"Осмех Виз@нтије - iнтернет роман – Отворена књига"
ВЛАДИСЛАВА ГОРДИЋ-ПЕТКОВИЋ о роману Миливоја Анђелковића:
"Осмех Виз@нтије - Интернет роман – Отворена књига"
Одлука романсијера да интернет искористе као медиј писања или, боље
речено, артикулације написаног тешко се може разумети без свести о
једном важном аспекту књижевности. Литература не тежи само да буде
литерарна, она жели да буде и актуелна - да проговори о нечему што се
догађа у моменту говора, да ухвати тренутак у мрежу вечности, да
замрзне пролазно расположење и овековечи нешто што је ефемерно. С
друге стране, књижевност не жели да у свом процесу задржи механизме
реалности, него хоће да да актуелно и стварно подвргне механизмима
мимезиса.
У потрази за литературом која би се у исти мах приближила документу и
експерименту стиже се до "отворене књиге", текста који је саздан од
фрагмената судбина, линкова прича, дигресија, онога сшо би, због
визуелног аспекта, типографије и дигресивне форме, Рејмонд Федерман
назвао "типографском разузданошћу" и "пагиналном синтаксом". Са
отвореном књигом, на делу су инфилтрација и имплантација, проток текста у
глобалној мрези.
Тако књига постаје концепт, остварење унапред смишљене идеје које
не рачуна са импровизацијом и надахнућем, али рачуна са логиком
случајности. Отворена књига гради се на драстичном ширењу дијалошког
простора, умножавању гласова и перспектива.У интернет роману Миливоја Анђелковића "Осмех Виз@нтије" (Апостроф,
2003) посетиоци са Сербиан Кафé-а су творци и јунаци књиге, хор
дисонантних гласова од којих сваки спецификује разлику. Расправљајући о
најразличитијим темама, социјалним, политичким и уметничким, ови учесници
модерног техно-симпозиона долазе и до расправе о самој отвореној
књизи, која управо настаје, склапајући се од различитих фрагмената и
структура. "Али како савладати стварност?" пита једна од учесница, и
додаје: "Традиционалан текст је постао тесан, свест тражи
вишедимензионалан простор који не спутава дух. Различити гласови са
супротних страна глобуса у истом духовном простору? Као комади
разбијеног огледала који одсликавају нову и дубљу реалности од оне која
је испред њих".Отворена књига је, тако, књига која настаје захваљујући компјутерској
технологији и опстаје на граници два медија, папира и екрана.
Технологија оспорава књигу као легалан, свети и непроменљиви
документ. Наиме, књига је симбол централизације информације, а
компјутер њене дисперзије; компјутер редефинисе функцију текста и функцију језика, па цак и њихову саму природу.У отвореној књизи, по речима самих њених јунака, постоје наратор, који
јесте и није писац, и пројектовани читалац. У њему се преплићу
појединачна перцепција и безлична информација, чињенице и
празноверице, рефлексија, аутореферентност, истина и илузија. Списатељска
инвенција добиће неопходан додатак у виду информације, потраге,
процеса сазнавања. Отворена књига, такође, нема уметничку
аутономију, нити је податна самоизолацији. Њена изолација је немогућа,
каогод ни њена самодовољност, јер би тако изгубила свој животни
контекст. Отворена књига не може да буде свет за себе - она постаје
догађај у свету, чвориште различитих информација и гледишта, пригрливши идеју
размене као базичног механизма.Опиремо се и памћењу и забораву, каже једна јунакиња
Анђелковићевог отвореног романа. И доиста, отворена књига је
могућност бега од тираније информација тако што им се пружи
неограничена власт.
Владислава Гордић-Петковић: лист ДАНАС - COM_MEDIA 29.01.2003. и у књизи “ВИРТУЕЛНА КЊИЖЕВНОСТ”, Завод за уџбенике, Београд, 2005.
"ОСМЕХ ВИЗ@НТИЈЕ” је објављен после романа “САВРШЕН ЗЛОЧИН” (1999. године) који је оцењен као:
“… први наш “тотални” интернет роман дело је Миливоја Анђелковића “Савршен злочин” - ВЛАДИСЛАВА ГОРДИЋ – ПЕТКОВИЋ: “Виртуелна књижевност”, Завод за уџбенике, Београд, 2005.
“Савршен злочин” је први интернет роман и роман о бомбардовању - МАРКО НЕДИЋ: „Савремена књижевност и нови медији“ у књизи “Tрајно и пролазно”, Задужбина Николај Тимченко, Лесковац, 2018. године
ШТА КАЖУ ЧИТАОЦИ
BAN - Jan 05, 2003 21:46 (*.com.au)
… Mislim da je posebna vrijednost knjige sto si tako lijepo upakovao svoj
autorski dio sa dijelovima postova sa foruma, pa cak i neke bizarne SC
reklame…
A dok ne nadjem neke zamjerke knjizi navescu jedan dio koji mi se nekako
posebno svidja i koga se sjecam jos iz vremena kada si dijelove knjige
postirao na ovom forumu:
"Ljubav, pomislio je, ljubav je sloboda.
U hodniku opet odjeknuse koraci koji su se udaljavali, sa ulice je dopirala
prigusena jeka trubica, pistaljki i povika. Nisu se pomerali, oko njih su igrale
senke, a Nenadova ruka se zarila na oblini njenog ramena.
Tada Ana uzdahnu, izvi se iz njegovog zagrljaja i progovori tiho,
gledajuci kroz zid, u proslost koju je samo ona videla:
- Tako je bilo i u Sarajevu...Zidovi su upili njene reci bez odjeka, stara kuca je vec sve znala.
Ona se okrete i u tami hodnika zagleda u Nenada - tamni sjaj njenog
pogleda ga je ozario kao malocas naslucene obline njenog tela.
pripi se uz njega, osetio je cvrstu oblinu njene dojke na misici,
a njen topli dah mu ispuni uho i svest:
- Obecao si - rekla je - i ja ti verujem."PREDRAG - Date: Monday, January 20, 2003 15:11 AM
…Ma imas sve, od dobre autorske price do Interneta i od pucanja do tucanja, ali nemas medijsku podrsku... Nedostaje nam virtuelna demokratija. Ili sajber ratnici protiv mediokriteta. Protiv onih koji sve znaju. Znas ono: tekstom protiv teksta...BORISA RASEVIC - Date: Tuesday, July 08, 2003 4:01 PM
Procitao sam "Osmeh Viz@ntije" i moram ti reci da mi se knjiga dopala. Jedino,mislim da je "Nenadova" prica mogla jos malo da se razradi.Cini mi se da si je malo zapostavio u korist "forumskih"zapisa, ali da je drugacije to ne bi bila prica svih nas, i onih koji su otisli, i onih koji su ostali, a ti si "Nenadovu" pricu uzdigao na sveopsti nivo i mislim da je to najveca vrijednost "Osmeha Vizantije".ZORAN MODLI - AUDIO FAJL EMISIJE<>ODLOMCI IZ ZAIRA 154,
20. septembar 2003. Play lista 154. emisije:
Major Pokit na zadatku (iz romana "Osmeh Viz@ntije")
LET MAJORA POKITA: susret neobicnog, misticnog i zastrasujuceg!
... Sto se majora Pokita tice, sve sa opisanim letom, verujte da nema tu nista ni
da se oduzme niti doda. Totalno ste korektno odradili "strucni deo posla" i inteligentno
se distancirali od mogucih zamki detaljizacije.IVAN T. BRKOVIC > Date: Monday, January 20, 2003 11:11 AM
Vizantija je roman o medijumu - pravi junak knjige je mreza, internet, sklop elektronskih I ljudskih veza… Vizantija se tako pojavljuje kao neka prababa - praunuka u isto vreme i otvara svoj prozor, svoje okno na mrezi, istovremeno podvodacica i udavaca, mozda iza nje stoje dalji sajtovi kao u sobi sa ogledalima - eho slika i reci..i u realnom prostoru. Knjiga je veoma dobra, zanimljivo pisana i provocirajuca.SNEKI Date: Tuesday, February 25, 2003 5:47 PM
ima neka recenica, citiram po secanju, :' zario joj je prste u misicu'...ili
tako nekako, a tek ime NENAD, pa to kao da si birao najodvratnije srpsko
ime, ako si hteo eventualno da i u imenu ima neke simbolike, onda ne
znam...
ti si jednostavno jedan medij, internet i zive diskusije ubio. oduzeo im trenutak, sadasnjost, ono sto diskusije i chatove i poruke na e-mailu cini zivotnim, interesantnim je upravo trenutak i sledeca poruka je vec novi trenutak i skrece sa teme s digresijom, komentar je nova tema pa bio i 'ah'... to se ne da 'uhvatiti' i usloviti, jer ti od zivog trenutnog necijeg inspirativnog odgovora pravis neki svoj concept…
ovako sam napisala take a risk verujuci u tebe i nisam se prevarila i bas mi je drago.ШТА КАЖЕ АУТОР
Уз ауторски текст класичне романскне приче, “Осмех Виз@нтије” садржи и реакције читалаца са интернета (радне верзије већине поглавља су биле на Мрежи током 2000. године), њихове пратеће коментаре, као и приче и догађаје са различитих форума који су у некој вези са романом.
Ова књига има:
- класични текст
-интернет делове
- интерактивне делове читаоци - писац - текст,
-митску причу
-параболе,
-документе,
-књижевне, стварне и виртуелне личности,
- отворен крај
- елементе нове поетике виртуелне књижевности...Они који су прочитали или су одушевљени или су збуњени.
Одушевљени су често разлозима који не иду у прилог мојим схватањима књижевности: слике Београда у време демонстрација (овде се људи још увек препознају у томе), љубавном причом и са два романтична писма при крају (која зато и јесу ту), а не виде ствари због којих је роман написан: они препознају оно што већ знају.Критичаре, друге писце збуњује и провоцира нова поетика која се назире у тексту, ту и тамо и изричито исказана у Дневнику Отворене књиге. Из примера њене примене види се да су аутентични. Збуњује их то што немају са чиме да је упореде, другачија је, морају да верују самој књизи, а то им се баш не да јер онда њихово писање постаје "одличан текст из бивших времена".
Неки естрадни тип организовао би јавно спаљивање ове књиге са преносом преко интернета и дискусијом - текстовима о томе. Да тиме привуче пажњу на моћ и снагу овог романа, на претапање слојева у њој, на њеној обухватности и у новој поетици која је приказана на делу.
Роман носи поднаслов “Интернет роман Отворена књига”. Већ сам појам интернет-роман подразумева интерактивност – у смислу учешћа читалаца. До сада су виђене “раскрснице” - “рачве”: који ће део читалац одабрати за читање. Овде је покушано нешто ново, значајније од саобраћајца на раскрсницама: да се омогући стваралачко учешће читалаца у току романа, упоредо са ауторским текстом.
Интернет то омогућава, а слична врста "тимског рада", који на крају добије ауторску визуру редитеља, већ је добро познат у позоришту и на филму, па и у сликарству. Интернет и компјутер траже активност – Отворена књига је омогућила активног читаоца који постаје коаутор неких делова књиге. Али, имајмо на уму:
"Технологија је логорска ватра око које се окупљамо да бисмо испричали своје приче, а светлост те ватре може да угреје, али и да сагори" (Лори Андерсон).
НОВИ ОСМЕХ ДРЕВНЕ ВИЗАНТИЈЕ - ОТВОРЕНА КЊИГА
AMIKA (verat.net) – Неистражени су простори Велике Мреже. Разапета око читаве планете, она је насељена милионима адреса и мега милионима “белих” места. Али, где год је додирнеш, у вези си са свима који су је такође додирнули или ће то учинити.
Интернет, са свим својим могућностима и моћима, као да се материјализовао из најлепших снова старих алхемичара и модерних уметника. Тражили су мистични “Камен мудрости” и “Интегралну уметност”, а добили Мрежу Свезнања и Нови Свемедиј.
Интернет је нови медиј који у себи обухвата могућности свих осталих. Он речима, слици, звуку, боји и покрету додаје оно најдрагоценије код сваког од нас – додаје му интерактивност. Хоће ли се она исказати кроз информацију, комуникацију или креативно учешће у делу/пројекту зависи од много чега, али та могућност сада постоји, отворена за реализацију, чека ваше, моје, њихово учешће. Фантастичан људски потенцијал, до сада заробљен у личности и тек делимично исказиван, чија се сума може исказати само свемирским мега бројкама, почиње да се ослабадја. Разноврсне информације и стваралаштво свих врста свакодневно се слива у Мрежу, постојеће непрекидно добија нове контексте продукујући “вишак значења”, почињу да трепере енергетска поља ослобођене духовности.И – шта се сада догађа, зашто је то важно? Зато што је до сада све што постоји морало бити реализовано У ПРОСТОРУ, конкретизовано на место и облик. Од сада постоји све што је присутно у духовној сфери, све оно што постоји или је постојало У ВРЕМЕНУ.
А то значи да, на пример, Византија поново постоји. Константинопољ јесте опљачкан, попаљен и смештен у историју, хиљадугодишња култура и цивилизација Византије на чијим основама је настала Европа, она Византија која се на Западу деценијама гура “под тепих” и фалсификује као “оријентална деспотија”, сада може да васкрсне својим духовним вредностима, она није уништена док постоји у сфери културе и уметности, у цивилизацији и духовности.Ево како то конкретно изгледа:
У XI веку у Византији живи и ствара СИМЕОН НОВИ БОГОСЛОВ. Острогорски га назива “чувеним мистичарем” и једним од претеча исихаста чије се учење преко Свете Горе укоренило и у тадашњој Србији. Симеон је учио да човек поседује, уз моћ виђења и разумевања света око себе, и посебну “УМНУ СВЕТЛОСТ” која има три упоредна “погледа”: на минуло, на мислено и на невидљиво.
Десет векова касније, у другој половини XX века, филозоф КАРЛ ПОПЕР дефинише: Реалност је оно што делимо са другим људима и, уз постојање физичке и психичке сфере, издваја као посебну сферу “СВЕТ ПРОИЗВОДА ЉУДСКОГ ДУХА” у којој су књиге, симфоније, склуптуре, мода, авиони, компјутери... Тај виртуелно-стварни свет није супротност физичком и психичком већ је његова надоградња и мултипликација са којом успоставља интерактиван однос, пише Попер. Интеракција и садржај наших исказа су оно што постоји и што се смешта у индивидуи, информацији, култури - а ја томе додајем - данас и у виртуелним сферама, на Великој Мрежи.
Године 1997. ГОРАН ПЕТРОВИЋ објављује изванредан роман “Опсада Цркве Светог Спаса”. За манастир Жичу у роману, он из Константинопоља доноси четири “никејска” прозора без којих би она била слепа а кроз који се виде “четири главна смера времена”: кроз први се види садашњост, кроз други прошлост, кроз трећи будућност, а кроз четврти се види “на даљину”. Претпостављам да га је учење Симеона инспирисало за ово решење, чак и ако није, они припадају истој духовној вертикали.
Године 2003. објављен је „Осмех Византије - интернет-роман Отворена књига“, а 2014. друго издање тог романа, први пут на Мрежи, на адреси http://osmehvizantije.blogspot.com/ . Године 2020. објављено је треће издање романа, први пут у ПДФ формату.
Оно што је Симеон Нови Богослов открио, потврдио је Карл Попер, оживео Горан Петровић, актуелизовао је у новом медију „Осмех Византије“.
Роман је одмах постао непожељан. Зашто? Зато што
- подсећа на примеру византијске (ромејске) цивилизације - која је трајала једанаест векова (1.100 година), претходила нашој и добрим делом је створила – да свет није почео са нама и овим структурама на власти и да ће трајати и после нас, процењујући наш јадни допринос томе;
- намеће јеретичке помисли да су култура и њена традиција супериорнији од „културе“ манипулација и насиља;
- шири пошаст различитих мишљења и њихове толеранције у истом животном и културном простору;
- постоји на медију који се још увек не може усмеравати и контролисати;
- не доприноси јачању високих капитала и стечених позиција, нити освајању нових;
- као интернет-роман типа отворене књиге, „Осмех Византије“ никад неће бити коначно завршен (а ни савршен), а како је ово друго и треће издање боље од претходног, постаће још непожељније.Све то потврђује напред већ изречено: Византија постоји.
Да би те и многе друге заборављене вредности постале очигледне и “опипљиве”, да би биле шире познате и коришћене, да би биле занимљиве и обухватале и елемент игре коју свака права креација подразумева, Византија се мора поново населити. То ће оживети тело оне моје, наше и ваше, виртуелне и духовне, пријатељске и симпатичне хоботнице ARGONAUTA ARGE. У сумрачној сенци свесветске OCTOPODUS VULGARIS појавиће се поглавља овог романа, трагачи за византијском плавом бојом, изгубљеном “грчком ватром”, за Светом Софијом у изворном облику и једанаестовековним Константинопољем, за свим вредностима овога и онога света које више не смемо губити. Тако ћемо уместо укинуте географије стећи нову као ефикасан противотров за све октоподе и све vulgarise овога и онога света…Мала ARGONAUTA ARGA испузала је на жало код Константинопоља и пружила своје духовне краке све до Србије, Београда, Европе и „Осмеха Византије“:
И на крају, да не заборавим:
Док се Земља још врти
И док још светлости има,
Господе подари свакоме
Оно што нема;
И не заборави,
Молим Те, не заборави,
На мене!
(И на вас…)Миливој Анђелковић
http://www.amika.rs/
amika@verat.net
