Наполи - Мирјана Ковачевић
НОВА
КЊИГА
Тања Милутиновић
СЛАТКО ГОРКИ СВЕТ
(Мирјана Ковачевић, Овакав живот, Интерпресс, Београд, 2015)
Нова, осма збирка песама Мирјане Ковачевић „Овакав живот“ не говори само о животу свакодневном, већ и о животу духовном. Стихови наликују дневничким записима емоција и рефлексија, насталим као реакције на догађаје који су потиснути у задњи план.
Збирка „Овакав живот“ састављена је од 63 песама и оне нису подељене у циклусе. Песникиња је интуитивно осетила да за то нема потребе. Богат унутрашњи живот, саздан од искустава, импресија и осећања, опире се међама и слободно тече кроз стихове ове сугестивне поезије. Збирка је мали свемир сећања сложен од ружних и лепих успомена.
У песми Коктел Коко Шанел песникиња се већ у наслову весело, младалачки врцаво, поиграва са гласовима и речима. Песма је одличан пример како се речник модерне технологије и савремених средстава комуникације пробија у уметност. У стихове је залутао и језик рачунара. Ходам или уображавам да се крећем пољима ентер и делете/затворио си ме у кавез/ интернет порука и телефенских секретарица. Видимо како долази до апсурдне ситуације да средства комуникације деперсонализују и удаљавају учеснике.
Духовити обрти, понекада суптилно иронични, стилска су одлика Мирјаниног песништва: Љубавница те грли после поноћи/ спава у твом наручју гладијатора.
Тај младалачки дух проткао је и стихове „Беле заставице“ где лирски субјекат понет љубавном игром у романтичном Паризу несташно изјављује: Тако ми се једу переце/ мој љубавник је сит/ потпуна предаја била му је довољна.
У песми „Булевар Уметности“ песникиња, у процесу уметничког и личног сазревања, долази до закључка да јој је позив песника предодређен. Не знам зашто сам овде/ али знам да сам остављена. Остављена је да открива магију у речима. У поезији постоји тежња да се докучи тајна, приближи природи и творцу, каже молитва, изјави љубав. Моћ је у речима, скривена, наслућена, тајанствена и недокучена: Можда гласом/ пробудим јелене/скинем мараме црне... Речима у песми „Дарвинов потпис“ неосетно се потписује Тајна.
Осим интимних исповести, у збирци постоји и осврт на друштвена збивања. Песма „Дланом о длан“ путем фине ироније критички и самокритички приказује људску природу, склоност инерцији, игнорисање озбиљних проблема од егзистенцијалог значаја за опстанак врсте: Опрости на случајностима/ које не постоје/ ћутиш - то је добро/ не би нас планета поднела/ кад бисмо изговорили/ истовремено/ свако своју празнину/.
Та промена перспективе, заокрет на споља, када се пажња са интроспективног загледање у себе преусмерава на другога, на човечанство, на планету и шире, садржајно и тематски обогаћује збирку.
Иронија као стилско средство присутна је и у другим песмама. Тако је прилагођавање Пионирски покушај/ да срастем уз дан. Борба да се дан осмисли, оправда, уједно је и борба са собом, својим нерасположењима, а малодушност се доживљава као грех. Лирски субјекат храбро, кроз самоанализу освешћује своје мане, и суочава са њима.
У песми „Лутка“ детињство се симболично сахрањује са играчкама. Лутки су најпре поломљене руке и извађене очи. Обрачунавање са дететом у себи је сурово. Набројан је инвентар сахрањених ствари, а све оне буде асоцијације на безбрижно детињство. Ми, одрасли, сахранили смо у овој песми наивност, дечју непосредност, способност радовања и уживања у игри. Борба животна, сурова, без имало лепоте у себи, заменила је игру.имали смо лепу лутку
сада је сличнија нама
одраслима
у игри без победника.Песма „Костур“ једна је од ретких песама у збирци која ритмом и елиптичним изразом одступа од других песама. У свега неколико речи песма је исказала дубоке рефлексије. Костур није само симбол смрти већ и сведочанство некадашњег живота. Костур је бивши човек са својом животном причом. Костур је и пролазност, али и ослобађање од животног терета, блаженост непостојања.
Неке песме у збирци на трагу су духовној поезији. Таква је песма „Велико слово“ са својим дивним сугестивним стиховима: Улазим у Твоја недра/ као копље или као медовина?
Разговори се више не воде само са собом, већ и са Богом.
У песми „Данак 21.веку“ он се апострофира: Где су ти деца, Господе/ јесмо ли ми то сами себи/ зло донели/ или смо се у зло претворили.
Покрећу се етичка питања. Константна је замишљеност над светом, запитаност над планетом, човечанством: Под маском правде/ лије крв с невиних лица/ зар је ово Земља?/
Забринут поглед у будућност, управљен на оне које треба да дођу после нас, одликује ову дубоко алтруистичку поезију. Немогуће је мислити само на себе, када постоји свест о суживоту са ближњим. Само не желим да будем ја/ она која се само за своје/ здравље молила - у том духу каже песникиња.
Жеља за повезивањем са људима је снажна. У Мирјаниним стиховима инстикт за социјализацијом је увек присутан. Понекада завладају суморна расположења, апатија и тескоба услед готово егзисенцијалног осећања усамљености: Небески озон/ само је још једна рупа у срцу. („Подивљала самоћа“):
Да ли је у паклу тишина/ нема покрета нема додира/ само четири зида/ и једна столица
(„Остаци песме“)Након пажљиве анализе стихова ове збирке можемо да закључимо да се у највећем броју песама осећања непосредно исказују. Песме су писане у исповедном тону и има их различитих: сетних, мисаоних, љубавних...
Дужином се издваја само завршна песма истоветног наслова као и збирка. Ова песма има функцију епилога. Подцртава најбитније, и ставља акценат на поруку збирке - овакав живот, шаролик, обојен и светлим и тамним тоновима, није нимало лак, али на нама је да га што боље осмислимо, како би се лакше изборили са његовим недаћама.
Поруке ове збирке су јасне и хумане. Стихови су богати необичним метафорама и ефектним поређењима. Песме су стилски уједначене, сличнога ритма, дужине, и све су у слободном стиху. Лирско клатно се љуља од интимних исповести, осећања љубавних, пријатељских, меланхоличних, до бављења социјаном проблематиком, у космополитском духу, када друштвено ангажовани стихови премештају тежиште са индивидуалног на универзално, све до филозофске контемплације и онтолошких претпоставки. У неким песмама доминирају описи годишњих доба налик на импресионистичке пејзаже, друге су саткане од успомене, сећања и носталгије, посвећене блиским људима и уметницима.
Али сви ти стихови говоре о истом. Говоре о оваквом животу, слатко горком какав он и јесте.Тања Милутиновић
Из збирке "Овакав живот"
ПРОГНАНИК
ходаш по сопственим
ранама
из којих извире лик
сељака, гордељивца, богаташа, просјака
срећника, глувога, очајника, срцеломца
сирочета, пајаца, уображенка, подсмешљивца
и сви су ликови твоји
и сви су један лик
ходаш као да
по живом блату гацаш
и испираш лице првака
и дереш лице са стакла
јесте- виче народ
под сенком Сунца
иживео је живот
сад му се руга
бедан а крволочан
ходаш не сасвим
уморан
јавља ти се прво лик сестре
а потом и детета
мораш, не одступаш
све су узели што имаш
и сад мелем са Истока
светлошћу вида
слепило душе прогнаника
да отвори очи
духовног вида
да осети Љубав међу ближњима
и повије главу под дугу
као под жути облак
ти што ходаш
и знаш
језик пантомимичара
жељу да живиш с ранама
да ли имаш?
пишеш ми о границама
о тишини и самоћи
пишеш ми о ликовима
а сви су ликови увек
лик Један
и није то твоја стаза
нити су ране твоје
теби Вечност припада
НОЋ У КОЈОЈ СЕБЕ ПИШЕМ
вечерас затварам
све капије
полузатворених очију
јаких болова у стомаку
сувишком памети
затварам за тебе
за једног што гледа у звезде
за жену што повија дете
за момка што мокри на јавном месту
за панкерку што хули
за бициклисту на ветру
за тебе
лошег и дрског
противзаконитог
за све профиле бежичне
за утовар и истовар
људскости
мерене у литрима крви
за
ово време што траје
и носи као бујица дебла или живце
за терете успомена
искривљених и непотребних
за огледало
ово моје у оквиру изрезбареном
и твоје
у ком стариш под псеудонимом
БЕЛА ЗАСТАВИЦА
лежим у кревету
париском поткровљу
са Р.Ф. и доручкујем
водимо љубав
избезумљени блискошћу
тела су нам потпуно мокра
голи и апстрактни
за тренутак вечности
ваљамо се по уљаним бојама
он затвара прозор
гони Херкула или ветар
тако ми се једу
переце
мој љубавник је сит
потпуна предаја
била му је довољна
Мирјана Ковачевић
ПРИКАЗ
СУЗАНЕ СПАСИЋ И ПЕСМА НА ЈУ ТЈУБ-у