Наполи - Мирјана Ковачевић
представља:
Витомир Теофиловић
ПРЕПЛЕТИ РЕАЛНОГ И ВИРТУЕЛНОГ У РОМАНУ ЛУТКАР
АНДРЕЈАНЕ ДВОРНИЋ
Роман Луткар саткан је од читавог мноштва преплета – реалног и виртуелног, јаве и сна, стварности и утопије, добра и зла, слободе и орвеловских казамата... У мноштву ових дихотомија највише нас фасцинира непрестано смењивање, боље рећи прожимање, реалног и виртуелног – најчешће се у оквиру истих сцена или призора укрштају ове мотивације. Но и ову, као и све друге дихотомије, само на почетку романа доживљавамо у знаку изненађења – виртуелност се убрзо стапа у нову, особену реалност, чудно се преображава у обично. Ту готово инстант метаморфозу срећемо већ на почетку роману – Ена најпре Луткара перципира као свој фантазам, но убрзо му његово учестало појављивање мења статус и он из света фикције прелази у свет реалности, постаје конкретан лик, Енин сапутник. И читалачка перцепција Енином брзином трансформише његов стварносни статус. Исто се, у нешто дужем перцептивном процесу, догађа и са Вучицом, трећим главним ликом.
Приповедно умеће Андрејане Дворнић, попут алхемичарског лонца, претапа све контрасте у нову реалност – и најиреалније ликове и феномене, и оно што бисмо ван књижевне магије поимали као немогуће, перципирамо не само као могуће већ и као стварније од околне, природне стварности. То фасцинантно умеће језгровито је, игром речи, изразио Гинтер Андерс тумачећи Кафкину поетику: „Изненађујуће је што нас код Кафке оно што је изненађујуће не изненађује“. Тако код Андрејане одмах након увођења у тему и фабулу и виртуелни лик Луткара и зооморфни лик Вучицу поимамо са готово једнаком уверљивошћу као и лик Ене, главне јунакиње романа. Да ли је наша ауторка преузела став Вирџиније Вулф или га је интуицијом и поетичком логиком наслутила – не постоји средња тачка између фикције и нефикције. „Нека то буде или чињеница или фикција“ – сматра Вулф – „имагинација не служи два господара истовремено.“ Иако су и Луткар и Вучица задржали неке одлике фантастичних бића, попут муњевитог и изненадног појављаивања Вучице ниоткуда, као и упада Луткара у Енина кола и без отварања врата, обликовани су уверљиво и као сасвим реална бића. Другим речима, иако су као ликови профилисани Енином потребом за ментално-моралном потпором, и појавно су исто тако уверљиво профилисани да у читалачкој свести фигурирају као да су романескни ликови у људском облику.
Ена, Луткар и Вучица су носиоци радње и значења, савезници у добру и злу. Основна нит, главни мотив који их спаја је успешно отпутовати на далеки пут и здрав и жив се вратити акон сусрета са многим Сцилама и Харибдама успут. Што каже наша народна изрека: „бити храбар стићи и утећи и на страшном месту постојати“. Другим речима, преживети у свету непрестаних опасности и ужаса. То су комплементарни ликови, ликови који се психолошки допуњују и граде складну микро-заједницу, која уједно чини и спасоносну формулу, тројство које оваплоћује modus vivendi. Но то су ликови који уз спољну независну егзистенцију имају и унутарњу симбиотичку кохезију, три лика који су и засебни литерарни ентитети и чиниоци веће целине – тролик. Иако Луткар има свој спољни интегритет дуж целог романа – чак је и фаворизован почашћу да се по њему и назове роман, он је у дубљем значењском слоју и део Ениног бића, оспољење, како то философи кажу (немачки: Entäusserung; код нас у ширем оптицају након превода Хегелових дела), невидљиве стране њеног бића. Ево како нам то предочава сама списатељица, у структурално повлашћеном делу књиге, напоменом која је мото романа: „Ја и моја свесност разговарамо. Несвесност трпи – чека, док се не прикраде и заузме место подсвести. Онда разговарамо (...) и називам безродног Луткаром ... јер оно што он јесте зачето је у мојој глави, у можданим лавиринтима трпљеним и дугопоследичним. Луткар и ја! ... Свест и подсвест. Као Јин и Јанг...“ Док је Луткар непрестано друго Енино ја, некад јин некад јанг, Вучица је оличење одсутне присутности Умберта Ека – чешће је не видимо него што је видимо, али увек је ту кад загусти, као дежурни сигнални сензор да упозори на опасност и сугерише решење.
Заједништво тако онтолошки различитих ликова – човек, људски артефакт, животиња – можемо појмити не само као случајни, стицајем околности образован триптих комплементарних бића већ и као двоструку општу импликацију: смисла постојања и модуса опстанка. Другим речима, људско биће треба да схвати да је пуни смисао живота само у складу човека са својом прошлошћу и прапостојбином – са природом, с једне стране, и, с друге стране, у знаку поштовања своје личне духовно-материјалне креативности, света који је чедо мајке природе и оца човека, бића које се из света природе преобратило од творца истога у творца новога, градитеља виртуелног паралелног света, света који оваплоћује дух будућности. То је свет који волшебном моћи имагинације све више и све брже претапа реално у виртуелно, али чим виртуелно добије облик и значење, сместа постаје реалност, али реалност која, захваљујући утиснутом духу и семену креативности у себи, призива нове виртуелно-реалне кругове. То је оваплоћење дијалектике кроз непрестани тријадни процес теза – антитеза – синтеза (која сместа постаје нова теза), како нам је динамику стваралачке спирале предочио већ поменути философ Хегел.
Импликација коју смо назначили – ово је напомена за оне који ће тек читати роман – није једина у структури романа; напротив, као што нам је мото наговестио, у приповедном здању често срећемо не само виспрене социо-психолошке већ и умне антрополошке опсервације. Наша списатељица обилато користи увиде разних области хуманиоре у свом литерарном проседеу, али успешно одолева изазову коме често подлегну писци склони рефлексији, а то је замка есејизма – каткад је рефлексиј толико заводљива да се отргне од литерарне супстанце и постане страно ткиво у уметничкој прози. Андрејанини интелектуални пасажи су у функцији нарације и мотивације, градивни прозодијски елементи а не самоходни излети у свет идеја; иманенција а не теоријска експликација.
Неки од темељних појмова поетике су још почетком модерне, а поготову последњих неколика деценија, у пост-модерној и касније, радикално измењени у односу на своје изворне одлике. Савремени појам уметничке проз(одиј)е много је шири од традиционалне естетике по којој се биће уметности оваплоћује искључиво у конкретно-чулном, док се интелектуалност у структури уметничког дела толерише само као импликација, као порука између редова. Данас је и мисаоност текста, сува рефлексија, легитиман чинилац књижевне структуре ако „не штрчи“, ако доприноси профилисању ликова, осветљавању ужег или ширег друштвеног контекста, главном наративу или његовим бочним огранцима. Појмови нарације и наратива такође су све флексибилнији. По мишљењу знаменитог теоретичара прозе, које дели и аутор ових редака, сваки исказ је наратив, чак и тривијални попут констатације: „Ено Кнежеве кочије!“
Основни наратив романа је дуго и опасно путовање – одлазак на сахрану пријатељичиног брата пошто је његова сестра спречена болешћу. Пошто је реч о далекој забити и проласку не само кроз многе врлети и гудуре већ и кроз многа опасна места, путовање добија одисејевску гаму конотација и неизвесности, али у контексту нововековних негативних утопија, а не ретко и у атмосфери хорора и страха за голи опстанак.
Ена путује колима, растојање је огромно, путеви махом ужасни и опасни за вожњу, а прете и сусрети са остацима ратних банди, а непрестано прети и најтиша а најубитачнија опасност – задремати за воланом. Зато Енино путешествије надзире дежурни сувозач – чим Ени запрети слатки сан, ту је Луткар да је упозори, а ако то није довољно, и да узме волан у руке. А на шумске опасности упозорава Вучица у непрестаном шпартању испед и иза кола, као Енин заштитник – чувар, са уграђеним радарским сензором за све опасности.
Посебно импонује Андрејанина једноставност у креирању ликова – сведеност ликова на њихова најбитнија својства. Луткар има волшебну и физичку и душевну моћ – изненадно се и појављује и ишчезава; пролази и короз затворене просторе; има продоран ум ... а појавно је сведен на обичног лутка од дрвета и канапа какав и деца могу да направе. Исто важи и за остале главне ликове – Ену и Вучицу, као и за споредне ликове. Сви су појавно сведени на своју есенцијалну конотацију, а морфолошко богатство ликова извире из њиховог мноштва у наративној и семантичкој структури романа, не из гаме својстава појединих ликова. „Спољни описи“ и ликова и предела су сведени на минимум – тај феноменолошки минимализам нам призива у сећање Достојевског, великана светске књижевности, који је узгредну пажњу поклањао визуализацији својих ликова, њиховој спољној упечатљивости, готово сасвим се посветивши светлим и тамним пределима њихове душе.
Појам слободе тематизује се посредством Енине интроспекције и мноштва дијалога са Луткаром, али из укупног збира утисака и мноштва опсервација током одисејевског путешествија превагу односи невесели утисак да је све на свету већ, или на путу да буде, режија више силе, terra orveliana под контролом вође свих вођа, свемоћног владара Левијатана.
Енино путешествије одвија се у атмосфери утопијских сензација, али оних са негативним предзнаком – антиутопија, како се то у свету идеја каже. Списатељица је то путовање пуно језе тако профилисала и кобном бројком девет вишеструко прожела да бисмо асоцирали Дантеов Пакао и да нам га сама она није призвала као поредбени топос – метафору свих дугих и опасних путовања. Но, за разлику од већине писаца који антиутопију поимају као глобалну друштвену пројекцију, као апокалиптичку метафору будућности целог људског рода, наша списатељица се определила за друкчију визију демонизације – за мозаички распршене, локално-регионалне варијације Пакла као антиљудског поретка. Другим речима, ауторка романа не тематизује Пакао као јединствену пирамидалну хијерархијску царевину зла и таме већ као мноштво различитих анти-утопоса, од којих су неки у миру са суседима („врана врани очи не вади“), а неки на ратној нози. Имамо и варијанту уличне поделе на леву и десну страну, при чему се сукцесивно смењују њихове повлашћене моћи и компетенције. Уместо једне Орвелијане имамо их мноштво. Та мозаичка ширина различитости омогућила је списатељици и да слику Пакла диференцира на разне начине – сваки мали пакао има своју елиту и своје парије, различите и мучитеље и мученике. Укључен је и животињски свет – не по узору на Орвелову Животињску фарму већ као средство застрашивања или као узбудљив изазов у морбидном уживању. Разним бочним наративима, паралелама и асоцијацијама из широког спектра митско-историјске традиције. Андрејана нам је живописно и потресно дочарала Пакао мање као Сатанино дело а више као могуће варијетете аморалне и морбидне пројекције саме људске душе.
Зашто нема контратеже ширењу мрака и бујању зла на све више начина и на све већем простору? Где је врли свет, спреман и способан да направи одлучан заокрет? Романсијерка нам не предочава „остатак света“ осим што га имплицира као још увек већински део света, са великим градовима и аеродромима. Но тај већински, „наш“ свет, да га тако условно назовемо, иако вероватно још није оваплоћење Пакла, толико је онемоћао да се бар по ободима своје егзистенције и етоса распада. Не знамо колико ми као читаоци можемо да учинимо за спас сопствене планете, али романсијерка је спасила душу своју вишеслојним романом, са мноштвом тематско-значењских преплета и далекосежних импликација. Ово је само једно од више могућих тумачења овог сложеног, узбудљивог и особеног романа, изазовног за читаоце и поред својих невеселих садржаја и порука.
