Наполи - Мирјана Ковачевић
УЗБУНА ТИШИНЕ - ДА ЛИ ЋЕ НАС НЕБО ВЕЧНО НАДГЛЕДАТИ?
БУДНИ СИНнекада
умела сам да ћутим
да верујем речима
посебним скривеним
у коштаној сржи
дару радости
милосрђанекада
умела сам да ћутим
а да ме разумеју
сви којима сам
била потребна
никад битнабила сам
узбуна тишинетридесет пуних година
смислених ћутањемшта ти се догодило
питаш ме?помислила сам
да и ја
имам нешто
да кажемпоразила ме тишина
тишина Временаувек будног
Сина
НОЖБојим се лица
заустављеног у крику
тог крика необузданог
те речи лудачке
тог смехаБојим се лица
изопаченог у кез
додиру младеж под прстом
попуцале жлезде
док капљуБојим се лица
света преобученог
у свилену спаваћацу
што гори да осветли ноћ
свима нама у плућима
свима нама у мукамаДа, ја се бојим лица !
ЗНАШ ТИмислила сам да могу
издржати пад
у прошлости дно
сама стрпљиво док чекам
да ли ће то
град сломити град
као да не стоји на земљи
или ће нас небо вечно
надгледати
да не растуримо брак
склопљен пупчаном врпцом
са свешћу трагом
што плази се као немир
или језичак тек ватре
упаљене
за бољи за лепши вид
ипак ниси издржала
сусрет у ходнику
био је последњи тренутак
сазнали су
да смо Каин и Авељ
иако је изгледало
сасвим
сасвим
другачије
КОЛИЦАОво је осињак непокретности
саблажњености удова мртвих
чујем гласове људи
у чвору синтаксе лекова
страх ме да устанем
да ходам
овом храбрости
Тројанског коња
у центру смрти
коју сви поричу
престо њихов је
на точковимаМирјана Ковачевић