Наполи - Мирјана Ковачевић
Мирјана Ковачевић: "Језиком у млеко"
Peta zbirka pesama dobitnice nagrada Matićev šal (2003) i Šumadijske metafore (2005).
Autor fotografije: Milan Balinda
Време, емоције, мисли
Мирјана
Ковачевић: Језиком у млеко,
„Интерпрес”, Београд, 2008.
Даница Диковић-Ћургуз
У српској
књижевности 90-
их година прошлог века - и
у првој деценији овог – ис-
торија је, највише у роману, снаж-
но одјекнула. То није ни чудно, јер
смо је сви у том времену живели:
њом притиснути и – запитани.
Међутим, нека од најбољих оства-
рења, кроз која се може пратити
ово време, настала су – можда из-
ненађујуће, у поезији.
И у песмама
Мирјане Коваче-
вић постоји та запитаност, и од-
блесци историје, ратних збивања.
Више него само догађаји.
У овој књизи преплићу се бар
још два тока. Лирика, која је и нај-
тананији израз песниковог бића,
и имплицитан или експлицитан
песников кредо, а другу нит, ус-
ловно, можемо назвати аутобио-
графијом о себи, и о другима. Ту
су и фрагменти свакодневнице,
скучене, тешке, скоро заробљене.
Готово
би се могло рећи да је та
заробљеност лајт-мотив ове књиге.
Стална заробљеност времена, емо-
ција, мисли. Куд год да крене човек
наилази на затворен круг. Та ос-
новна мисао, спутаност човековог
омеђеног простора до краја није,
бар није само, песнички данак
модерној филозофији безнађа. То
је невидљиво, али болно уверљи-
во песниково рвање не само са
сопственим битисањем већ са тра-
гиком човека баченог у невреме,
који се неминовно дави и гуши – а
споља се ништа не види.
Ово осећање
се изражава јед-
ним стишаним тоном, често сто-
ичким хумором, па и иронијом,
при чему наша песникиња, однос-
но песнички субјект, ипак, не губи
наду. Мирјана Ковачевић ретко по-
диже свој глас, не користи крупне
речи. Не циља оно тамно. Али, пак,
можемо да замислимо људе који је
окружују, њихове судбине. Гласове
који се гомилају. Они тумарају око-
ло у тешкој свакодневници. Они (и
Она) су измучени, они су изгубили
илузије, али све време се чује глас
песникиње, која се у тешким тре-
нуцима обраћа свом читаоцу да
тражи његову подршку. Читаоцу и
самој песми, као последњем, ако не
и једином уточишту.
Песме које
су пред нама настале
су из дубоке потребе за стварањем.
Песникиња живи поезију, о чему
говори већ уводна песма: „по ко
зна који пут/ седам за исти сто /
на коме је одржан час анатомије
/ пут који не познајем / стоти пут
прелазим / већ оседела / са једином
жељом / да нешто у име Бога / за-
пишем”.
И она записује
песме:
„Свадбу” - знаку дуализма,
борбе између светла и мрака ; у
„Дилеми” се лична недоумица, по-
истовећује, проширује на генера-
цијски, национални, општи ниво...
„Пут” – жеља за одласком негде
далеко... А како отићи, кад „ти бо-
равиш у болесној души / прераној
смрти / и телу самом”.
Тешке „бетонске
мисли”, опоре,
као оскоруша, која симболизује
отпор, жељу за трајањем, зрело
лето. Али оно није дучићевско.
Овде се оно, то лето, не смирује
– нити греје. То зрело лето од чуда
и растанка има своју сенку. Наго-
вештава сагибање према земљи.
„Врата”. Опора свакодневница
прекривена је предметима, гоми-
лом непотребних предмета, онога
што песникиња види и што чује
а то, понекад, изгледа свесноне-
уметнички...
Песме Мирјане
Ковачевић тре-
ба читати у једној дубљој концент-
рацији. Или, још боље слушати, јер
се свака песма прво прима као ри-
там. Неке од песама на нас делују
лепо и несазнајно. Делују музиком.
Та музика је понекад атонална,
аинкопирана, модерног сензиби-
литета.
Издвајам
циклус (а има их чети-
ри), „Магла и страх”, који изражава
најдубљу патњу, „Мучнина” и завр-
шава се песмом „29. јун Дан после”.
А у њој крајње помрачење и стих
„на уснулом детету / гримаса”
И невидљиво постаје видљиво.
А видљиво је да: „Како окренеш
леђа / Већ припремљен нож”
А онда „Бол”. Врло снажна
песма, која нас наводи на раз-
мишљање о томе шта нас све то
тако страшно боли у свести? По-
ред свега онога што, посебно, пес-
никињу и њену генерацију боли,
шта све нас боли? То је наше ја
– орган који боли и пече. Требало
би га се у потпуности одрећи, јер
тек тада се постиже смирење и ос-
лобођење, кажу источне филосо-
фије и религије. А по хришћанс-
тву, нашем православљу, треба се
ослободити, сујете, гордости. За
песника, тај пут је стварање. Он
се кроз стварање, бар донекле, ос-
лобађа бола.
И, најзад,
долазимо до наслова,
који је често, па и овде, .... тачка це-
лог дела: „Језиком у млеко”. Млеко
је вероватно срж, суштина која нам
измиче, ако то није- а најчешће јес-
те – језик. Логос. Све њене песме
су „збране Логосом” ... на грани-
ци повученој између стварности
и снености- пише у рецензији Ра-
домира Андрића. А Ковачевићева
пева: „да могу да летим/ Прстима
кроз тесто/ Да месим језик / Да га
кроз сито растресем и да мирно
вечерам”.
Наша песникиња
не осећа пот-
ребу, као ни већина песника њене
генерације, да одужује дуг према
традиционалној метрици. Напро-
тив blank verse, (бели стих), и уку-
пан стваралачки проседе означава
модеран, па и постмодеран израз.
У овим песмама нема интерпунк-
ције, која ауторку, вероватно, спу-
тава. Нема ни великих слова, сем
оних која су за њу велика. Риме не
„шљапкају” како би рекао Црњанс-
ки. Али је присутна пркосна мисао
која наткриљује тешку стварност,
а она представља и завршни акорд
ове вишезначне књиге песама.
("Књижевне новине", март 2009)
DZUBOKS
U BOKSERICAMA
Vlada je pronasla
novi tunel
da razdvoji kukolj
od zita
zitarica nece biti
dovoljno
samo hleba i igara
narodu ne manjka
manjina medju koje
i ti se zbrajas
sto citas poeziju
ne mareci je li dobra
saslusaj zov divljeg vepra
sto namirisao je slatku krv
pobeci sa krsta
nemoguce je danas
jer sa njega
Hristos raspet
vaskrsava
ULOGA
Ne volim kada zuji
mobilni telefon
uz buku automobila
sa auto-puta
ispred mog prozora
kada u vazduhu ima
vise ugljenmonoksida
ne volim kada me prekinu
u pola reci
na slog da se svedem
sama ne mogu
zamenimo uloge
citaoce
SREBRNO JEZERO
Tuga
čudom kao čigra
budi čula
glasovi komšija
udbaša i neuropsihijatra
gozba na dnevnim novinama
paradajz i skuša iz limenke
poneka zrela šljiva
da umiri slast
pod šatorom golubarnik
nigde vrapca
zelenilo i tišina
vragu konačno zapušena usta
29.
JUN
DAN POSLE
Krvave
reči
na belom platnu
na usnulom detetu
grimasa
dve glave
kotrljaju se
kao da su vatrene lopte
niz livade Božije
nema pobednika
Iz pogovora Radomira Andrića:
... Jednostavno Mirjana Kovačević prodire " Jezikom u mleko"- u samu sust poetske supstance, neophodne za oslobodjenje jezika skrivenog u imenicama oporim i neodvojivim od sumorne stvarnosti. Takodje, nova pesnicka knjiga svoje uporiste ima u tematsko-motivskom krugu sa slikama svakodnevice i svega drugog podredjenog trazenjima makar jednog od vise mogucih odgovora o svom postojanju, uglavnom mucnom i neprestano izlozenom nedacama posle kojih neumitno ostaju
krvave reci
na belom platnu
na usnulom detetu
grimasa...