New FAST story - ПРИЧЕ СА ТАЈНОМ
АНЂЕО УЛИЦЕ
ЉУБАВ У ДОБА КОРОНЕ
ЏУБОКС НА ЛЕДУ
АНЂЕО УЛИЦЕ
Колона са заставама и транспарентима замакла је за угао. Повици и звиждуци су бледели, али се ваздух још ковитлао, набијен емоцијама.
Из побочне улице трг је пресекао висок и мршав младић са црвеном заставом на краткој дршци. Прошао је између група демонстраната заосталих због куповине сладоледа и кокица или распарава које су одмах морале да се разјасне.
- Хеј, ти! – позвао га је неко.
- Да ниси залутао? – упитао је други.
Али мршави момак је наставио, уједначеног и одлучног корака, као на паради.
Ја настављам, лепршала је црвена застава изнад његове главе, а ви, ви заостајете...
На крају трга наишао је на групу голобрадих момака обријаних глава, са истим великим беџом на реверима. Први га је снажно закачио раменом, други му је пришао са стране и испружао ногу да га саплете. Два полицајца у близини окренула су му леђа: тамо иза масе је било нечег баш занимљивог и важног.
Младић је посрнуо, па поклекнуо, црвена застава се прострла по плочнику. Ноге у црним чизмама, дебелих ђонова, подигле су се у замаху.
Тада се зачуо снажан и одлучан глас. Из гомиле је излетела разјарена млада жена, утегнута у црно-сиву кожну јакну и панталоне, дугачке плаве косе која се вијорила у замаху покрета. Њене кратке, бесне реченице пуцале су као ударци бича.
Црне чизме су се спустиле на тло. Момчићи су се гуркали као да су се шалили и сада уживају у успелом штосу. Погледали су је, слегли раменима и смејући се нестали у гомили.
Високи, мршави момак се подигао са савијеном црвеном заставом у руци и замакао поред двојице незаинтересованих полицајаца.
На попришту је остала само она, као анђео улице, да заглади расуту косу и увери се у своју видљиву и невидљиву моћ.
ЉУБАВ У ДОБА КОРОНЕ
Трећег месеца ере „короне“ зидови су почели да га стежу, а таваница као да се опасно приближавала па се сагињао кад пролази испод лустера. Изашао је али не вреди: кафићи једва да раде, сплавови су „резерве“ за уходана друштва, улице празне – нема где да се лансира.
И ту он, из досаде, почне да убада телефонске бројеве. Онако отприлике, на осећај. Чека да се јави глас, или гласић, спремио причу са варијацијама. Прва два-три – ништа, нервозне гласине, бесне на свет и свемир. Тек четврти зов, јави се прозукао мушки глас. Овај је кандидат за корону, помислио је и отплео причу:
- Господине... Нашао сам ташну, или je то ташница, са вашим бројем телефона у њој.
- Мој број у ташници?
Задршка, присећање, па решење: дај даље!
- Лана, то је нешто твоје. Тебе траже.
Дај то лане, помислио је. Такве тражим!
И у ухо му улете гласић, мио, отворен, звонак, неупућен у животне рутине.
- Ташница, кажете? Моја је ту, али... Имам их неколико. Јао, то је моја јутрошња, сигурно... Шта је унутра?
Види ти ланета, мислио он, али нисам ни ја без намаза.
И он поче да кити садржај имагинарне ташнице као да је управо прегледа: - неки папири, парфем, руж, пудријера, лепеза, новчаник мањи, непознатог садржаја, нисам га отварао...
Ту се она преломи.
- Моја је – зацвркута загрцнуто. – Јутрошња! Само ми морате обећати да нећете отварати. То би било као да се разоткривам...
- Ако ви то тражите – нећу – обећа он. – Волео бих да вам је лично уручим.
- И ја бих... Али не знам како. Доћи ћемо заједно...
- Немојте мужа – загрцну се он. – Мужеви то не треба да знају. Ташница је ваша тајна коју ја сада чувам... Дођите ви.
Ћутање. Муж је ту негде, разумео је. Чека да лане нешто лане па да преузме ствар у своје ручерде.
- Да се јавим касније? – покушава он даље. – Ви припремите терен и дођите, па да ова лепа, пуна ташница...
- Али то није добар број – присети се она.
- Па дајте други, ваш...
- Не може ни то... – изјада се. У позадини се чула нека музика. То муж гледа ТВ и чека као лав на извору. Вреба грешку. Ако је спот динамичан и бучан моћи ће нешто да се уради...
- Ево, ја ћу бројати а ви кажите „да“ код праве цифре. Нула, шест – да – дахну она – нула, један, два, три – о јес – потврди - добар синг, зар не – један, два три – такође – потврди... један два – да...
- Шта то потврђујеш? – чуо је глас у домету телефона.
- Садржај торбице – објасни она и настави на његово бројање – да, да, не, онај претходни...
И тако записа цео број. Лане, заробљено и жељно слободе, мислио је. Сусрет на невиђено, под маскама. То је као дупла тајна – сладио се.Осврнуо се око себе: Каква промена! Соба му се пријатељски смешкала, размакнутих зидова и блиставих прозора, телефон се сјактао на столу. Ону глуву празнину короне сам је растерао својом идејом и виспреном акцијом. Колико мало треба да будемо срећни, мислио је. Она од нас зависи, не ми од ње.
Једва је дочекао поподне. А онда опет гласић, све се заноси на крају реченице.
- Баш сам мислила на вааас. Кад ево – звониии! Баш вам хвала што сте тако љубазни.
- Једва сам дочекао – изрече он у даху. Све проверавам телефон и преписујем број, да негде не нестану.
- Ех, ви ласкавчеее... – отегну она и кроз електронске таласе је видео како се задовољно протеже, као сита мачкица.
И ту крене разговор, све упадају једно другом у реч. Осетили су се тако близу, као да су неком кафићу, седе заједно и међусобно се узбуђују малим наговештајима. Еротика има подтекст који није толико у ситуацији колико у речима, ситним доскочицама и двосмислицама. У њему се отварала слутња могуће будућности – опну која се стварала требало је испунити до краја.
Не може бити ружна, мислио је, неко са таквим гласом и лакоћом духа не може бити ружан. Унутрашњи садржај зрачи и исправља црте лица. Лепа је – знао је, или бар лепушкаста, веселе нарави и младог духа и тела.
- Данас не могу никако, а и мало сам прехлађена. Али сутраааа!
- Јавићу се у ово време – обећа он. – То велико Сутра једва чекам!
-Ћао, ћаооо, ћаооооо, љубазни моооој....То му је улепшало дан. Усходао се по соби понављајући делове разговора. Такво задовољство собом одавно није осетио. Па ја сам постао прави виртуелни заводник. И што је најважније, све сам сам створио. Мој прст је бирао бројеве вођен духом Казанове. Ма не, сетио се, Казанова је плаћао или даривао своје љубави, а ја потежем имагинарну ташницу и налетим на такво лане. То је прави осећај за виртуелно. Само речи, ништа тело. Нема тела. Лебдимо у простору који се формира око нас. Као Сирано де Бержерак под балконом. Па он је и био први виртуелни љубавник, сетио се. Онако ружан, носат, заљуби се у прелепу Роксану. Пронашао је згодног младића коме је шапутао љубавне речи и он је, Сирановим речима, освојио Роксану. Њен пољубац младићу био је љубавни дар његовим речима.
Бићу моћан к`о Сирано, одлучио је. Моје речи ово лане могу да преобрате у заљубљену кошуту. Речи, речи, речи, а тело на крају, као тачка на јесте. Као узвичник!
Када се следећи пут јавио почео је стиховима:
- Склопи усне, не говори, ћути, остави жеље да се бујно роје...
- Ох! – уздахнула је. – Како је то дивнооо...
- Да реч твоја не помути силне осећаје моје...- наставио је.
- Како је то лепо! Романтика у овим тешким временима! Нико ми није тако говорио стиховеее...
- Ја се дивим вама – прихватио је њен тон. – Тако сте љупки и дражесни, зрачите кроз импулсе као да сте у мојој соби...
- Немојтеее, молим вас. То је тако директно. Осећам се голааа кад тако говоритеее....
- Ја чезнем за женом пуном полета – импровизовао је стихове запаћене из школских дана – јер моја је љубав од овога света...
- Ах, љубааав... – уздахнула је. Љубааав је за младеее...
- Али ви сте млади, а и ја – слагао је.
- Видите, ја волим свог мужа. Заиста га волииим... А обожавам ове невине разговоре. Додири речима, без тела. То ме излуђујеее... Како то може битиии...?
- Љубав је диван занос, али обожавање... То је онај највиши...
- Ви сте опасан заводник – упала му је у реч. – И морам вас прекинути јер ћу иначе полетети, и лебдети, и летети, а после тога долази знате већ штааа...
- Светлост откровења! – убацио је надахнуто. – Тријумф тела...
- Не, него пад. Сува реалност где речи више немају моћ. Сигурна сам да сте погледали у онај мали новчаник...
- Нисам га ни додирнуо! Немам појма шта је у њему. Али, ако ви дозволите...
- Ни случајно! Да се нисте усудили. Јавите се сутра, па да се нађемо негде у центру, а завученооо... Па ћу вас ослободити тог теретаааа.... Али морам да прекинем...
И клик! Нестаде веза, гласић, љубавни зов и обожавање.
Није одлебдела, знао је, сав тај занос се завршио тако приземно, са новчанком. Али сутра, тело уз тело, тада ће се све разрешити. Јер овако даље неће ићи, мислио је. Све залихе романтике у њему биле су исцрпљене. А тело, оно тело које су потискивале речи, сада је тражило своје.
Усходао се по соби чудећи се себи. Шта му се то догађа? Радост, ишчекивање, сумња, срећа, сета.. Оно што је раније осећао и мислио да му се више не може догодити - сви симптоми заљубљености су били ту. Сањао је будан и ишао кроз свет под маскама пун себе. Зрачио је испуњавао свет уместо да га он притиска. Све је било могуће. Свет је ипак био лепо место у коме је понеко, као он тада, могао да чује музику других сфера.
И његови односи са другима су се поправили. Више није био завидан, љубоморан, тужан, без плана и циља.Свакодневну рутину живота, и све са маском и дезинфекцијама обављао је са вољом јер је све имало завршну сврху и циљ. Неке песме, које је стотинама пута чуо, сада је не само разумео него и осећао целим телом: Ваја кон Диос „Љубав рањава“, па оно Џегерово: Love is strong / and you are so sweet / you make me hard / you make me weak…
Те ноћи је сањао. Били су заједно, у соби па у кревету, али нису имали руке а лица су им била замућена. Радост, срећу и љубав заменила је велика немоћ. Нека виша сила је висила над њима.
Поподне се није јавила. Први, други пут... Трећи... Сат касније... Одговарала је само празнина електронских импулса.
Дошло смо до границе, разумео је. У причи, па у сновима. И призвали крај. Тежак, као и увек. Завођење је борба у којој свако воли себе, не оног другог. И обоје увек губе. Одједном, или то траје и бледи док не нестане као мехур у сну.
Сутрадан, оклевајући, позвао је поново. И – веза се успоставила! Али не... Чуо је храпав и прозукао мушки глас. Муж, помислио је. Да прекинем? Не, он сада има мој број...
- Тражим госпођу Лану – брзо је рекао трудећи се да му глас звучи равнодушно.
- Лану? А ко сте ви?
` - Сервис за клима уређаје, по договору.
- Лана је у... – започео је глас и тешко се закашљао. - ... на путу је. Јавите се кроз... па.... месец дана...
Да одем да видим где живи, са ким, како – пожелео је и био бржи од својих мисли.
- Доћи ћу да видим у чему је проблем – збрзао је. – За сат сам код вас. Само адресу, молим...
Са друге стране је чуо тешко дахтање. Оклевање. И тип изрече адресу.
Записао је стигнута грла. Појавићу се са кућним алатом, осмотрити собу, апити неку њену ситницу за касније прегањање и чачнути кондишн ту и тамо...
Желео си разноврстан живот, мислио је. Узбуђења, адреналински шок, сцене као у филмовима... Ето, то је то, по твојој мери...
И он егзалтирано спакова алат у стару ташну и излете из стана. Лана му је недостајала, И сада, када је и њу зграбио ковид, понадао се да ће је поново чути. Преко њеног телефона, или на онај мужевљев, први, чији број такође има. А ја, мислио је, ја је волим на најбољи начин – љубав на даљину, само емоције, нема тела...
Стигао је прерано у близину Ланиног стана. И он сврати у кафе на углу. Тек неколико гостију, келнери са црним, терористичким маскама, на озвучењу песмица коју је и он знао, она из Венеције:
...tutti mi chiamano blonda, ma blonda io non sono…
На екрану тв-а Звезда је пимплала тренерову тактику против змијског, зелено-црног тима. Тактика за гол – два, ако не прими исто толико. Тим се звао звучно над-провинцијски - „Европа“, уместо „Сцила и Харидба“ или још боље „Атлантида“. За време прекида камера се подигла према сабласно празним трибинама. А та празнина је све гутала. Сјајна, скупа, углачана, спектакл-машина која меље упразно. Једнократни перформанс сведен на велику празнину.
Та узалудност помпе и сјаја га протресе – а ја идем у срце ковида, тамо где се Она већ разболела, а Он хрипа у предкоронарном стању да би стигао у оно место безнађа и очаја у коме постоје само две могућности. Као у оном вицу. У животу - вицу...
И он окрете њен број и дахтавим гласу објасни да му шеф (да, шеф!) забрањује да залази у ризичне просторе, па ће касније...
- Шта ме замајаваш! – љутну се тешки глас са друге стране и прекиде везу.
Био је спасен. Имао је њену адресу али то више није било исто. Сва очараност је нестала и на његовом унутрашњем стадиону било је сабласно празно и тихо. Као да се одједном отрезнио после дужег, тешког мамурлука.
На екрану Звезда је погрешила у пимпл-тактици и срећно избегла да прими гол – волеј је очешао горњи део пречке, па су скупи и већ знојави првотимци почињали да долазе к` себи.
...tutti mi chiamano blonda, ma blonda io non sono… - завршавала се песма из лагуна Венета.
Враћао се кући, ослобођен, радостан, победнички. Да ли сам ја то био у предворју болести, мислио је, и сада, ево ме, прошао између Сциле и Харибде, ступио у предворје Атлантиде... Да су се видели јуче или прекјуче сада би он био у... у неком месту о коме не желимо ни да мислимо. Његове заводничке победе претвориле би се у животни пораз. Спасла га је. Виртуелна краљица је игру претворила у живот и на себе преузела круну.
Навклим покретима је отворио поштанско сандуче и укочио се. Унутра га је чекала мала, уска, плишана, женска ташница.
Лана. Долазила је.. Како је сазнала име и адресу?
Узео је, меку и податну, и малу као да је дечја. Отворио је: само лист папира са отпринтаним текстом:
„Чекам те. Излечићемо се з а ј е д н о , зар не?
Лудача, помислио је. Болесник.
Код куће је опрао и дезинфиковао руке, лице, усне, попио три добра гутљаја вињака. Одвукао се до прозора и погледао напоље. Неколико осамљених пролазника са маскама. Кола хитне помоћи. Једна плавкаста маска закачена за високу грану, залепршана као опомена.
Тада се сетио оне поруке. Било је у њој још нечег осим самог текста. Дезинфиковао је ташницу и отворио, додирујући је само врховима прстију. Извукао папир. Заиста, писало је „з а ј е д н о“ онако бледуњаво, искошено и развучено, као да се још нешто невидљиво налази између слова.
Може ли се вирус, читаве хорде вируса, увући између слова? Где они, онако мали и невидљиви обитавају на предметима? Како се шире њихове капљице, мајушне, врлудаве, покретне, жељне живог организма у коме ће зачети нови сој свог живота и племе потомака.
Знаће за недељу, две. А за неколико месеци ово ће бити неки други свет. За оне који преживе. Сав ушушкан у нов, величанствен мехур који се шири и све обухвата, без изузетка. Па и њега, наравно.
А ви, до којих је допро овај текст обратите пажњу – ковид се преноси преко капљичних таласа, и ко зна још каквих. Ветровитих, маглених, магнетних, електронских? Ако у овој причи нађете неку необичну, бледуњаву и разређену реч запитајте се: шта се налази између тих слова? И зашто је баш у вашем тексту та реч таква, када је код осталих сасвим обична и неупадљива? Да ли сте ви заиста изузетни или само одабрани?
ЏУБОКС НА ЛЕДУ
Ташмајдан, стадион за мале спортове, изграђен је половином педесетих година прошлог века у центру Београда – између истоименог парка и Пете београдске гимназије. Једним делом уклесан у ташмајданске стене, изнад неистражених лагума који се у неколико нивоа протежу испод њега, брзо је постао део београдске легенде и имиџ-место младих.
На терену стадиона одржавали су се важни одбојкашки, кошаркашки, тениски, рвачки и боксерски окршаји, прве модне ревије у организацији часописа «Практична жена», концерти народне музике... а увече и филмске представе под отвореним небом. Први кечери у Југославији борили су се на том терену, ту је одржана и прва корида у Београду, прва утакмица ауто-фудбала са лоптом величине писаћег стола, Европски шампионат у кошарци за жене када су учионице Пете београдске претворене у свлачионице.
Ту су гостовали и «чаробњаци кошарке», «црне перле» чувеног «Харлема» који су могли да изведу «све, осима да поједу лопту» (касније су и то извели, са лоптом направљеном у посластичарници). На ташмајданском стадиону је дат и јединствени аутограм: Сафет Исовић се током концерта, на позорници, потписао на импозантне голе груди своје обожаватељке која се само зато попела на бину. Она је потпис показала стадиону, уз опште одобравање.
Зими, терен се претварао у прву београдску ледену плочу за клизање. Увече на њему су одмеравали снаге хокејаши «Црвене звезде» и «Партизана» или одржавали тренинге, а око гимназије по цео дан су се мували момци у хокејашкој опреми налик на средњовековне витезове. На утакмицама државног првенства гостовала је екипа «Јесеница» и млатила београђане са по десетак голова разлике. Већина њених хокејаша чинила је репрезентацију Југославије која је такође губила са десетак голова разлике...
А онда се Београдом пронео глас – за један од градских клубова играће О`Нил, играч канадске репрезентације, тадашњег светског првака. На првој утакмици отворене су и новодограђене трибине, уклесане у стене и окупило се рекордних 10.000 гледалаца. О`Нил је извео неколико дриблерско-клизачких бравура преко целог терена уз хук гледалаца, лако дао два гола и пустио домаће играче да показују своје новостечене вештине...
Преко дана, ледена плоча је била терен за клизање Београђана, полупразна пре и препуна после подне и увече. Клизаљке су се набављале са разних страна, променљиве величине која се прилагођавала и причвршћивала за ципеле клизача. Toком клизања могли сте да попијете кафу и врућ чај са опојним додатком кубанског рума а све време да слушате музику која се само ту, на клизалишту Ташмајдана, могла чути – најновије шлагере и хитове другачијег звука, оне са капиталистичког Запада. Ташмајдан се сваког дана пунио све више постајући градски џубокс за младе. А онда је тај «џубокс на леду» стављен «на лед» и музика је замукла, клизачи су се клизали у тишини пуној одјека, као да су на спроводу.
«Ови професори Пете београдске нису нормални», љутили су се ученици и остали, уверени да је то «професорско масло». «Музика је сметала настави», објашњавали су професори, «али ми то нисмо тражили» - и нико им није веровао.
После неколико недеља хитови су поново одјекнули, преплавили су Ташмајдан и наставили да прате клизаче све до пролећа, а професори су помиловани.То је постало је један од ретких камена-темељаца у нашим непоузданим сећањима, тренутак када су спорт и разонода надвладали науку и учење... И таман када смо почели да се питамо да ли се заиста догодило све оно чега се сећамо...
Ових дана, са растојања од 50 година, сазнајемо шта се тада и како догађало, из текста Миленка Матерног «Ледени џубокс». Наиме, месна заједница «Ташмајдан» упутила је званичан допис Управи стадиона са примедбама да је музика прегласна, а уз то страна и највероватније западног порекла, а управа је одмах прихватила став «основне ћелије социјалистичког друштва». Мук су разрешили хокејаши који су се пожалили чика Божи, председнику Х. К. «Партизана», званично познатом као генерал-мајор ЈНА Божидар Шварц. Чика Божа је климнуо главом и отишао код Јована Сретеновића, директора Таша.
• Слушај, Јово, зашто компликујеш ово са музиком за децу? Одакле си ти?
• Из Жабара, друже генерале!
• Јел` ви тамо имате вашар?
• Како да не! Пет пута годишње.
• Јел` свира нека музика?
• Два оркестра, најмање!
• А може ли вашар без музике?
• То никако друже генерале!
• Е, онда пусти овој деци на леду музику! – закључио је чика Божа.Избор и пуштање музике од почетка је преузео Душан Чикеш, поставши тако први београдски DJ – од раног преподнева до вечерње утакмице или до касно увече. Најчешће се чуо Чак Бери, Пет Бун, Елвис Присли, Клиф Ричард, Роко Граната, Бренда Ли, Адамо, Френк Синатра, Хари Белафонте...
Тако је спасена једна од београдских легенди а први «џубокс на леду» није отишао под лед.
М. А.