Amika.rs

Наполи - Мирјана Ковачевић


УЗБУНА ТИШИНЕ - ДА ЛИ ЋЕ НАС НЕБО ВЕЧНО НАДГЛЕДАТИ?


БУДНИ СИН

некада
умела сам да ћутим
да верујем речима
посебним скривеним
у коштаној сржи
дару радости
милосрђа

некада
умела сам да ћутим
а да ме разумеју
сви којима сам
била потребна
никад битна

била сам
узбуна тишине

тридесет пуних година
смислених ћутањем

шта ти се догодило
питаш ме?

помислила сам
да и ја
имам нешто
да кажем

поразила ме тишина
тишина Времена

увек будног
Сина


НОЖ

Бојим се лица

заустављеног у крику
тог крика необузданог
те речи лудачке
тог смеха

Бојим се лица

изопаченог у кез
додиру младеж под прстом
попуцале жлезде
док капљу

Бојим се лица

света преобученог
у свилену спаваћацу
што гори да осветли ноћ
свима нама у плућима
свима нама у мукама

Да, ја се бојим лица !


ЗНАШ ТИ

мислила сам да могу
издржати пад
у прошлости дно
сама стрпљиво док чекам
да ли ће то
град сломити град
као да не стоји на земљи
или ће нас небо вечно
надгледати
да не растуримо брак
склопљен пупчаном врпцом
са свешћу трагом
што плази се као немир
или језичак тек ватре
упаљене
за бољи за лепши вид
ипак ниси издржала
сусрет у ходнику
био је последњи тренутак
сазнали су
да смо Каин и Авељ
иако је изгледало
сасвим
сасвим
другачије


КОЛИЦА

Ово је осињак непокретности
саблажњености удова мртвих
чујем гласове људи
у чвору синтаксе лекова
страх ме да устанем
да ходам
овом храбрости
Тројанског коња
у центру смрти
коју сви поричу
престо њихов је
на точковима

Мирјана Ковачевић


Amika.rs