БРАЋА И СЕСТРЕ
Велика, богата, цењена породица.
Три брата и две сестре.
Први брат - краљевски капетан погинуо на броду „Хелена Кастиоглут“ у
Солунском заливу.
Други брат – прокоцкао неколико винограда и имање. Цело село је долазило
да га гледа како лежи покривен ћебетом на ниском гвозденом кревету са
флашом у једној руци и цигаретом у другој. Да му се ни ругали склонили
су га у летњиковац у винограду. Урлао целу ноћ на месечину и ујутру
се убио – завезао уже за ограду и скочио ка Месецу. Танко уже му је
пресекло вратне жиле и зидови летњиковца и стаза од белог шљунка осванули
испрскану крвљу.
Трећи брат – официр дошао из војске на сахрану брата и из гарнизона
довео батаљон војске да буду пратња погребу и испали почасни плотун.
Разболи се и умре, а њега посмртно ражалују – зауставе пратњу, отворе
ковчег, отгрну му еполете и узму шапку и сабљу.
Прва кћер побегла са циркусом и на ватреном коњу представљала жену –
рибу.
Друга кћи се прехладила на излету, добила галопирајућу туберкулозу и
умрла.
- А ко сте ви? – питао сам. – Кћи? Она из циркуса?
- Не. Ја сам друга кћи. Она која је умрла.
ДРУГАЧИЈИ ЖИВОТ
Испод самог врха планине Пљачковице живела
је породица Двојниковић у десетак кућа. Четрдесетак година, и више.
По попису 1991. године било их је тридесет троје. Анђеоска бројка...
Обрађивали су земљу, гајили стоку и нерадо силазили у град. Касније
је на самом врху подигнут репетитор за телевизију и мобилне везе. Много
пута сам гледала уски појас њихових кућа, жуто-мрки прстен око зеленог
врха. Били су другачији, и ја сам им некад завидела, а други пут их
сажаљевала.
Када је почело бомбардовање репетитор је гађан много пута, врх планине
сравњен са земљом, а приступ је обележен мртвачким главама и ознакама
радиоактивности. Сада је зову Уклета планина. Двојниковићи су нестали,
не зна се ништа о њима.
Где су, како су, шта је било и шта је сада са њима?
Да ли је другачији живот могућ?
БУБЊЕВИ У НОЋИ
Бубњеви – чули су се свуда: у градићу,
изван града, у соби, у мозгу – ништа није могло да пригуши њихпв јек.
Оркестар је био променљив: виолина, хармоника, зурле, али су бубњеви
непрекидно протресали свет. Као обраћање природи, ваздуху, планини,
реци, вечношћу; звук прошлих времена и данашње пролазности, тутањ бубњева
у летњој измаглици, таласајући и рушећи време.
Градић је био мали да има капелу на гробљу али довољно велики да у њему
сваког дана неко умре и бурно се прослави свадба која би трајала два
или три дана, тако да се јека бубњева непрекидно чула.
Главном улицом су пролазили и сватови и свадбе. И једне и друге су пратили
оркестри. Како за погреб, који не може да се закаже унапред, нису могли
да се нађу оркестри, неко од ожалошћених би одлазио и са старим сватом
уговорио да се део оркестра уступи на један сат, да свирају на погребу.
Уместо црвених цветова, полупијаним свирачима су качили флор око рукава
и они су, посрћући, црвених лица и затегнутих црта које су тревале да
имитирају жалост, ишли иза ммладића који је носио крст са именом и надимком
покојника, годинама рођења и смрти и венцем на врху. Понекад, неко од
свирача би одједном почео да свира свадбену поскочицу, остали би то
прихватили и тако би ишли неколико метара док рођаци покојника не дотрче,
машући рукама. Свирачи би се тргли, црте лица им се опет затегле,а корак
успорио у уједначени, спори, свечани погребни марш.
Дешавало се да се на улици сусретну свадбена поворка и спровод. Долазили
су једни другима у сусрет, звуци труба, трумбета и зурли су се мешали.
Сватови би се зауставили поред пута, виолинисти и харминикаши би опустили
руке, једино су бубњеви наставили да туку свој вечни, сада спори, ритам.
Чим пратња прође, сватови су настављали свој обесни пут и улицом су
се мешале свадбене поскочице и сета посмртног марша, једино су бубњеви
настављали свој ритам, брзи и весели и као њихов одјек, сетни и тужни.
И када све то прође, свадбари се отрезне и окрену свакодневном а млади
уђу у рутину секса, обавеза и животних непријатности, остаје сећање
на славље и буку. И запитаност да ли ће будући живот бити достојан те
тродневне халабуке, да ли је она било шта померила у вечитости пејзажа
и равнодушности судбине...
Да ли је? Шта смо то славили или тужили?
По диктату Радета записала Златана Златана