ИСТОЧНИ РУКОПИС – поро(ди)чне и друге приче с епилогом
ВРЕМЕНА УСКРАЋЕНОСТИ
Миливој Анђелковић: „Источни рукопис – поро(ди)чне и друге приче с епилогом“, „Апостроф“, Београд, 1996. године
Пише: Љиљана Шоп, „Српска реч“ број 173, 3. априла 1977. и „Савременик“ број 50-51-52/1997. године
„Од онога што налазиш, вредније је оно што тражиш“
Миливој Анђелковић: „Врч Светог Ђорђа“Овај универзални исказ из књиге Миливоја Анђелковића није само глобална метафора о трагању за смислом, већ један од принципа књижевнокритичарског вредновања – од вредности текста откривених у једном слоју приповедања, важније је трагање за дубљим и мање читљивим значењеима и мотивима...
„Источни рукопис“ је збирка... која поседује унутрашње јединство, засновано превасходно на пишчевом поимању времена као својеврсне „вечне садашњости“... Истинска садашњост се ... многоструко је доведена у питање као непоуздан, нечитак и несазнатљив исечак времена који нас апсорбује, заводи, па и терорише обиљем својих манифестација. Јединство се остварује и уверењем или спознајом немогућности да се ... докучи пуна и права истина... и њен смисао. Јединство се сугерише и помним компоновањем прича у целину књиге, и везом краја са почетком (1-3-1-3-1)...
Прича је, сугирише Анђелковић, сневање којим се од краду фрагменти сећања и обликују нову стварност, паралелну са постојећом, згуснутију и напетију, организованију од саме реалности, на чему и почивају њена моћ и утицај. Приповедач је творац облика, онај који преображава кроз форму...
Две дуже приче које уоквирују целину књиге („Заборављена прича о Илији Гарашанину“ и „Епилог, или ветар звани кошава“) пресеца трећа врхунећи у средишту књиге тајном непредвидљивости („Сутин у Африци“). Оне варирају и три различита односа према документу (историјски, уметнички, животни)...
Анђелковићеве приче су у пуном смислу те речи артефакт урбане прозе... и могу се сматрати београдским причама. Твори их ... београдски дух, уз додатни аргумент да се већина и фабулом одиграва у Београду. Београд са својим неизбројивим брдима је у њима на длану, као мизансцен и подразумевајући оквир, али превасходно као духовност, као знак поднебља... Таква, еминентно београдска и недвосмислено „источна“ је и завршна прича „Епилог, или ветар звани кошава“.
Док кратке приче прате понеку од Анђелковићевих приповедачких и поетичких опсесија – сажимајући их колико због захтева жанра толико и због пишчеве склоности ка сажетости као важном елементу уметничке експресије – ова приповетка сабира у себе (као и оне о Сутину и Гарашанину) бројне нити пишчевих интересовања и сплиће у једну од могућих целина којом подједнако владају разум и интуиција, веродостојне и измаштане чињенице, временски проток и вечност, истина и тајна, природна појава и коб... она је једна од метафоричких и симболичких вертикала „Источног рукописа“. Свакако не једина – Анђелковић настоји да му приче немају само једну кулминативну тачку, као ни само један неочекиван обрт – али можда најсложенија.
(Извод из приказа књиге)
О „ИСТОЧНОМ РУКОПИСУ“ ПИСАЛИ СУ И:
Мирјана Ускоковић Митровић: „Метафизика реалног“, „Савременик“ број 44-45/1996. – 46/1997. године,
Василије Радикић: „Преплет стварности и фантастике“ у „Просветном прегледу“ 3-10/9 1997. године и „Савременику“ број 50-51-52/1997. године,
Године 2011. о „Источном рукопису“, аутору књиге и причи „Вермерово доба“ писао је и Александар Пирожков: „Крчаг”, "Књижевне новине", број 1194/1195, страна 13, Београд, 2011.