Amika.rs

Наполи - Мирјана Ковачевић


Формула познате једначине и друге napolitanske приче

 

ФОРМУЛА ПОЗНАТЕ ЈЕДНАЧИНЕ

Рекла сам ти. Пуко је !
Шта је пукло?
Куртон.
Не нервирај се.
Нисам могла да издржим, шутнула сам га и склонила његове ручерде са свог тела.
Овог пута сам озбиљна. Одлази и не враћај се.
Због куртона ?
Због твог « великог « срца - одговорила му је и отишла да се истушира.

Колико сам само маштала о овом тренутку. И да пукне. Па мора да је био стар.
Ма он је старац за мене. Само кад помислим на његову стомачину и « црево « !
Рукама је скидала са својих груди сапуницу, мирис се ширио и ускоро ће цео стан мирисати на мед, млеко и кокос. Наравно, он је брже обукао своје панталоне него што их је неколико тренутака пре скинуо. Уствари није их ни скидао, ни ципеле, само је спустио до пода фармерке и гаће онако мушки на брзака је желео да одради још један « комад «.

Вече је било дивно – тако је почео наш телефонски разговор.
Са њим је углавном био телепатски после ми је открила .
Вече је било дивно? Не знам , одговорила сам. Легла сам у кревет и исписивала формулу само мени познате једначине наравно са увек више непознатих .

Не разумем - шта булазниш - питала ме.
Јој Милева стварно си досадна. Ти и твоје вечери које су увек на почетку дивне а онда наравно или пукне или зарежи или је престар или је премлад углавном свако вече ти почне дивно да би затим назвала мене и кукала како ти секс више не причињава задовољство како више уопште ниси пожељна како ти мушкарци долазе и одлазе никако ни један да стане и остане.
Спустила ми је слушалицу.

Хвала Богу , помислила сам и наставила да рачунам без дигитрона. Плата ми је била уплаћена, тек да има да се поједе. Комуналије су стварно не што ја кажем него што сви мисле – праве српске. Потом сам се замислила над судбином своје другарице Милеве.
Стварно, баш ме је чудило да јој не иде с типовима. Била је згодна плавуша с напућеним уснама , увек кратке сукњице и лаковане ташне , лице нашминкано, чиста , онако што би рекао мој пријатељ Золе ни Памела не заостаје за њом. Наравно груди су јој биле силиконске, нико то није причао али знало се.Уопште док смо још биле на факсу јурили су је и маторци а и клинци. Волела је да се секса. Супер баја је био један од мојих омиљених ликова. Тај јој је дубоко дубоко остао у сећању. Милева је причала да јој је секс потребан као вода. Уствари она је изгледа била често жедна.

Нема више шта да се исприча. Милева ко Милева радила радила и зарадила трећу групу. Све се потом искомпликовало. Те доктор, те сестра те Србија те фукаре те лопови те пицајзле ...Ужас.

Тек једно јутро после још једне нерешене једначине , сретнемо се ја и Милева.
Па ...промуцах као драго ми је што те видим.
Она румених образа , угојила се , смеје се...
Еј, сва срећна, поздрави ме. Ја се удала –рече ми .
Без коментара сам Милева, честитам.
Пуко куртон једном мом петлићу па ето и дете ће ускоро на свет.
О, ајмо да попијемо нешто за здравље и срећну будућност.
Не могу, рече у журби, супер си ти али не замејавај се с тим једначинама него приони на рад.
Хоћу рекох и наста мук.

П.С.
Данас ми је један пријатељ послао СМС. Ведро, само ведро девојчице драга !
Ха- ха- ха одзвањао је мој смех све као кроз солунски фронт. Нисам ја девојчица али сам очигледно ја та непозната у једначини коју решавам и по савету Милеве радим.Само да не буде као у народној, радио-не радио-свира ти радио!


ПРЕСУДА

Некада је живот изгледао или боље рећи био ноћна мора. Ујутру а то је обично било после подне устајало се још мамурно из кревета и бауљало по соби саплићући се о разноврсне предмете обично прљаве пепељаре и смрдљиве чарапе које су биле свуда по поду. Како би дан настављао обично сам се кретао супротно од казаљки на сату. Ништа или празнина ме испуњавала тачније то и јесте контрадикторно али тако је заиста било. Био сам бесан одмах бих узимао слушалицу од телефона и зврндао све познате и непознате у потрази за флашом. Или боље рећи беспарица је била свакодневница. Наравно овај порок и нисам морао да сакривам јер су ме сви већ знали по њему али оно са чим сам морао да се суочим јесте да сaм постао и силеџија. А како се то заправо збило не смем ни да запишем чини ми се да је довољно што признајем.

Дакле та девојка ми и данас после 15 година представља слику с којом ноћу заспим а ујутру се будим. Углавном се сећам своје грубости и њених крвавих чарапа. Нису ме осудили јер ми је отац био адвокат. Како сам даље наставио не знам ни сам.Својој жени на почетку брака нисам причао о овом изливу моје суровости нити сам се усуђивао али како је време пролазило а ја се будио у зноју и како ме она посаветовала да одем код психијатра ја постадох све ближи потпуном откривању истине. Нажалост један сусрет је све променио.

Желео сам да се паркирам испред фирме у којој сам радио тек неколико месеци и како сам укључио аларм од кола окренух се у правцу жбуна са којих су извиривали врапчићи и угледах њу. Очи нам се сусретоше ја изгубих снагу испадоше ми кључеви од кола а она је прошла видела ме и наставила с миром да хода. Како? Помислио сам зашто ми није пришла ударила ми шамар или ме бар пљунула зашто ништа није рекла. Вратио сам се кући и жена је приметила да сам очаран неком новом мишљу мислећи да се тиче посла није ме много узнемиравала али како сам опет посегао за чашом она се уплаши. Шта је? Нешто се десило? Обично сам на та питања одговарао не знам или пусти ме уморан сам. Кад наједном опет добих поново онај дивљчки нагон и почех да урлам да ломим ствари по кући чак и ударих жени шамар и окривих је за сву нашу несрећу мислећи како је она крива што не можемо имати деце. Сутрадан се све смирило нисам отишао на посао испричао сам како ми је жени позлило што није било далеко од истине с обзиром да је имала плаву шљиву око ока и огреботине по рукама.

Не сећам се догађаја баш најбоље али тог дана је све било завршено. Поштар је изненада дошао донео ми писмо од непознате ми особе које сам брзо отворио и прочитао почињало је ....У МРЖЊИ.....а онда сам се скаменио . Она је гајила моје дете. Нисам у првом моменту знао шта да осећам...Наравно у писму је стајало да га НИКАДА нећу видети никада нећу чути као ни да никада неће сазнати за мене .То је био крај. Жена ме убрзо оставила ја сам поново почео да пијем али нисам заборавио тај сусрет нити сам могао спречити суровост која ме опсела те ноћи после те игранке у тој шуми и на тој ливади после чега сам се одлучио да опет одем на то место и пресудим себи.

* * *
Али нико те није могао убити сем мене зато си и постојао оволико дуго зато ти ја сада судим и осуђујем те на живот макар у овој причи за коју нико није смео да зна али која је нашла надам се пут до читаоца.

 

ПРЕПОЗНАВАЊЕ ПЕСНИКА

Екологија је наука. Наука о еко систему. Систем. Размишљао је Малиша. Требало је да напише текст на задату тему. Тема још увек није утврђена. Расправа је у току. Само две или три тезе. Биће то подсетник. Уосталом ја нисам само научник, ја сам и истраживач и новинар и песник. Уствари прво сам песник а ово остало нека упишу у рубрику - Разно.

Милева је превише повисила тон у своју одбрану мислећи на додатну зараду или макар сигурност на радном месту које је добила у наследство.

Малиша погледа кроз прозор. Снег се отопио и светлост уличне расвете бацала је сасвим другачију сенку на жбун. Један псић је мокрио. Знам. Како знам ? Знам. Преиспитивао се огледајући своју седу браду на окну и покушавао да сам себи осигура сигурност.

Тако нешто Милева није волела да примети на првом састанку.

Малиша затвори прозор, поглади своју седу браду и уништи гумицу за брисање графитне оловке, жвакајући последњи комадић. Пљунуо је у канту за отпатке и наравно обрисао усне памучном марамицом на којој су били иницијали М.К.

Милева одлучи да оде до комшије не слутећи да тамо неће затећи онога кога је замислила да тражи. Тражила сам га јадала се својој кумици Муци и преко Интерпола. Крије се као змија ноге каже Муци. Крије се и мисли да га нећеш никада наћи и да све те лажи које ти је испричао и у које си ти поверовала сад њему терају сузе у дланове.

Обрисао је руке о кућни мантил или је то био гуњ више се не сећам помисли Милева заборављајући на кумицу и певушећи отвори врата и упути се до комшије М.К.

Малиша је баш скувао кафу и запалио цигарету на начин на који би то сваки песник урадио. Сео је испред телевизора и искључио тон. Хајде Лепа моја да се волимо ко со... хајде Лепа моја да ме волиш као Нова- уф ( забринуто) нешто баш немам како веле – инспирацију. Вероватно сам преморен од истраживачког рада.

Зачуло се звонце на вратима . Малиша није отварао врата после осам у ноћ. Никоме !
Превише је било добронамерних суседа, просјака различитих струка и секташа са новим производима.

Овај пут било је другачије или ја само тако умишљам. Али они се морају састати па макар и као комшије. Ипак Милева није била тек тако обучавана годинама па да упропасти састанак само зато што Малиша не воли...Шта све не волим рече Малиша али морам.

Устаде из фотеље и отвори врата.

Добар дан - каже Милева.
Вече - исправи је Малиша.
Дан - скрати Милева и увиди одмах да је погрешила. Лозинку није потрефила.
Извините - Милева љубазно одговори и оде.

М.К. 1905. Блок записује : « Песник који иде путем симболизма несвесни је орган народног сећања. Патнички пут симболизма је спуштање у стихију фолклора, где песник и светиња поново препознају једно другог».

Малиша је збуњен затворио врата и почео да рецитује. Испод прозора је неколико дечака пушило цигарете скривајући се како то обично пубертет налаже. Малиша је имао публику и почео је све гласније да рецитује. Један дечак се издвојио из групице и погледао ко се то дере. Уплашио се да ће га неко препознати. Када је угледао седог старца како дозива љубу као вук на месечини повика својим другарима: « Хеј, гледај оног лудака, виче на нас, браво матори, само ти певај! Немој да ти дођемо горе па ћеш да певаш како никад ниси певао! « Смејали су се слатко а Малиша шта ће, затвори прозор уз мрмљање како данас нема нигде овакве омладине као код нас. Тужан Малиша опет извади памучну марамицу и обриса нос. Тад погледа боље и препозна да на њој нису иницијали његовог имена. Чији ли су ? Ја их се одричем ионако немају никаквог смисла а и нису нешто мотивисани. Прозаично. Милева де си бре да поново позвониш па да видиш какав је Малиша кад је љут и тужан у истом тренутку.


«Jутро је било влажно, легла магла « («Зли дуси « Ф. Достојевски)


Мирјана Ковачевић


Amika.rs