupštini, ovog puta u organizovanoj i mirnoj koloni, sa zastavama i slikama Broza i Če Gevare. Na transparentima su crvenom bojom ispisane parole: Idemo na Beograd, Svima posao, Dosta ubijanja, Imamo li Ustav...
Kod podvožnjaka ih ponovo zaustavljaju kordoni policije i grupa političara dok se drugi kordon postavlja iza njih. Prolaz je bio zatvoren kamionom, na pruzi je manevrisala teretna kompozicija a studente je nadletao helikopter. Sa delom studenata političari postižu dogovor da tridesetak studenata ode u Saveznu skupštinu. Drugi deo uzvikuje "Nećemo kompromise" i pritiskom mase povija policijski kordon. Počinje gužva, izbijaju dva-tri nekontrolisana sukoba i policija frontalno napada nemilosrdno upotrebljavajući palice i suzavac.
Studenti beže probijajući se kroz drugi policijski kordon, deo pada pod noge mase, mnogo je ranjenih, povređenih i krvavih. Kod podvožnjaka ostaje razbacana odeća i obuća, tašne, novine i knjige. Kamenice ponovo lete. Ogorčeni studenti u povlačenju razbijaju prozore okolnih zgrada uz povike: Ua supovci! Dole nova buržoazija! Drugi se kriju po ulazima i stanovima pred policijskom poterom koja dolazi. Tog prepodneva ranjeno je i povređeno preko 1oo studenata i više od 10 milicionera.
Rano posle podne u Studentskom gradu se održava sastanak Univerzitetskog odbora i Akcionog odbora demonstracija koji donose Proglas studentima i građanima Beograda i Rezoluciju studentskih demonstracija.
U Proglasu se ističe nečuvena podlost u izveštavanju sredstava informisanja o sinoćnim demonstracijama i brutalna interevencija policije. Traži se smena sekretara unutrašnjih poslova i drugih odgovornih, odgovornost urednika - novinara, puštanje uhapšenih studenata, poštovanje autonomije Univerziteta... U jednom od zahteva ( koji se kasnije blaže formuliše a potom nestaje) kaže se:
Postojanje jakih birokratskih snaga u našem društvu zahteva:
- demokratizaciju svih društveno-političkih organizacija a posebno Saveza komunista,
-demokratizaciju svih sredstava informisanja i formiranje slobodnog javnog mnjenja,
- slobodu zbora i demonstracija...U starom delu grada novi, brutalni obračun policije sa studentima odjeknuo je kao zvono na uzbunu. Već posle podne, nekoliko hiljada studenata okupira zgradu Filosofskog fakulteta i Rektorata Univerziteta, a Univerzitetski savet u znak protesta proglašava generalni štrajk za koji je glasalo svih 25 dekana. Studenti formiraju Akcioni odbor i redarske službe, grade binu, nabavljaju ozvučenje i umnožavaju letke a na zgradi Kapetan-Mišinog zdanja ističu Titovu sliku iz ratnih dana i parole: Dole crvena buržoazija, Dole kneževi socijalizma, U sutra bez onih koji su upropastili juče, Studenti - radnici, Mi smo sinovi radnog naroda, Revolucija još nije završena, Pucali su na nas...
Na Studentskom trgu okuplja se oko 50.000 ljudi kojima govore studenti i profesori. Nosi ih protest i gnev, ponos i velika želja da se suprostave nepravdi; osećaj pravog jedinstva i lične ispunjenosti; sloboda reči, gesta, života... Pored već formulisanih zahteva u Proglasu, traži se poboljšanje uslova života i školovanja, smanjenje velikih socijalnih nejednakosti u društvu, rešavanje nezaposlenosti, stvarna demokratija u svim oblastima društvenog života, brže i temeljnije uspostavljanje samoupravnih odnosa... Čuju se i pojedinačne, drugačije parole: Dole vlada! Hoćemo izbore! Smena političkog rukovodstva!
U dvorištu fakulteta neprekidno zaseda "konvent" i sa bine se govori o nasilju, slobodi, politici, istoriji, samoupravljanju, bogaćenju, nepravdama:
Mi se ne borimo za svoje uske materijalne interese. Mi smo ogorčeni ogromnim društvenim i ekonomskim razlikama u našem društvu...
Zahtevamo da se smene ministri unutrašnjih poslova koji su dozvolili batinanje studenata...
Velika vremena ne podnose male egzistencije. Nema pogrešnije bitke od one koja se ne povede...
Nama smeta što hiljade naših ljudi moraju da odlaze...
Ogorčeni smo usko birokratskim interesima...
Nećemo dozvoliti da se vrši suprostavljanje studenata i radnika. Njihovi interesi su i naši interesi. A to su jedini pravi interesi...
Zečevi iz šeširaU toku noći, 4. juna policija opkoljava Filozofski fakultet na kome je tri stotine studenata ostalo kao straža: kordoni sa šlemovima, vodeni topovi, požarne lestve... Gradske vlasti isključuju studentima struju i telefonske veze, a studenti podižu barikade na vratima i prozorima i naoružavaju se polugama, motkama i lancima, spremni da se odupiru dok se Beograd ne probudi. U samo svitanje neko se provukao kroz blokadu i doneo xak vrućeg hleba - za većinu prvi obrok posle 24 časa.
Ujutru, ponovo počinju sukobi jer policija ne dozvoljava studentima koji su spavali u studentskim domovima ili kod kuća da se vrate u Kapetan-Mišino zdanje. Akcioni odbor odlučuje da se okupiraju svi fakulteti i formiraju posebni akcioni odbori i da se Univerzitet u Beogradu ubuduće zove "Crveni univerzitet Karl Marks". Počele su da pristižu ponude, prilozi, podrška drugih studenata i profesora... Studentima se pridružuju mnogi pisci, glumci, umetnici...
Pod lipama, među zidovima punim parola, čitaju se bilteni, konvent neprekidno zaseda, izlazi vanredni broj Studenta sav u velikim, uokvirenim naslovima, generacija na koju niko nije računao postavlja pitanje: kako se menja svet? Izgledalo je da je budućnost već počela...
U Studentskom gradu razglasna stanica neprekidno emituje revolucionarne pesme i vesti o događajima. Studentske straže nikoga ne puštaju unutra osim studenata i novinara listova koji su objektivno izveštavali. Upućuju se otvorena pisma organima bezbednosti i radnicima u preduzećima i fabrikama.
Na fakultetima se pojavljuju nove parole: Ne verujte štampi. Svima posla, svima hleba. Lična odgovornost svakog pojedinca. Dosta pendreka. Nećemo u pečalbu. Izvozite ljude kao smrznutu govedinu...
Saznanja stečena tih dana i noći postaju ravna otkrovenju a duh opšte spontanosti postaje jedini pravi odnos. Novostečena svest o vlastitoj ličnosti i pravo na nju daje im pobednički sjaj u očima. Sazrevali su za noć a revolt se pretvorio u akciju u kojoj je trebalo misliti, odlučivati i jasno definisati stavove pred drugima. Oni - tuđe kopije - koje su drugi stalno organizovali i angažovali, sada su sami definisali svet. Otkrili su nove dimenzije slobode u kojima je bilo poezije koliko i politike...
Ovo više nije fakultet, a ni geto pobunjenih studenata. Mi smo u Zamku Novog Doba, u Vavilonskoj Kuli punoj glasova budućnosti. Naša vera zrači svoje odsjaje kroz zidove, nju ne mogu da zaustave ni kordoni milicije...
Ideologiji je cilj da istoriji daje savete. A njen smisao trebalo bi da je ono što želimo...
Nećemo političke žongleraje. Vratite te zečeve u vaše šešire...
Naši zahtevi su stari zahtevi radničke klase koji se već godinama kisele u fiokama administracije...
Kapitalizam je svetski rat profita. Komunizam je matrica svesti. Šta je treće?Tih dana vreme više nije postojalo, ono je nestalo. Živeli su u svim vremenima čekajući da njihovi bilteni, Student, govori, da njihova vera i energija odjeknu i izvan debelih zidova fakulteta.
Mladi filmski reditelj Želimir Žilnik svakodnevno je snimao film o studentskom protestu. Svoj "spaček" je prefarbao u boje tenka sa preteći isturenom cevi umesto topa i objašnjavao da su "Šest tačaka" svakog dana sve bolje jer je to film o seksualnoj, kulturnoj i pirotehničkoj revoluciji i o devojci sa najlepšim telom u Srbiji... Kasnije, pod imenom "Rani radovi", film je nagrađen najvišom nagradom Berlinskog festivala - Zlatnim medvedom...
Republički ministar unutrašnjih poslova doneo je naredbu o zabrani demonstracija i isticanja parola na javnim mestima. Tokom noći ispred turističke poslovnice Putnik, u najužem centru grada u Ulici Maršala Tita, eksplodirala je bomba. Izvršioci i organizatori ove provokacije nikad nisu otkriveni - po opštem mišljenju to je vlast stvarala uslove za policijsku intervenciju protiv studenata...
Vlasti republike i grada traže da se štrajk prekine jer Beograd treba da poseti predsednik Indije. Kako prethodni studentski zahtevi nisu ispunjeni, zahtev je odbijen glasanjem na svim fakultetima. Na Filozofskom "za" je dobilo 15 a "protiv" oko 4.000 glasova...
Svakog dana izlaze vanredni brojevi lista "Student" koje vlasti zabranjuju, a na Slaviji policija pleni i spaljuje 600 primeraka jednog od tih brojeva. U javne i vojne ustanove i komande tokom noći se stacioniraju naoružani odredi vojne policije koji tu ostaju sve do 10 juna. Beogradskim studentima se pridružuju i kolege iz drugih gradova: protesti počinju u Sarajevu, Zagrebu, Ljubljani, Novom Sadu, Skoplju, Nišu, Titogradu, a dolazi do nemira i u nekim preduzećima, školama i muzejima. Pred javnost se iznosi mnogo prikrivanog: socijalna nejednakost, erozija morala, zloupotrebe, otuđenost rukovodstava...
Svake večeri elitni deo Beograda je išao "kod studenata", ili je po kućama, kafanama i udruženjima razgovarao o njima, njihovim zahtevima, "pravim" razlozima i namerama.
Naša generacija je bila namenjena trošenju. A vi ste ona izabrana, vama je naklonjena istorija...
Draga deco zapamtite kakvi ste danas jer nećete moći da budete takvi celog života...
Može li negacija da bude način prihvatanja sveta? I šta hoćete više? Ovaj socijalizam vam je sve dao: slobodu, državu, hranu, svakim danom bolji život, škole pa i ovaj fakultet i opet vam nije dosta.
Podržavamo vaše zahteve, ali osporavamo metod da se mimo sistema nameću rešenja...
Vi niste prvi - 1954. godine tražili smo bolje uslove i pravednije društvo. Razbila nas je milicija na konjima. Ali vi morate da pobedite...
Recite mi samo - ko to, i sa kojim namerama, stoji iza vas?
Dobri ste vi, deco... Ali - ideališete. Nezavisnost duha, to je lepa stvar. Ali kako ćete održati takav duh ako zavisite u svim bitnim pitanjima egzistencije?Večernje novosti ih sumnjiče za veze sa inostranstvom, Borba ih optužuje za traženje iznuđenih rešenja uličnim neredima i za izlazak milicije na ulice što je put ka kontrarevoluciji i sistemu čvrste ruke. Samo Rad, Pobjeda i malouticajni omladinski listovi donose objektivne informativne tekstove; svi ostali, čak i Mladost, odbojni su, uopšteni, jednostrani i - negativni...
Dolazi vreme zebnje i neizvesnosti. Dan kada se Stevo Žigon, na balkonu iznad mase, transformisao u vatrenog Robespjera koji plamti protiv markiza revolucije, kao da je bio dalek već mesecima...
Večeras su provalili u zgradu Likovne akademije i po hodnicima pendrečili naše drugove, studente. Trojica su povređena, a statui u holu su prebili ruku...
Sedimo ovde dok oni pripremaju tenkove. Treba da izađemo na ulice i pozovemo radnike i sve ostale da nam se pridruže...
Vama prete tenkovima? Ne brinite. Vama će bata Gidra da kupi tenk...
Među brojnim telegramima podrške prispeo je i jedan koji nas je iznenadio. To je telegram Instituta za kriminalogiju i glasi...
Vatrogasci vremenaStrasti su se stišavale, ali pravo rešenje se nije naziralo. Tražili su istinu o društvu oko njih i put u neki novi i bolji svet, a događaji su se zgušnjavali u tamnu senku nemoći...
Čitavi lonci kafe koje je skuvala tetka Desa, kafe kuvarica fakulteta već su bili popijeni, piva više nije bilo, samo konjak David i brendi Zvečevo, pomalo niške Morave, vranjske Zete, filtera Beograd i LD sa plavim znakom pitanja na kutiji. Sedeli su i čekali, usamljeni i izolovani, a prazna bina na kraju velikog, pustog dvorišta svetlucala je na kiši... Iza zidova je još tinjala revolucija, dok su se napolju okupljale policijske snage...
Novo doba i snage represije... Znali su da režim uvek brani sebe, ali oni nisu bili protiv sistema, bili su za čistotu ideje na koju se on pozivao...
"Zar i vaša deca studiraju u inostranstvu", pitali su milicionere u plavim šlemovima, pokušavajući da svoju istinu pronesu između njih. Vraćali su ih bez reči, a Beograd je ćutao. Wegovi moćnici su sve imali u rukama a oni samo naivnu veru da se rečima, kritikom, željom i verom u novo može promeniti svet. I svakog dana su bili sve osamljeniji, neispavani i razdraženi, ponekad i gladni. Bili su diskretno izopšteni iz socijalističko-samoupravne crkve partijskog dogmatizma - u ime nepogrešivosti tog istog socijalizma i samoupravljanja za koje su se zalagali...
Zahtevamo da radnici i građani budu objektivno informisani o našim zahtevima. Hoćemo istinu o svemu što se dogodilo i što se događa...
Mi nemamo nikakav poseban program. Zahtevamo dosledno sprovođenje Ustava i najprogresivnijeg programa našeg društva...
Veliki Leonardo da Vinči kaže da u prirodi postoje četiri osnovna tona: senka, svetlost, sjaj i prozirnost. Senka - to je ono gde smo bili, svetlost - gde smo sada, a sjaj i prozirnost su ono što želimo. Zauvek smo izašli iz tamnog dela, iz senke, bez obzira šta se dogodi sa nama...I dogodilo se već sutradan. Prvo su poslali vatrogasce sa velikim merdevinama na izvlačenje da poskidaju parole koje su ukrašavale spoljne zidove fakulteta. Padale su jedna za drugom: Dole kneževi socijalizma, Revolucija još nije završena, Studenti - radnici, Nećemo rešavanje - hoćemo rešenje, Nećemo demokratiju u šlemovima, Borimo se za boljeg čoveka, U sutra bez onih koji su upropastili juče, Pucali su u nas...
Ali poslednju, najveću i najvišu, onu koja je bila neka vrsta mota čitave pobune Dole crvena buržoazija, studenti su dvostruko obezbedili. I tako, taman se merdevine izduže do nje i vatrogasac pođe gore da i nju skine, a oni je konopcima podignu još više. Čovek siđe, parola se spusti. I tako nekoliko puta dok komandir milicije nije odmahnuo rukom i vatrogasci otišli neobavljena posla...
Tog dana su naučili najveću istinu o osvajanju slobode - revolucija mora biti zabavna. Smeh ukida ograde između njih, briše naviknute bojažljivosti i uništava strah - kroz smeh udružuju ono što je najlepše u njima, tada se njihovi umovi dodiruju kao i njihova tela. Smeh ih uzdiže i objedinjuje, on je jedina prava ideologija nove mladosti...
Devetog juna sa zebnjom se čekao govor predsednika Republike: da ili ne? Prenosile su ga sve televizijske i radio-stanice u zemlji:
Devedeset posto studenata su poštena omladina o kojoj mi nismo vodili dovoljno računa... Sretan sam što imamo takvu omladinu koja se pokazala zrelom... Velika je krivnja na nama, a naročito na Savezu komunista... Istraga će rasvetliti prekršaje zakona, neispunjene dužnosti, zloupotrebu poverenja i pozvati na odgovornost svakog, na bilo kojoj strani, bez obzira ko to bio... Ovog puta ja obećavam studentima da ću se svestrano založiti za rješenja i u tome studenti treba da mi pomognu. Štaviše, ako nisam sposoban da riješim ta pitanja, onda ja ne treba više da budem na tom mjestu...
Talas oduševljenja je zahvatio dve hiljade studenata na Pravnom, zatim na Arhitektonskom, Elektrotehničkom, Mašinskom, Veterinarskom, Ekonomskom, Građevinskom... Tito je rekao da! Igraju se kozaračka kola...
Na Filozofskom, veća grupa studenata je odbila da se raziđe dok se najvažniji zahtevi i obećanja ne ispune. Tokom noći, policija je prodrla na fakultet i posle kraćeg sukoba sa studentima, konačno ga osvojila...
Kako se trebi kukoljMond: Jugoslovensko rukovodstvo je shvatilo da je razumevanje najbolja politika...
Frans Pres: Bivši vođa jugoslovenskih partizana nije osudio studente i ponovo je potvrdio svoj prestiž...
Unita: Tito je jedini državnik koji je dao za pravo pobunjenoj omladini i dokazao da razume njenu mržnju prema nepravdi...
Tajms: Tito je ponovo pokazao snagu lidera i autoritet tamo gde su drugi ispoljavali slabost i obećao da će se povući ako ne bude mogao da utiče na situaciju...
Nuvel Opservater: Tito - zahtevi studenata su opravdani i izazvani sporošću i oklevanjem društva i Partije...
Dejli Miror: Jasno i bez dvoumljenja Tito je rekao čitavoj naciji da se slaže sa studentskim zahtevima...
Borba (pod indikativnim naslovom Žito i kukolj): U našem samoupravnom društvu još je dopušteno da određeni sloj digne galamu i izvrši javni pritisak u očekivanju da im nadležni odmah polete u susret. Čudno je kako su ta rešenja tražena, a još više kako su čak i zvanično obećana. Iz mladog žita treba izdvojiti kukolj...Činilo se da je "Borba" potpuno promašila: SIV donosi Zakon o minimumu ličnog dohotka (koji se više nego udvostručuje) i sankcije za neprimanje pripravnika, poboljšan je materijalni položaj studenata, uvedeni studentski krediti i formiran Titov fond za mlade talente, Dom UDB-e postaje Studentski kulturni centar, Energoinvest traži novih 180 inžinjera i planira stipendiranje čak 1.000 studenata, Pretis traži 40 stipendista...
Međutim, kasniji događaji potvrđuju obaveštenost Borbinog komentatora o pravim namerama vlasti - da svakako istrebi "kukolj". Već 26. juna, na kongresu Saveza sindikata Jugoslavije, Josip Broz upozorava da su se među studente ubacili razni elementi kojima tamo nema mesta. U julu vlast raspušta ogranke SK na katedrama za filozofiju i sociologiju, potom otpušta pojedine profesore, filozofe, "praksisovce" i druge dok su učesnici studentske pobune stavljeni "na led" i isključeni iz kulturnog i javnog života, da bi još dugo za sobom vukli rep "šezdesetosmaša"...
Tih dana, fudbalska reprezentacija Jugoslavije golovima Džajića je pobedila moćne Engleze i u
finalu Kupa nacija održala nerešen rezultat sa favorizovanim domaćinima - Italijanima. U dalekoj Americi veliki biznis je obavio svoj najvažniji posao - ubijen je mladi senator Robert Kenedi, posle Martina Lutera Kinga i Džona Kenedija, treća žrtva atentata na lidere "nove Amerike". Kosmički torpedo zvani "Ikar" ovog puta je poštedeo Zemlju a De Golova Francuska se vraćala sebi: najavljen je početak proizvodnje nove svetske marke automobila "Pežo 203" a Er Frans je ponovo otvorio let Pariz-Beograd-Pariz. Bluz se mogao čuti na svim svetskim radio-stanicama - gitara i glas popularnog "Bluz boja", nazvanog Bi Bi King, a zatim prozukao glas velikog Sema Hopkinsa koji je pevao o idealima koji padaju i ponovo se dižu...Godina 1968. je bila tek negde na polovini, na čuvenom trgu Ham u Amsterdamu u podne je bilo više hipika nego golubova, a studentski protest se nastavljao vaskolikim zemljinim šarom: Milano, Bogota, Pariz, Ankara, Berkli, Tokio, Meksiko, Rio de Ženeiro...
Juni, juli… decembar
7. jun - MILANO - Tokom studentskih demonstracija protiv lista Coriere della Sera dolazo do žestokih sukoba sa policijom.8. jun - BOGOTA - Studenti odbijaju napad policije koja pokušava da zauzme univerzitetski grad.
- MILANO - Policija izbacuje studente sa fakulteta i iz zgrade "Trijenala umetnosti". Ranjeno je 20 studenata, a oko 200 uhapšeno.10. jun - PARIZ - Demonstracije studenata koji pale policijska kola zbog smrti Žila Totena, gimnazijalca - levičara koji se udavio bežeći pred policijskom poterom u Flenu.
12. jun - ANKARA - Studenti zahtevaju ostvarivanje svojih prava. U toku nekoliko dana 50.000 studenata stupa u štrajk i zaposeda fakultete.
15. jun - TOKIO - Povorka od 10.000 studenata, članova Zengakurena blokira centar grada u znak solidarnosti sa francuskim studentima.
16. jun - PARIZ -Policija ponovo zauzima Sorbonu.
20. jun - RIO DE ŽENERIO - Miting studenata napada policija: 15 ranjenih i oko 300 uhapšenih.
22. jun - BRAZILIJA - Policija zauzima područje Univerziteta.
- DOMINIKANSKA REPUBLIKA - Studenti radikalne levice isteruju sa Univerziteta pristalice vlasti koju su postavili Amerikanci. Tri studenta ginu, a vojska blokira Univerzitet.24. jun - TAJLAND - Demonstracije studenata protiv korupcije, jedan student povređen.
26. jun - SAO PAOLO - Studenti zaposedaju Univerzitet i podižu barikade.
28. jun - BERKLI (SAD) - Velike demonstracije u znak solidarnosti sa francuskim studentima. Podižu se barikade, bacaju molotovke. Vlast uvodi policijski čas i proglašava vanredno stanje.
I tako tokom jula, avgusta, septembra, oktobra, novembra, decembra…
Uoči Nove, 1969. godine u Stokholmu policija je noću u zasedi sačekala demonstrante i surovo se obračunala sa njima. Da dostojno završi godinu.
O tome će Laš Gustavson zapisati: Bila je to noć kada je švedska omladina do kraja izučila nauku o društvu, na način presudan za budućnost...
Ne samo švedska, naravno. I - za koju budućnost? Dozvoljenu? Željenu iz stega onih dana? Slobodnu da se lako zameni drugom? I - može li budućnost da ima bilo kakvu meru i ko su njeni merioci?
Veliki Tatica i amsterdamski patuljci
Studentska pobuna, kažu, ne može da bude uspešna - to je uvek samo bunt male, prolazne populacije. Srdžba vilinog konjica. Jednodnevni let u nebo... Studentska pobuna može da bude samo inicijalna kapisla za utemeljene slojeve društva koji budu spremni da je prisvoje. Ostvaruje se - ako je preotmu, ako prestane da bude studentska. Ili ostaje groznica mladosti. Vrenje novog vina u starim mešinama. Pobuna cveća u vazi. Bolest koju treba zalečiti...
Privid stvarnosti su zamenili za privid sna. Oči koje nisu znale, nisu pronašle glave koje vide...
Ili, možda, jesu?U "Zlim dusima" Dostojevskog jedan od junaka kaže da se neograničena sloboda završava u neograničenom despotizmu. Ali koja je to ograničena sloboda koju će, u jeku bunta, prihvatiti pripadnici bratstva po mladosti?
Usred najveće bune, 1968. godine, filozof i psihoanalitičar Žak Lakan rekao je prepunoj sali francuskih studenata koji su ga nemilosrdno provocirali: Ono čemu težite kao revolucionari jeste Otac. Veliki tatica. Gospodar. E pa, imaćete ga! Zasuo ga je uragan zvižduka, povika i pretnji. A bio je u pravu. Iste godine francuski studenti su dobili velikog taticu - De Gola, a jugoslovenski ponovo prihvatili Broza...
Šta su tada tražili? Da se ostvaruju politička obećanja i programi, da ne bude nepravdi i zloupotreba, da se bolje živi, da znaju mesto svoje generacije i sebe kao ličnosti. Ako je zaista smisao svetske istorije u širenju svesti o slobodi, *68. je bila trenutak posvećenja čitave jedne generacije... Oni, svet, svetlost, samo nebo - više nisu bili isti...
Tih dana, fudbalska reprezentacija Jugoslavije igrala je sa uvek jakim Englezima u polufinalu Kupa nacija. Osnovna taktička varijanta je već bila opštepoznata: dva napadača, tri igrača na sredini terena, četiri u odbrani i na kraju, ispred golmana, takozvani "čistač". Bila je to shema "igre" koja je tada važila u svim strukturama društva - svuda je bilo zaduženih "čistača", saveta i komisija ovlašćenih da otklone sve što predstavlja makar i potencijalnu opasnost za iluziju skladnog, ideološki podobnog razvoja. Na utakmici, Holcer je uspešno odigrao tu ulogu a Džajić je nadmudrio poznatog Bobi Mura i postigao pobedonosni gol. "Čistači" one druge, društvene podvrste ni blizu nisu bili toliko atraktivni - njihove aktivnosti su počele prozaično, akcijama policije po Beogradu i unutrašnjosti, snabdevene imenima i adresama, podacima i višestruko uvećanim fotografijama sa demonstracija. Oni su imali svoju istinu o 1968. i njenim učesnicima...
Šta se zaista dogodilo te 1968. godine kod nas, u svetu? Napisano je, a još više ispričano, mnogo različitih istina. Međutim, od prvih dana je bilo uzaludno pokušavati da se razluči koja je prava, ne samo zato što to više ni sami učesnici nisu znali, već najpre zato što se svaki put moglo da pretpostavi, sa mnogo izvesnosti, č i j a je to istina. Uvek je bila u nečijoj službi: kao jedna od mogućnosti, potreba trenutka ili, jednostavno, nekom korisna priča. Jer, ona je tako bila mnogo produktivnija: rešavala je neke probleme koje ono što najčešće zovemo "istina" najčešće stvara...
Potpun pregled tumačenja '68. bio bi izuzetan dokument pojedinačnih istina, ali i zabluda, beščasnosti, iskrivljenih ili suženih svesti onih koji žele da objasne sve a ne shvataju ništa. Međutim, on još nije sačinjen. Samo su agilni Francuzi pokušali da rastumače šta se dogodilo u njihovoj zemlji, zašto se dogodila 1968? Pregled je zanimljiv jer sadrži tumačenja '68. kako učesnika tako i njenih saputnika, posmatrača, protivnika ili naknadnih proučavalaca:
1) Pobuna slobode protiv pritiska države i njenog aparata - revolucionarni projekt, zahtev za dostojanstvom, za suverenošću, za moći, za obnovom društva, za stvaranjem nove revolucionarne avangarde društva, za promenom "nezamenljivih" u institucijama, za preobražaj odnosa studenata i profesora, za promocijom subjektivnosti (gledište učesnika '68 u Francuskoj, kao i Ž. Pol Sartra, Kastorijadesa, Morena);
2) Ukidanje činjenica i prisile - sve je jednako vredno, ne postoje zakonitosti, zabranjeno je zabranjivati (Aron)...
3) Zavera - od strane levičara i inih, eksplozija isprovocirana od nekoliko grupa koje se naslađuju negacijom (De Gol - Ž. Pompidu);
4) Kriza starog građanskog univerziteta - zbog birokratske krutosti i teškog prilagođavanja zahtevima masovnog obrazovanja srednje klase, gde je glavni uzrok društvena marginalizacija studenata;
5) Napad groznice ili pobuna omladine - proboj igre i praznovanja u svakodnevicu, oceubistvo socio-juvenilne 1789, parodija jedne revolucije;
6) Kriza civilizacije - dovođenje potrošačkog društva u pitanje, pre svega zbog opadanja vrednosti progresa (Malro);
7) Novi oblik klasnog sukoba - nije neposredno ekonomske prirode već društvena, politička i kulturna borba protiv tehnokratije (A. Turen);
8) Društveni sukob tradicionalne prirode - studenti su samo okidač radničkih štrajkova zbog nezaposlenosti, smanjenja proizvodnje i drugih materijalno-ekonomskih pitanja (KPF):
9) Politička kriza - odsustvo stvarne političke alternative i rastuća nepopularnost De Gola koja je dovela do krize režima;
10) Sticaj okolnosti - ministar dugo odlaže reformu univerziteta, policija upada na Sorbonu u trenutku kada premijer nije bio u Parizu, dok je predsednik bio u službenoj poseti van zemlje (Ž. Beneton, Ž. Tušar);
11) Traženje novog Vođe, vrhunac krize identiteta u društvu i na univerzitetu (Ž. Lakan);
12) Kolevka novog buržoaskog društva - sve se odvija iza leđa učesnika, oni služe ciljevima koji im promiču, veliko prolećno spremanje za kraj ruralnog društva u korist povećane industrijalizacije i potpunijeg kapitalizma, lukavstvo kapitala koji teži novim putevima internacionalizacije profita u čemu mu smeta nacija i njena nezavisnost dok radnička klasa treba da se pretvori u potrošača (R. Debre);
13) Prekid sa ostacima tradicionalnih vrednosti i početak postmodernog doba - kraj asketizma i prvobitnog kapitalizma i put ka hedonističkoj kulturi zabava, opuštanja, neonarcizma, xoginga, bodi-bildinga, tenisa, potrošačkih kredita, bioenergije, meditacije; trud više nije u modi već želje; prva opuštena revolucija bez programa i političkog okvira nesvesna prikrivenog kontinuiteta sa društvom protiv koga nastupa (Ž. Lipoveci);
14) Događaj - novi nered, revolucija iznenađenja - kao pukotina koju svako želi da zatvori: inicijatori revolucije nisu ni u jednoj organizaciji, sindikatu, organizovanoj grupi - njih nema nigde; revolucija se inauguriše, početak je potpun, revolucija izbija iz ništavila, kao blesak kreativnosti, kao čudesnost, stvara se novi prostor za delo, reč, ličnost i sve se stavlja u pokret (Lefor, Arent)...
15) Pojačane aktivnosti na Suncu uzroci su revolucionarnih događaja na Zemlji. Pod sugestivnim naslovom Revolucionarnost je kosmička bolest nabrajaju se godine takozvanih "Sunčevih revolucija" koje su, ujedno, i godine poznatih revolucionarnih događaja: 1789, 1870, 1936, 1968... Aksiomatska naučna istina da Sunce utiče na sve oblike života na Zemlji stavljena je u službu režimskog marketinga obezbeđujući "kosmički" alibi za sve što se već dogodilo ili će se dogoditi a nije pod budnom kontrolom vlasti. To je pokušaj da se nadviče i sam Gospod jer (kao što je to zapisao rimski pesnik Publije Papinije Stracije) Primus in orbe deus fecit timor - Bog je prvo stvorio strah - koji je naravno, majka pokornosti... Izbor koji je ovim ponuđen skučen je kao i uvek: ako nismo zaplašeni i pokorni onda smo bolesni i to na apsolutnom, kosmičkom nivou...
16) Jedno viđenje 1968. godine u Jugoslaviji takođe zaslužuje da bude navedeno jer je izazvalo međudržavni konflikt između Holandije i Jugoslavije. Naime, početkom 1971. godine, kada je najavljena poseta jugoslovenskog predsednika Josipa Broza Tita holandskoj kraljici, beogradski list Student je pripremio specijalni broj posvećen alternativnoj kulturi. Kao holandski prilog u njemu je odštampano neprevedeno pismo holandske alternativne grupe sa neobičnim imenom Patuljci iz Amsterdama. Pismo je upućeno Josipu Brozu Titu i u njemu se on optužuje kao obmanjivač koji je dao lažna obećanja studentima 1968. godine. Objavljen tekst je neko ipak preveo i izdavač je morao da ceo tiraž povuče iz prodaje i uništi, dok su urednici i priređivači specijalnog broja izvedeni pred sud. Tito je Student javno optužio zbog opscenosti tog broja plaćenog državnim parama, a ni u novinskim napisima, ni na samom suđenju, pa čak ni u presudi - nigde se ne pominje pravi razlog celog spora - pismo Patuljaka o obmani studenata.
Dobra stara vremenaZa pojedine ideje, kaže Dostojevski, najvažnije je da ne nestanu, da ih pojedinci pronesu kroz vreme do trenutka kada će se opet, iz tog semena, razviti u pokret...
Šta se događalo posle 1968? Napor da se elitističkim žarištem politizuju mase u traženju novog sveta nije uspeo i, kao i uvek u takvim situacijama, klatno je otišlo na drugu stranu. Preovladao je svet otuđenog obilja i lažne humanosti u kojoj milioni umiru od gladi, svet svetog profita, lažnih maski demokratija i bespoštednog nadmetanja velikih sila. Da bi se bilo koja drugačija, a pogotovu poražena, ideja probila, ona je morala da žestoko odjekne.
Sedamdesetih godina to čini grupa Bader-Majnhof svojim atentatima na ličnosti-simbole otuđenog, potrošačkog društva pokazujući ne protiv koga već protiv čega treba nastaviti borbu. Oni su svetu slali poruke mecima, znajući da će one tako najdublje da odjeknu i da budu zapamćene i posle njih. Od pitanja morala njihovog terorističkog čina ponovo je bilo važnije da ideja revolucije preživi, po svaku cenu.
Cilj nije bio da se dobije bitka već da se izbegne poraz, da se sačuva izvorna ideja i borba produži do buduće političke pobede. Trebalo je naterati državu da odgovori oštrim represivno-bezbednosnim merama koje će dovesti do nezadovoljstva i zamora stanovništva...
Ulrike Majnhof, oktobra 1977. godine, u pariskom Liberasionu objavljuje svoj poslednji programski tekst (neposredno pre samoubistva u brižnoj organizaciji nemačkih zatvorskih vlasti), poznat kao njen testament:
Samo gradska gerila može da spreči dolazak novog fašizma, organizovanog na međunarodnom nivou, a oslonjenog na ogroman potencijal nemačkog imperijalizma koji je potčinjen američkom kapitalu... Ovoj supervlasti neće biti teško da podjarmi siromašne zemlje trećeg sveta. Da bi se ovaj plan osujetio treba pogoditi u srce. Pravi oblik organizacije u centrima kapitala biće gerila u metropolama.
Posle Bader-Majnhof (RAF) svet je bio opsednut vestima o aktivnostima japanske Frakcije Crvene armije, francuske Direktne akcije, italijanskih Crvenih brigada i Radničke autonomije, belgijske Borbene komunističke ćelije, portugalskih Narodnih snaga - 25. april, ETE, IRE, grčke ELE, švajcarske Autonomne ćelije, peruanske Staze pune svetlosti, argentinskih Tupamarosa i inih... Oni su najglasnije, mecima i nasiljem, održavali nit nevidljive revolucije koja čeka svoj trenutak postajući tako, po Don de Lilu, jedini pravi avangardni umetnici zato što su još jedino oni sposobni da iznenade ovaj svet...
Međutim...
Istorija napreduje prerušena; pojavljuje se na pozornici noseći masku iz prethodne scene i mi padamo u iskušenje da izgubimo osnovni smisao pozorišnog komada - kaže Reži Debre, jedan od generacijskih tumača '68, u knjizi Revolucija u revoluciji.
Ova maska na neprozirnom licu istorije deo je odgovora na ono poznato: "Kaži mi kakvo je bilo vreme u dobra stara vremena?"
Drugi deo odgovora mogao bi da glasi: Dok postoje ideologije, vremena su uvek ista. Nama trebaju nova i drugačija vremena. Treba nam budućnost, ali ne bilo kakva, već budućnost kao kreativan čin, kako bi to rekli učesnici protesta 1968. godine...