Amika.rs

---

НАСЕЉАВАЊЕ ВИЗАНТИЈЕ - наставци 36 до 43

ТАЈНА ПОРУКЕ НА ОБАЛИ ДУНАВА (35. наставак,

Сутрашњи дан посада Арга је одредила за дан одмора. Завукли су се у притоку Дунава

које није било на карти. Блистава речица која је током векова нестала.
- Зато је нестала – приметио је Амик. – Оваква лепота не може се обухватити људским мерама.
- У тој лепоти, чули сте, жене и деца плачу – подсетила их је Златана. – Док гледају ове знаке.
На столу пред њом била је фотографија коју је јуче Прекобарац снимио у словенском насељу.
- Преписала сам знаке, да их лакше растумачим – и Златана извуче други папир.

- А ова срца? – упита ка5ан. – Не сећам се...
- Ја сам их додала – објасни Златана. – Да текст буде лепши...
- Није писмо – закључио је Прекобарац. – Тих десет бројева и понеки знак се смењују, умножавају, спајају, раздвајају...
- Тако шанкери бележе попијена пића – приметио је Раде. – Ево видите:
I
1 2 3 4 5 6 7 8 9
234 6 9 1 578
6*> ~99~ *1
6**>> -999~ <@*1
6**>>> -<9~ <@**1
6**><**9 <@**1
***69 / <@@**1

- Први ред је: шта све имамо у шанку. Други ред, средина: шта препоручујемо. И сада, гост 6 попије две, па три, па још једну, укрсти очима, видите тај развучени икс, и улалки се загрливши нову флашу.
- Ђуп, нема још флаша... – допуни га MNW.
- Може и ћуп – сложи се Раде. – Битно је шта је унутра.
- А шта је ово десно? – упита ка5ан.
- Шанкерова жена – предложи Златана.
- Са толиким носем? – одбрани јединицу Прекобарац.
- То није белешка – закључи Амик.
- Можда мапа закопаног плена – досети се Прекобарац.

– Превише је ознака за тако нешто – одби Амик.
- Са списком учесника у подели – прихвати MNW. – Неки ће добити део блага, а неки...

- Мени то личи на редослед кадрова за спот – замисли се MNW.
- Синко... – поче очински Амик
- Зашто да не? – узбуди се Златана. – Можда распоред учесника неког важног догађаја? Венчања кнежевог сина?

Изнад њих се ускомеша ваздух, захуја, зацвекета и нешто

златасто-сиво нестаде иза крошњи.

 - Шта је то? – забрину се ка5ан.
- Као да су се куцнули чашама – примети Раде. – Да нам помогну да ово растумачимо... Видите, флаше личе на људе.

Празна – звони, полупразна звецка и тражи још, а пуна позива на дружење. Па тако и ове флаше, односно људи...
- Људи? – запрепасти се Амик. – Ма, хајде! Инвентар племенских залиха хране?
- Људи и жене! – обрадова се Златана. – Зашто да не?
- А ово је ипак нека врста синопсиса за спот! – није одустајао MNW.
- Сад ће чича вама... – Раде зашкиљи очима, забаци шешир на теме и унесе се у цртеж на фотографији.
- Ево овако. Ово 6 је неки дебељко

са стомаком. Јел` личи? Личи! А ово 1 је мршавко

са повећим носем. Видите? И он личи!
- А 9 је онда... – уплете се MNW.
- Мали, не прекидај ментора! – Раде му одузе реч. – Наравно, 9 је

дама са узбудљивим сисама, љуби је Раде...
- То је решење! – одушеви се Златана. – Мада, толике груди, то више није модерно...
- Губи се елеганција фигуре – потврди ка5ан и Златана га нежно ухвати за руку. – А буду и меке, као расплинуте...
- А онај уплетени зврк са стране? – упитао је Амик. - Исти као нешто најмодерније, из 21. века.
- То ћеш ти да решиш – одлучи Раде. – Ево целе приче, слушајте...

- Хм... Овако... На журци било девет особа, а главна била 9-ка, није ни чудо, онаква цица... А 6 и 1 почели да јој се набацују и да добијају светлаце кад играју са њом...
- А остали? – упита Амик, решен да одмах пронађе грешку.
- Остале даме су, природно, биле љубоморне... А мушкарци завидни што њихове цуре нису такве... Али 6 је био активнији код 9-ке, пошаље јој целу цвећару и обећа живот у вили са послугом, тако да 9 почиње да се удваја и лебди пола метра изнад земље, све од среће. Неће да пропусти прилику и видите...

... да миг 6-ци и они се споје
6**><**9 <@**1
***69 / <@@**1
ево, видите, 69 и обоје добијају светлаце, знате већ од чега...

- А носати? Шта је он у тој причи? – упита Прекобарац, збуњен што носати много личи на њега.
- Неуспели конкурент, није био брз и ефикасан и шаље неке уврнуте звркове које ће Амик да реши, обећао је.
- Ништа ја нисам обећао! – успротиви се Амик.
Изнад њихових глава зазуја, зацвекета, бљесну.

- Опет неки прелет! – узбуни се ка5ан.
- Отишао је, драги – утеши га Златана и намести главу на његово раме. – Даље, госпо`н Раде, даље, молим вас!


КАД ФУТУР ДОБИЈЕ ИСФУР... (36. наставак)

Продоран хук и ситан метални звекет, снажнији и ближи него раније, распара ваздух изнад њих. Звучало је као да нека небеска композиција пролази поред спуштених рампи и нестаје, односећи и шине за собом. Сви дигоше главе.

- Невероватно, мораћу да нађем капи за очи – збуни се Амик. – Учинило ми се да сам видео...
- Да, и ја сам! – потврди ка5ан. – Римски легионари у комплетној ратној опреми! Негде журе, надам се да није због нас...
- Лете, прелећу... – отеже MNW. – У ком смо то миленијуму, биће да смо се нешто збунили...
- Пореметили смо временско-просторне координате – покушавао је Прекобарац да разјасни. – Легионари су прошли ко зна кад у прошлости, али је њихова слика, као закаснели одраз у огледалу, сада дошла до нас.

- А звук? – запита Златана. – То метално звецкање оружја о оклопе и штитове...
- Моја драга је у праву! – прихвати ка5ан одмах. – Слика, звук и опажај у истом тренутку,,,
- То значи да смо и ми и они у истој просторно-временској пукотини, ма шта то значило – настави Амик.
- И да ће и Цезар, или како се већ зове актуелни император, убрзо знати где смо – забрину се ка5ан. - Мењамо позицију, одмах!
- Ако нас негде чекају, то је на Дунаву... – замисли се Раде. – Али моје визије све нешто засењује, футур ми емитује исфур и нека створења...
- Бели слонови или бели мишеви? – упита Амик гласом доктора који зна тачну дијагнозу.
- Ама не – Раде није наседао на провокацију. – Ова лебде изнад воде, не могу да их идентификујем.

- Идемо уз речицу! – одлучи ка5ан. – Висок је водостај, тамо ћемо се лакше сакрити него на Дунаву.

И Арго заплови низ безимену речицу. Блистала је на сунцу као треперава течна светлост из већ заборављених бајковитих прича.

Упловили су у узан водени пролаз оивичен жбуњем и дрвећем. Грање се чешало о бокове брода, узнемирене птице су полетале тик испред прамца.
- Ако има мајмуна или гусара, могу да нападну брод! – унервози се ка5ан. – Морамо да изађемо из ове тескобе што пре – одлучи он и убрза пловидбу.
Грање забубња по боку и огради Арга. Завесе од лишћа су пролетале поред њих као бескрајни зелени зид.
Најзад се речица мало рашири. Сви одахнуше.
- Рекли сте: мајмуни или гусари – упита Амик. – Пре ћемо видети мајмуне, за гусаре је прерано!
И он показа ка обали.

- Прашума! – препознао је Прекобарац. – Ко зна колико стара!
- Има ли праљуди? – запита Златана.
- Праживотиња, сигурно – одговори Раде.
- Јесу ли опасне? Оне једу лишће...
- Лишће? – зачуди се Раде. – Сабљасти тигар? Водене аждаје? Сумњам... Али нешто се појављује испред нас... Мој футур је дао исфур исфуру па сада...
- Господо – прекиде га ка5ан. – Ситуација постаје озбиљна. Брод не може да се заустави. Угасио сам моторе, а видите,,,
Заћуташе, прели их тишина. Само пљускање таласа о прамац који је и даље секао воду, све брже. Речица се, на њихову срећу, прошири и сада су пролетали, такорећи изнад воде.
- Нека сила нас вуче – забрину се Амик. – Каква? Где?
- Рећи ћу вам... – Раде је зурио у прамац, као да је будућност већ иза њих. – Појавиће се нешто огромно и дуговрато... Спљоштена глава која маше ка нама...
- Ви ме плашите! – зајеча Златана и приби се уз ка5ана који је заштитнички обгрли.
- Да није бела жирафа! – Амик није одустајао од саркастичних примедби.
- Није бело, више сиво-браонкасто и пламено... – покушавао је Раде да проникне у будућност. – Мој футур је...
- Ено тамо! – узвикну Прекобарац показујући на обалу. – Ко би рекао да ћемо ТО видети!

- Аух! – забрину се Амик. – Извини Раде. За тебе је ово боље него беле приказе, али за све нас? Где смо то доспели?
- У пра-време, господо! – изјави Прекобарац и стеже уз себе моћни штап, свог Буџислава.
- Прашума, праживотиње, пра-време... – огласи се MNW. – Ваш осећај за историју и традицију се толико деформисао...
- Не тупи, дечко! – одсече Раде. – Пусти ментора да се искаже. Јер, видим, односно чујем... Биће још горе... Седите на палубу и држите се. Што чвршће! Биће толико горе да после тога може да буде само бо...
Пискав звук из захвати, као звучни оркан. Брод је пловио, летео и нестајао, а хујање је све више...

Раде се осврте: - Зарибао мотор или мењамо димензију?
- Знао сам – проговори Амик. – Праисторија ће покушати да исправи историју...

- Господо – свечаним гласом проговори Прекобарац: - Придружићемо се већини...
MNW резигнирано закључи: - Оде још један мој живот...
- Сва срећа – огласи се Златана - да сам јутрос обукла нови комплет.
- Драга, не брини – обгрли је ка5ан. – Пронаћи ћу те и ако постанемо амебе...

А тада...

http://www.youtube.com/watch?v=DLudAkC7Q3M

Арго је лагано клизио дуж обале, као да лебди на тихим таласима. Ка5ан одахну и погледом обухвати палубу – сви су били ту. Ошамућени, збуњени и заплашени, али неозлеђени.

- Оно тамо... Што блиста! – јекну Златана и показа ка обали. – То је... моје сестре Сунчице!

- Само она може да изгуби такву драгоценост!
- Сестра? Моја свастика? – збуни се ка5ан.
- Ја ћу то најлакше – први се снашао Прекобарац. Са својим моћним штапом, Буџиславом у руци, одлебде је до обале. Вратио се са дијадемом у руци, као да лебди на сјају злата и дијаманата.

- Захваљујем, господине Прекобарац! – званично се наклонио ка5ан. – Ту сам, увек, што год вам затреба!
Златана је опрезно узела дијадему у руке.
- Сунчице! – прошаптала је. – Шта је са тобом? Где си?
- Желите ли да знате? – упитао је Раде. – То може да буде непријатно...
- Какво питање! – љутнуо се ка5ан. – Па то је моја свастика!
- Сазнаћемо, ако то заиста желите – укључио се Прекобарац. – Предмети памте оно што ми заборављамо. Њихова аура чува део наше прошлости... Али морамо у Маглену собу па ће нам Судбомер...

- По нашки - Срећко! – убацио је Раде.
- ... нешто рећи о вашој сестри Сунчици...

Миливој Анђелковић, с. р.

Аутори фотографија по редоследу појављивања

Author User Caliga10 on en.wikipedia 500px-1st_century_legionaries.JPGby OdrazNaDisku by bibliosopher 1472281936_9efc99f496.jpg
Patke by paladinsf 4131729083_e8852aff57.jpg
NizRecicu by Lori Rivera 2956189202_b4766fcafe.jpg
Suma stara 00reysdal_boloto.jpg
Dinosaurus Аmika, by Rusty Russ 4762680780_c7d6740890.jpg
Tunel i Buka 1, 2, 3 – Amika, by Stuck in Customs, by Author Debianux.
Tisina by citx 5038800639_5caf187426.jpg
Video http://www.youtube.com/watch?v=DLudAkC7Q3M
Obala Dougie Mathieson SetonSandsGullane31.jpg
Dijadema own work by Wolfgang Sauber 512px-Goldschmuck_-_Diadem.jpg
Srećko Blejk

У следећем наставку у «Насељавању Византије» гостује аутор посебног прилога - Стеван Шарчевић: «Сунчица»!!!

Stevan Šarčević: SUNČICA (37. nastavak "Naseljavanja Viz@ntije)
Gostuje autor Stevan Šarčević...

Naslonjena leđima na ogromno jasenovo deblo, Sunčica je sedeći posmatrala beskrajno prostranstvo šume koju je još morala da prođe.

Vijugavi rascep u nepreglednom zelenilu jasno je pokazivao put kojim se kroz divljinu probijala Morava i povremeno bi joj se učinilo da nazire i samu brzu vodu. Bila je na uzvišici sa koje je pogled nadaleko pucao, ali u prizoru pred njome nije bilo baš nijednoga nagoveštaja optimizma.

Čak ni za njenu lakonogu vrstu tri dana pešačenja, još od obale Dunava, nije bilo lagodan poduhvat, naročito ne u kicoškoj gradskoj odeći u kakvu je bila odevena. Na šta li će tek, ionako poprilično izdronjana, nekada elegantna haljina, ličiti posle probijanja kroz močvaru, nije smela ni da pomisli, a opet, to je bio najkraći put koji je mogla odabrati.

Kroz um joj proleti da odlazak iz Arkone nije bio baš onakav kakvim ga je zamišljala, ali kada nekom gori pod nogama, nije baš u poziciji da bira saveznike. Jednostavno ih prihvati onakvima kakvima ih Perun nudi. Već je hiljaditi put jadikovala naglas, nikako ne razumevajući zbog čega je oduvek bila prokleta osobinom da joj je nož brži od pameti. Sada je sve ono zbog čega je rizikovala glavu, i zbog čega neće skoro smeti da se pojavi u trgovačkom centru severa, bilo izgubljeno, osim par sitnica koje je povešala po sebi.

Kada su je žreci Svetovida otkrili, i to u trenutku kada je već preskočila i spoljnju ogradu, bežeći sa bogatim plenom iz riznice proročišta, jednostavno nije imala drugoga izbora nego da, razbacavši iluzije na sve strane, uskoči na prvi varjaški brod

koji je dizao sidro i podeli sa njima plen u zamenu za to da je, bez mnogo ispitivanja, sakriju u potpalublje i povedu sa sobom u Carigrad. Dok su rujanski ratnici po mračnim uličicama Arkone progonili njene astralne dvojnike,

ona je skrivena u potpalublju lađe koja isplovljava, zadovoljno pregledala zlato i dragulje kojima se obilato poslužila iz Svetovidovog hrama. I taj zaostatak, preostao posle brze isplate njenih zlehudih domaćina, bio bi sasvim dovoljan za nekoliko meseci valjanja u luksuzu u kojima Carigrad nije oskudevao.

Putovanje je proticalo mirno sve dok se gojazna ruka jednog podbulog mornara nije našla ispod njene haljine. Kada je shvatila da se nož, zariven u njegov stomak, ni najmanje nije dopadao njegovim prijateljima, već je uveliko savladavala brzake u nabujaloj reci.

Nažalost torba sa plenom je ostala na brodu i provod u Carigradu je morao biti odložen za neku srećniju priliku. Jedino joj je ostalo da se vrati kući.

Uzdahnuvši duboko ustala je i krenula niz blagi obronak. U svakom slučaju spuštanje je bilo mnogo lagodnije nego prethodno dugotrajno uspinjanje. Leto je bilo u zenitu i hodala je kroz bujno zelenilo. Visoka trava i paprat dopirali su joj gotovo do kolena, a krošnje moćnih stabala, što su gusto rasla, bacala su duboku senku štiteći je od ubistvenog sunca.
Za obične ljude bi ovakva količina vlage bila nepodnošljiva, ali njena vrsta je bila naviknuta na šumu i disanje joj je bilo lagodno.

Najednom njen lagani korak se uspori, a zatim je, osetivši zebnju, počela oprezno da se osvrće. Iako je i previše vremena provodila u ljudskim naseljima, još uvek je bila dete šume i sad je osećala njen nemir. U ovo doba godine sve bi trebalo da zuji od insekata i da se ori od ptičje pesme, ali umesto toga šuma beše utonula u muk. Nešto neuobičajeno se dešavalo, i napregla je svoja uvežbana čula na tihu okolinu.

Bila je u pravu - nešto je dolazilo, negde sa njene desne strane.

Spustila se oprezno u visoku paprat i izvukla nož, proklinjući Varjage, na čijem brodu je, zajedno sa plenom, ostavila i svoj luk sa strelama. Još uvek nije videla tajanstvenu pretnju, ali ono što se približavalo nije bilo ništa slabije sviknuto na šumu od nje same. Više ih je osećala nego čula, jer njihovo je napredovanje bilo veoma oprezno.

Kada su dva ogromna jelena izronila iz čestara,

Sunčica se još više skupila, gorko se kajući što je tako olako odbacila lagodnost rečnih puteva.

Jahačice tih prelepih životinja nikako nisu spadale ovamo. Samovile! Šta li one, za ime Perunovo rade ovde? Uspravne na svojim životinjama, tamne kose i svetlih očiju, sa tananim sabljama privezanim preko leđa, njihovi napregnuti pogledi izučavali su prostor pred njima i Sunčica je bila sigurna da njihov pohod nije nimalo bezazlen. Lopov u njojzi je odmah zapazio njihovu dragim kamenjem bogato ukrašenu ratnu opremu, ali nije videla nijedan način da se dokopa tih skupocenih stvari, a da istovremeno ostane živa. Visoke, tanane i snažno istaknutih ženskih atributa, dve Samovile su zastale toliko blizu nje da je gotovo zaustavila disanje.

Proklete ratnice su nešto tražile, pa iako je bila sigurna da im se nikada nije zamerila, isto je tako bila sigurna i u to, da će je, ako je ugledaju kako se krije, bez mnogo rasprave smesta iseći svojim sabljama zloslutnoga izgleda. Srce joj je gotovo stalo kada je falsetni urlik odjeknuo, a ruke samovila su strelovito krenule ka balčacima njihovih sablji. Otkrile su me, ovo je kraj, pomislila je samo trenutak pre no što su, zazujavši iz krošnji obližnjeg drveća, uz tupe udarce desetak strelica nepogrešivo pronašle neoklopljene delove na telima ratnica pred njome.

Dok su dve vile - strankinje padale smrtno ranjene, njihove životinje odskočiše moćnim odskokom i nestaše među gustim rastinjem. Sunčica je zbunjeno digla pogled ka krošnjama odakle je tako nenadano došlo rešenje svih njenih problema i pre no što je išta videla začula je da joj se neko obraća :
Ne boj se, planinko. Ti nam nisi neprijatelj.

I pre no što je ugledala nežna obličja kako se nošena svojim krilima leptira lagano spuštaju, po melodičnim glasovima je znala ko je presudio ratnicama sa juga. Za Sunčicu je bilo prosto neobjašnjivo kako su se, samo trenutak ranije, te tanane bele haljine i blješteće zlatne kose što im se presipaju niz prsa i leđa, bile sasvim nevidljive u gustim krošnjama, iako je znala da je to odlika neodvojiva od njihove vrste.

Sve do jedne su bile lepih lica i prekrasna stasa, najlepša bića među svim narodima što hodaju uspravno. Nije ni očekivala da će osvetoljubiva stvorenja poput Rusalki mirno posmatrati vile – ratnice gde se šepure njihovom teritorijom, ali napad je bio toliko iznenadan da ju je ostavio bez daha.

Posmatrala je njihovo otmeno spuštanje u kome je bilo toliko ženstvenosti da je osetila trnce kako joj mile niz kičmu. Pa opet, bile su bespolne, jalove, nesposobne za bilo koju vrstu ljubavi. Rusalke su bile otelotvorenje duhova devojaka koje su zbog nesretne ljubavi sebi oduzele život i nikada više strast neće dotaći njihova srca.
Sunčica!

- Sestre, moraćemo dobro čuvati na svoje stvarčice!
Niko ko je pri zdravoj pameti nikada ništa ne bi ukrao iz kamenjara u kojima obitavaju zlobna i osvetoljubiva stvorenja poput Rusalki, ali obraćanje njihove predvodnice joj je jasno davalo do znanja da je ovde itekako dobro poznata. Androgina prelepa lica Rusalki su joj oduvek otežavale raspoznavanje među njima i trebalo joj je neko vreme dok se nije setila njenoga imena. Ona je, međutim, spustivši se, nastavila da govori, nehajno pri tome odlažući svoj ubojiti luk u tobolac za pojasom :

Pa, Sunčice, dugo te nije bilo, a bojim se da goreg trenutka za povratak nisi mogla odabrati. Kao što vidiš ima mnogo uljeza u okolini.

Za narod sa planine šume nisu bile previše zanimljive, ali koliko je ona znala, obično ni Rusalke nisu rado odmicale ovoliko daleko od svojih staništa na obalama Morave. Ipak, bile su ovde. Nije bilo pametno izazivati ih i prihvatila je razgovor.
Bila sam gore do Arkone, Daro.

Bilo je besmisleno kriti svoje putovanje.

Ah, Svetovidovo blago! Nisi daleko odmakla od oca, meleskinjo. Pa opet ne vidim nikakav teret na tebi.

Nije propustila priliku da napomene njeno poluljudsko poreklo. Rusalkama je u prirodi da čačkaju tamo gde najviše boli. Ne samo da je dirnula u njeno poreklo, nego je lukavo spomenula i neuspeh njenoga oca u pokušaju pljačke proročišta. Pa, za razliku od oca, ona je još uvek živa.
Pa, istina, imala sam mali nesporazum sa njhovim žrecima, ali eto me.
Slušaj Sunčice, nije da mi je mnogo stalo do lopova koji se posle tri godine odsustvovanja vraća nadomak moje imovine, ali vremena su se promenila i sada mi je potreban svaki saveznik. Isto tako mi nije stalo ni do ljudi i njihovih sukoba, ali ovoga puta oni su za sobom povukli i druge stvari.
O čemu ti to pričaš Daro? Dobro znaš da sam bila daleko odavde i stvari koje su se ovde događale ne mogu poznavati.

Nije je radovao njen ton.
Sve je počelo kad je Simeonova vojska, udarivši na Zaharija, verolomstvom u roblje odvela sve raške knezove. Nije mnogo prošlo dok se Bugari nisu vratili i otpočeli užasan pokolj nad obezglavljenim narodom.

U početku mi se sve to čak i dopadalo, jer sam mislila da će posle toga mnogo manje radoznalaca lutati po mojim kamenjarima. Uskoro su, izgleda, na sličnu zamisao došle i samovile. Nedugo za Bugarima su se po šumama počele pojavljivati njihove grupe, pa je čak jedno vreme izgledalo i da će ostati pod okriljem svoga prirodnog staništa. Nažalost, njihova namera nije bila da dele, nego da osvoje. Posle pokolja nad Moravkinim plemenom počeo je rat do istrebljenja. Pa ipak, samovile nisu najveća pretnja našem opstanku.

Sunčici se cela priča nije ni najmanje dopadala. Opet je proklela svoj prebrzi nož i setno se prisetila carigradskih ulica. Umesto luksuza i provoda našla se usred rata. Pa opet, jeza ju je hvatala od poslednje rečenice koju je Dara izgovorila. Šta može biti gore od rođenih ubica kakve su Samovile bile? Rusalka ju je pogledala zamišljeno i mahnula je svojima:
Izbegavaj močvaru na putu kući, planinko. Baba Jaga se vratila.

Rusalke su laganim hodom krenule ostavljajući Sunčicu zabezeknutu i preplašenu. Nije ih zadržavala, jer su joj već rekle ono što su naumile. Nije bilo načina da iz njihovog roda izvuče išta više od onoga što su namerile da joj saopšte. Uostalom, njihovo ju je prisustvo oduvek činilo nervoznom i laknulo joj je kada su nestale u šumi.

Ali iznenadni osećaj hladnoće i grč u stomaku ovoga puta nije izazvalo njihovo tako neprijatno društvo, nego nešto drugo.

Njen užas iz detinjstva se vrato, onaj stari događaj od koga je bežala sve ovo vreme. Da li su ove Rusalke znale da joj je Zlatana bila sestra? Verovatno, pa ipak nisu iskoristile njen bol da je povrede, onako kako to samo one znaju. I njihov narod je priznavao Zlatanine zasluge.

Otkada zna za sebe Zlatana je bila ličnost kojoj je zavidela. Ni njen odlazak sa Amikom i ka5anom to nije promenio. Želela je da bude kao ona, ali očeva krv je bila prejaka u njoj. Bila je samo lopov, sitna duša koja nikada neće postati junak, lopov koga će uvek pratiti samo ogovaranje i mržnja. Stvorila je ljušturu arogancije i ravnodušnosti oko sebe, ali od svoga bola nikada nije pobegla. Legenda o Zlatani, o njenoj velikoj sestri, pratila ju je kud god da je pobegla. U zadimljenim krčmama, na stajalištima karavana, u sirotinjskim domovima – svuda se znala priča o heroini.

Nikada na svojim putovanjima nikome nije odala da joj je Zlatana bila sestra, naprotiv nipodoštavala je i samo njeno ime. Ismevala je ljude koji su sa divljenjem pominjali tu omrznutu priču, a noću bi se budila u znoju i suzama, trgnuta noćnim morama uvek istim - slikom svoje sestre koja bludniči sa Ka5anom.

Jaga, volšebnica koja je dokrajčila jednu legendu, nestala je iz močvara nedugo posle toga. Neki su govorili da ju je borba sa Zlatanom toliko oslabila da je morala pobeći u podzemlje ne bi li povratila snagu, a drugi su tvrdili da je bila smrtno ranjena. Sunčica nikad nije znala u šta da veruje, niti ju je tešila pomisao da je Jaga oterana. Njene sestre više nije bilo, to je bilo sve što je znala. Sve je to bilo uzalud, Jaga je opet u močvari! I traži Ka5ana!

Teško se otrgla od tih misli i zamislila se nad novim putem koji ju je čekao. Obilazak močvare je značio gotovo dvostruko duži put i prolazak kroz selo. Ono prvo joj se nije mnogo dopadalo, ali ju je iznuđeni susret sa Svaslavkom najednom obradovao. Od svih vila, njena je vrsta jedina volela ljude. Rusalke se nikada nisu mešale sa njima, a samovile su najčešće radile za njih kao plaćene ubice, retko se upuštajući u ljubavne zanose. Teško onom ko sa samovilom ljubaviše, jer njihova je ljubomora smrtonosna.

Ali planinke su bile nešto drugo. Nije ona bila nikakav izuzetak, pola njenog naroda je bilo rezultat mešanja dve vrste. Planinke, poput nje, nasleđivale su mnogo osobina od svojih ljudskih roditelja, ali divlja strast u njima je bila neuništiva. Ponekad je to bilo ono što je bilo u granicama prihvatljivosti tim predrasudama ograničenim stvorenjima, a ponekad je njihova telesna ljubav prema ljudima prevazilazila ono što je bilo dopušteno.

Setno se setila svoje posestrime Svaslavke.

Vrana kosa, tamne oči, put bela poput mleka, usne kao božur, ručice malene i nežne...
Samo da nije bila udata, možda je mogla da je smiri. Pusti snovi. Nikada ona neće spoznati žudnju svoje posestrime. A opet, radovala se svakom susretu sa njome, posebno posle toliko vremena. Put će biti duži nego što je mislila, ali pre no što krene ovde ima još neka posla da obavi.

Prišla je leševima samovila i pažljivo ih je odmerila. Sitnija je bila njene građe. Svukla je opremu sa nje i isprobala je njene čizme. Bila je u pravu, savršeno su joj odgovarale. Zbacila je sa sebe neudobnu gradsku haljinu i za trenutak je zastala osmatrajući svoje telo. Nikad nije sumnjala u svoju privlačnost, jer u svakoj drumskoj krčmi imala je ponekog ljubavnika, ali za Svaslavku nikada nije bila dovoljno lepa. Doduše bila je vitka i visoka na majku, ali imala je preširoke bokove i ogromne dojke, nasleđe ljudske krvi. Stopala i šake su joj bili nekako preveliki, ili se to njojzi samo tako činilo. I te njene žilave ruke i noge...

Pustolovni život je na njoj ostavio traga i telo joj je bilo preterano mišićavo i čvornovato za nekoga ko je vilinskoga roda. Kosa joj beše zlatna, ali ona ju je kratko, gotovo muški šišala. Možda je nesvesno bežala od svoga porekla, možda je nesvesno bežala od svoga pola. Ratnička odežda samovila joj se oduvek dopadala. Nije bila onako napadno ženstvena kao što je to bio običaj kod rusalki, niti nepraktična kao kod planinki. Tesno pripijena tunika od tvrde kože, ojačana metalnim pločicama i neupadljivo ukrašena dragim kamenjem, bilo je njen tip odeće. Pantalone su bile izrađene od istoga materijala i zavukla ih je u visoke sare udobnih čizmica.

Najzad je podigla i jednu od njihovih sablji. Zamahnula je nekoliko puta i sa divljenjem je pažljivo osmotrila to predivno oružje. Lagano, savršeno izbalansirano i oštro poput britve. Sečivo ubica. Ipak se nije odrekla ni ono par dragocenosti koje su slučajno zaostale iz toga njenoga nesretnoga pohoda u Arkonu. Dijadema od beloga zlata joj je ostala na glavi, a teška zlatna ogrlica sa čudnim amuletom u obliku zmaja što sebi grize rep ležala joj je položena na grudi. Prsti su joj bili okovani teškim prstenjem i volela je njihov sjaj.

Pokupila je sve oružje i nakit samovila, a zatim se potrudila da sa opreme one druge ratnice povadi svaki, i najmanji dragulj. Ako su rusalke bile dovoljno lude da ostave ovoliko blago, njoj neće biti teško da ih pokupi. Kupaca se za ovakve stvari uvek nalazilo. Pa, rat možda i nije loša stvar za jednog lopova.

 Stevan Šarčević

Svi crteži i fotografija srne: autor TANJA

Fotografije po redosledu pojavljivanja:

Suma Courbet, Two Goats in the Forest.jpg
Brdo by Olivier Ffrench gauntlgrym1.jpg
Haljina by quinn.anya 4129404579_88f450a63a_z.jpg
Brod Copyright Ross 1448965_0c268c9b.jpg
VitezoviUBoj 449PX-~1.JPG
SuncUHaljini by j9 3598476055_8fb2be01a6.jpg
DvaJelena nps.gov 00289.JPG
Comic Man PicasaWeb Wonder Woman 1st Series 290.jpg
Krila by HaraWish 3716142907_0a9ccf2199.jpg
portia_st_luke___yuki_onna.jpg
SuncBezOruzja by Tillie Ariantho 3800988917_201dbc40cd.jpg
Pad Arkone.JPG
The_Chronicle_of_Ioannis_Skylitzis_Preslav_Attacked.jpg
portia_st_luke___bone_woman.jpg
Heroina by GreenHybrid 440119413_d225d08cfe.jpg
by Portia StLuke ciFi_Fantasy_Gift_of_Peace_to_a_War_Goddess_150_dpi_redux_jpg
SuncRatnik by Franco Folini 2577477767_849a888449.jpg

ПЛЕС НАД ВОДОПАДОМ (38. наставак) – аутор
Миливој Анђелковић

Апарат одсвира прве тактове ♫ Ерика Сатија ♫ Most Beautiful song in the world 

и угаси се, менталне пројекције Сунчице, Златанине сестре убрзано су нестајале.

- Сунчице! – прошапта Златана. – Хоћу ли те икада поново срести...???
У полумраку Маглене собе нико се не помери, чак се и Раде уздржао од коментара.
- Драга – прошапта ка5ан – задивљен сам твојом сестром. Одлучна, самостална, сналажљива...
Арго се заљуља и ка5ан се ућута у половини реченице – напољу се нешто догађало.
- Оставиће траг, ако не у времену, онда у породици...– огласи се Раде.

- Прилагодила се околностима – убаци Амик пажљиво бирајући речи. – То објашњава њену личност... – наставак своје поуке прогута пред Златаниним сузним очима и изађе на палубу. Ту застаде, подигнуте главе, као да у небеским висинама тражи све оне велике речи које још није изрекао, вечите и непогрешиве због својих уопштених значења.
Остали су излазили за њим, замишљени и помало растресени и остајали без покрета, загледани у ненадану, велику и коначну поруку са неба.

Последња изађе Златана носећи дијадему, очију овлажених сузама. Њени сапутници су стајали укочени, као експонати у музеју воштаних фигура.

- Хеј! – проговори она. – Шта се то догађа?
Изнад себе осети постојање огромне и застрашујуће масе, моћне и свевременске. Оно од чега се не бежи ни у најстрашнијим сновима јер је у нама усађено сазнање да се од тога не може побећи.

Она подиже главу:

Нешто у њој и око ње се преломи у трену, у трептају ока. Време/простор је муњевито потонуло у бездан. У њеној свести, у дубинама последњих скривених емоција, у самим генима, рушиле су се преграде и све је пропадало у хуци огромног водопада који се сручује у непостојање.

Она, ка5ан, Сунчица, и све остало, били су само трепераве капљице које играју у прштању тог коначног, страшног и неопозивог водопада...

Њене руке, поглед, цело тело оковао је поглед стар милионима година...
Изнад водопада, свуда око ње, плесале су водене фигуре

и тонуле у бескрајан бездан, старији и тамнији од саме вечности...
... поглед који гаси ватре, ломи мачеве и дроби топове, сравњује градове, расцветава ласерски зрак као залутали рој свитаца...
... као облак водених чигри, занетих последњим плесом изнад матице водопада, све до хоризонта...

А тада је у грмљавини воде препознала мелодију чији су ритам пратиле лелујаве сенке сурвавајући се у бездан. Позната, вечита песма коју раније није умела да цени:
«…Откад сам се родила, губим. А сада ћу изгубити тебе...»

http://www.youtube.com/watch?v=rvER4ME0bbk&feature=related

НАСТАВАК...

... ТЕКСА...

... ЈЕ...

... ЈОШ...

....МАЛО...

... ДОЛЕ...

Изронила је привучена сенком – нешто је плутало близу обале, нешто што још није видела. Није то био кит, ни велика риба, а ни нека њена онемоћала посестрима.

Шупље дебло, највеће које је видела, али нејестиво. Сокови који су се покренули у њој повукоше се остављајући притајени осећај предстојеће глади.

А тада, из шупљине у деблу искорачи један мали, јестиви залогај и укочи се. Као и све остало у сусрету са њом. Храна је увек остајала без покрета, није било бежања, ни помисли о некој одбрани. Смиривала се и чекала, како то и доликује пред владарком овог света у коме постоји Она, вода и невода, храна и нехрана. И понекад бљештавих, палацајућих светлости високо горе, јединих којих се треба чувати. Пламени језици са невидљивим, болним зубима. Оне ожаре тело, букте на неводи. Када погоде неку посестриму она онемоћа и њено месо има другачији укус. Буди нове сокове и тело тражи још, још, и још... – док посестриме има.

Тек један мали залогај... Спреман за њена непца. Који ће узбунити све сокове у њој за још, и још... А то треба тражити, трпећи побуну у телу.

Тада је из мале шупљине изашао још један залогај, и још један, па неколико. И сви су се укочили како то и доликује пред владарком. Неколико залогаја због којих је вредело сагнути главу и примирити сокове и жлезде који су се будили у њој.

И Она саже своју огромну, моћну, владарску главу...

Златана се укочила као и остали. Одједном је постала немоћна, као у раном детињству, зависна од света око ње. Ово није била њена добра мајка, знала је, али огромно, хипнотичко око избрисало је све појмове добра и зла, воље и хтења.

Стајала је огољена, као биће са кога су спале све наслаге досадашњег живота, искуства цивилизације. Само, нејако и немоћно биолошко биће које је у ванвременском прелому између два света срело владарку постојања. Чистоту и моћ њеног опчињавајућег ока није нарушавало ништа што није бујица биолошке енергије, витална струја постојања којој се није могло одупрети.

Заостале сузе на њеним дугим трепавицама преламале су тај моћни енергетски млаз који ју је опчињавао. Осетила је да мора потпуно да се преда, да боље и сасвим јасно види ту моћ која све потчињава. И она подиже у ваздух изнад себе једину светлост коју је имала у рукама, реликвију достојну те ванвременске, свемоћне владарке света и постојања – дијадему од злата и дијаманата која бљесну на сунцу...

Огромне чељусти се покренуше и својим раљама обухватише читав простор, време се помери за полуокрет а водопад умножи.

Музика воде утихну.

Лебдеће силуете су наставиле да плешу у празнини која се отварала

смањујући се док нису нестале.

Fotografije:
Azdaja fotosmundi.es p=151.JPG
Bljesak by EpicFireworks 3824805685_2db3fed67d.jpg
Oko by André Apelqvist dragon_eye.jpg
Celjusti by laurenz flickr-576254119-original.jpg
Igra Amika, vuk cosic 296445599_2ac9d7c3ee_m.JPG
Note by maura 140050602_10fcb389c4.jpg
Planete NASA hubblesite_1995_15.jpg
SilueteIgraju Nicole Lee, ImageMD, v i p e z.JPG
TragUPesku by trickofthelight 10278846_7a9657e19e_m.jpg
Tunel by Jill Clardy 2840832616_4fb093cb4c_z.jpg
Vodopad by rogiro 62464508_e589256c50_o.jpg
Zaledjeni by Suyash and Brian Toro.JPG
Zlatana by Divine Harvester 330535461_1dc9a1b7ed_s.jpg

ЗНАТЕ ЛИ ПРАВАЦ ЗА 21. ВЕК (39. наставак)

Тишина. Мук.
Тежак задах аждајиног даха и први, неуверљиви покрети.

Нови талас заљуља брод и тек када је грунуо о стене на обали Златана спусти руке са дијадемом која је пламтела на сунчевој светлости. У даљини, одмицао је велики набор на површини мора.

- Аух! – проговори Раде и замаха испред носа. – Госпођи ни стално купање не помаже.
- Невероватно! – узбуди се Амик. – Каква хипнотичка енергија!
- Сва биолошка моћ природе у једном оку – чудио се Прекобарац. – Пожелео сам да јој стиснем руку и честитам.
- Кад ово опишем у књизи – одмахивао је главом MNW бледог лица – нико ми неће веровати...
- Драга – огласи се ка5ан опрезно, као да додирује жице далековода. – Ти си царица. Шта си јој то урадила?

Златана слеже раменима.
- Удружена моћ и шарм две сестре – гласно је размишљао Раде. – Као Олга и Корина, које су Модиљанија упутиле на славан пут сликарства и скандала...
- А које си ти познавао... – прекиде га Амик. – Можда је дијадема некада припадала створењу моћнијем од наше гошће – побегуље...
- Ви то не мислите на Сунчицу? – проверавао је MNW. – Покрите дијадему марамом, ништа не видим од њеног бљеска.
- То је, синко! – досети се Раде. – Бљесак је отерао нашу гошћу на ново, хитно купање... Ко зна, можда смо убрзали ток еволуције? Ова Госпођа је имала сусрет прве врсте, сива маса се увећала за промил и она ће последња изумрети тако да ће Дарвин пронаћи њен трећи кичмени прстен...
- Ово је Галапагос? – упита Прекобарац.
- Можда и јесте – размишљао је Амик. – Прошли смо временско/просторни тунел и стигли на почетак времена...
- ... који ће се спојити са крајем, као код Мебијусове траке – настави Раде.
- Мислиш на – упита Прекобарац – ово:

- То? Биће да је исто... Ево да то твоје преведем:

- ... али где је овде крај?

Ка5ан је покренуо брод и сада су лагано пловили дуж обале.
- Тамо је нешто – објави он. – Налик на путоказ...

Опрезно су се приближили и пред њима се указа јасан знак:

- Знао сам! – извикну Амик. – Борба историје и мултимедија је стигла да праисторије...
- Не бих се чудио – додаде Прекобарац - да наши потомци уче да је први створени Интернет-програм био Велики Бум...
- Мишљења су подељена... – поче MNW.
- Слушај ти мали! – пресече га Раде. – Не прекидај ветеране! Слушај и учи...
- Али у књизи коју ћу написати...
- Прво је напиши, па онда, да видимо.
- Окрећи кормило! – подвикну Амик, а Прекобарац и Раде климнуше главама.
- Где? – упита ка5ан.
- Што даље од града! На супротну страну.
- Ка Деда Мразу! – све изненади Златана.
- ???? ! ???? ! ???? ! ????
- Видите ону црвену мрљу?
- Видимо. Па шта са њом?
- Близу је Нова година и то може да буде само Деда Мраз.
- Ех... Деда Мраз у праисторији...
Међутим, када су допловили ближе...

- Деда! – викну ка5ан. – Који је правац за 21. век?
- 21? Кроз град, па низбрдо...
- Али бродом?
- Е, то је компликовано. Кроз праисторију, па историју, до новијих векова, а онда у цик-цак...
- Има ли нека пречица? – упита Раде. – Где је овде Дунав?
- Може и Дунавом – одговори Деда Мраз. – Али морате кроз Рај, па четврта река...
- Кроз Рај? Хоће ли нас пустити да прођемо?
- Сумњам. Не личите на рајске душе... Ето, кад њих нису пустили...

- Нисмо имали рајску пријаву пребивалишта – објасни први бициклиста.
- И? Шта ћете сада?
- Сачекаћемо веће друштво, па са њим. Ево их, стижу!

Из шуме се чула бука и тада се на чистини појави

- Невероватно! – Амик није могао да се начуди. – Сви ДМ света!
- Да није Северни пол близу... – уплаши се ка5ан.
- Сумњам – одмахну главом Деда Мраз. – Чуло би се.
- Одакле онда долазе? – упита Амик, решен да бар нешто истера на чистац.
Деда Мраз љутито одресе главом, брада се завијори около.
- Шта вас брига? Отићи ћете у град и све ово заборавити. Боље да не знате...
- Ми смо из неколико глобалних велеградских села побегли – ражести се Раде. – Не пада нам на памет да се опет глобалвелеградселамо!
- Заиста? – изненади се Деда Мраз. – Нећете у град? Ни ви? – и он показа на MNW. – Ни госпођа?
- Где га нађе... – шапну Раде и гласно подстаче MNW.
- Хајде, питомац, кажи деди да нећеш!
MNW се важно испрси и проговори са надом у гласу: - Не знам да ли ви хоћете...
- Нећемо! – сви одговорише у глас.
- Нећу ни ја! – одлучно изјави Златана и ухвати ка5ана под руку.
- Е, онда... онда... Онда нећу ни ја! – преломи он најзад.
- Неће! – потврди и Раде сумњичавом Деда Мразу. – Ја сам му ментор и кажем вам – неће.
- Онда могу да поверим... – утиша глас Деда Мраз. - Само једном од вас... Сигурном, поверљивом, ћутљивом...

Истраживачи се згледаше. Ко одговара таквом опису? И погледи се сконцентрисаше на Прекобарца и Амика.
- Идите ви, Амик – галантно се наклони Прекобарац. – Ви сте отворили ову тему.
- Али, како... – збуни се Амик. – Да пливам и гацам по блату?
- Нема потребе, господине Амик! – јави се Деда Мраз. – Имате мобилни? Послаћу вам поруку. Прочитајте је и одмах, трајно избришите.
- Ту је негде... Који беше број...
- Зачас ћу га наћи – обавести га Деда Мраз.
- Ви имате број мог мобилног? – запрепасти се Амик.
- Ја имам све бројеве... Умрежен сам преко Глобалног села. Такав ми је посао.
И он укуца поруку и посла је.
Амик сачека да се мобилни огласи три пута.

ЈуТјуб : 3 - Mobile Messaging / MSN Messenger Ad
https://www.youtube.com/watch?x-yt-cl=85114404&v=tnwXfaWwM10&x-yt-ts=1422579428

Опрезно отвори поруку и рашири очи: – Немогуће! То је Итало...
- Господине Амик! – љутну се Деда Мраз. – Договорили смо се – ПССССТ!!! Дао сам вам и правац, а ви тако!
- Да, господине Мраз! – прихвати Амик. Још једанпут прочита поруку, одмахну главом и наглашеним покретима је избриса.
- Идемо! – наложи ка5ану. – Уз обалу! Господине Деда Мраз, много вам хвала. Веома сте ме задужили... И Срећна вам Нова Година! Да се лепо проведете!
- Ја тада радим, господо! Знате ли ви колико на овом свету има нових година? Ја сваку морам да одрадим иначе ми укину премије и одбију од плате. Али, ви, ви ето путујете... Срећна вама Нова Година, она коју славите!
И он се унесе у екран свог мобилног занет послом.
- Уз обалу... – понови ка5ан. – А онда?
- Видите оне деда мразове који се сликају за успомену?

- Ту је река па њом до краја. И СРЕЋНА ВАМ НОВА ГОДИНА!

Фотографије
Azdaja Senka by Aztlek 2348275909_604064a5fd.jpg
Argonauti by wallyg 2109944466_e394580473.jpg
okean By qf8 265819544_9a46b0cdee.jpg
GradUDaljini by dans le grand bleu 4326025304_e07a9f067d.jpg
Dede Mnogi Slikanje scadindustries.JPG
DedaMrazoviMNOGO image-2-for-the-latest-news-pics-nov-29th-dec-5th-gallery-605514358.jpg
Pssst by Umpqua 33238061_359ef5278e_o.jpg
BeliBiciklisti By Limbic 4760536635_7b74901dfe_b.jpg

STEVAN ŠARČEVIĆ (kao gost): TRI UZDAHA DO TUGE
(40. nastavak)

U “Naseljavanju Vizantije” gostuje kao autor Stevan Šarčević...

Kroz neobično gustu formaciju drveća, rečni tok kojim je Argo dotada postojano napredovao, postepeno stade da se rastače u močvarni i neugodni teren. Gusta kleka i jagorčevina koje su svojim monumentalnim, a ponegde, bogami, i groteksnim viticama premošćavali reku, povremeno su upotrebu sekire činili neophodnom operacijom kako bi se prolaz pred njima otvorio.

Komarci su ih neumorno napadali, a teška vlaga u vazduhu i ogavni zadah truleži napadali su na sva njihova čula. U reku su se ovde ulivali mnogi potočići, pa i poneke rečice. U stvari, te su baruštine činile svojevrsni sliv mnogobrojnih slabašnih vodotokova. Gusta magla, što se uvijala oko njih u vitičastim pramenovima, povremeno bi se toliko zgušnjavala da ne bi videli dalje od vrha sopstvenog nosa. Zlatana je u jednom trenutku progunđala nešto o natprirodnoj suštini ovoga mesta, ali zabavljeni pljeskanjem po komarcima, borbom sa bujnom vegetacijom i odvratnošću kojom su na njih delovala isparenja, družina gotovo da nije ni zapazila njenu primedbu.

Po dugotrajnom i iscrpljujućem probijanju kroz ovaj neprijatni okoliš, sa velikim olakšanjem napustiše močvaru i stigoše do klanca koji je poput bedema obujmio rečni tok. Zbog naglih zakrivljenosti, ove neočekivane zidine činile su vodotok nepredvidljivim, sve do trenutka kada bi se našli neposredno ispred prepreke. Zlatana je bila tiha i delovalo je kao da ne deli radost svojih saputnika zbog izlaska iz močvare. Sa dubokom zebnjom je osmatrala klisuru kroz koju se Argo sada probijao.

Virtuoznom i opasnom vožnjom obilazili su opasno grebenje, da bi se posle poduže rizične plovidbe najednom pred njima pojavilo nešto toliko neverovatno da su kao u horu neke operske tragedije, najednom svi zalelekali.

Reku pred njima je u potpunosti preprečio kameniti strmi zid prekriven gorostasnim šibljem i bršljanom.

Kako je Ka5an zaustavio Argo, umetnost je poznata samo njemu i Riplijevom Verovali ili ne! Dodirnuvši kobilicom bršljane, brod se bezbedno zaustavio.

Niko nije osećao potrebu da propituje iskusnog brodara kako je to izveo.

Ovo neće valjati– oglasi se Amik turobnim glasom.
- Ne možemo se okrenuti. Reka je isuviše uzana, a ići unazad pri onim hridinama je samoubistvo – još turobnije odgovori Ka5an.
- Hmm... ne očajavajte... Osećam nešto, a i moja moćna budža opasno drhturi. Iza ovoga zida se nalazi neka moćna magija –posle dramatičnog kolektivnog uzdisanja začu se i Prekobarčevo osokoljavajuće mozganje.
- Naravno! I ja to jasno osećam. Tu... tu je nešto što poznajem~ reče Zlatana veoma tihim glasom. Svi ih pogledaše sa izrazom koji je najčešće rezervisan za posete teško bolesnom rođaku.

Prekobarac se ne dade zbuniti, već se uzverao do ivice pramca i počeo je da gurka zeleni zastor svojom moćnom budžom i gle – iza naizgled kompaktnoga zida beše praznina!
- Aha! Šta sada kažete? ~ Trijumfalno uzviknu.
- Jaka stvar. Dosetio bih se kad~tad – vadio se Amik sada već probuđenih nada.

Ka5an pokrenu Argo i zaista, zavesa od rastinja propustila ih je u mračnu i neprijatnu pećinu prepunu naglih razdvajanja i i skretanja.

- Kuda sada? ~ Zgranuto se oglasi ka5an zaustavljajući ponovo Argo.
- Prati samo prvi impuls koji te vodi. Čuo sam za ovo mesto i veruj mi da svaka racionalizacija vodi u propast. Prati samo svoje srce i nema greške ~ Prekobarac je ovo izgovorio toliko samopouzdano da niko nije posumnjao u njegove reči.
Zlatana je zamišljeno klimnula i u njenom pogledu, koji je bludeo po mračnim prolazima pred njima, bilo je nekog intenzivnog prepoznavanja.
Argo se ponovo pokrete i Ka5an ga povede prateći isključivo svoje srce. Prošavši mnogostruka skretanja, posle jedne izuzetno nagle okuke, nađoše se u širokom tunelu i posle kraće plovidbe pećina se proširi u gotovo epske dimenzije, a rečni tok poče da se širi i ravno se probijao kroz stenoviti okoliš, Izlaz iz pećine je bio toliko širok da je njeno napuštanje prošlo gotovo nezapaženo.
Ubrzo se pejsaž pripitomio pretvarajući se u udolinu i prolazio je kroz špalir pažljivo negovanih drvoreda, iza kojih se sa obe strane puta protezala rustikalna drvena ograda gotovo u nedogled. Bilo bi nenormalno ne zapitati se ko održava te aleje, ali na to pitanje odgovora nije bilo.

Cela dolina je bila zakrivena visokim, moćnim liticama koje su naizmenično, u nekoliko nivoa zakrivale to skriveno mesto, čak i od ptičjih pogleda, ako bi se ti kreštavi vazduhoplovci spustili do samih vrhova prirodne kamenite zavese.
Uprkos nadnetih litica, nekom čudnom igrom prirode i odbijanja svetla o krečnjačke stene, prirodno osvetljenje je u toj skrivenoj dolini bilo normalno. Ako je išta u ovome predelu bilo normalno - jer nedugo potom na obali zapaziše nešto veoma uznemirujuće. Predeo je očigledno imao svoje stanovnike.

Povremeno bi nazirali skrivene i brze pokrete nekih senovitih, pogrbljenih stvorenja, ne baš sasvim ljudskih, a možda čak ni sasvim živih. Svi, osim ka5ana koji se usresredio na upravljanje Argom, napeto su pratili tajanstvene pokrete na obali, sa obe strane broda, ali šta god da ju je naseljavalo, hitro se sklanjalo u duboke senke drvoreda, očito zazirući više od njih, nego što su se oni pribojavali tih misterioznih stvorenja.
Posle nekoga vremena u daljini ugledaše još jednu priliku, koja je sudeći po stavu, najverovatnije bila u srodstvu sa pretećim obrisima koje su neprestano naslućivali po obalama.
Međutim, ovaj očigledno nije imao nameru da se ukloni. Na mestu gde se taj stvor nalazio, beskrajni drvored i ograda su se naglo prekidali da bi načinili prolaz od jednog improvizovanog mola do neke kolibe ili šupe koja se nazirala malo podalje, još uvek uglavnom sakrivena od njihovih pogleda.
A onda ugledaše pred sobom poveliku stenovitu tablu na kojoj beše uklesano :

1 2 3 4 5 6 7 8 9

234 6 9 1 578

6*> č99č *1

6**>> ~999č <@*1

6**>>> ~<9č <@**1

6**><**9 <@**1

***69 / <@@**1

- Prok... Evo opet onoga zapisa! ~ uzviknu MNW.
- E, pa možda ovoga puta saznamo šta zapis predstavlja. ~ odgovori Amik.

Što su prilazili bliže čudnoj spodobi, koja ih je očigledno očekivala, pogled na neobični objekat iza nje sve se više otvarao i postajalo je sve jasnije da se radi o nekoj vrsti konobe od gruboga kamena.

Pa opet, kao da u slici koju vide nešto nije štimalo, nešto poput naglog škripanja gudala u maestralno izvedenoj ariji.
Posle nekoga vremena postade jasno šta je ono što ih zbunjuje – geometrija tog objekta nije bila Euklidova geometrija! Konoba nije imala dubinu – bila je poput postera nalepljenog direktno na njihovo vidno polje, sa tom razlikom da bi poster imao makar debljinu onoga papira na kome je štampan. Ovde te dimenzije jednostavno nije bilo.
Dok su pokušavali da prihvate ono što vide, brod najednom skrenu ka molu.
- Mislite li da je bezbedno da pristanemo tek ovako, bez ikakvih provera? ~ oglasi se MNW, sa poprilično nervoze u glasu. ~ Osećam nešto jako uznemirujuće pred nama.
- U pravu je ka5ane! Zaustavi brod! ~ Uzviknu Amik.
- Gospodo, ako niste primetili već dvanaest minuta sedim u ovoj pletenoj stolici. Sa žaljenjem moram da vas obavestim da sve to vreme nemam ništa sa pokretima Arga. Ako skrećemo ka molu to je zbog toga što drugoga puta nema. ~ Začuše iritantno spokojni ka5anov glas. Amik se okrete i zaista, ka5an je sedeo u stolici lagodno srčući pivce.

- Otkuda ti pivo!? ~ brecnu se na njega. – I to belorusko?
- Ukrajinsko... Pojma nemam. Pomislio sam da bi mi prijalo, bilo koje, i – hop – eto ga!~ ležerno mu odvrati ka5an.
- Čekaj, zaboravi pivce, okreći brod! ~ povika MNW paranoično.
- Ama ljudi, to i pokušavam da vam kažem. Neko vreme sam probao da upravljam brodom, ali šta god da uradim kormilo se okretalo onako kako je ono samo htelo.
- Nemojte mu zavideti, sam bog zna koliko će mu naplatiti kućnu dostavu.
Prekobarčev glas bio je tih i zamišljen, i družina gotovo nije mogla da ga prepozna.
- Kakvu sad dostavu!? ~ zagrcnu se ka5an.
- Ovo mesto zovu Raskršćem,

… a ono što vidite tamo, malo dalje, to vam je bircuz kod Tri Uzdaha! ~ samouvereno izdeklamova Prekobarac.
Tupo krckanje označi pristajanje Arga. Zgledaše se, Prekobarac isturi svog Budžislava i pođoše ka senovitom stvoru.

Što su mu prilazili bliže, sve su jasnije zapažali njegov zlobni osmeh, oči lišene beonjača, nepostojanu odeću koja je prosjačkih rita pretvarala u kraljevski hermelin i njegov senoviti ogrtač što se obavijao oko njegovoga vrata kao kravata, a zatim kao krzneni ogrtač.
Amik je u bestelesnom treptaju naslutio moćne kandže što se neobičnom stvoru zarivaju u vrat
- Ko si ti i kakvo je ovo mesto!? - zapovednički podviknu Amik, da prekine tu nelagodnost.
- Ja sam IDENTITET! Ne znate da čitate? Naziv mesta, braćo moja nepoznata, lepo piše na tabli kraj ulaza!
Govorio je neprijatnim, krckavim zujavo~metalnim glasom.
- Ne! Nismo identifikovali ni pismo ni jezik kojim je ispisana! ~ reče mu Amik.
- Pa, dobro, nije baš svako klasično obrazovan. Ono vam je pismo jedne drevne civilizacije ~ jezik LILA. Jezik legendarnoga izgubljenog medijskog carstva, PISMO BUŠENIH KARTICA!

I nepoznati se pokloni sa dubokim obožavanjem.
- Aman, kako drevni? I šta za ime boga tamo piše!~ podviknu Amik.
-Ispisani su svi nazivi ovoga mesta koje su mu prolaznici nadenuli!
-Pa kako se zove ovo mesto. ~ zakuka Amik, iznervirano.
- Evo, ovako, ako prevodim reč po reč : ATLANTIDA, TIR NAN OG, BAG, LEMURIJA...

- BAG! Legendarni vir! Mesto gde nestaju sve BAGOVITE IGRE i BETA PROGRAMI! - uzviknuo je MNV falsetno – preneraženim tonom

Identitet neometen ovom upadicom nastavi sa nabrajanjem:
- ELDORADO, RECYCLE BIN i najzad HIPERBOREJA!

- Ima nešto neobično, nešto što me muči otkad smo te ugledali – reče MNV tiho.
- A to bi bilo?... ~ izgovori Identitet pažljivo se zagledajući u njega.
Zašto osećam toliku bliskost sa tobom?
Umesto odgovora odeća neobićnog stvora poče mahnito da menja oblike. Sve se više razaznavalo pomodno odelo i crveni šešir, ali iluzija preobražaja se time nije završila. Sada se menjalo i telo stvorenja uspravljajući se i izdužujući, a lice dobi oblik koji je družina dobro poznavala. Pred njima se našao još jedan MNW!

- Zato što sam ja onaj koji ostaje iza tvoga resetovanja! Tvoja je krivica što nikada neću proći kroz vrata Tri Uzdaha! ~ melanholično izgovori Identitet.
Događaj je bio toliko neočekivan da su Identitetovo objašnjenje propratili mukom, Iz Prekobarćevog i Zlataninog pogleda nedostajalo je čuđenje, ali to niko nije primetio jer... Jer odjeknu rafal žestokih psovki ispaljen od ka5ana lićno.
Svi se okretoše prateći njegov pogled - Argo je - NESTAO!
Ne samo Argo, nego i pristanište, obala, reka...
Iza njih je postojala samo pucketava praznina koja nije imala ništa zajedničko ni sa jednim poznatim fizičkim zakonom!

- Gde je moj brod, nakazo – zareža Ka5an tiho, okrenuvši se prema
Identitetu, koji više nije bio Identitet nego MNW.
- Nemo', bre, da vređaš, nisam ni ja tebi rek'o kol'ke su ti uši– uvređeno mu odbrusi čudnovati stvor i još uvređenije podiže nos.
Uzalud mu se Amik ponovo obraćao molećivim glasom, uzalud ga je MNW obasipao visokotehnološkom teologijom, uzalud mu je Prekobarac pretio moćnom budžom, uzalud mu je Zlatana namigivala. Ništa, nothing, nijente...
Ćuti, gleda u klisurine iznad sebe i lagano iščezava u iskričenju istovetnom kao i ono što se nalazilo na mestu donedavnog pristaništa.. Najzad im dosadi da razjašnjavaju ovu misteriju i prebaciše svoje upitne poglede na Prekobarca, jer on beše jedini koji je, kako je izgledalo, nešto znao o ovome mestu.
Ako, naravno, izuzmemo Zlatanu, koja se pravila nevešta. Buljila je bez ikakvog razloga negde na dvadesetosam i po santimetara ispred vrha svoje desne cipele.
Uhvativši njihove poglede krajičkom oka, Prekobarac se osetio odgovornim za sudbinu ekspedicije i odsečno mahnuvši, hrabro zakorači ka iritantnoj zgradi - objektu~što~nema~debljinu. Na njegovo iznenađenje brava beše dobro podmazana, a vrata fino izbalansirana i oni zakoračiše unutra.
Taj iskorak zaustavio im je dah.

Visoki vizantijsko plavi lukovi tavanice gubili su se u visini i sa nje su u pravcu vrata strogo gledali naslikani anđeli i sveci. Zidovi su bili prekriveni freskama

što su u zbrkanom redosledu prikazivali kraljeve, svece, anđele i raspela, a svuda je dominirala duboka plava boja. Problem sa perspektivom je i dalje postojao, ali sada potpuno suprotne prirode.
U zaobljenom čelu prostorije kružno raspoređeni prozori su bacali svetlost duž prostorije na osmišljeni način - svi sveci i nasmešeni anđeli putovali su na sunčanom vetru. Iako su videli pročelje prostorije, dužine su bile beskonačne, prkoseći svakoj razumnoj perspektivi.

Podni mozaik je bio veoma komplikovan i najvećma su ga sačinjavali grbovi drevnih velmoža i vladara. Centrom prostorije su se prostirale bogato izrezbarene klupe i stolovi sa, očito, pomalo podnapitim gostima, a između njih su se uzdizali gigantski pseudo grčki stubovi na koje se oslanjala tavanica.

Taj prizor se ponavljao i umnožavao u nebrojenom mnoštvu, ali gosti za svakim stolom nisu poticali iz istoga istorijskog perioda. Geometrija mesta je bila promenljiva, nijednoga trenutka nije bilo moguće odrediti niti udaljenost do najbližeg stola, niti njegove dimenzije, a ponajmanje od svega broj ljudi koji za njime sede!
Niz lučno zasvođenih prozora sa jedne strane davali su neprirodnoj prostoriji obilje svetla, a sa suprotne strane nalazio se niz vrata ka nepoznatim prostorijama, takođe sva zaobljena na gornjem delu. Tavanica je pratila stil svega ostaloga, pa je isto tako bila izvedena sva u vizantijskim lukovima koji su se pri vrhu spajali, dajući svaki put završetak u obliku krsta.
Obazrevši se po prostoriji Amik pretrnu jer je upravo shvatio još nešto – Vrata na koja su ušli su nestala, a prizor beskonačnog bircuza se nastavljao i sa te strane u istoj onoj neodredljivoj perspektivi. Umirujuće je delovala još samo jedna stvar, jedini prirodno postavljeni objekat u celoj toj papazjaniji ~ ono što bi se i moglo očekivati u svakome, pa i u onom zadnjem, najzabitijem bircuzu.

Prišao je šanku i obratio se podbulom tipu klerkgeblovskih brčića u zamašćenom staromodnom odelu, preko kojega je visila prljava kecelja, a koji je nezainteresovano piljio u njega sa suprotne strane :
- Jedno pivo – i, bila je to šifra za svakog šankera u vasioni.
Tap! Krigla se našla na šanku bez ijednog jedinog uočljivog pokreta.
- Ima li izlaza odavde? Mislim, posle piva? - obrati mu se mirno.
- Naravno, gospodine, naravno. Čim nađete ono zbog čega ste ovde. ~ odgovori mu šanker ljubazno se nasmešivši.
- Naravno, naravno... Kako li sam samo to mogao da zaboravim. Možete li me možda podsetiti šta ja to, u stvari, tražim?
- Vi? Koliko je meni poznato ovde se ne nalazi ono što vi tražite. Imali biste šta da tražite, ali da biste to našli morate znati da je to baš ono što želite. Onaj koji traži u vašem je društvu i zbog toga ste ovde. Samo zbog toga i ni zbog čega drugog. ~ ispucao je njegov sagovornik čitav šaržer nerazumljivih fraza.
- Dobro, dobro. Ali, ćuo sam da se ovo mesto zove RASKRŠĆE. Je li to istina?
- Naravno. Nalazite se na raskršću istorije i mašte, prošlosti i budućnosti, na raskršću istine i laži, na raskršću između smeha i plača! ~ odrecitova mu ovaj.

- Ha? ~ hamnu Amik sluđen novim informacijama.
- Ama, znate one vaše VIKI – MIKI – AMIKE stvari na onome vašem čudu gde ste nakupili nesavladivo brdo informacija? ~ zapita ga šanker sugestivno.

- Daaa... ~ oteže Amik zbunjeno.
- E, pa vidite, toj vašoj bednoj imitaciji će trebati eoni da prikupe informacije koje mi već imamo! ~ trijumfalno uzviknu barmen
- Ali... Ako je to tako, kako filtrirate podatke ? ~ zapita ga.
- Ah, vrlo jednostavno, evo ovako... ~ započe njegov sagovornik.

- Zlatana!? Zlatana!? Stani! - ka5anov panični glas prekide mu koncentraciju.
Video je kako Zlatana odmiče duž prostorije napetim korakom, kao da je hipnotisana, a za njom žuri ka5an. Idućeg trenutka užasnuto je primetio da ono dvoje počinju da iskriče, njihovi oblici gube boje i postaju sve nejasniji i razmazaniji. Filtriranje podataka će ostaviti za kasnije!
- Šta ste se ukočili!? Za njima! – povikao je žurno polazeći za svojim iščezavajućim saputnicima.

Na Amikovo olakšanje likovi Zlatane i ka5ana su se izbistrili i ona zabrinjavajuća nestabilnost u njihovim telima je iščezla.Ujedno je iščezao i monumentalni beskraj bircuza kod «Tri uzdaha». Sada je to bila malena, prijatna prostorija (šanker je i dalje bio na svome mestu) u kojoj se nalazio običan sto, za kojim su sedele dve osobe – jedna devojčica i jedna starica.

Bilo je očito da su njih dve uzrok Zlatanine opčinjenosti.
Najednom Amikovo telo se ukoči. Koraci, pokreti, disanje – sve je to bilo zaustavljeno. Nije video družinu, ali je znao da su i oni na isti način blokirani. Ka5an mu je bio u vidokrugu i za njega nije morao da nagađa. Bio je potpuno skamenjen.
Međutim, Zlatana je nesmetano nastavila svoj put i zaustavila se ispred stola za kojime su sedele one dve osobe, koje su je sada posmatrale sa osmehom dobrodošlice.
Kada joj se devojčica obratila, Amiku postade jasno da njihova ukočenost ne ometa njihova čula, jer je jasno razaznavao devojčicine reči :
- Zdravo Zlatana! ~ dočekala ju je nežnim i pomalo tepavim glasom
- Zdravo Zlatana! ~ Zlatanin odgovor je bio neočekivan i Amik nije baš najbolje shvatio smisao imena koje je upotrebila.
- Zdravo Zlatana! ~ začuo se i promukli, pomalo hripavi glas starice.
- Zdravo Zlatana! ~ otpozdravi joj Zlatana i nastavi pitanjem – Zašto?
- Zato jer drugačije nije moglo – odgovori joj devojčica.
- Mrziš li me? ~ Zlatanin glas je bio drhtav, negde na samoj ivici plača.
- Misliš zbog onoga što ti misliš o sebi? Misliš li to zbog onoga što si učinila našim snovima? Ili možda zato što si ubeđena da si odbacila svoje detinjstvo kada si krenula putem odrastanja? Ne Zlatana, ne ljutim se. Ne ljutim se jer znam više od tebe. Vidiš, ja sam mnogo razgovarala sa Baka Zlatanom i znam da će vreme biti jedino koje može da sudi našim zabludama - devojčica se sve vreme smešila.
- Hoću li biti sretna? ~ obrati se Zlatana starici.

– Hoću li uspeti da nađem izlaz iz lavirinta? Hoću li uspeti da obnovim Majku? Hoću li...

- Da li ćeš biti sretna? Hoćeš i nećeš. Da li ćeš obnoviti svoje snove o Majci? Da i ne. Da li ćeš naći izlaz iz lavirinta? Hoćeš i nećeš. ~ odgovori joj starica i nastavi :
- Ne budi toliko nestrpljiva i ne budi prestroga prema sebi. Najnesretnija stvorenja su kiklopi, jer znaju način i čas svoje smrti. Polako Zlatana, stići ćeš onamo kuda će te život odvesti i to je sve što treba da znaš. Ali jedno ti mogu reći. Samo tvoje putovanje ima smisla. Dokle god putuješ, pa makar i u mašti, nisi nas izdala! Dovela si u opasnost svoje pratioce kada si ih dovela ovamo. Sad idi. Idi sa mirom. Sve što si radila i sve što ćeš uraditi biće dobro, inače nas nikada ne bi našla. Vrata su na istoku
Starica se toplo nasmešila Zlatani a iritirajuće iskričenje proguta babu i devojčicu, a ukočenosti nestade.
Zlatana ih pogleda setno: - Idemo odavde.
Prostorija je opet bila ona beskrajna kafana i Zlatana ih nepogrešivo povede prema jednim od bočnih vratiju. Pre no što je dodirnula kvaku barmen joj doviknu
- Eto Zlatana, sada znaš zašto se ovo mesto zove „Tri uzdaha do tuge“.

- Zbogom i svratite nam opet! ~ Zlatana otpozdravi preterano melanholično i pritisnu kvaku.

Napustiše bircuz i obreše se u predivnom sunčanom danu. Argo je bio privezan uz obalu, a reka je talasala vedra i nemirna. Iza njih beše pitoma šumica, a čudni bircuz je nestao.

Niko ništa nije govorio, samo je Prekobarac zamišljeno posmatrao Zlatanu.
Najednom se Amik ljutito pljesnuo po čelu.

- Ajoj! Ne pitah onog šankera kako filtriraju informacije!

Stevan Šarčević
FOTOGRAFIJE
Suma stara 00RuisdaelJ_forest_scen.jpg / www.antipixel.com
KucaKamena by Elizabeth Thomsen 2081306996_3df47135d7.jpg
Kanjon Amika
PecinaJezero by Adam 633220715_daf1f4f516.jpg
RekaOdraz Maja DSCN1036.JPG
SumaBajkovita 1132687_bok_sanctuary_path.jpg
Pivo washjeff.edu.jpg
Gozba by jasonwryan 3826980245_dac0978b02.jpg
Kupole by erikomoket 2985469610_8b9cb16ce4.jpg
CetiriMNW rudecactus.com 2009 03 danwiggle.JPG

Raskrsce - alan levine dommy.com
Dvodimenzionalni sha3teely.com/wp-content
Busena kartica by Mirandala flickr.com/2216
Atlantida – po redosledu:
Copyright Sue Adair s0.geograph.org.uk
By W flickr.com/3298
by davecobb flickr.com/3348
Zero by mochabcha flickr.com/3314
Lukovi etsy.com ny-image3.etsy.com
Freska dickschmitt.com/travels/mexico
Sank oddfellows-caldbeck.co.uk
VIKI – MIKI – AMIKE stvari
photobucket.com/albums/r305
photobucket.com/albums/r305
ПУТОКАЗ ЗА ПОСТ-ИСТОРИЈУ – АУТОР М. А.
(41. наставак визуелног романа)

«Арго» је лагано наставио уском речицом. На прамцу је стајао MNW, осматрао дубину воде и узвикивао: - Може! Пролазимо! Иде!
- Тако је почео и Марк Твен – осоколио га је Амик. – Био је речни пилот на Мисисипију и узвик «Ознака двадесет» је узео као своје ауторско име.
- Заиста? – обрадовао се MNW и полетно узвикивао: - Ознака твен!... Опет твен! ... Твен!

- Зашто сад амерски? – збунио се ка5ан. – И, шта ти то значи?
- Да је дубина довољна за пролаз брода и почетак моје списатељске каријере. Твен!
- Овом сценом можеш да почнеш књигу – предложио је Амик, задовољан што његова знања понову могу да се искажу: «Стајао сам на прамцу «Арга» изгубљеног у постисторији визуелног романа и зурио у бистру воду непознате речице, а претећи нагнуте крошње су се размицале пред мојим оптимистичким лађарско-списатељским узвиком, ознаком будућег класика: - Твен! Дубина двадесет! Твен!

- «Низ стешњене обале – настави Раде да дописује почетак књиге – одјекивало је «Твен» уз пригушени одјек целе потоње историје: «Прославили се са Томооом... и Хакооом... а осрамотили са Србијооом.... и Ирааакооом...
- Не шалите се, господо! – забрину се Прекобарац. – То је довољан разлог да они овај период предисторије прогласе простором свог највишег националног и стратешког интересовања.

- Ти то мислиш на...– покуша Амик да разјасни ствар.
Прекобарац га прекиде: - Не мислим, него знам!
- Али ови предели су ван света и историје, бескрајно далеко од њих.
- Што је нешто даље, то им је ближе. Тако постижу да оно што је код њих важно постане далеко и неважно.
- Твен! – огласио се MNW. – И немојте да пишете и дописује моју књигу! Завршићете је пре него што је ја почнем...
- У праву си, синко – сагласи се Амик. – Али мораш да ми обећаш да ћеш прочитати бар једну књигу од почетка до краја пре него што напишеш своју!
- Твен! – одговори MNW.

- Двадесет књига! – обрадова се Амик. – Па то је...
- Твен је за ка5ана – објасни MNW. – Ознака твен! Кажете – једну књигу? Е, то ћу, верујем, успети – обећа MNW. – Твен! Чврсто и високо твен!
- Немојте да се играте са тим узвиком – побуни се ка5ан. – У лукама он означава популарну цену у извесним квартовима.

- 5ре! – узнемири се Златана. – А рекао си ми да си све то одавно позаборављао...
- И јесам, драга! Али у лукама на Истоку то је свети чин па може и јефтиније. Наш млади пријатељ треба то да зна...
- Еighteen! – узвикну MNW.

- Тамо се ценкај – опомену га Амик. – Нема ценкања са списатељством!
- Дубина се смањује! – објасни MNW. – Седамнаест!
- Стижемо! – узбуни се Амик. – Ево, нешто се чује!
Иза окуке је допирао тихи жамор много гласова.

Ка5ан се усправи у свој својој ка5анској висини да сагледа воду испред прамца и достојанствено се појави у јавности која се оглашавала.

«Арго» уплови у окуку.
– Марк шеснаест! – звонко објави MNW, ка5ану али и свим непознатим, препоручујући се у новој лађарско-списатељској улози.

- Колико народа! – зачуди се Златана. – У овој недођији! Шта раде овде?
- Чекају – објасни Амик.
- Кога? Или – шта?
- Чекају оно што ми већ имамо. Имејл од Деда Мраза!
- Од Деда Мраза? Зашто од њега? И? Шта пише у том имејлу?
- Да прођемо поред луке и на супротној обали нађемо путоказ – значајно објасни Амик.
- За шта путоказ? Где идемо?
- Е, то је мало дужа прича... Господине ка5ане, наставите пловидбу!
- Дубина се повећава! – радосно објави MNW. – Твен!!!
Са обале, као одговор, зачу се неколико радосних гласова:

- Oh, yeah! Healthy sweet! I love it!
- Јесам ли вам рекао! – одушеви се ка5ан. – Светски позната, популарна цена! Ово ме баш подмлађује...
И он заљубљено погледа Златану. Она се приви уз њега као да хоће да каже женама са обале – овога нећете добити, макар ви платиле твенти пута твенти...
- Еighteen! – узвикну MNW.
- Oh, yeah! – спремно пристаде неколико гласова.

- Ти се то ценкаш или јављаш дубину? – збуњено упита ка5ан.
- Марк осамнаест! – појасни MNW и опрезно предложи: – Могли би да пристанемо на кратко... Да мало протегнемо ноге...
- Ноге? – зачуди се Раде. – То је нека нова поза – ногама?

- Други пут – самоуверено објави Златана. – Зар не драги – пристаћемо неки други пут?
- Наравно, драга! – спремно одлучи ка5ан. – Пловимо даље!
Бучно пристаниште остаде иза њих, жамор се топио у тишини шуме.
- Дубина? – упита ка5ан.
- Твен! – тужно објави MNW.
Није било одговора. Обале су ћутале.

Видео: Yahta Katarina-onboard Onboard video,Čukova jama -Kokrica... 8.apr.2010 by TheSakamura | 9 months ago | 210 views

- Ено путоказа! – први је видео Прекобарац.
На обали је стајао озидани стуб са

Миливој Анђелковић

FOTOGRAFIJE
Cenkanje capl.washjeffSise ripten.com tits-iphone.jpg.JPG
Grafikon Author Abrev Berebn0r.JPG
Hodocasnici by mckaysavage 2085716179_bf5154097b.jpg
KNJIGE Polica jorge ayala book shelves (1).JPG
Istocnjacka Prostitutka Author Amy Ardrey 256px-Annie_Sprinkle_Neo_Sacred_Prostitute.jpg
Ptica Amika searunner.sv-timemachine.net.jpg
Putokaz vetustanursia.com pergamena.jpg
Reka Copyright Lynne Kirton 035153_c054e3cb.jpg
Reka 2 Maja
Zeni ljubi nogu aidanmaconachyblog.blogspot.com Beth Morgan planning.jpg
Zenske by Mikey Jon Holm 418843737_8a2ecd65b8.jpg

ШТА ДРЖИ ОВАЈ СВЕТ (42. наставак визуелног романа)

- И? Шта сада? – пожуривао је MNW.
- Чекамо нови имејл од деда Мраза – узврпољио се Амик. – А онда ћете видети нешто ексклузивно! Нешто што ће свет тек сазнати. То ће измирити све религије и филозофије, политичаре и уметнике... Једино за војсковође и власнике великих компанија нисам сигуран...
- Опет ће се извући! – уздахну Прекобарац. – Њихова страст за моћ даје им јасан путоказ – што веће, шире...

- Од њих је почело – гласно се присећао Амик. – У почетку, Земља је била центар света, око ње се све вртело – звезде, птице, људи, хероји....

- Онда је центар постало Сунце, богови су смештени на Олимп да не сметају, а хероји су замењени новим. Изменама у глобалној систематизацији именовано је десетак богова од којих је сваки био Једини, Непоновљив и Јединствен – баш зато да ни један то не постане...

- Свет је опет постао мали па су га страсти трговаца и војсковођа проширили на Галаксију. Она се одмах обликовала у спиралу која се увија у себе саму да је не би даље ширили...

- Како су се богови свађали који је од њих Јединственији и Светији, трговци и војсковође су схватили да од њих нема вајде. Зато су створили нови, мондијално-глобалистички и јединствени Двоглави култ, познатији као КупоПродија и ОсвојОтмија.

И свет је наставио да се шири до далеких звезданих јата и сазвежђа, галаксије су се убрзано удаљавале... Појавиле су се празнине пуне енергије и црних рупа, а све удаљенији делови света су претили да ће одлутати у недођију.

Опет је требало спасавати свет.

Тада су се појавили спасиоци на које нико није ни помишљао. Једино су они могли да све те огромне разлике и даљине обједине у Једном.

Појавили су се модернизам...

... па структурализам...

... и постмодернизам.

- Али ни они нису могли све сами. Знате ли ко им је одлучујуће помогао у томе?

- Па то сви знају - чули су се самоуверени гласови.
- Ајнштајн и Гинис.
- Павић!
- Роналдо и Меси!
- Мира Адања Полак!
- Куросава па Кустурица.
- Цеца и деца!

- Можда... Помало. Ево да другачије поставим питање: - Шта сада држи овај свет да се не распадне и разиђе у празнину?

- Медији! – први се изјаснио MNW.
- Опет ти, мали! – подвикнуо му је Раде.
- Ју тјуб! – исправио се MNW. – Схватио сам: све што је добро почиње са ЈУ – јутро, јунетина, јутарња гимнастика, југо... како оно беше... ах, да – југо-винил...
- Овај свет држи Љубав! – срамежљиво је рекла Златана и загледала се у ка5ана: - Зар не драги?
Ка5ан је климнуо главом и додао: - Добра навигација и... – погледао је у Златану: - ... и неиспуњене жеље...
- Дружење, уз квалитетну и брзу услугу!
- Сајтови и едији – замишљено је изјавио Прекобарац.

- Одлично! – обрадовао се Амик. – Сви сте близу, ту негде... Али они ништа не би успели да им електроника није прискочила у помоћ и линковима све повезала.

- Разумете ли поенту? Нематеријално држи и ствара Материјално! Електронска сила савлађује простор и време! Она све повезује и претвара тако да се могу видети слике и покрети, чути звук, направити слике у боји, текстови, тродимензионални облици, холограми... Чиста Магија! А шта је сама суштина електронике, оно што свему створеном даје смисао?

Продорно је зазвонио мобилни и на екрану се појавио Деда Мраз.

- Не, господине Амик! – подвикнуо је. – Ала сте се распричали! Не говорите више! Него овако... Идите бродом до 31% југоисточно. Ту имате пролаз до пете, скривене рајске реке – то је кружни ток око Раја... И тамо, на ободу, видећете и сами...

- Хвала, господине Мраз! – довикнуо је ка5ан. – Ово је било баш професионално упутство! Ето видите, добра навигација је све... И у љубави – додао је, осмехнувши се.

И «Арго» је запловио...

Видео: http://www.youtube.com/watch?v=nyGQImDpgp4&feature=related реком снова уз гитару Dreams - Played and composed by Landon Gulley (New Age Piano) Photos by Pianopod Pianopod 84 videos Subscribe Subscribed

FOTOGRAFIJE
Deda Mraz wickedlocal.com rochester multimedia.jpg
Kolaz Dvoglavi Amika 12pxDoubleheadedturquoiseserpentAztecbritishmuseum.jpg Photo by usergeni by Steve Rhodes dimland.blogspot.com empire
Galaksija flickr-2124043690-original.jpg
Kocke Udaljuju se spacetimetravel.org.JPG
Kolaz PostModern Amika by Lost Tulsa michellecaplan.blogspot.com by kacamatasaya by US Army Korea by Umpqua
Lukovi svetlosti by texturl 3072102439_d58e9b220d.jpg
Modernizam by Lost Tulsa 98140276_0b39edc11d.jpg
Praznina grafit by Walt Jabsco 5399018736_f72fe28b6f.jpg
Sala sa postoljem resumbrae.com trialtrail.jpg
Strukturalizam by mitopencourseware 3329166368_a5888622fb.jpg
Udaljuje se Fraktali Author Nevit Dilmen.JPG
Zemlja nad vodoskokom zeroatthebone.com IMG_0643-714138.jpg

STEVAN ŠARČEVIĆ: OPET I OPET
(43. nastavak vizuelnog romana)

Autor teksta: Stevan Šarčević

MNW se velikodušno ponudio za dežurstvo na kormilu, pa se ostatak društva povukao u mir maglene sobe.
Najednom sa aparata se začu ♫ Most Beautiful song in the world ♫ Erika Satija.

Sudbomer se pokrenuo i Amik sa nevericom ugleda

Sunčicu gde sedi naslonjena leđima na ogromno jasenovo deblo. Šokiran, zagledao se u Zlatanu, pa promislivši malo, obratio joj se:
- Dobro. Krajnje je vreme da budemo iskreni. Putovanje kroz vreme nije nikada izvedeno, niti je naučno potvrđeno da je moguće, a mi više nego očito nasumično lutamo kroz vremenske pejsaže. Doduše, geografski ostajemo na istome mestu... To mi daje neke ideje. Dakle, Zlatana, sada je na vas red da nam ispričate šta se dešava.
Zlatana se za trenutak uzvrpolji:
Moram... Moram je videti. Vi ne razumete. Sunčica klizi niz tkanje – izusti najzad tiho.
Prekobarac je iznenađeno pogledao u nju, a ka5an, uverivši sebe da je shvatio o čemu se radi, poče da je uverava :
- Ma nisi valjda poludela! Tamo dole se ubijaju! Pa, svi smo videli šta se dešava...
- 'Bem ti takav sudbomer, pa mi smo opet gde smo bili, eno je Sunčica! – viknu Rade, najzad obrativši pažnju na aparat. - Kakvo je to ludilo?!
Nego, Zlatana, da vam kontrola tkanja nije u porodici? - iznebuha ga prekide Prekobarac.

Zlatana podiže pogled na njega. U njenim očima je bilo poprilično respekta.
- Gospodine Prekobarac, vi izgleda znate mnogo više nego što bi se to dalo pomisliti.
- Kakva nit, kakvo tkanje – uključi se ka5an. - Pada mi na pamet rima na S, ali ja nisam prost. Shvati, draga, da Sunčicu ne možeš da sretneš, barem ne pod ovim okolnostima!
Ovo ignorisanje Prekobarčeve upadice kao da pažnju svih preusmerila na tajanstveni dijalog Zlatane i Prekobarca.
- Ama, jeste li vas dvoje skoro disali iz flaše? - prvi je reagovao Rade
- Opet nešto petljaju sa magijom. – oglasi se MNW koji se, sav usplahiren, pojavio na vratima sa namerom da im saopšti čudne novosti.
Amik se okrenu ka Zlatani.
- Dakle Zlatana? Možete li da objasnite ovo, ali tako da i ja shvatim o čemu se radi?
Ona diže gotovo uplašeni pogled, najpre na Amika, a zatim na Prekobarca., pa poče da govori :
- Sve je to počelo od snova... Snovi su esencija.

- Magija zavisi od snova upravo onoliko koliko i snovi od magije. A snovi... Snovi su istovremeno i vreme - prošlo i buduće. Snovi oduvek putuju duž tkanja, ali to je teško objasniti nekome ko nikada nije proučavao Umetnost. Tkanje je...
Zlatana se očito napinjala nemoćna da prenese svoje misli. Kako je društvo delovalo zbunjeno njenim objašnjenjima, u pomoć joj priskoči Prekobarac :
- Tkanje je nešto poput slojeva tkanine postavljenih jedno uz drugo u nebrojenim nizovima. Svaki sloj je jedan sat, jedan dan... Paa, možda ne baš tako.. U svakom slučaju jedan vremenski period. Pogrešno je verovanje da je vreme linearno. Ono je nabacano na jednu ogromnu gomilu i svako je u stanju da putuje njime, a ta putovanja zovemo snovima.

- Nažalost oni su, poput mnogih drugih, modernom čoveku neobjašnjivih stvari, svedeni na naučničke bla-bla tričarije i neuronsko električne fenomene.
Izgovorivši to, Prekobarac se okrenu Zlatani:
- Ali i dalje mi je nejasno kako vi i vaša sestra uspevate da kontrolišete snove?
Zlatana je sada već delovala malo samouverenije :
- Ne kontrolišemo ih, samo ih transformišemo u realnost. Nemoguće je usmeravati putovanje, jer se snovi i vreme nestalno pomeraju, čas ka budućnosti, čas ka prošlosti, u potpuno haotičnom redosledu. Jedino Rusalke i Oblakinje, mogu usmeriti svoj let i videti Sliku.

Prekobarac je naglo prekide :
- Netačno! Dešava se da i neki pripadnici ljudske vrste razaznaju Sliku i pravilno je rastumače. Otuda potiče fenomen proroka.

Zlatana ga odmeri i reče : - Hmmmm...Daaaa... Ali to je ustvari nebitno za ono što nas muči. Tu je važno nešto drugo, što ćete razumeti samo pod uslovom da ste uspeli da shvatite princip tkanja. Vidite, postojalo je biće koje je snagom volje moglo da putuje po nitima tkanja i da usmerava svoj put onako kako ono to želi... Jedino stvorenje osim Majke koje je sposobno za tako nešto. Nažalost, to je bilo zlo biće. Svoju moć je koristilo za neopisive grozote. Majka je, jednostavno, morala da ga eliminiše.
Amik je pogleda iznenađeno :
- Šta u stvari hoćete da kažete? Ama, je li sve ovo samo vaš san? - u njegovom glasu se osećalo ozbiljno kolebanje.
- Donekle moj san, ali istovremeno i san svih vas... Koji zapravo više i nije san. Uzrok tome je jedan davni događaj, moj susret sa nečim... nekim... Govorim o demonu koga ljudski rod zove Baba Jagom.

- Vidite moj prvi susret sa Majkom se odigrao mnogo ranije – ili kasnije - nego što vi to mislite - i to negde usred mojih snova. Tačnije, u snu sam prisustvovala obračunu Majke i Baba Jage. A Sunčica... Ona je spavala pokraj mene kada se to desilo.

- Setite se principa tkanja, i toga da magija deluje na vas samo ako i vi verujete u nju. Ja sam lično, oduvek iskreno verovala u magiju, i ono sto sam videla za mene je bilo stvarno Kada je Jaga poražena nastao je lom u svetu magije i to je uskovitlalo svet snova. Bila je to tolika energija da je prelomila princip neverice poput uragana. Tako se i Sunčica našla u ovome polusvetu, iako nije verovala u čarolije - barem dotada... Ne samo da su za nju i mene snovi postali stvarnost... -
Poslednju rečenicu ne stiže da završi jer joj se Prekobarac sa trijumfalnim izrazom uneo u lice :
- Nego i za one oko vas, zar ne?! – uzviknu.
- Dakle sve je ovo samo san. - prokomentarisa Rade – Probudimo se, popijemo kaficu

i gotovo...

Prekobarac ga prekorno pogleda :
- Ne bih rekao da je to tako jednostavno. Bojim se da je ovo stvarnost, i to stvarnost isto onoliko nemilosrdna, pa možda čak i surovija negoli ona stvarnost koju smo poznavali pre našega putovanja. Nije li tako, Zlatana?
- Ama šta bi sa Deda Mrazom!? - uzviknu Rade, ali niko nije obratio pažnju na njega i Zlatana nastavi:
- Da. Snovi su se počeli preplitati sa stvarnim vremenom. Putevi su postali otvoreni. Ja i sestra smo najednom postale osovina oko kojih se vreme kovitlalo.

- Nažalost, sada to isto važi i za vas. Ne znam kako da to promenim - ovo priznanje joj natera rumenilo u obraze.
- Ali... Ako Sunčica i ti sanjate isti san... - promuca ka5an. - ne možete se zauvek mimoilaziti.
- Ja putujem sa vama. Delim sa vama vaše fantazije i to moj put čini prilično bezbednim, Sunčica nema tu sreću – ona je potpuno sama. Klizi sve dublje u svet koji nikada nije ni postojao. Luta po svetu koji je sama izmaštala.

- Ako se ne sretnemo danas, ona će nastaviti da klizi niz tkanje i nikada je više neću videti, jer, za razliku od nje, mene vaša prisutnost drži nadomak realnosti - poput sidra.
Amik najzad prelomi :
- Onda ćete videti Sunčicu. Ali ovoga puta ćemo se podeliti, jer ne verujem da je bezbedno ostaviti brod na milost i nemilost zaraćenim stranama. Ja, Rade i MNW ostajemo na Argu, a vi ćete Zlatana, sa Ka5anom i Prekobarcem, otići da se vidite sa sestrom!
- Hvala Amik, ovo vam neću zaboraviti! - uzviknu sretno Zlatana.
Hmmm... Ni ja, Amik, ni ja... - progunđa Ka5an mrzovoljno.

Odabrana družina se zaputi na obalu. Prekobarac je bio na čelu, predvodeći ekipu i pažljivo prateći ono malo Sunčicinih tragova što se još moglo razaznati. Za njime su lagano koračali Ka5an i Zlatana.
Amik je iz maglene sobe, ozbiljnoga izraza lica, preko sudbomera, pažljivo pratio njihovo napredovanje. Bio je pre svega zabrinut za ono sa čime bi se oni mogli susresti na svome putu, ali njegova zabrinutost je imala i drugi uzrok. Iako nije bio stopostotno uveren da je najjasnije sebi predočio Zlatanino i Prekobarčevo predavanje, u jedno je bio potpuno siguran - u sve je ovo duboko upletena magija.

Ono što su u sebi nosile Zlatana i njena sestra. Šta će se desiti u trenutku njihovoga susreta – nije smeo ni da pomisli. Ipak, gajio je potajnu nadu da se iz toga može izroditi i nešto vrlo pozitivno i posebno. Eto, to je bio razlog zbog koga je stao na Zlataninu stranu.
Nikome u tim trenucima nije bilo lagodno.

Pa ipak, ako bi se poredili raznoliki strahovi kakvi su se tada vrteli po glavama natuštenih saputnika, bilo je više nego izvesno da je baš Zlatana bila najzabrinutija, mada je ujedno bila i najviše zaslužna (ili kriva, mada joj to niko nije spočitavao) za opasnu situaciju u kojoj su se nalazili.
Stresla se, zastala je i pogledala oko sebe. Busenje trske i plavičasta izmaglica, koja se proređivala u pravcu njihovog napredovanja, bili su upravo onakvi kao i u njenim noćnim morama. Možda hodaju pravo ka Baba Jagi, pomisli, ali je mudro prećutala svoje strahove. Snažno stisnu Ka5anovu nadlakticu i setno pomisli da više nije devojčica, pa da stegne sestricinu šaku. Čak ni snovi više nisu snovi, nego ubistvena zbilja.
Nastaviše prateći sve neprimetnije tragove. Polegnuta trska ovde. Izvrnuti kamen tamo. Nit zakačena za trn. Slomljena grančica jove...
Što su dalje odmicali strah u Zlatani je sve više rastao. Magla je bila neprirodno gusta i otežavala je napredovanje po neugodnim barama koje su se u nepreglednim mnoštvima prostirale posvuda oko njih.

Ono malo visokog rastinja koje je tu životarilo bilo je slabašno i nakazno, debala prekrivenih gnjecavim slojem mahovine i gljivičastim rastinjem.
Ni sama nije znala čega se bojala. Susreta sa sestrom? Ne.
Opasnosti koje se nalaze pred njima?
Možda, ali taj strah bi morao imati neku opipljivu, fizičku manifestaciju. Ovo što je osećala bio je jedan sasvim drugačiji strah, nekako više spiritualne ili duševne prirode. Pomalo besmisleno.
Odagnala je teškom mukom te misli i oni nastaviše oprezno, svako za sebe ispitujući tle pred sobom. Da li se to plaši svoje rođene sestre!? - uporno ju je proganjalo - Gluposti, gluposti...
Zadaviti se u mulju bilo bi zaista vrlo glupo - pomisli Ka5an koračajući kao po palubi zaljuljanog broda.. Njegovi strahovi od susreta sa Sunčicom bili su drugačije prirode nego Zlatanini. Pogled na Sunčicu iz maglene sobe u njegovo je sećanje vratilo jednu davnu pijanu noć i miris pokošene trave kojim je njegovu sobicu ispunila ta devojka.

Miris proleća i mladosti, miris strasti i greha... Borio se da odagna te uspomene, ali one su neumoljivo, lepljivo i uporno prianjale uz njegove slepoočnice. Svo troje su napredovali u tišini, ali ka5ana je baš taj muk plašio.
Oh, kako se samo bojao da je njegov mozak, kao na zlatnom pladnju, postavljen pred Zlatanu. Kako je samo strepeo od njene ljutnje kada otkrije razlog zbog kojeg je Sunčica oduvek bila toliko ljubazna prema njemu...
Kužni zadah je njihovo disanje činilo teškim, pa ipak su istrajno napredovali. Najzad ševari i trstici počeše ustupati mesto sve snažnijim stablima, a magla se naglo stade proređivati. Stigli su do šume!

Nastaviše da prate Sunčicin trag kroz gustu paprat i rastinje, gušeći se od strašne zapare koja je ovde vladala. Uskoro stigoše do leševa one dve samovile. Na njihovu žalost, Sunčica više nije bila tamo. Pre no što je iko uspeo išta da preduzme Zlatana povika iz sveg grla, na užas ostale malobrojne družine.
- Suunčiice! Jaa saam, Zlaataanaa!
Ka5tan je gotovo već osetio strelu među rebrima!
- Draga, molim te! Za ime boga, pa nalazimo se usred ratovanja!
Sa one strane šume koja je izbijala na reku, iz pravca prema kome je „Argo“ bio okrenut, do njih je dopro neki daleki, praiskonski urlik. Prekobarac zabrinuto pogleda, a ka5an progunđa nešto o svodobama koje se muvaju ovuda. U bliskoj okolini se ništa nije pomicalo. Neko vreme su stajali i osluškivali zvuke šume bez reči. Prekobarac najednom poče obazrivo da se osvrće oko sebe. Zatim podiže u vis svoju lasersku budžu, pa je namršten spusti i okrenu se ka saputnicima.
- Polazimo smesta natrag, ovde ništa nije kako treba! - naredi on.
- Nee! Moram naći Sunčicu – zaječa Zlatana. - Moramo da je stignemo...
- Dalje ne smemo! Nastavak potrage je igra sa sopstvenom propašću! – odlučan je bio Prekobarac.
Nežno joj prebacivši ruku preko ramena, ka5an je lagano okrenu i polako pođoše u suprotnome pravcu, natrag ka „Argu“. Zlatana je disciplinovano pratila ka5anovo vođstvo, ali u njoj kao da se nešto slomilo. Toliko blizu, pa opet tako daleko i nedostižno! Nikada više neće prići bliže Sunčici od ovoga, pa ipak ne može da je sretne... Da je zagrli...
- Zlatana?! Otkud li si se ti stvorila ovde?! - začu se najednom.
Iz gustoga šiblja iskorači visoka tanana prilika u tamnoj ratničkoj spremi.

Zlatanino lice bljesnu i ona se ote ka5anu da nezaustavljivo poleti ka raširenim rukama pridošlice. Prekobarac se zabezeknuto zaustavio, a ka5anu se vilica zaglavila u rasklopljenom položaju, dok su se dve sestre, podjednako cvileći, sudarile u žestokom zagrljaju! Grleći se toliko željno da je postojala ozbiljna opasnost od poneke iščašene kosti, dve sestre su jednostavno zaboravile na vreme.
Najzad, izgubivši strpljenje, Prekobarac se nametljivo zakašljao. To je uticalo na Sunčicu koja lagano odmaknu sestru od sebe. Podiže oči i njen pogled se sretne sa ka5tanovim zadivljenim zenicama. Ako je nešto i osetila, dobro se kontrolisala, jer sa potpunom mirnoćom reče :
- Ako se ne varam, ovde je još jedno poznato lice. Zdravo ka5ane!
Za razliku od nje, ka5tan je pomalo zamuckivao i nevešto otpozdravljao. Medjutim, Zlatana je bila toliko opčinjena sestrom da ništa od toga nije primetila.
Prekobarac je iznenađeno zatreptao i mudro oćutao svoje zapažanje.
- Tvoja dijadema... Našli smo tvoju dijademu... - promuca Zlatana pružajući ka Sunčici taj sjaktavi predmet, koji je sve dotad ljubomorno stezala.

Ova najpre sa čuđenjem, a onda sa setom pogleda u njene ruke. Osmehnu se kroz suze.
- Eh, Zlatana, Zlatana... Imam ja još dijadema...
Provukla je duge prste kroz svoju raskošnu kosu i zaustavila ju je na blistavome nakitu koji ju je pridržavao – i imaću ih još mnogo...
- Sunčice, pođi sa nama. Hajde da nađemo zajednički izlaz. - molećivo predloži Zlatana.
Sestra je pogleda iznenađeno, i ozbiljnim glasom odgovori:
Sada razumem zašto si tu! Ne, to ne mogu učiniti. Jednostavno, ja imam svoj put, a ti svoj. Zato zadrži tu dijademu, da te podseća na naše detinjstvo. Osećam, znam da se odgovor krije negde u prošlosti...
...ili u budućnosti...

- Vidiš, ono što sam saznala malopre... Ah, idi sada... Moraš ići... Moram i ja...
Sunčica se okrete i njena graciozna pojava nestade među gustim rastinjem. Ka5etan povuče Zlatanu za sobom i oni se ubrzanim korakom vratiše se do „Arga“. Ćutali su, niko ništa nije pitao.
Na brodu je takodje vladalo ćutanje. Amik, Rade i MNW su sve videli i čuli - sudbomer je za njih prenosio ceo dogadjaj. Sada je bio ugašen, praznog ekrana.
- Kao na kablovskoj TV – poče Rade. - Centralni dogadjaj je jasan, ali sve ostalo...
Amik ga munu i pokaza na Zlatanu suznih očiju. Ka5an je odvede na komandni most i „Argo“ zaplovi u pravcu jugoistoka...

Stevan Šarčević

Crteži: Tanja
E - adrese fotografija po redosledu pojavljivanja:
http://t0.gstatic.com/images?q=tbn:ANd9GcREpqE7F6w0Kjy5eqMJDrPAEGlLDFRYIh2OsyMtNwOx5MUJlW9N2g
http://t1.gstatic.com/images?q=tbn:ANd9GcSvwCJ_bh12PPeeuXzfang9-pvvkPvfIV7_6rsbsWFZpRWb6gt3
http://mrg.bz/dUaM5b
http://www.artekjara.it/Quadri/Decorazione/Albero/natale9_fronte.jpg
http://farm4.static.flickr.com/3079/3116227390_b2d10b3a11.jpg
http://3.bp.blogspot.com/_uyrxeugtbV0/R6MUIqUPq1I/AAAAAAAACcQ/vnSdz7Hw4qs/s320/hues.jpg
http://1.bp.blogspot.com/_eSPXWX6TYeg/TQPXB2Il6oI/AAAAAAAAAQU/pZU2draupms/s320/portia_st_luke___bone_woman.jpg
http://4.bp.blogspot.com/_eSPXWX6TYeg/TQPMSR_-O_I/AAAAAAAAAP4/147HPR1OGvM/s400/Suncica1_resize.jpg
http://upload.wikimedia.org/wikipedia/en/thumb/b/b0/Double_Coffee.jpg/800px-Double_Coffee.jpg
http://farm4.static.flickr.com/3237/2524338442_aa982173ec.jpg
http://www.tempolimit-lichtgeschwindigkeit.de/galerie/wurmloch.jpg
http://pasalodos.typepad.com/photos/uncategorized/img_1490.jpg
http://farm1.static.flickr.com/111/306544780_4dc16c0405.jpg
http://www.monkeymind.com/halloween/2005/200503.jpg
http://www.art-catalog.ru/data_picture_new/artist_5/picture/big_500/bogaev_1.jpg
http://farm1.static.flickr.com/31/42878323_f9727990bc.jpg
http://www.art-catalog.ru/data_picture_new//artist_22/picture/big_500/avasnec_36.jpg
http://images.sodahead.com/profiles/001001062/warrior-woman-1266104778_xlarge.jpeg
http://2.bp.blogspot.com/_eSPXWX6TYeg/TPq7IM5dl3I/AAAAAAAAAOs/Q1rWphnk_s4/s320/Dijadema+own+work+by+Wolfgang+Sauber+512px-Goldschmuck_-_Diadem.jpg
http://wapedia.mobi/thumb/3ad1500/en/max/470/720/Scatter_plot.jpg?format=jpg%2Cpng%2Cgif

Napomena: poštujući sistem licenci za fotografije ranije sam objavljivao imena autora fotografija, onako kako su ih oni davali (po pravilu pseudonimi, e-nadimci sa linkom koji vodi do pravog imena i galerije za prodaju). Dana 23. II 2011 kada sam ovaj nastavak postavljao, Google - Blogger je izmenio sistem rada sa fotografijama i onemogućio preuzimanje fotosa iz kompjutera. Upućivao je na Mrežu, pa, uz prethodno prijavljivanje (što je očigledno bio cilj cele akcije) prenosio fotografije čije adrese “nalepite”. Ranije pripremljeni fotosi ostali su mi u kompjuteru, a kako izgledaju e-adrese novoodabranih vidite i sami.

Tu dolazimo do AUTORA fotografija. Oni su se u ovom sistemu e-adresa potpuno izgubili, većinom ih nema u e-adresama njihovih radova. Licencirane fotografije su imenovane protokolima sajta koji ih objavljuje i koji “štiti” njihovo autorstvo time što autore skriva. Svoju ulogu POSREDNIKA u razmeni, veliki sajtovi su uspešno zamenili POSEDNIŠTVOM.

Milivoj Andjelković

 

 

 

 

 

 

 

 

 

---

Amika.rs