ОРФЕЈЕВ ПРСТЕН – нео – ф - роман
SLOBODAN IVKOV u BLICU – prikaz romana:
https://www.pressreader.com/serbia/blic/20230612/282007561796768Orfejev prsten Slobodan ivkov Novinar 12 Jun 2023
Pred nama je nedavno objavljeni, najnoviji roman, u SFR Jugoslaviji i Srbiji najnagrađivanijeg i često objavljivanog pisca naučne fantastike sedamdesetih: časopis “Galaksija”, almanah “Andromeda”, “Politika”, “Savremenik”, riječki “Dometi”, sarajevsko.. ---
да би даље читали, Блиц наплаћује 2, 5 евра...
DANKO STOJIC, knjizevnik
Mozete biti izuzetno zadovoljni ORFEJEVIM PRSTENOM. Napisali ste knjizevno uspeo, komunikativan i zanimljiv roman koji, kao casa hladne vode u avgustu, ne ostavlja na miru citaoca dok ga ne procita do kraja.
Ovo moze biti bestseler i u tome cete mozda uspeti, ukoliko publika u knjizari proceni da je to za nju.
NIKOLA PANIĆ, književnik i likovni umetnikPrvo, hvala ti što si mi poslao knjigu, a roman mi se dopada i čitanje mi je pričinilo veliko zadovoljstvo. Drugi deo mi je zaista bio interesantan. Kada je Bane dobio po glavi od strašnog Kelta i kada je doveden u njihovu sredinu, nekako se promenio tempo i taj deo, pa sve do kraja sam zaista progutao. Svidelo mi se što si na neobičan način zagrizao u jednu veoma složenu i , mislim nama još nedostupnu temu (ljudskoj rasi kompletno) u pokušaju da se približimo tajni fenomena vremena. Uvek sam se pitao šta je ono? Da li je dimenzija, ili je energetski kvantum sačinjen od komprimovanog vremena, a ako je ovo drugo, šta je Vreme. Šta je bilo pre njega? Kada je počelo i ko ili šta ga je iniciralo? Šta je Budućnost, šta je Prošlost i da li uopšte postoji Sadašnjost.
Činjenica je da se njene dve osnovne komponente Prošlost i Budućnost. Sve što se događa u njoj, ili se dogodilo , ili će se dogoditi. U nemogućnosti da odgovori na pravi način na ova i mnogo druga pitanja ljudska rasa je , u svojoj trenutnoj bespomoćnosti izmislila izraze kao što su: "beskrajno"," beskonačno", "večito" itd, vrlo ograničene opisne prideve, bez suštinskog objašnjenja za njihovo značenje. Trenutno, to su poštapalice koje dobro služe i odavno smo prestali da se pitamo šta one u suštini znače. Zbog toga, smatram veoma hrabim sve one koji se svojim načinom razmišljanja približavaju tim odgovorima i ne sumnjam da ćemo jednoga dana doći do njih. "Orfejev prsten" , za mene je jedan korak napred na tom putu neizvesnosti.
Ne govorim o veličini tog iskoraka, nego o činjenici da je on napravljen. Roman je žanrovski potpuno jasno definisan i bilo mi je interesantno što sam na momente (naročito u drugom delu) osetio nešto od atmosfere Gogoljeve fantastike, koja me je još u najranijoj mladosti opredelila za ovaj žanr. Možda zbog toga što u njemu ne postoje ograničenja i što nudi dragocenu količinu slobode. Mislim da u svojoj vremenskoj petlji treba da nađeš malo mesta i da napraviš još nešto ovako. Bravo! Mnogo pozdrava od Nikole PanićaДРАГАН МИЛОСАВЉЕВИЋ, новинар Танјуга
Био сам два дана у Крчедину у викендици па ме је ту запала средина књиге, оно са петљама времена .То ми баш не лежи као фтуристичка апстракција и непознавање астрномије и астрлогије. Био сам тројкаш из физике и хемије, једва прелазан из матиша. Дочим, данас , глатко сам се удубио у Келте и секс са изасланицама богиња. Онај цртеж облакодера у футуристичком Београда јако подсећа на вавилонску кулу АВ или боцу окренуту наопако , па чак к...ц у слобдном паду. То је лош предзнак из књиге враџбина која се бави , по свему успешно, прорицанјем будућности.Оно да се Клети нису разуеми у дипломатију , а и Срби, па се зато туку мешу собом, пун погодак.
Orfejev prsten - Milivoj Anđelković
(Solaris, 2023)
Started by Meho Krljic, 20-06-2023, 21:07:22Uživam u Anđelkovićevom pitkom, urednom a samo malo nestašnom stilu, a da je ovo za sada roman u kome se ne vidi šta bi mu bio zaplet a da mi to ne smeta. Čistunci će svakako ovde primetiti da ima dosta, jelte, postmoderne u fantastici koju Anđelković sada piše, ali meni to ne smeta, naprotiv, mislim da je autor vrlo spretno koristi za svoje potrebe i da i u ovom, kao i u prošlom romanu, uspešno kreira format u kome, baveći se centralnom radnjom knjige, može da opširno piše o istoriji - i staroj i novoj - na, rekoh, pitak i zabavan način. Etnografska, jelte, fantastika je u Srbiji prilično čest i omiljen podžanr i nije da sam do sada Anđelkovića smatrao primarno njenim zatočnikom, ali ovaj roman ima i te elemente i za sada mu vrlo lepo ide.
OK, pišem opširnije kad stignem do kraja...Pročitao sam Orfejev prsten, najnoviji roman Milivoja Anđelkovića, izašao ove godine za novosadski Solaris a što Anđelkovića čini ,,label-mateom" sa piscima poput Stanislava Lema i Dena Brauna – neobično prikladno za knjigu kao što je Orfejev prsten, narativ koji sam autor opisuje kao Neo-F-Roman. Anđelković mi je ljubazno poslao ovu knjigu na čitanje i posedovanje na čemu sam mu najiskrenije zahvalan pa je red i reći da sam u ovih dvestašezdesetak strana pitkog ali ne i plitkog fantastičkog štiva uživao bez obzira na izvesne rezerve koje imam spram strukture i same, jelte, ,,poente" narativa. Anđelković ima toliko izgrađen rukopis i sposobnost za kreiranje evokativnih slika da je ovo roman koji i bez stvarnog zapleta, pa i možda uprkos glavnom junaku najvećma lišenom delatnog suvereniteta, ali i nekakve dubine karaktera, uspeva da se ovaploti kao zavodljiva niska istorijskih maštarija i mogućih anegdota koje, opet, kreiraju jedan zaokruženiji iskaz o tom spoju istorije, mitologije i magije koga na ovim prostorima nikada nije bilo u manjku.
Anđelković je, naravno, jedan od najiskusnijih ako ne u ovom trenutku i dominantno najiskusniji aktivni pisac na domaćoj fantastičarskoj sceni. Rođen još 1940. godine, Anđelković piše, objavljuje i uređuje prozu još od kraja pedesetih i, kao diplomac Jugoslovenske i svetske književnosti neprekidno je aktivan i u materiji već duže od šezedeset godina. Anđelković je dete iz književničke porodice pa je možda i sudbinski bio predodređen da piše i bavi se pisanom rečju – radeći i u Službenom glasniku i u Književnim novinama – a to što je odabrao fantastiku, naučnu i onu drugu, kao primarnu formu izražavanja je verovatno zaslužno za to što je čovek ovako izgrađenog rukopisa i tečnog stila uglavnom prepoznat u okvirima fantastičarskog fandoma sa tek povremenim priznanjima koja će izvan njega dobiti.
Anđelković ima bogatu bibliografiju, možda tipičnu za autora njegove generacije, sa romanima, zbirkama priča i eseja, radio dramama i neprestanim laviranjem između hardkor žanrovskog izraza (u sedamdesetima su ga objavljivali pionirski mediji posvećeni SF-u poput Galaksije i Andromede) i mejnstrim interesovanja pa su tako brojni njegovi radio-projekti dokumentarističkog tipa (,,Zvezdani časovi") posvećeni poznatim ličnostima srpske istorije, od Tesle i Pupina do Nikolaja Velimirovića i Gavrila Dožića.
Anđelkovića cenim zbog mnogo stvari. Jedna je da nikada nije utonuo u glib prostačkog Srbovanja i pustio da ga ponese matica novovekovnog otkrivanja patriotizma i slavne istorije a koja se uvukla u srpsku – uključujući žanrovsku – književnost nakon pada nenarodnog režima devedesetih godina prošlog veka. Iako je često i bogato baštinio ovdašnju istoriju i mitologiju – videti pod npr. ,,Naseljavanje Vizantije" ili ,,Živopisi znamenitih Srba" – Anđelković se držao sopstvenih interesovanja u ovoj materiji pa i ostajao upadljivo ,,naučnofantastično" orijentisan, bez koketiranja sa populizmom.
Druga stvar je njegov impuls ka novom i istraživanju mogućnosti novih medija. Anđelković je, barem tako tvrdi njegova biografija, autor prvog domaćeg internet-romana, Savršen zločin, iz 1999. godine a koji je, uzgred i prvi domaći objavljeni roman koji tematizuje NATO agresiju na SRJ iz proleća te godine. Pomenuto Naseljavanje Vizantije je takođe roman inicijalno pisan na internetu, sa hiperlinkovanim poglavljima, a tu su i U senci boginje Izide, Dosije BREM itd. Anđelković je veoma zainteresovan za internet kao medijum i puno je i pisao o njemu izvan proznog dela svog opusa, a njegov sajt, www.amika.rs je postao neka vrsta eksperimentalne laboratorije na kojoj će se njegove ideje pomaljati, mutirati, interagovati, razvijati u narative, a koji će kasnije, često i decenijama kasnije postajati delovi njegovih novih romana ili zbirki.Sa Orfejevim prstenom je upravo ovo slučaj. Začetak ovog narativa nastao je kao serija neke vrste fikcionalizovanih istorijskih eseja o starosedeocima ovih krajeva, pod nazivom Keltske hronike pre više od dve decenije, da bi roman dobio svoj današnji oblik njihovim spajanjem u celinu i ispisivanjem, recimo to tako, ,,avanturističkog" centralnog zapleta koji će ih povezivati. Ovo se dešavalo iz među 2013. i 2015. godine a na Anđelkovićevom sajtu se još od Decembra 2015. godine može pročitati dobar broj poglavlja ovog romana. Ako ste, dakle, u poslednjh osam godina posećivali amika.rs, verovatno ste čitali delove ove knjige i, poneseni njihovom energijom, pitali se kako se sve to uklapa u celinu.
No, Orfejev prsten nije skladna celina i ovaj roman nosi sa sobom sve dobre ali i loše odlike teksta koji je nastajao fragmentarno, sa trenutnim piščevim nadahnućima i opsesijama, uz svest da će kasnije biti potreban pošten, fizički rad da se sve to sašije zajedno i narativu da zaokružena forma. Naravno, Anđelković je isuviše dobar pisac da bi krajnja verzija romana bila išta manje od zabavne, pitke istorijske fikcije presecane temporalnom naučnom fantastikom, misterijama vezanim za tajna društva i razoružavajuće ,,domaćom" pričom o lokalnim, beogradskim istorijama i legendama. No, istina je i da ovaj roman, kako već rekoh, nema stvarni zaplet i da njegov glavni junak ima deficit karaktera.
Ovo u najmanje pola knjige nije naročit problem. Anđelkovićevo pisanje fragmenata narativa onda kada mu je odgovaralo i kada je imao vremena da se usredsredi na partikularna interesovanja znači i da dobijamo prvorazredne književne bravure u nekim segmentima. Domaća fantastika je poslednjih par decenija maltene fetišistički usredsređena na etnografsku fantastiku i tu se da primetiti jedan izrazit napor tematizacije istorije i istorija, determinisanosti sudbine ovih prostora na ime njihovih prošlosti a što, kao i svaki manir, postane dosta zamorno dosta brzo. Anđelković nije od ovog soja i njegovo zaranjanje u keltska verovanja, običaje, kretanja i društvene promene je osvežavajuće pitko, zanimljivo, bez tog pornografskog fokusa na preslikavanje slika od pre dva i po milenijuma na moderno stanje stvari. Iako citira mnogo istoričara i letopisaca, Anđelković u ovim keltskim hronikama piše u jednom ugodnom anegdotalnom ključu, nudeći stručno urađen dajdžest i ne gubeći se u detaljima.
I drugi segmenti prvog dela romana demonstriraju spisateljsku izvrsnost autora, sa povremenim poglavljima koja nemaju ni protagonistu ni, strogo gledano, radnju a koja opet nisu puka kontemplacija već serija smisleno povezanih slika koje bi mogle da stoje i individualno ali i u okviru ovog narativa imaju svoju funkciju.
Druga struja u romanu je praćenje zgoda i nezgoda porodice protagoniste Baneta koji je, da se zaključiti iz informacija u tekstu, stariji tinejdžer iz beogradskog urbanog jezgra u prvoj deceniji 21. veka, a čiji je deda, još uvek živ i u snazi, pravi rezervoar priča o ne samo Keltima i njihovoj istoriji, već i o Beogradu, i istoriji fudbala u glavnom gradu.
Roman isprva formatira odnos dede Bodislava i Baneta kao, jelte, odnos mistika i njegovog šegrta, i Bane zahvaljujući dedinoj otvorenosti za graničnu nauku i metafiziku spoznaje ne samo teoriju putovanja kroz vreme već i prolazi kroz konkretna iskustva ovog tipa. Kontrast srazmerno banalnog života Banetove porodice i avanturističkih zaranjanja u prošlost odiše jednom old school estetikom i iako se oppovremeno pominje i internet, čitav ovaj segment romana odaje utisak vrlo retro narativa, smeštenog na primer u šezdesete godine prošlog veka, sa karakterizacijama likova koje su starinske i jednom prijatno naivnom, nostalgičnom misterioznošću vezanom za tajno društvo Be-Ta sa kojim se Bane upoznaje.
No sve ima svoje granice, pa i nostalgičnost, i fer je reći da roman, iako pitak i lak za čitanje, ima podzapleta u višku. Čitava artiljerijska priprema vezana za društvo Be-Ta i njihovu manipulaciju vremenskim tokovima ne dobija svoju isplatu u drugoj polovini romana, a posebno investicija u likove deluje kao uzaud napravljena s obzirom da niko od njih ne figuriše u njegovom razrešenju.
Ovde dolazimo i do tog problema sa glavnim junakom koji je više skup instinkta i nagonskih reakcija nego što je karakter. Bane je i inače loptica kojom se kao u fliperu igraju sile što on ne može ni da ih pojmi, ali njegova reakcija na prilično dramatična događanja u njegovom životu je često svedena na najpovršniji nivo. Ovde pričamo i o činjenici da Bane dobar deo stranica u romanu provede živeći među Keltima u (daleko) predhrišćanskom periodu onog što ćemo kasnije zvati Beogradom i njegovom okolinom, a da je njegov život tu obeležen prepuštanjem da ga voda nosi i vrlo skromnim promišljanjem implikacija njegove sudbine, ali i njegovim reakcijama na erotske susrete sa ženama i njihovu pažnju. Roman od vrlo ranih stranica pokušava da postavi lik devojke Ele kao neku vrstu fatalne fiksacije za mladog muškarca i njegovi kasniji kontakti sa drugim ženama treba da budu neka vrsta iskrivljenih refleksija njegovog nikad realizovanog odnosa sa njom, ali ovo na kraju daje vrlo slabu isplatu.
Sa jedne strane, sve žene su ispisane površno i bez stvarne intrige; njihovo odsustvo karaktera i svođenje njihove pojave na samo erotsku privlačnost bi bili prikladniji nekakvom modernističkom romanu smeštenom sasvim u rakurs glavnog junaka uz praćenje njegovih intuitivnih reakcija. Sa druge, pak strane, Bane bi i sam bolje funkcionisao kao takav protagonist, šćepanovićevsko-kafkijansko vozilo za nagone kome se stvari događaju i u koje čitalac može da sam upiše sopstvene kontemplacije. No, Bane, pogotovo u drugom delu romana, kao da treba da ima i obrise ,,everyman" protagoniste koji se, prolazeći kroz jedinstveni set inicijantskih iskustava, transformiše u legendarnog heroja i, praktično obogotvoruje, a što za moj groš nije profunkcionisalo najpre na ime tog njegovog odsustva karaktera.
Anđelković ovde kao da je pred sebe postavio previše meta i čini mi se da ne pogađa svaku od njih sa istom preciznošću. Smenjivanje etnografskih poglavlja sa ,,avanturističkim" sadržajem u prvom delu je lišeno očiglednog zapleta ali se čita kao priprema terena za drugu polovinu, no, drugi deo romana, koji je dramaturški jednostavniji, i sam pati od odsustva jasnog zapleta pa je otud i njegov rasplet, uprkos spretnom korišćenju snažnih metafizičkih prizora nedovoljno efektan. Bane, koji je od svog vremena – porodice, prijatelja, svog čitavog života – razdvojen sa više od dva milenijuma, koji se nalazi u zajednici čiji jezik ne poznaje, običaje ne razume i tretiran je prevashodno kao rob, i pre nego što shvati da je samo igračka kojom se igraju sile s onu stranu iskustvene realnsoti, na sve reaguje srazmerno flegmatično a ovaj deo romana je i vidno lišen dramatičnosti. Ovde nema konflikta, nema prevazilaženja, nema jasnih uloga i rizika, pa onda simbolika kojom Anđelković sigurno rukuje ostaje zaseban sloj prebačen preko dramaturški zapravo prilično ravnog pripovedanja. Finale romana u kome Bane konačno postaje deo istorije o kojoj je prvo samo čitao a onda joj svedočio zbog toga stiže donekle ,,veštački" i imao sam utisak da Anđelković traži ,,metafizičkiju" varijaciju na Powersova ,,Anubisova vrata", ali da naprosto nije uradio dovoljno na rastu i razvijanju svog protagoniste da bi ovo uspeo da efektno plasira u finalu.
Slamka spasa je to da je Anđelkovićev stil uniformno pitak i elegantan, što u ogromnoj meri amortizuje to odsustvo stvarne drame i pomalo na silu konstruisan pančlajn. Ovo je na svakoj svojoj stranici roman lepih slika i teksta gde svaka reč i svako slovo imaju svoje mesto, sa dijalozima koji odišu pomenutim starinskim mirisom, ali su uvek brzi i efektni, i deskripcijama koje ne usporavaju čitaoca površnim ređanjem informacija. Anđelkovićev tekst je u svakom delu knjige živ i energičan, ali odmeren i podešen na brzi tempo pripovedanja i samo je šteta što jednaka pažnja nije posvećena makar karakterizacijama kako bi ,,ljudski" sloj narativa bio na istom nivou sa etnografskim.
No, svakako nisam ovde da ,,ispravljam" pisanje čoveka koji to radi duže od žezdeset godina. Orfejev prsten je roman koji mi je prijao i pored svih zamerki što sam mu ih uputio, koji me je držao i kvalitetom rečenice i ubedljivim oživljavanjem scena sa različitih vremenskih i geografskih pozicija. Anđelković nije jedan od onih pisaca koji pripovedaju ,,filmski", što je relativno čest porok u žanrovskoj prozi, i Orfejev prsten od početka do kraja ostaje vrlo literaran tekst, sa uspelim umetanjem slika koje mu daju meru dokumentarnog. Iako ne do kraja savršen, ovo je ambiciozan roman zanimljivih tema koji bih preporučio svakom sa makar površnim interesovanjem za srpsku fantastičarsku prozu.Kimura 6-12-2025, 10:45:10
Пријавићу да сам прочитала ову књигу и то са прилично уживања, пре свега због занатски добро урађеног посла. (Читај: Мехо закера.)Можда не представља превелику иновацију, али је све коректно и лепо упаковано. ''Келтски'' део приче ми је, природно, био интересантнији од београдског, мада је и овај потоњи довољно шармантан да се прође без досаде и напрезања.
ПРИКАЗ НА ПОЛЕЂИНИ КОРИЦА КЊИГЕ
`Роман се догађа у Београду наших дана и код Келта у 2. веку пре нове ере, уз присећања на славну фудбалску прошлост београдског тима „Југославија“ из 30-тих година прошлог века а завршава у будућности.
Бане ишчекује сестрину удају и упознаје тајанствено удружење „Бе-Та – Бела Тачка“ које комуницира са будућношћу и преко ње утиче и на прошлост. Истражујући истинитост дединих прича о великим победама над професионалцима Челзија и Амброзије (Интера), Бане открива историју Келта и необичну теорију о „петљи времена“. Проверавајући је Бане постаје њен заробљеник.
Он доспева међу Келте – Скордиске у 2. век пре нове ере. Спасава га дедин прстен – реплика Орфејевог прстена а Келти га укључују у свој свакодневни живот, обреде и ратовања…
Ту среће групу Словена - музичара а келтска свештеница му обећава повратак кад Келтима да „најбоље од себе“. После три страсне љубавне авантуре, уз ангажовање удружења „Бе-Та – Бела Тачка“ и друида, Бане доспева у будући Београд. Тада схвата да то „најбоље од себе“ што је дао Келтима није знање већ љубав и гени његових потомака у давној прошлости. Неки његов син или унук могао би да му буде пра-пра-прадеда у бета времену и да се појави у некој могућој будућности...
Било је још приказа (Наташа (Милић, Тихомир Јовановић и други)на мојим блоговима, али је свемоћни Гугл
све то избрисаојер су „стари формати блогова“...