Наполи - Мирјана Ковачевић
КАКО СУ НАСТАЛЕ МОЈЕ КЊИГЕ
Ако мало боље размислим и признам себи, истина је да све песничке књиге које сам до сада објавила везује иста нит са прозом коју пишем. Из тог разлога као да пишем једну књигу. Да ли је моја или то припадање одређују само тренуци у којима их пишем? Некада ми се чини да сви писци заправо пишу једну књигу. И наравно, ништа ново нисам рекла. Нити нешто ново може да се напише. Слушала сам интервју рађен са издавачем Слободаном Машићем, и била сам пријатно изненађена јер сам увидела колико је Слобода за једног писца од највишег интереса. И наравно, колико можемо бити срећни због своје наивности јер нам она као народу пружа потребу за духовношћу.
Књига „ Шездесет жутих секунди“ је настајала годинама уназад. Парарелно са поезијом којој сам била најоданија. У њој има различитих да кажем кратких прича које носе само једну поенту. А то је да хуманост мора надвладати сваки морални пад. Био он друштвени или појединачни. Ликови су људи. Можда постоје баш такви, а можда сам их само тако доживела и описала. Није тешко писати, чини ми се да је теже ћутати. Душан Матић је говорио да је писање „ ђавољски посао“ и да је тешко и само живети а камоли писати. Али, књиге нам враћају мир или некада узнемирују, сигурно је да нас чине себи важнима у неким тренуцима гордости и сујете. Волим да пишем. И волим да читам и прочитам Искреност. Не исповест без фикције, не баналност без форме. А читаоци? Ти невидљиви пријатељи или непријатељи.
Сам процес стварања је различит код сваког аутора, моје је мишљење. Некада сам уморна, превише уморна да бих могла да се посветим раду. Али, изненада, неочекивано, душа иште светлост и проналази је у Речи. Моје књиге нису прозрачне, нема светлих тонова и веселих боја. Као да сам у потрази и испитивању сопственог зла а онда исписивањем нових пасуса као да га се ослобађам. Удахнем, и наставим...
Новела „ Последњи и први“ је требало да буде роман. То је била полазишна тачка у смишљању концепције. И онда, како већ пишем, и не знам ни шта ћу написати нити знам како ће се завршити текст, настала је новела о злостављању једне невине девојке и прича о старости која неочекиваним обртом враћа прошлост у садашњост. Док пишем овај запис или есеј о мојим књигама враћам се у писмени задатак из гимназије и причу о последњем човеку на овом свету који путује времепловом. Књиге су као времеплов, а свако од нас је и читалац и писац и дело.
Мирјана Ковачевић